0 
0 У студијама Кружење елита и Трактат о општој социологији, италијански социолог и економиста Вилфредо Парето (1848–1923) формулисао је теорију по којој је целокупна историја човечанства заправо вечни циклус у којем једна владајућа мањина смењује другу. До ове смене долази када владајућа елита изгуби способност ефикасног управљања друштвом. Његова чувена реченица која сумира овај процес гласи: „Историја је гробље аристократије”. Он тиме указује да је свака владајућа класа осуђена на коначну пропаст и замену новом. Парето полази од аксиома да су људи природно неједнаки по својим интелектуалним, физичким и моралним способностима. Стога је друштво трајно подељено на два основна слоја: 1) Виши слој чини владајућа елита, која је малобројна, али држи моћ и ресурсе. 2) Нижи слој (маса) је већина којом се влада и која нема стварну политичку моћ. Револуција је само инструмент помоћу којег нова елита, користећи незадовољство маса, смењује стару и неспособну владајућу класу. Другим речима, историја је непрекидно смењивање мањина које управљају већином. Ниједна елита не може вечно остати на власти, већ се њихова пропаст и смена одвијају континуирано.
„Осим у кратким временским периодима“ – пише Парето – „народом је увек управљала аристократија. Користим реч аристократија у њеном етимолошком смислу који означава најбоље, најснажније и најспособније – како за добро тако и за зло. Међутим, због природе закона врхунца, аристократије не опстају вечно. Из тога произилази да је људска историја заправо историја смењивања једне аристократије другом – док једни властодршци силазе, други се пењу на њихову позицију. […] Нова аристократија која хоће да свргне стару или да барем са њом дели моћ и привилегије, не показује отворено своју намеру. Уместо тога, проглашава се вођом свих потлачених, изјављује да ће радити не за своје добро него за добро већине, и креће у борбу не само за права нижих класа него и за права готово свих грађана. Разуме се, након што постигне свој циљ подјармиће своје дотадашње савезнике или им у најбољем случају понудити неке формалне уступке“ (Парето, 2017: 20). Дакле, и под новом елитом, за оне којима се влада, све ће суштински остати исто.
У наставку он каже: „Поверовати да би међу људима могле нестати све разлике у богатству, култури и друштвеном статусу је исто као веровати у бајке. […] Будите сигурни да ће и за хиљаду година бити богатих и сиромашних, господара и поданика, моћних и понизних. […] У следећем веку, будите сигурни, људи ће бити исти као што су и сада“ (Парето, 2017: 22).
Овим он изражава дубоки скептицизам према идеји да се кроз историју људска природа суштински мења. Парето је веровао да је људско понашање вођено дубоким, несвесним и константним психолошким нагонима које је он називао „резидууми” (остаци). Технологија, закони и мода се мењају, али основни мотиви попут потребе за моћи, сигурношћу, припадањем групи или доминацијом остају потпуно исти у сваком веку. Он тиме с правом упућује директну критику утопистичким идеалима социјализма, либерализма и научног позитивизма, који верују да ће образовање и развој друштва створити „новог, бољег човека”. Парето поручује – револуције и нове идеологије су само нова паковања за старе људске тенденције.
Психолошки типови елита
Ослањајући се на Макијавелија, Парето објашњава да стабилност власти зависи од психолошких мотиватора и урођених инстинката. У Трактату о општој социологији он класификује друштвене елите према томе да ли у њима доминирају људи који користе лукавство или силу. За елите које суштински обележава лукавство Парето користи термин „лисице“, а оне које карактерише сила назива „лавовима“. „Лисице“ владају лукавством, манипулацијама, преварама и пропагандом. Склоне су иновацијама, економском шпекулисању, финансијским маневрима, те се могу окарактерисати и као елита иновације. За разлику од њих „лавови“ владају силом. Конзервативни су, патриотски настројени и верни традицији, те се могу окарактерисати као и елита конзервативизма. Ове сликовите животињске метафоре иницијално осмишљене да би шира публика лакше разумела поруку, каснује улазе и у уџбенике социологије. Дакле, према италијанском социологу, историја човечанства је вечна смена на власти ова два типа елита. Механизам тих смена тече кроз четири фазе: 1) Долазак „лавова“ на власт (силом). 2) Постепени губитак „лавовских особина“, што користе „лисице“ и преузимају власт (лукавством). 3) Масе препознају манипулативну и демагошку суштину „лисица“ и окрећу се против њих. 4) То користе нови „лавови“ (из масе) и врше насилни преврат. Поновним доласком на власт „лавова“ започиње нови циклус.
Кружење елита као модел органистичког циклизма
Органистички циклизам је филозофска и социолошка теорија према којој се људска друштва, културе и цивилизације развијају попут живих организама. Овај концепт одбацује идеју о линеарном и бесконачном прогресу човечанства. Уместо тога, тврди да друштвени развој пролази кроз животни круг: рађање, младост, зрелост, старост и неизбежну смрт. Парето је анализирао процес кружења елита управо по тој матрици – eлите настају, владају, пропадају (дегенеришу се), те на крају бивају насилним или мирним путем замењене новим, енергичнијим појединцима из народа или неелите. Уједно, социолошки циклизам Парете дубоко кореспондира са концептом универзалног (космичког, природног или историјског) спиралног циклизма. Иако је Парето био позитивиста и своју теорију градио на емпиријским посматрањима друштва, његов модел дели исту фундаменталну матрицу са општим законима органистичко-цикличних промена у природи и историји. Он је био потпуно свестан везе своје теорије са неким постулатима утемељивача органистичке школе у социологији Херберта Спенсера. „Економске кризе“ – пише Парето – „које су да будемо искрени само карактеристичан пример закона ритмичности којег је Спенсер доделио општем кретању. […] Тај ритам је присутан, као што сам већ приметио, и у моралу, религији, и политици као осцилације врло сличне економским осцилацијама. Ове осцилације нису промакле историчарима“ (Парето, 2017: 14). Парето се разликује од Шпенглера или Данилевског по томе што је он закон органистичког циклизма уочио на микро-плану, унутар владајуће слике једног друштва, а Шпенглер и Данилевски га уочавају на макро плану; на плану најширих друштвених ентитета. Закон цикличне ритмичности је заправо механизам који омогућава и објашњава органистички циклизам — друштвени организми су подложни цикличним променама управо зато што је ритмичност фундаментална карактеристика свих сила у Универзуму. Ритмичност је темељ целокупног филозофског система који повезује законе физике, биологије и друштва.
У оквиру претходних цитата наведена је и реченица италијанског социолога која гласи: „Међутим, због природе закона врхунца, аристократије не опстају вечно“. Шта је Парето подразумевао под „законом врхунца“? Стриктно користећи западни научни метод, он је дошао до изненађујућих закључака који су у дубоком дослуху са источњачком мудрошћу, а који уједно руше темеље западне друштвено-научне линеарне митологије. Иако се Парето није директно позивао на таоизам, његова подела на „лавове” и „лисице” је вероватно најближи западни социолошки пандан принципу Јина и Јанга. У источњачкој филозофији, космос одржава равнотежу кроз вечну смену ове две комплементарне силе, где једна садржи клицу оне друге. Паретов систем функционише по потпуно истом принципу: „лавови” као Јанг (активна, чврста, структурисана сила) представљају мушку енергију, стабилност, конзервативизам, ауторитет, поредак и традицију. Они владају силом и бескомпромисни су. „Лисице” као Јин (флексибилна, прилагодљива, флуидна сила) представљају женску енергију, лукавство, трговину, иновацију и промену. Оне владају маневрисањем, манипулацијом и компромисом. У таоизму, када Јин достигне свој максимум, он неминовно почиње да слаби и прелази у Јанг и обрнуто. Управо тај максимум је „закон врхунца“, који сила достиже у успону и после којег неминовно опада, бивајући замењена комплементарном силом. Код Парета, када „лавови” превише учврсте систем, он постаје крут и бирократизован. Да би опстао, систем мора да почне користити преговоре, памет и лукавство – чиме се отвара простор за „лисице”. Међутим, када „лисице” потпуно преузму власт, систем постаје превише флуидан, корумпиран и губи кичму. Тада се јавља акумулација незадовољства у бази друштва (нова Јанг енергија), и нови „лавови” насилним путем поново успостављају чврст поредак. Паретов циклизам је, заправо, социјални Тао – вечна и динамична игра две силе која спречава да друштво умре у потпуној укочености или потпуном хаосу. Супротстављајући се линеарној парадигми Запада, Парето је заправо научно реафирмисао древну интуицију Истока и пресократске Грчке: промена је једина константа, а циклична ритмичност промене је облик у којем стварност постоји. Смисао цикличних промена (на изглед парадоксално) је непроменљивост, што је предуслов опстанка свеколике творевине. Непроменљивост кроз цикличну промену је универзални механизам одржања. Алтернатива циклизму је хаос. Хаос у систему настаје када ствари оду у апсолутну крајност из које нема повратка, што води у уништење. Будући да у себи садржи принцип повратка, цикличност спречава урушавање система и омогућава његово неограничено трајање. И Платон је тврдио да је одржање творевине и друштвених система једино могуће кроз периодично враћање у „исти лик“.
Ритмичност се у дводимензионалној равни представља синусоидом. Међутим, синусоида је уједно у веома блиској математичкој вези са завојницом (хеликсом) којом се геометријски представља спирални циклизам. Када тродимензионални хеликс посматрамо (пројектујемо) из профила, његов облик на дводимензионалној равни постаје савршена синусоида. Веза између закона ритмичности и органистичког спиралног циклизма је не само суштинска већ и математичка. Спирални циклизам је у ствари само примарни облик ритмичности.
Западна цивилизација је, међутим, у својој бити дубоко линеарна. Ова матрица потиче из хришћанске есхатологије, а у 18. и 19. веку, просветитељство, марксизам и либерални прогресивизам су само секуларизовали овај хришћански модел. Либерални прогресивизам историју види као праволинијско кретање од варварства ка демократији, људским правима и технолошком овоземаљском рају као замени за небески рај. Парето наступа као радикални иконокласта западне мисли. Он тврди да је идеја о „сталном напретку човечанства” најобичнија илузија и ментална конструкција. Према њему, нема еволуције људске природе. Људи ратују отимајући се за ресурсе откад постоје, јер је рат неодвојиви део њихове природе, као што је и друштвеност неодвојива од њихове природе и представља њен непроменљиви део. Дакле, човек се кроз историју није променио. Његове инстинкти за доминацијом или сигурношћу потпуно су исти данас као и у античкој Грчкој. Либерална демократија за Парета није „напреднији” систем од феудализма; то је само систем у којем владају „лисице” (плутократе и демагози) уместо феудалних „лавова” (ратничке аристократије). Моћ је само променила облик и реторику. За разлику од Маркса, Парето сматра да је бескласно друштво социолошки немогуће. Свака револуција која обећава једнакост само је средство да једна нова, гладна елита замени стару, ситу елиту. Након револуције, маса опет остаје подређена, само мења господара.
Паретов модел и савремена политичка превирања
У контексту Паретове социологије, данашња либерално-демократска елита Запада представља екстремни, завршни облик владавине „лисица” који је већ дубоко закорачио у фазу „закона врхунца”, показујући све симптоме унутрашње дегенерације, затворености и лажног хуманитаризма пред наступ нове елите. „Лисице“ данас оличавају технократске, финансијске и политичке елите које карактерише идеолошки глобализам, космополитизам, флуидност, владавина кроз сложене бирократске процедуре и медијску манипулацију. Савремена политика пружа прецизан доказ Паретове теорије, рефлектујући велику глобалну смену у којој западна елита „лисица” губи доминацију пред налетом све супериорнијих домаћих и међународних „лавова”. Модел објашњава како тренутна планетарна превирања нису сукоб „демократије и аутократије” (што су само политичке маске), већ циклична криза смена елита и унутар западног света и на глобалном нивоу. Последњих неколико деценија, западним политичким и економским простором суверено су владале „лисице”. Њихову Јин (или женску енергију која је већ прешла врхунац), посредно потврђује и експлозија феминизма у другој половини 20. века као и тренутна неуобичајено велика заступљеност жена у врховима ЕУ бирократије. Западна либерална елита је постала сувише декадентна и као каста отуђена од реалних потреба народа.
Као реакција на ову слабост, у бази западног друштва долази до акумулације незадовољства и реафирмације конзервативизма као Јанг енергија. Појављују се популистички и суверенистички покрети (Алтернатива за Немачку, француски Национални фронт, британска Реформска странка итд). Њихове вође су класични „лавови” који говоре једноставним језиком, позивају се на нацију, традицијуи физичку безбедност граница. Не презају од политичких конфликта и радикално руше демагошку илузију политичке коректности – главног оружја „лисица”. „Лисице” грчевито покушавају да задрже моћ кроз пропагандне, изборне и правосудне махинације. (Овај образац најбоље илуструје одлука Уставног суда Румуније без преседана — потпуно поништавање првог круга председничких избора из новембра 2024. године. Врло извесна победа кандидата који није био по укусу западног естаблишмента, морала је бити спречена чак и по цену правосудног циркуса). Ипак, „лавови” и даље надиру из базе. Модел кружења елита Вилфреда Парета изузетно је видљив и посебно примењив на тренутну политичку сцену у САД, где Демократска странка примарно оличава карактеристике „лисица”, док Доналд Трамп и његов покрет представљају класичан наступ „лавова”.
Тренутни глобални хаос није аномалија, већ нормалан историјски тренутак када се панорамски точак окреће. Стара елита губи равнотежу, а нова, вођена инстинктом самоодржања, заузима њено место. Западни свет је деценијама управљао планетом преко међународних политичких и финансијских институција, санкција, невладиних организација, „меке моћи” (медији, култура) и и пљачке туђих ресурса. Сви ти инструменти доминације су својствени управо владавини „лисица”. Сваки пут када би наишао на стварни отпор, Запад је покушавао да га реши суровим економским санкцијама или прокси-конфликтима, избегавајући да покаже спремност на потпуну егзистенцијалну жртву, сем у сукобима са немерљиво слабијим противницима. Ако Паретову матрицу проширимо на целу планету, тренутни геополитички сукоб између Запада и глобалног Истока/Југа је заправо манифестација макро-смене цивилизацијских елита. Другим речима, на сцени је глобални сукоб између западних „лисица” чија моћ опада и евроазијских „лавова” чија моћ расте. То је, према моделу кружења елита, сукоб са извесном завршницом и предодређеним победником, јер – „није било и не може бити неизвесне будућности“!
Извори:
Парето, Вилфредо: Кружење елита, Mediteran publishing, Нови Сад, 2017.
