1 0
Read Time:6 Minute, 44 Second

ПРЕДГОВОР КЊИГЕ „АНАРХИЗАМ МИХАИЛА БАКУЊИНА“

 

Аутор: Немања Рајак

Чудно може бити неком ко долази из струке историчара да се сам аутор определио да изабере социолога као писца предговора, с обзиром на дуги „научни ратˮ између историчара и социолога. Бројне трзавице, још од времена успостављања социологије као науке, чине „односˮ ове две струке. Највећа замерка, можемо истаћи, коју су историчари упућивали социолозима била је једна врста научног паразитизма. Социолози су ти, не историчари, који се користе првенствено секундарним изворима, избегавајући напорна историјска истраживања по разноразним архивама и библиотекама у тумачењу разних друштвених појава. Таква претерана ослањања на туђа истраживања, а потом изношења закључака о начину функционисања друштава на основу тога, повела су бројне социологе на погрешан пут.

Слободан Антонић, социолог, у свом есеју „Социологија и историја: шта историчари замерају социолозима?ˮ у којем се критички односи према социологији, узимајући у обзир дубинску критику историчара, сматра да је конформизам социолога оно што заправо убија социологију као науку. Далеко је лакше, а и лукративније, за социолога да се не сукобљава са истинским структуралним носиоцима моћи у поретку у коме живимо, да се једноставно препусти „истраживањуˮ маргиналних тема, чиме се полако социолошка наука претвара у прогресивистички ангажовано политичарење.

Из тог разлога прихватио сам позив аутора да напишем предговор, јер ово је историјска књига која се ухватила, кроз биографију једног човека, у коштац за структурама моћи једног времена. Зато се надам да ћу својим запажањима избећи научни конформизам толико угодан бројним колегама и успети, кроз ове редове, читаоцу да пружим конкретан увид у ово капитално дело. Стога ћу тежиште предговора поставити, андрићевски, на причу. Било да говоримо о прошлости или садашњости постоји један вечни круг сличних појава и истих проблема које, одувек, муче самог човека. Чак и митске приче, историјски недоказиве, део су истог круга. Сетимо се античких прича у којима титани устају и разарају земљу. Има у томе мегаломаније својствене искључиво човеку. Ретко ће ко у таквим причама обратити пажњу на оно што је остало испод, јер сви гледају у величину изнад себе, колико год она била деструктивна. Такав је био дивовски 19. век ‒ век идеолога, револуционара и будућих тирана који су, немилосрдно, гледали у висине и, опседнути џиновским идејама, ломили древни поредак, истовремено, стварајући нови.

Ово је књига о прометејском човеку који је, међу титанима и згаженима, одлучно ходао кроз пукотине дотрајалог поретка, спреман да, по сваку цену, запали стари свет и својом бакљом открије лица понижених у тами како би их спасио вечног мрака. Михаил Александрович Бакуњин, рођен је у времену реакције на Француску буржоаску револуцију (1789–1799) и Наполеонове ратове (1803–1815), 1814. године, када се мапа Европе прекрајала тако да врати предреволуционарно политичко стање и сачува, а потом, окамени апсолутистичке поретке.

Исте године настаје Света алијанса, савез европских сила тог времена, чији је циљ била борба против сваког вида бонапартизма и револуције. У манифесту алијансе, поред бројних других тачака, истакнута је дужност поданика да се покоре вољи својих владара. Та кључна реч, покорност, обележиће Бакуњину живот. Охола, бестидна, свирепа реч која је овом човеку постала, на крају, и судбина и усуд. Бакуњинов први велики корак на путу ка историјској вечности био је одлазак у Москву – културну престоницу руског народа и центар руске књижевности. Тада се, први пут, суочио са цивилизацијским питањем које се и дан данас поставља када се размишља о судбини Русије. Шта је Русија и каква је њена судбина? Питање које је поставио још Берђајев у својој књизи Руска идеја. Руска филозофија историје се, још тада, ухватила у коштац са руском идејом, располутивши најважније питање руске судбине на два дела – позападњачење тумачено као прогрес и разумевање сопствене цивилизацијске особености као посебног начина развоја. Направивши, у том тренутку, отклон од судбинских питања, млади Бакуњин се посветио изучавањима филозофских система. Посебно, за њега, била је битна мисао Хегела. Опсесивно га је изучавао, као и многе друге филозофе, да би од стране људи блиских њему био описан као човек који воли идеје, а не људе. Самим тим, није му било тешко да напусти Москву и запути се у Меку свих филозофа – Берлин. Зачудо, на том филозофском путешествију по Берлину и остатку Немачке, излечио се, како сам запажа, од филозофске болести. Означивши метафизику као ништавну и пуну таштине, огађен вечном контемплацијом својственом метафизичарима, престао се бавити њоме, одабравши пут акције – политику. Јер, како је писао, знати истину није само мислити већ и живети; а живот није само процес мисли: живот је чудесно остварење мисли.

Од тада Бакуњиново време постаје политичко. Револуција је, за њега, слобода. То су синоними који чекају прави моменат спајања, а тај тренутак долази Пролећем народа – револуционарном 1848. Истинска Бакуњинова судбина почиње тим великим догађајем. Ре- волуције широм Европе, од Француске, Пољске, преко немачких држава и Италије до Аустријског царства „бацајуˮ Михаила по тлу Европе. Започео је своје деловање у Паризу, а окончао крахом Дрезденског устанка – завршивши на робији.

Аутор, Дарио Шлер, пише, а то се најбоље примећује његовим револуционарним описима, биографију тока свести човека који је, заиста, био спреман да положи живот како би се доба тлачења, напокон, завршило. Од дрезденске робије, Бакуњинов живот чита се, захваљујући аутору, грозничаво, с узбуђењем, попут великих књижевних дела која се не могу испустити из руку до последње странице. Од немачких и руских тамница до сибирског беспућа, Шлер, на трагу
Записа из мртвог дома, пише о свој муци и патњи коју људско биће може да доживи на тој леденој пустари.

Потом, уз Шлерове упечатљиве описе Бакуњиновог „најдужег бега у географском смислуˮ стварамо слику као да смо тамо, раме уз раме, са вечним побуњеником. Стрепимо, заједно са Михаилом, да ћемо бити ухваћени у луци Јокохаме, а онда, с олакшањем, путујемо преко океана у слободни Сан Франциско, затим у вавилонски Њујорк, да би, на крају, дошли у магловити Лондон. Овакво путовање од стране „сувогˮ историчара било би описано датумски и чињенично, али Шлер, поред историјског знања, поседује и књижевни осећај чиме ова поглавља претвара у истинску пустоловину.
Читајући ову величанствену биографију постајемо сведоци великих друштвених неправди и бахатости елите, све више схватајући Бакуњинов дрски анархизам. Како гутамо странице, постајемо све ближи идеји тоталне побуне, али Шлер, као врстан писац, готово неприметно, не дозвољава нам да полетимо у свет идеја, већ нам, попут великог Достојевског, својом наративном вештином показује шта значи идеја у свету када у центар ставимо човека. Писац нас води у мрачне улице прљавих метропола где се анархизам заиста живи и открива тамну страну људске природе. Поглавље о Сергеју Нечајеву, злом духу епохе, грозоморно илуструје подсвест оних који ће у 20. веку запалити свет.

Приводећи дело крају, Дарио Шлер, пише, бар за писца ових редова, најупечатљивије поглавље у целокупној биографији, а то је поглавље о сукобу Михаилa Бакуњина и Карлa Маркса. Испод, наизглед, конфликта партијске и теоријске природе, Шлер је на бритак начин успео да оголи срж раскола – сукоб припадника различитих цивилизација. Ако се пажљиво прате разноразне активности група које су учествовале у њиховом окршају, а потом позиционирање супротстављених страна, употребљена пропаганда и разне издаје, препознаће се, између редова, геополитички, па и метафизички, антагонизам дугог трајања оличен, у датом историјском тренутку, у две карактерне личности. Велики луталица, агитатор, револуционар, анархиста, човек који се није дао смирити отишао је на онај свет 1. јула 1876. године. У последњим данима, ишчитавајући дело Шопенхауера, постао је песмистичан према револуционарном инстинкту будућих поколења, несвестан да ће његово дело осветлити пут будућим револуционарима у сламању поретка против којег се цео живот борио.

Дарио Шлер, да закључим, написао је изузетну биографију, препуну одличних историјских и социолошких увида, која се чита као роман. Свака страница о Бакуњину, луцидном Прометеју, открива нешто ново. Читалац ће уз анархисту проживети најупечатљивије делове, како Хобсбаум запажа, дугог 19. века. Атмосфера створена Шлеровом алхемијом речи увлачи нас у свет анархије, крваво угушених револуција, сиромаштва, беде, завереника, психопата, филозофа и царева – свет који, заиста, вреди доживети страницама ове вредне и значајне књиге. Зато, истински, завидим сваком ко, после овог предговора, по први пут улази у свет Шлеровог Прометеја анархисте.

 

Опис издања:  |Б5 формат| тврд повез| 464 стране

Издавач: Центар за културну обнову Археофутура

Цена: 1.760,00 дин. (плаћање уплатом на рачун, поузећем, Пејпал…)

Књигу можете поручити е-поштом: arheofutura@mail.ru, или на број: 064-948-99-74

Лично преузимање могуће је у Новом Саду.

 

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Зоран Чворовић: Шта доноси нова Стратегија националне безбедности САД?
Next post Слободан Рељић: Надзорни капитализам после Дохе

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *