0 
0 Политика мора да има ултимативну контролу над економијом, јер у противном, финансијски капитализам
тежи да се прелије на све поре друштва и да овлада њима.Само јака држава може бранити друштво од предаторског деловања корпорација и њиховог квазитржишног фундаментализма који наравно по природи, ако нема ограничења води ка олигополима и монополима.
Волфганг Штрек и дијагноза савременог капитализма
Скорашњи радови немачког социолога Волфганга Штрека, који на трагу Карла Полањија истражује стање савременог капитализма, чине један од најзанимљивијих оквира за разумевање наглих друштвено-економских и политичких промена у савременом свету. Како Колин Кроуч тврди, он је понудио једну од најдубљих анализа савременог капитализма, и апострофира важну и за Штреково дело фундаменталну дистинкцију између Staatsvolk-а и Marktvolk-а, односно народа који има право на демократско грађанство и глобалне власнике финансијског капитала чија моћ се испољава на владама на начине који заобилазе и пресецају националну демократију.
Његово последње велико дело, објављено 2021. године под називом Између глобализације и демократије – политичка економија одложеног либерализма, представља неку врсту социолошке и полит-економске синтезе од преко 500 страница текста. Дубина, критичност, озбиљност и отвореност која захвата у проблеме савременог западног уређења ретко су подстицајни за промишљање стања и могућих излаза из кризе савременог корпорацијског капитализма. Актуелност је додатно појачана након пролећне серије подизања царинских стопа Трампове администрације, која за циљ има управо реполитизацију међународне економије о којој говори Штрек и повратак протекционизма, односно „деглобализацију” светске економије.
Директан подстицај за овај рад био је одличан семинар о Штрековом делу који је одржан у септембру 2024. године у Интеруниверзитетском центру у Дубровнику. Рад који овде доносимо, представља проширену и заокружену верзију тадашњег усменог излагања, уз усвојене коментаре колега са семинара и додатна истраживања о корпорацијама.
Наш допринос овој вредној анализи делимично је критички интониран и иде у два правца. Најпре покушавамо да се фокусирамо на разорну улогу корпорација и са њима повезаних фондација. Оне су уз империје један од два најважнија претњећа субјекта по нормативни систем малих и средњих суверених држава који Штрек заговара. Други правац је анализа недостајућих безбедносних и интересних аспеката у Штрековим разматрањима који указују на то да велике силе, корпорације и међународне институције које оперишу под њиховим снажним утицајем, постају понекад инструмент таквих политика, неће лако дозволити повратак суверености и користиће сва средства да очувају изграђени не-поредак глобалног управљања. У том смислу одговорна елита једне државе чини се мора да гради безбедносне, војне, и контраобавештајне механизме заштите различитог типа како би спречила да на власт долазе антидемократски усмерени агенти утицаја глобалног Центра. Отуда и наше питање у којој мери је заправо таквим државама неопходна нека врста елемената класичног ауторитаризма, и да ли је тај модел према споља спојив са елементарним либерално-демократским оквиром. Штрек је изричит у томе да је суверенитет према споља неопходан услов за развој демократије унутра. Питање је међутим, како се он обезбеђује, и може ли стриктно демократским средствима.
У књизи дакле у којој покушава да опише сукоб између савременог такозваног неолибералног капитализма и класичне демократије националних држава, аутор чини се недовољну пажњу посвећује феномену мултинационалних корпорација и банака као промотерима новог поретка. То чини на неким другим местима, као кад глобална тржишта и корпорације поставља као кључне играче система глобалног управљања и кад говори о глобализацији као америчком корпоративном империјализму. Ту такође апострофира „менаџмент великих корпорација” и „олигархијске породице” , као одговорне за пораст приватног и јавног дуга и пораст глобалне неизвесности. И Кроуч у свом критичком приказу креће од банака и великих компанија које су као главно правило наметнуле повећање вредности акција. Глобалне корпорације симулирају тржиште, а заправо су олигополи који покривају читаве ланце итд. Но у самој књизи већи значај се даје политичким и интелектуалним елитама.
Ово разматрање корпорација и њихове штетне улоге не треба мешати са његовим разматрањем неокорпоративизма о чему је Штрек писао у важном уводном поглављу зборника о различитостима демократије који је 2016. уредио са Колином Кроучем (2016). Штавише, корпорације и банке су једни од главних покретача разарања изграђеног оквира трипартитног корпоративизма развијеног пре свега у немачком моделу социјално-тржишне привреде како је функционисао до осамдесетих година. Но, то што Штрек то не третира у поменутом тексту, фокусирајући се на еволуцију теоријског дискурса академске заједнице и пре свега на улогу Европске уније као мотора либерализације и разарања трипартитног неокорпоративног система. Као субјекте поретка који критикује, Штрек овде много више види политичаре, технократе и интелектуалце него банке и корпорације.
Чини се да је домен штетног деловања корпорација, усмереног пре свега ка подривању елемената уређене државе, владавине права, слободе медија, независног правосуђа и антимонополског деловања државе, далеко превазишао домен традиционалног олигополског капитализма о коме су говорили још Белок и Честертон почетком прошлог века. Савремене корпорације су током двадесетог века своје пипке прошириле на домене и сегменте друштва који задиру далеко иза институционалних, економских и видљивих простора. Оне су монополски овладале техником, науком, образовањем, уметношћу, створиле паралелне и монополизоване јавне просторе као што су друштвене мреже у којима врше и квазисудску функцију нпр. Оне су овладале биотехнологијама, неуро-наукама, ушле у просторе социјализације и индивидуализације појединца, што преко идеологија трансхуманизма води ка преиспитивању опстанка људске врсте као такве.
Осим демонстрације опасности њиховог деловања, у дијалогу са Штреком и на трагу радова британског документаристе Adam Curtis преиспитаћемо на крају остваривост Штрекових идеја о повратку мале и средње националне државе као оквира за демократију и увести хипотезу о ауторитаризму или инкорпорацији његових елемената као могућем правцу одбране и заштите националних држава, суверенитета и ресурса њеног народа па чак и реално остваривог нивоа демократије.
Волфганг Штрек представља једно од најважнијих имена савремене социолошке науке у Немачкој и Европи. Иако се приближава осамдесетом рођендану, овај аутор наставља пасионирано да истражује природу савременог капитализма и његове последице по друштвене односе, чиме се бави више од пола века. На универзитету Келн предавао је нпр. следеће курсеве: Основи економске социологије, Економска социологија и политичка економија, Основи теорије институција и Глобализација. Штрек изразито ради на обнови валидности класичне политичке економије и последњих година на афирмацији специфично немачке традиције историјске-институционалне школе, на трагу Gustav Schmoller, Max Weber, Werner Sombart и наравно Karl Polanyiја који му је главна инспирација. Посебно је, наравно, заинтересован за судбину немачког система па је више пута био укључиван и у разне административне комисије које су радиле на реформи одређених сектора немачког друштвено-економског система, као и на еволуцији институција.
Руски колега Шевчук веома прегледно, у неколико реченица, сажео је основна научна интересовања и преокупације професора Штрека до 2008. године када је тај прегледни чланак објављен. У центру су односи и преплитања политичке економије с једне стране и економске и политичке социологије с друге стране. Основно питање је однос капитализма и демократије и начини на које се капиталистички фундаментализам може контролисати у име и за рачун народа, где спада и одбрана класичне социјалне политике. Важан сегмент читаве структуре јесте решавање односа између послодаваца, радника, државе и других друштвених група са нагласком на улогу демократске државе у одржавању оквира тог консензуса. У Америци је крајем осамдесетих у Висконсину предавао тзв. индустријске односе, односно оно што је у европској науци тада покривао неокорпоративизам. Аутор је око тридесетак монографија и врло утицајних зборника радова, а о научним радовима и јавним наступима не треба трошити речи.
У средишту његове анализе налази се теза да су капитализам и демократија током већег дела послератног периода живели у нестабилном компромису. Након Другог светског рата западне државе су успеле да изграде институционални оквир који је омогућавао истовремено економски раст, ширење социјалних права и релативно висок степен политичке легитимности. Тај поредак био је заснован на снажним синдикатима, прогресивном опорезивању, регулисаним тржиштима и активном деловању државе. Од седамдесетих година прошлог века овај модел постепено се урушава под притиском глобализације, финансијализације и либерализације тржишта.
Штрек описује неколико механизама помоћу којих је капитализам одлагао сопствене кризе. Први је била инфлација седамдесетих година, којом су државе покушавале да ублаже друштвене конфликте. Када је тај модел исцрпљен, уследило је ширење јавног дуга током осамдесетих година. Након тога долази до експанзије приватног задуживања, посебно домаћинстава, што је омогућило одржавање потрошње упркос стагнацији зарада. Финансијска криза из 2008. године показала је границе тог механизма и означила почетак нове фазе у којој се државе све више подређују захтевима финансијских тржишта.
Према Штреку, глобализација није природан и неутралан процес већ политички пројекат који је омогућио трансфер моћи са демократски одговорних институција на наднационалне структуре, транснационалне корпорације и финансијске актере. Последица је све већа немоћ грађана да путем избора утичу на кључне економске одлуке. Формалне демократске институције остају на снази, али се њихов стварни домет сужава.
У том контексту аутор инсистира на значају националне државе као простора у коме је могуће обновити демократску контролу над економским процесима. За разлику од бројних космополитских теоретичара, он сматра да демократија захтева политичку заједницу са јасно дефинисаним границама, институцијама одговорности и могућношћу колективног доношења одлука. Без таквог оквира, политичка моћ се све више измешта ка актерима који нису подложни демократском надзору.
Колонизација знања и технократска власт
То је најуочљивије са первертирањем медија, политичких партија, невладиних организација које су постале супститут за стварно грађанско друштво, затим академске средине преко Фонда за науку и система науке у Србији нпр.
То су нпр. „несрећне” СЦИ листе односно ВОС и СКОПУС где корпоративни амерички системи постају једини критеријум за научну изврсност и цитираност у свим оним земљама у којима било због корупције, било због менталног склопа фасцинације Западом дође дотле да креатори научне политике своју научну заједницу учине колонијалним делом корпоративног западног система. Стога није чудно што научници на то одговарају потпуним прилагођавањем узусима полит-коректности, систему кивордс, дакле аутоцензури и са друге стране стварањем картела за међусобно цитирање чиме се дижу импакт фактори и часописа и њихових појединачних портфолија што води и феномену сциентометрије и квантофреније у науци. Наравно, не треба занемарити прагматични аспект јер је припадност том систему услов за партиципацију у европским и ширим западним фондовима, као за разне друге погодности и облике легитимације. Штрек у одговору Хабермасу указује на то да немачки економисти избегавају да критикују евро и стварне, лоше последице увођења ове валуте због интереса, потребе да се не замере властима и да не изгубе позиције, стипендије и пројекте.
Други, сродан пример су корпоративно вођене листе универзитета. Имамо недавни пример где је чувени Универзитет у Цириху на коме је студирао и Ајнштајн, јавно саопштио да одбија да се сврстава и да неће достављати податке организацији Тајмс Хајер Едјукејшн (Times Higher Education) за рангирање универзитета. Сјајно саопштење указује управо на квантофренију и инсистирање искључиво на квантитативним показатељима као оријентиру за вредновање, што води науку енџиоизацији и убијању стварне иновативности, слободе и креативности. Раније су то урадили Универзитет у Утрехту и водећи индијски и кинески технолошки универзитети.
Код нас тај проблем у нешто другачијем и ширем смислу траје већ веома дуго. У својим антологијским тајним дневницима објављеним под називом Психолошке белешке, професор Филолошког факултета Драган Крстић је још 1968. године указао на тај проблем. Отприлике после Првог светског рата Цвијић и друге колеге „приметили су да је Београдски универзитет већ толико велики да професори не могу међусобно да се познају. Отуда је настала иницијатива да се не оснивају нови факултети него да се стварају нови универзитети” . Кључно је било међутим, упозорење да ће непрекидни раст институција водити паду квалитета, бирократизацији и губитку стварне научне комуникације. Крстић је касније током седамдесетих и осамдесетих година овај процес посматрао као део ширег феномена технократизације и разарања аутентичне културе знања.
Штрек управо у том правцу разматра ширење технократског начина управљања друштвом. Демократска политика постепено уступа место експертским структурама које своју легитимацију не црпе из воље грађана већ из наводне стручности и способности да управљају сложеним системима. Такве структуре се потом повезују са наднационалним институцијама, финансијским тржиштима и корпоративним интересима, формирајући слој који постаје све мање одговоран грађанима, а све више међусобно умрежен.
Повратак суверенитета или крај политике?
Посебно је занимљив Штреков увид да се савремена демократија све чешће своди на управљање очекивањима. Политички систем више није у стању да решава дубоке структурне проблеме, али настоји да производи утисак контроле и стабилности. Грађанима се обећавају економски раст, сигурност и благостање, иако институције које доносе кључне одлуке све мање могу да испуне та обећања. Последица је раст неповерења у политичке елите, институције и сам демократски процес.
Одатле проистиче и Штреково интересовање за феномен популизма. За разлику од бројних аутора који популистичке покрете виде искључиво као опасност по демократију, он у њима препознаје симптом дубљих проблема. Популизам је, према његовом тумачењу, реакција на осећај политичке искључености и губитак демократске контроле над процесима који обликују свакодневни живот људи. Иако популистички покрети могу имати различите идеолошке облике, њихов успон сведочи о кризи постојећег модела управљања.
Овде долазимо до једне од кључних тема овог рада. Ако је тачно да су наднационалне институције, корпорације и глобална финансијска тржишта постали доминантни актери савременог света, онда се поставља питање како државе могу заштитити сопствени суверенитет. Историјско искуство показује да се моћ ретко добровољно одриче својих позиција. Због тога се поставља питање да ли је могуће обновити демократски суверенитет искључиво класичним либерално-демократским средствима или су неопходни додатни механизми политичке и институционалне заштите.
Штрек на више места инсистира на томе да је демократија неодвојива од суверенитета. Без могућности да политичка заједница самостално доноси одлуке о сопственом економском и друштвеном развоју, демократске институције губе суштински садржај. Управо зато његова критика Европске уније, глобализације и неолибералног капитализма није усмерена против демократије, већ у одбрану услова који демократију уопште чине могућом.
Глобализација није само економски процес већ и процес прерасподеле моћи. Велике силе, транснационалне корпорације, међународне финансијске институције и различите структуре глобалног управљања располажу огромним ресурсима којима могу утицати на унутрашње политичке процесе других држава. Зато се поставља питање на који начин једна држава може да поврати суверенитет ако се суочи са актерима који располажу неупоредиво већим економским, медијским и организационим капацитетима.
Овде долазимо до теме која је код Штрека присутна само посредно, али која има кључни значај за практичну примену његових идеја. Наиме, ако прихватимо да је демократска национална држава основни оквир у коме је могуће обезбедити политичку одговорност и контролу власти, онда се поставља питање њене одбране. Историја показује да суверенитет није само правна категорија већ и способност политичке заједнице да штити сопствене институције, ресурсе и начин живота.
То подразумева постојање читавог спектра механизама који се крећу од економске политике и контроле стратешких ресурса, преко обавештајно-безбедносних структура, до способности да се ограничи прекомерни утицај спољних актера на политички процес. У противном, демократске процедуре могу остати формално очуване, док стварна моћ прелази у руке организација и интересних група које нису одговорне грађанима те државе.
У том контексту појављује се питање односа демократије и ауторитета. Савремена политичка теорија често полази од претпоставке да су ауторитет и демократија супротстављени појмови. Међутим, историјско искуство показује да су многе успешне државе користиле различите облике институционалног ауторитета како би заштитиле суверенитет, развојне стратегије и дугорочне националне интересе. То не мора нужно подразумевати одбацивање демократског поретка, већ постојање механизама који омогућавају његово очување у условима снажних спољних притисака.
Отуда се може поставити хипотеза да је у савременим условима одређени степен институционалне чврстине, па чак и ограничених ауторитарних елемената у појединим сегментима система, понекад неопходан како би се заштитили демократски капацитети заједнице у целини. Парадоксално, извесна количина политичке снаге може бити предуслов очувања демократског одлучивања.
Наравно, тиме се отвара читав низ питања: где се налази граница између легитимне заштите суверенитета и злоупотребе власти; како спречити да заштитни механизми постану средство личне или партијске доминације; и на који начин обезбедити да институције које бране државу остану одговорне грађанима. Управо су то теме које захтевају додатну расправу и које представљају један од најизазовнијих аспеката савремене политичке теорије.
Неоспорно је рецимо да је победа Доналда Трампа 2024. године директно повезана са Масковом куповином Твитера и променом политике ове корпорације у погледу контроле и условљавања објава корисника. А онда смо видели да се Фејсбук врло лако прилагодио новим победницима и укинуо свој дотада врло идеолошки усмерен систем фект чекинга и ограничавања одређених категорија објава, пре свега разних опција десног идеолошког и политичког спектра. И стога је врло илустративно како појединачне државе покушавају да поврате свој суверенитет над дигиталном сфером искључујући, забрањујући или селективно допуштајући деловање и рад одређених друштвених мрежа и других апликација страног порекла на својој територији.
Глобално управљање као нови империјализам
Глобализација води деполитизацији тврди Штрек. Ово је заправо Шмитова теза. Циљ је елиминисање политике и њено потчињавање економији и техници. Штрек показује како су полиси анализе протерале политичко одлучивање. Ово су све манифестације феномена глобалног управљања који у софистицираном облику настоји да успостави и одржи меки империјализам. То је као што знамо један од главних мотива у Штрековој студији.
Дакле иза идеје наводно универзалног, безличног и на нормативизму заснованог технократског глобалног управљања опстаје јасна подела на центар и периферију и то је заправо још једна маска за углавном амерички империјализам.
Империјализам и супердржавизам су праве егзистенцијалне форме глобал гавернанс. На крају књиге он прецизно дефинише идеолошки оквир који стоји иза тога кад каже да леви и либерални глобалисти не желе демократска друштва, укидају аутономије и чине политику немогућом. Међутим модел који су хришћанске демократе и социјалдемократе заједно развили шездесетих и седамдесетих година тражи управо колективну политичку акцију за деловање друштва, структуриране политичке интересе, уз очување права на идеологију, политичке разлике, колективне идентитете и колективно достојанство.
Из те перспективе он је апострофирао значај есеја Филипа Шмитера из 1974. који је уз право на корпоративизам, и на компаративизам односно да свако друштво само за себе решава исте проблеме, такође показао спојивост либералне демократије са посредничким институцијама и са неокорпоративном организацијом. Но, док је тад главно питање било како обуздати снагу синдиката и интегрисати их као представнике радништва у процес колективног одлучивања, данас се више ни не поставља питање како обуздати банке и корпорације.
Као моделе он наводи углавном северне европске протестантске државе које су део НАТО-а и под директном британско-америчком безбедносном и идеолошком контролом. Енглези и Американци, заједно са својим корпорацијама постали су бриљантни у злоупотреби демократског процеса како би га первертирали и претворили у неку квазидемократију, чисто изборну демократију, управо у колонију у којој њихов капитал у сарадњи са домаћим компрадорским елитама ради шта хоће. Мосадеков случај из 1953. је крајње илустративан. Његова политичка пропаст у пучу који су организовале владе САД, УК, њихове службе и корпорације, десила се управо због његове вере у демократију и одбијање сугестија пријатеља да употреби ауторитарне методе да одбрани државу и њене ресурсе.
Стога је Орбан најпре морао да врати Централну банку под своју контролу, а затим да онемогући систем уставног судства да му руши сваку реформску меру којом је извлачио земљу из дужничког ропства. Систем формалне вишепартијске демократије данас се заиста претвара у фасаду за доминацију корпорација и банака, односно крупног капитала. Те механизме су описивали још раније бројни критичари либералног капитализма.
Ауторитаризам као одбрана демократије
Штрек иако идеолошки удаљен интегрише Хазонијеву идеју о одбрани и повратку националне државе против империје и за обоје је управо ЕУ пример недемократске империје. ЕУ је за њега машина за хомогенизацију, која намеће неолиберални Einheitsregime („режим истости“) уз „одсуство државе као утопију“, те уз американизам, што у пракси значи „фасадну демократију“ и Superstaatlichkeit („супердржавност“) као реалност.
Само бар делимично ауторитарни систем са јаком подршком у народу може да добије легитимитет и снагу да сузбија банке и корпорације. Орбанов режим је најозбиљнији пример за то, али има и других. За наше указивање на значај и неопходност ауторитаризма, важна је упута Кроуча на статус уставног судства и централне банке. Наиме, и Мађарска, и једним делом Пољска за време владавине Качињских управо су методама које су на западу дефинисане као ауторитарне, морале да подрију такозвану независност ове две институције. Искуство мањих и средњих држава Источне Европе чини се показује да је свака прича о независности правосуђа, тужилаштва, Централне банке и других агенција заправо значила независност од Владе и Скупштине, али најчешће директну зависност од страних амбасада, Европске комисије и других западних центара моћи.
Савремене корпорације, инвестициони фондови и банке представљају данас највећи изазов безбедности и опстанку држава и друштава. Њихова предаторска, обједињена и концентрисана моћ способна је да угрози све сегменте друштва, укључујући и демографски опстанак, као и елементе здравља и друге просторе биополитике. Стога је потрага за адекватном заштитом друштва од њиховог разорног деловања не само основа контраобавештајне заштите већ и базичног преживљавања друштва какво смо наследили.
Завршићемо са Еволиним важним систематским увидом из контроверзног класика Побуна против модерног света. Указујући на највећи хибрис савремене цивилизације он је подцртао конверзију између владајућих слојева. У свим традиционалним системима на врху су свештеници, интелектуалци, политичари, укратко брамани; испод њих су ратници а тек на трећем месту трговци. Наша цивилизација је омогућила владавину овог трећег слоја над свим осталим и над свим сегментима друштва. Питање је да ли и како имамо снаге да ограничимо овај неприродни поредак и да га вратимо у природне границе у коме ће трговци имати своје место, али ограничено и потчињено вредностима, поретку и политици која брани смисао, односно спречава да човек буде само сегмент тржишта рада, а природно окружење само ресурс за експлоатацију од стране различитих индустрија, што је Пољањијев основни увид.
Волфганг Штрек, који полази из потпуно другачије идеолошке традиције, дошао је до истог увида, верујући да демократска политика и даље може да обезбеди контролу трговачких империја и тржишни фундаментализам у појединачним државама. Из те перспективе занимљиво је како се све више враћа класицима немачке историјске школе, институционалном разумевању економије и у крајњем случају основама социјално-тржишне привреде какву су постављали немачки економисти и правници после Другог светског рата. Не би било погрешно рећи да се враћа на традицију коју су ако не немачки камералисти, а свакако Фихте са Затвореном трговачком државом и наравно Фридрих Лист утемељили и развили као посебан немачки систем друштвене и државне економије. Негде у позадини се стидљиво јавља и обнова традиције пруског, односно немачког социјализма…
Рад је првобитно објављен у Зборнику Матице српске за друштвене науке.
Ово је скраћена верзија, а комплетан рад доступан је овде.
