0 0
Read Time:5 Minute, 8 Second

Већ дуже време од стране носилаца власти у Србији слушамо аргумент како проблем са Косовом и Метохијом треба да решимо што пре, како га не бисмо, као тешко бреме, остављали својој деци. Заиста, зарад будућности деце, људи су спремни много тога да жртвују. Ко би томе могао ишта приговорити? Ко је тај коме сопствена деца нису најважнија? Решење  које се у том контексту спомиње назива се „разграничењем“.

                Да видимо најпре шта је то „разграничење“ са Албанцима. То практично значи да бисмо за парченце територије КиМ дали део територије централне Србије, тј. да бисмо своје трампили за своје, што је, признаћете, прилично лоша трговина. Заговорници овог решења не кажу нам шта то још подразумева, али је потпуно јасно да бисмо у том случају „остатак“ КиМ признали као независну државу и пристали на његов улазак у ОУН. Ово би се назвало „компромисним решењем“ и као такво представило српском народу. Дакле, „разграничење“ јесте други назив за формално признање независности „Републике Косово“. Након тога, наводно, наступио би дуги период мира и свеукупног просперитета и за Србе и за Албанце.

                Запитајмо се шта то реално значи, шта бисмо заиста оставили својој деци ако прихватимо „разграничење“ са Албанцима.

                Као прво, „Косово“ би одмах ушло у ОУН (ако на то пристану Русија и Кина – то је проблем који Запад и наша власт још увек имају) и формално кренуло у уједињење са Албанијом. Као чланица ОУН, имало би на то пуно право. Велика Албанија се већ последњих месеци формира пред нашим очима, а признање Косова би тај посао увелико олакшало. Докле год не признајемо сецесију, они то не могу до краја извести – то је наш најјачи адут. Тако бисмо „разграничењем“ помогли стварање Велике Албаније. Прича да то Запад неће дозволити је смешна, па Запад и гради Велику Албанију већ дуже време. Како би та Велика Албанија била расположена према Србији? Непријатељски, наравно. Порасли би њихови апетити за друге српске територије, све до Ниша. Они то отворено говоре, поодавно. Вероватно би нас тужили за „геноцид“ и тражили ратну одшету. Сукоб не да не би био прекинут, него би био настављен и то у много лошијој ситуацији за нас.

                Наши сународници који живе на КиМ нашли би се у очајном положају, у то нема сумње. Већ више од век и по Албанци прогоне Србе, руше и пале цркве. Зашто би, оснажени, то прекинули? Србима не би остало ништа друго него да се асимилују или иселе из те Велики Албаније. Већ сада Албанци хоће да отму наше светиње и да их прогласе својим, а када уђу у UNESCO, инсистираће на томе још више. Зар неко стварно верује да ће Запад гарантовати сигурност нашег народа и наших светих места? Па без Запада не би овог ничег ни било, они непрестано помажу Албанце у њиховим намерама.

                „Независно“ Косово би одмах ушло у NATO, то се отворено говори. Албанија је већ тамо. Следио би притисак да и Србија уђе у NATO и то би било представљано као „гаранција наше безбедности“. Јуче Црна Гора, данас Македонија, сутра „Косово“ – ми смо следећи. Наравно, то би покварило наше односе са Русијом, али би нам наша власт објаснила да је „Русија далеко“, да нам „Руси и нису баш неки велики пријатељи“, да смо кроз историју увек „имали проблема са њима“, итд. Ушли бисмо, у крајњој линији, у организацију која је пре двадесет година извршила агресију на нашу земљу. Сви злочини који је NATO починио, а за које још нико није одговарао, морали би у том случају бити опроштени и заборављени.

                Кажу нам: „Нека иде Косово, ми ћемо заузврат добити Републику Српску“. То се не би догодило, било би супротно. Ако се „реши“ проблем Косова, притисак на Републику Српску биће појачан, све до њеног укидања и учлањивања БиХ у NATO. Зашто би Запад излазио у сусрет ономе који стално попушта и који је спреман да изда своје националне интересе? Република Српска би била следећа за „одстрел“.

                Могуће да бисмо имали нове проблеме и са другим деловима територије (Рашка област, Војводина). Када једном пристанете на промену граница, сви ће, са правом, мислити да ћете то поново учинити и изнеће своје претензије. То се до сада у историји безброј пута догодило. Од економског просперитета не би било ништа, јер наше данашње рђаво економско стање јесте производ лоше и погрешне економске политике, а не проблема са КиМ. Без темељне промене економске политике не може бити економског бољитка.

                Коначно, историја би нас запамтила по томе што смо издали свој народ, своју веру, своје претке. По томе би нас и свет запамтио. Наша генерација би била обележена срамотом за вјеки вјеков, да нас се наши потомци стиде.

                Да сумирам: у случају „разграничења“ са Албанцима, својој деци бимо оставили осокољену и агресивну Велику Албанију на границама, тужбу  за геноцид и ратну одштету, прогон преосталих Срба са КиМ, отимање српских светих места, могућ улазак у NATO, притисак на Републику Српску, нове граничне проблеме и бескрајну срамоту што смо издали сами себе. При томе је сигурно да не бисмо живели боље, већ би економска ситуација вероватно била још гора. То је оно што би „разграничење“ реално донело, а не оно што се у контролисаним медијима, без икаквог основа, жустро обећава.

Иза „аргумента“  о „будућности наше деце“ крије се заправо покушај јефтине преваре и продаје „рога за свећу“ (да не употребим неки други израз…), а све са циљем да се српски народ „преведе жедан преко воде“, да се задовоље страни ментори и сачува власт.

    

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Небојша Катић: Србија пролази кроз период страшне регресије. Регресија није само економска, већ је и политичка, културна, или краће, цивилизацијска.
Next post Слободан Антонић: Историчару Бешлину мало је укидање Републике Српске. Зато он на злогласном (ауто)шовинистичком порталу Autonomiji info прориче да „након решавања косовског, следи отварање војвођанског питања“

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

4 thoughts on “Шта бисмо, у случају „разграничења“ са Албанцима, заиста оставили својој деци

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *