0 
0 У свом чувеном опроштајном говору из 1961. године, тадашњи председник САД, Двајт Д. Ајзенхауер, упозорио је јавност на огроман утицај лобирања „војно-индустријског комплекса “ на Белу кућу. Од тада до данас, тај утицај се вишеструко увећао.
Према бази података Worldwide Armed Banks Database, која је део базе података о војном економском циклусу Центра Делас за проучавање мира, 37 највећих светских компанија за производњу оружја – међу којима су најважније Boeing, Honeywell, Lockheed Martin и General Dynamics – добиле су финансирање у износу од 903 милијарде долара од више од 500 банака у 50 земаља. Главне финансијске институције укључене у трговину оружјем налазе се пре свега у САД, а првих десет на ранг-листи најважнијих финансијера ове индустрије на глобалном нивоу су: Vanguard, BlackRock, Capital Group, State Street, T. Rowe Price, Verisight, Bank of America, JP Morgan Chase, Wells Fargo и Citigroup.
На изборима у САД 2020. године они су донирали 30 милиона долара и демократама и републиканцима, а неки од главних донатора били су Northrop Grumman, Boeing, Lockheed Martin, General Dynamics и Raytheon. То могу остварити и индиректно, преко рада безбедносних и одбрамбених лобиста и индустријских група које су саме корпорације створиле и финансирале.
Иако неоконзервативна идеологија најснажније заговара милитаризацију, чак су и „прогресивне“ или либералне владе готово увек ишле у истом правцу. Фондација Олин била је једна од таквих у САД, која је заговарала милитаризам, финансирајући неоконзервативне идеолошке пројекте са 370 милиона долара, а средства су претежно долазила из америчке војне индустрије.
Јачање „војно-полицијског комплекса“ сведочи о томе да тржиште (војна индустрија) утиче на и на унутрашњу безбедносну политику. То говори о продору корпоративних интереса у јавну сферу. У претходом тексту[1] смо приказали како компаније кроз полицијске фондације утичу на опремање полиције, подстичући њену милитаризацију у техничком смислу, односно нову стандардизацију изгледа и начина рада. На овај начин се стварају нове потребе за даљим опремањем и усавршавањем где се додатно ангажују компаније које производе неопходно оружје и опрему. Такође, важно је поменути и процес кадрирања, где особе из војске или државних безбедносних служби после истека функције прелазе у приватне фирме, чиме се унапређује њихов унутрашњи увид, контакти и могућност утицаја. И обрнуто — представници компанија долазе на државне позиције.
Безбедносне агенције и технолошке корпорације често истичу да су претње растуће (тероризам, сајбер напади, миграција, дезинформације итд.) што оправдава повећане буџете и ширење овлашћења. Ови страхови могу бити преувеличани или усмерени тако да подстакну тражњу за корпоративним производима и услугама. У овом смислу, феномен милитаризације полиције много тога открива о самом друштву, јер није реч само о техничком усвајању војне опреме и тактике, већ о дубљим друштвеним, политичким и културним процесима.
У овом аспекту, војна опрема и обука подстичу „ратни“ менталитет у полицијским структурама. „Ратни“ менталитет може допринети затегнутим односима у друштву и проузроковати девијантно понашање полиције. Девијантно понашање полиције се затим нормализује, што је један од кључних проблема, јер нам процес нормализације оваквог понашања и деловања полиције говори да је окружење претеће. Другачије речено, милитаризација је погрешна јер се базира на претпоставци на претњи, иако се либерални поредак (у САД) начелно базира на потпуно другачијој основи. Претпоставка да су други претња значи да је либерални поредак редукован на хобсову државу.
Дакле, милитаризација полиције имплицира претпоставку претње јер показује две истакнуте карактеристике. Прво, распоређивање милитаризоване полиције одражава очекивање екстремног насиља оног типа које може захтевати принудни одговор. Друго, колективно је: будући да није (увек) усмерено на конкретне појединце, већ тежи да се ослања на колективне претпоставке о потенцијалу за насиље. Када милитаризација постаје нормализована, претпоставка претње такође постаје нормализована.
Либерални поредак мора бити заснован на супротној претпоставци не-претње: када држава претпоставља да њени грађани прете, подрива сопствени ауторитет и у ствари се приближава тоталитаризму. Критички мислиоци су одавно приметили потенцијал полиције као нормализатора државног насиља. Хана Арент је, на пример, истакла да тоталитарни режими теже да несразмерно ојачају полицију, пошто је ефикаснија као сила угњетавања од војске. За Арент, заштитни војни етос резултира тиме да је чак и у тоталитарним условима припадницима војске тешко да гледају на своје људи са очима страног окупатора.
Да бисмо додатно осветлили процес нормализације милитаризације полиције, долазимо до термина секјуритизација (securitisation) који у контексту нашег рада означава све друштвене, људске и еколошке области као безбедносне претње које имају милитаризована решења. Ако је све подведено под приступ секjуритизације, а истовремено није издвојено довољно ресурса за суочавање са катастрофама изазваним природним непогодама, здравственим ванредним стањима или еколошким кризама, онда ће највероватнији одговор бити распоређивање војске или милитаризоване полиције.
Секјуритизација, утемељена на логици војне безбедности, делује као механизам производње страха: она трансформише разноврсне друштвене и еколошке проблеме у претње и персонализује их кроз конструкцију „непријатеља“. Страх од климатских промена, економске кризе, неизвесности или „другог“ постаје политички средство које оправдава континуирану војну спремност и повећање наоружавања. У таквом контексту, страх функционише и као стратегија нормализације милитаризације полиције, јер са једне стране легитимизује такав приступ, док са друге стимулише тражњу за производима и услугама одбрамбеног сектора.
У погледу ефикасности, милитаризована полиција не доводи до значајног умањења криминала, али јесте показатељ ерозије поверења између власти и друштва штавише, она може одржавати и продубљивати друштвене неједнакости а како видимо ти социјални проблеми се уместо реформама, настоје утишати (све већом) силом.
Овакав приступ рађа нови круг насиља истовремено подривајући легитимитет полиције . На пример „рат против дроге“ илуструје како је нормализована милитаризација у својој суштини – циклус насиља. Екстремни приступ обрачуна са криминалним активностима везаним за наркотике довео је до пораста ратних сукоба међу дилерима дроге, што је довело до више насиља, што је опет довело до притиска јавности да полиција постане још оштрија, што ће довести до тога да полиција жели више овлашћења и опрему, а самим тим и употребу још веће силе. Истовремено, рат против дроге показао је лоше резултате, с обзиром на милијарде потрошених долара, изгубљених живота, разорних ефеката на мањине и пораст затвореника. Милитаризација ствара сукоб уместо да га неутралише и доприноси пада поверења у полицију. Поверење се на крају може заменити страхом или мржњом, што заузврат умањује легитимитет полиције.
Индустријски комплекс је током последњих деценија еволуирао од традиционалне производње конвенционалног наоружања ка интеграцији најсавременијих технологија и интензивној сарадњи са безбедносним структурама. Ова трансформација резултирала је преусмеравањем војно-индустријског комплекса ка развоју производа и услуга у складу са претњама и ризицима дефинисаним у оквиру процеса секјуритизације.
Неки од најрелевантнијих примера бројних тинк-тенкова који имају огроман утицај на безбедност и одбрану јесу: Atlantic Council, Belfer Center for Science and International Affairs, Brookings Institution, Carnegie Endowment for International Peace, Center for a New American Security, Council on Foreign Relations, Heritage Foundation и RAND Corporation (САД).
На тај начин формирано је ново тржиште и издвојен нови сектор, у којем традиционални произвођачи наоружања, попут Локед Мартин-а (Lockheed Martin) или Леондардо-а (Leonardo), делују упоредо са новим актерима из области безбедности. Овај проширени војно-индустријско-безбедносни комплекс активно подржава и промовише доктрину секјуритизације , настојећи да обезбеди мултимилионске буџетске издатке за одбрану и безбедност кроз пласирање сопствених производа и технологија. Та динамика обухвата, између осталог, развој и примену решења у области сајбер-безбедности, управљање и контролу „великих података“, милитаризацију граница и секјуритизовано регулисање кретања људи.
Наведени процеси, уместо прокламоване безбедности и сигурности, доносе растуће тензије и нестабилност. Друштвена нестабилност производи потребу за јачом присилом где се повећава улога институција силе која може створити нову спиралу насиља и истовремено извршити делегитимизацију поретка. Улога корпорација у безбедносном сектору је велика и њихова подршка убрзава овај процес.
Додатно, кроз сталне ратове на спољном плану, али и унутрашње сукобе и немире, улога војно-безбедносно-индустријског комплекса у САД постаје изузетно значајна у смислу концентрације моћи у рукама корпорација и са њеним интересима повезаних институција. У овом смислу, корпорације имају огромну улогу у обликовању постојећих али и будућих процеса и догађаја, што, како је већ поменуто, истискује демократски поредак и приближава нас стању олигархијског, заснованог на голој сили и корпоративном интересу, који се може означити и као корпоративни цезаризам, што би означавало завршну фазу поменутог процеса, а чије обрисе већ данас можемо јасно уочити.
[1] https://www.arheofutura.rs/clanci/nikola-pavlovic-kako-su-korporacije-u-sad-militarizovale-policiju/
Извори:
McElrath, W., & Turberville, S. (2020, June 9). Poisoning our police: How the militarization mindset threatens constitutional rights and public safety. Project On Government Oversight. Project On Government Oversight
White, M. (2008). Identifying good cops early: Predicting recruit performance in the academy. Police Quarterly, 11 (1), 27–49.
Lieblich, E., Shinar, A. (2018). The case against police militarization. Michigan Journal of Race and Law, 23 (1–2), 105–153.
Calvo Rufanges, J. (Ed.). (2021). Military spending and global security: Humanitarian and environmental perspectives. Routledge.
Mummolo, J. (2018). Militarization fails to enhance police safety or reduce crime but may harm police reputation. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America, 115(37), 9181–9186. https://doi.org/10.1073/pnas.1805161115
Rajak, N. (2025). Corporate Caesarism: From Utopia to Cyberpunk. Zenodo. https://doi.org/10.5281/zenodo.17365392
Wu, F., Liu, Y., & Zhang, J. (2026). Balance and security: Policing strategies for counties with population loss. Humanities and Social Sciences Communications. Advance online publication. https://doi.org/10.1057/s41599-026-06766-3
Silva Garcia, K. A. (2025). The case against police militarization: Stop turning police into soldiers. Themis: Research Journal of Justice Studies and Forensic Science, 13(1), Article 3. https://doi.org/10.55917/2324-6561.1139
Jimenez, T., Helm, P. J., & Arndt, J. (2022). Racial prejudice predicts police militarization. Psychological Science, 33(12), 2009–2026. https://doi.org/10.1177/09567976221112936
Felker-Kantor, M. (2024). To protect and to serve: Police, power, and the production of inequality in the United States. Crime and Justice, 53(1), 1–49. https://doi.org/10.1086/732194
