0 0
Read Time:6 Minute, 25 Second

ПРЕДГОВОР КЊИГЕ „СРПСКЕ ТЕМЕ – ОГЛЕДИ ИЗ НАШЕ НОВИЈЕ ИСТОРИЈЕ И САДАШЊОСТИ“

 

Аутор: др Слободан Јанковић

Сећам се када ме је Остоја Симетић назвао и рекао ми да је „Жаре у озбиљној ситуацији”, да је у болници, болестан од короне и да му је послао поруку: „Памтите ме по текстовима мојим.” Био сам запањен. Био је оличење снаге, како душевне тако и физичке. О Жарету смо причали више пута. Сећам га се као човека који на први поглед није деловао као љубитељ писане речи. Међутим, био је пажљиви читалац и познавалац српске историје. Његов порив за писањем био је подстакнут одушевљењем историјом и искреном забринутошћу за садашњост, у којој су се српски народ, Европа и човечанство нашли.

Ова књига је поглед на садашњост и блиску прошлост са низом путоказа и одговора на питања о историји и политици која данас постављамо. Куда даље? Шта је Европска унија? Шта је била Југославија? Ко смо ми и зашто је добро што смо Срби?

Жарков стил је непосредан, није хладан, безличан, рекли би није енглески. Тако, на пример, он указује какав су живот „оматореле дртине, више са оне него са ове стране гроба ” намениле младима у Европској унији (Зашто у ЕУ мрзе младе). Отрежњује нас из свакодневног техницистичког и све више тиранског политкоректног говора, па указује на контрасте. Одличан пример је теза да у ЕУ мрзе младе, и то не само због велике незапослености истих (у тренутку у коме он пише, 2016), него пре свега због индуковане незрелости, неодговорности и ширења јефтине забаве и дрога. „Западни зомбији и вампири, осим што редовно врше трансплатације органа и чишћење и замену крви (попут Рокфелера…), просто се хране крвљу и енергијом убијајући и уништавајући младог човека … Ови акрепи су прогласили „крај историје“… и самим тим – крај било какве будућности. Будућности нема, постоји само вечита политички коректна садашњост… али суштински се ништа не мења.”

О феномену лажних вести, тј. вековима старој медијској манипулацији која поприма гротескне размере у савременом свету, он пише: „Живимо у времену када мањка правих, истинитих и проверених информација, али смо зато запљуснути лажним, полуистинитим, непровереним информацијама, од милоште названим fake news.” Примену ових fake news –лажних вести, он види пре свега у главним масовним медијима, примени алгоритама и у деловању ботова на друштвеним мрежама. Либерале и ‘лефтисте’, то јест левичаре различитих нијанси, инспирисане Франкфуртском школом, он луцидно види као „мондијалистичку испоставу западне варијанте Даеша” (Исламске државе).

Главни есеј у књизи је посвећен странпутици званој Југославија. Овај бисер није најважнији због дужине, већ због дубине увида и најбољег стила писања. У њему се уочавају виши слојеви ума (и срца) у мислима о суштини и позиву сваког народа и почиње увидом: „Сваки народ има своје цивилизацијско тежиште, свој центар, основу, темељ, своју Истину и своју Идеју, која му даје сам смисао постојања и представља један вид Божијег провиђења у вези са датим народом.” Мотив је, као и у осталим текстовима, истеривање заблуда на чистац и лажи на светлост дана, али и аргументована расправа о важним питањима наше историје који стално притичу и наплављују у нашу садашњост: „У овом тексту покушаћу да представим историјат развоја југословенске идеје, од почетка 19. века, па надаље, у нади да ће се и код нас једнога дана отворити јавна расправа и дебата у свим институцијама од државног и националног значаја о самој суштини југословенства и њеним последицама.” (Југословенска идеја – српска историјска заблуда).

Унутрашње биће, метафизичка и духовна основа Отечества остају насупрот лутања и распада, Светосавље наспрам „највеће и најпогубније српске заблуде”. И тако почиње прича о југословенској идеји од њених првих извора и сталних утока. Препун заниљивих детаља, и наравно ауторових тумачења, овај оглед указује и на старост идеје Интермаријума – стварања појаса земаља које би се препречиле између Русије и немачког света, а за рачун Енглеске и (тада) Француске.

Истовремено, аутор указује и на порекло руске заблуде о Бугарској и остављања Србије у зони на коју полаже Аустрија. Наравно, периоди заблуда и краткотрајна епизода у којој су се поклопили српски и енглески интереси замењени су трајнијим покровитељским и заштитиничким ставом Русије према свим православним народима Балкана и истовремено антисрпским деловањем Аустрије и Велике Британије. Ова фантастична синтеза са филигрански брушеним детаљима од порекла Загораца, суштине устанка Матије Губца преко праусташе, хрватског бана Паваа Рауха који је сањао да побије све Србе у Босни и Херцеговини па све до апетита Франа Супила, основа је барем за ширу монографију или низ издања о југословенству и Југославијама.

Ако неки данас у Кини виде алтернативу за декадентни и технолошко-економски заостајући Запад, Жарко нас опомиње да је то погрешан и опасан пут у чланку Постаје ли Кина последње уточиште хуља. Он упозорава „кинески комунисти, као и сваки други комунисти, умеју масно да лажу. Али, шта би они могли да нема дежурних лево либералних Антифа кретена на Западу?” Жарку је деловало да постоји сарадња америчке дубоке државе и Кине. Мада се можда пре ради о сличним сценаријима за свет две елите, сукобљене у борби за контролу светских процеса. За ширење модела контроле народа, који је примењен у Кини и похваљен и свечано дочекан на Западу, па и у Србији у режиму Александра Вучића, Јанковић поставља кључно запажање: „Одједном увођење ванредног стања, укидање личних, националних и верских слобода и права, извођење војски на улице, увођење полицијског часа, маске на лицу које све више подсећају на брњице за робове, постају део свакодневног живота. Ове ненормалности проглашавају се за нову нормалност, попут идеологије хомосексуализма, педерастије, феминизма, џендеризма и сл. Уместо појма физичка дистанца уведен је појам друштвена дистанца, као у неком друштву дистопије.” Друштво технолошке дистопије он види у Кини, која се само наслања на традицију стару хиљадама година у којој „поглед на човека, његово биће, питање слободе, друштва, државе” има супротан или радикално другачији смисао од европског искуства. Управо слободарски порив, који је био носећи у српској историји, определио је и нашег аутора.

Ко је био Жарко Јанковић?

Одговор нам он сам даје у тексту Зашто сам традиционалиста и конзервативац? Али тај одговор није непосредан. Иако је укупан стил на моменте и жаргонски, о себи говори тек у одсјајима. Приказујући таму и безнађе против којих пише, он описује за шта је. Оно што радимо и за шта се боримо нас коначно и опредељује и одређује. Жарко Јанковић је био родољуб и суверениста, на правој страни, што како наводи у многим језицима значи на десној. За разлику од „лефтиста и либоса” није нациста и фашиста, што су, како он тврди, левичарске струје. Он је антиреволуционар. То јест, залаже се за очување правих вредности и институција и залаже се за постепене промене, тамо где се нађу боља решења. Он није био мекушац, интернационалиста, већ мушкарац, одговорна особа са пуним поштовањем за друге. Није био расиста и указивао је на одлике постмодерног расизма савремених демократа у САД, који су изворно и били класични расисти у 19. и у 20. веку (све до победе Џона Кенедија). Жарко је био човек разговора и аргумената, борац за слободу против друштва надзора и глобалне владе. Залагао се за хришћанске вредности и класичну демократију насупрот модерне: „За либосе демократија није владавина већине уз права и заштиту оних који су мањина, него наметање, и на силу ако треба, система вредности агресивне мањине…” Насупрот тој агресији и наметању, био је за читање, разговор и надахнуту дебату. Био је традиционалиста и конзервативац.

Коначно, себе је видео као некога ко се бори да стоји на правом путу, са десне стране Господа. У молитви и нади да ће Жарко на Страшном суду бити на правој, тј. десној страни Господу Исусу Христу, почнимо и са читањем његових текстова.

 

Опис издања:  |Д10 формат| мек повез| 175 страна

Издавач: Центар за културну обнову Археофутура

Цена: 500 дин. (плаћање: поузећем, уплатом на рачун, Пејпал…)

Књигу можете поручити е-поштом: arheofutura@mail.ru, или на број: 064-948-99-74

Лично преузимање могуће је у Новом Саду.

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Курꞌан, Свето Писмо и физичари о предестинацији и слободи људске воље
Next post Марко Танасковић: Дигитална хигијена: Како се заштитити на интернету

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *