0 
0 Књига „Порицање смрти“ Ернест Бекера, представља једно од најутицајнијих филозофских и психолошких дела двадесетог века. Књига је објављена 1973. године, непосредно пре Бекерове смрти, и покушава да одговори на једно од најдубљих људских питања: како човек живи са сазнањем да мора умрети? Бекер тврди да велики део људског понашања, културе, амбиције, сукоба, па и менталних поремећаја, произлази из страха од смрти. Он своје дело започиње запажањем: „очекивање смрти чудесно заокупља ум. Предоџба смрти, страх од ње, прогони људску животињу више од ичега другог; то је основна побуда људске делатности – делатности чији је главни циљ избећи фаталност смрти, надмашити је тиме што ћемо некако порећи да је то коначна човекова судбина.”
Основна теза књиге јесте да су људска бића јединствена зато што поседују и физичко тело и симболичку свест. За разлику од животиња, човек може да замишља будућност и разуме да је смрт неизбежна. Та свест ствара готово неподношљиву анксиозност. Бекер сматра да људи не могу нормално функционисати уколико се редовно суочавају са чињеницом сопствене смртности. Због тога стварају системе значења који их штите од егзистенцијалног ужаса. Од религија и идеологија преко тежњи ка успеху до љубави и стварања личног идентитета, Бекер све ове облике, на својствен начин, сврстава у пројекте бесмртности. Кроз њих човек покушава да осети да ће неки део њега опстати и након смрти.
Бекер пише да смо одувек знали да постоји нешто чудновато у човеку, нешто што га обележава и одваја од других животиња. То је нешто што је морало ићи равно до његове сржи, морало га је приморати да подноси своју посебну судбину, учинити је неизбежном. Филозофи су столећима ту човекову срж називали есенцијом, сматрали су је непроменљивим делом његове природе, неком посебном одликом и супстанцијом. Но, ништа такво није пронађено; човекова посебност и даље изазива недоумице. Разлог због којег никада није пронађено, као што је Ерих Фром рекао, јесте тај што није ни било есенције; есенција човека је управо његова парадоксална природа, чињеница да је он напола животиња, а напола симболичко биће. Тај егзистенцијални парадокс могли бисмо назвати стање индивидуалности унутар коначности. Човек поседује симболички идентитет који га оштро издваја из природе. Он је симболичко себство, створење с именом, са животном историјом. Он је стваралац чији ум узлеће високо да би размишљао о атомима и бесконачности, стваралац који се у мислима може пренети у неку тачку у свемиру и збуњено размишљати о сопственој планети. То огромно ширење, та довитљивост, та етеричност, та самосвест, дају човеку дословно статус малог бога у природи.
У исто време, запажа Бекер, човек је црв и храна за црве. То је тај парадокс: он је изван природе и безнадежно је у њој; он је дуалан, горе међу звездама, а истовремено пребива у телу у којем срце куца, које се бори за ваздух, у телу које је припадало риби и које још увек носи белеге шкрга као доказ. Његово тело је материјалан меснати омотач који му је на много начина стран, а најчудније и најпротивречније је да оно боли, крвари, да ће пропасти и умрети. Човек је дословно преполовљен: он поседује свест о сјајној јединствености што се издиже из природе попут величанственог обелиска, но ипак одлази који метар под земљу како би слепо и немо иструнуо и нестао заувек. То је страшна дилема у којој треба бити и с којом треба живети. Оно што психоаналитичари називају аналношћу и аналним карактером заправо су облици који поред телесне ограничености, показују и судбину свега што је телесно: пропадање и смрт. Аналност узнемирује због тога што открива да сва култура, сви човекови стваралачки животни токови у неком свом основном делу представљају скован протест против реалности природе, порицање истине о човековој ситуацији.
Бекер се, у великој мери, ослања на психоанализу, посебно потискивање као механизам одбране. Сматра да анксиозне неурозе, различита фобична стања, знатан број депресивних суицидних стања и многе схизофреније обилно показују присутан страх од смрти који је уткан у главне сукобе одређених психопатолошких стања. Али поставља се питање: да ли је страх од смрти увек присутан у нашем менталном функционисању. Такво стално трошење психолошке енергије на посао савладавања страха од смрти било би претешко, стога у нормалним тренуцима живимо тако да заправо никад не верујемо у властиту смртност, као да потпуно верујемо у властиту телесну бесмртност. Он, тиме истиче, да људи психолошки опстају тако што свакодневно потискују свест о смрти. Савремено друштво подстиче дистракцију, рутину, потрошњу, забаву и непрестану активност управо зато што такве ствари помажу човеку да избегне егзистенцијално суочавање. Међутим, потискивање никада није потпуно. Анксиозност, неурозе, депресија и опсесивно понашање често откривају скривено присуство страха од смрти испод површине свакодневног живота. Бекер не тврди да је сваки људски поступак свесно мотивисан смрћу, већ да смртност остаје снажна несвесна сила.
Бекер тврди да сваки човек жели да се осећа значајним у универзуму који делује равнодушно. Људи теже симболичкој важности јер безначајност подсећа на смрт. Због тога, друштва стварају системе који појединцима омогућавају да постану „хероји“.Човек жели да верује да његов живот има трајни смисао.
Зато су људи снажно везани за идеологије и колективне идентитете. Ако одређени систем веровања даје смисао животу, онда свако оспоравање тог система постаје психолошка претња. Бекер сматра да насиље, фанатизам и ратови често настају онда када групе покушавају да одбране своје пројекте симболичке бесмртности. Нације, религије и политички покрети обећавају трансценденцију, сврху или историјски значај. Када су ти системи угрожени, људи осећају као да је угрожено и њихово само постојање. На тај начин Бекер повезује индивидуалну психологију са великим историјским и политичким процесима.
У књизи налазимо и критику модерног друштва. Традиционална друштва често су нудила стабилне религијске системе који су људима пружали осећај симболичке бесмртности кроз веру, ритуал и колективни идентитет. Савремена секуларна друштва, међутим, све више пребацују терет смисла на појединца. Без заједничких трансцендентних структура, људи покушавају да пронађу значај кроз каријеру, статус, успех или потрошњу. Бекер сматра да то ствара психолошку крхкост, јер модерни идентитет постаје зависан од спољне потврде. Када успех изостане или признање нестане, човек може доживети егзистенцијални слом.
Ово дело представља нешто више од психолошке студије, пре свега представља филозофско промишљање о томе шта значи бити човек у свету у којем је смрт неизбежна.
За психотерапијско саветовање можете се јавити на мејл: nemanjarajaksavetovanje@gmail.com
