0 
0 Недавно ми је до руку допала публикација Хибридни рат – од доктрине до праксе, аутора Марка Парезановића. Рукопис има око 200 страна и ово је већ друго издање, а издавач је магазин Печат.
Ова врста литературе ме, као конспиролога, занима из више аспеката, па сам позајмио примерак од колеге који је добио од аутора на поклон и фино је исподвлачио. Књигу сам захваљујући томе и сам брзо прочитао, копирајући неких десетак до петнаест страница које могу да буду крајње занимљиве.
Ово, најпре треба рећи, није научна књига иако је аутор доктор наука, и објавио је немали број радова и неколико научних монографија од којих је свакако највреднији његов докторски рад објављен у НСПМ 2008. године под насловом Државни преврат (ту сам био један од рецензената). Посебно је поглавље о контраобавештајном раду и заштити од преврата бриљантно урађено, па сам ових година препознавао рукопис „друга Марка“ од Дунђерове скупштине до Ћациленда.
Но, ова књига је рађена без научног апарата, чини се помало и на брзину, иако се аутор подухватио да на публицистички начин покуша да, кроз осам поглавља, систематизује разне ствари које се могу посматрати кроз призму хибридног рата, који се додуше данас користи за све и свашта.
Прво поглавље говори о хибридном рату у политици и пре свега партијама и оно је доста занимљиво из перспективе разумевања како се праве вештачке и контролисане партије. Друго ставља спољну политику у оквир хибридног рата и посебно обрађују резолуције и декларације с једне стране и сукоб око Арктика као практичан пример. Треће поглавље повезује невладине организације, медије и обојене револуције, и ту се Парезановић наставља на чувену Фићину књигу Анатомија глобалистичког смрада која би ускоро требало да добије ново, треће издање.
Наредно поглавље се бави економијом, енергетиком и екологијом као пољима и инструментима хибридног рата. Аутор детаљно говори о томе како се и еколошке организације формирају, подржавају и користе у процесима сукоба великих сила и подривања домаћих власти. То су оне чувене приче како нафтне компаније финансирају Гринпис да сузбију конкуренцију.
Пето поглавље на мало претрпан и незграпан начин у себе укључује религију, идеологију, културу, антикултуру и такозвани „Српски свет“. Уз све то додат је и спорт као простор на коме се данас, такође хибридно, безбедносно и политички делује.
Последња три поглавља се баве методиком и оперативним спровођењем тзв. хибридних ратова. Шесто поглавље носи наслов Офанзивни механизми и обухвата десетак инструмената, од војних интервенција и приватних војних компанија, преко тероризма, саботажа и диверзија до отрова, биологије, и коначно миграција као евидентно доказаног инструмента међународне борбе и унутрашњег подривања држава.
Нешто је краће седмо поглавље о сајбер нападима, дроновима и радио-електроници, да би се књига завршила поглављем о хибридном рату против појединца, породичног система вредности и наметању хибридиних кадровских решења. И овде долазимо да чини ми се основног мотива за објављивање ове књиге, а то је осећај да аутор себе види као жртву хибридног рата који се водио против појединца, то јест њега.
Пут напредовања
Књига у аналитичко-научном смислу не доноси много тога новог за разумевање истраживања теорије и праксе хибридног рата. Чињеница да нема научни апарат јасно подцртава да то није била намера аутора. Она, на пример, може бити коришћена за обуку кадрова на академији БИА-е, односно за увођење у разумевање савремених хибридних ратова. Но она има још једну можда још занимљивију димензију. Она се може читати као нека врста изнуђених скорашњих мемоара припадника службе.
За разлику од стварних мемоара, који су тако и писани, попут поменуте Филиповићеве књиге или недавно објављених записа Гуте Живаљевића (Служба 1 и 2), овде аутор своје ставове и однос према свом раду и према припадницима политичке елите са којима је био у интензивном контакту у претходном периоду, наводи имплицитно. Но то их можда чини и још занимљивијим.
Парезановић је припадник српске цивилне службе још од краја деведесетих када јој је приступио као млад човек (рођен 1977). Успињао се вредним радом и сталним усавршавањем, па је поменуте 2008. докторирао на Факултету политичких наука на питањима државног преврата. Ја сам га упознао 2006. године у време кад је био заменик начелника београдског центра, а ја саветник Андрије Мандића у Црној Гори. Уз заједничка академска интересовања развили смо доста добар људски однос, а повезивало нас је и заједничко пријатељство са његовим кумом Дејаном Мировићем, са којим је последњих година по „доброј српској традицији“ у не баш добрим односима.
За њега старије колеге и данас кажу да је отприлике оно што је некадашња професионална стара служба била. Већ у време прошле власти стигао је до нивоа начелника, да би после смене власти био третиран као „жути“ и склоњен из оперативе. Враћен је неколико година касније као начелник центра у Врању са нимало лаким задацима, да би после тога преузео београдски центар и затим ушао у сам врх службе.
Последњих десетак година био је један од најважнијих у том систему, све до „унапређења“ које се десило ове године. Било је додуше и раније гласина да је био у кућном притвору и слични, али сада је чини се склоњен у склопу нашег све дубљег државног уласка у западне сфере (можда ускоро и у НАТО), као „руски“ човек.
У протеклом периоду, с обзиром на његову позицију и мој статус код првог човека ове државе, комуникацију смо углавном ограничили на честитање празника. Стога ми је било врло занимљиво да читам како између редова он гледа на претходни период када је био укључен у многа од и даље актуелних дешавања. Овде ћу издвојити и навести неке од најзанимљивијих делова.
Разарање институција
У делу о невладиним организацијама аутор каже: „У појединим државама постоје апсурдне ситуације – да се из државног буџета финансирају поједине невладине организације које недвосмислено спроводе субверзивну, подривачку и противуставну делатност.“ Аутор ово назива Стокхолмским синдромом и каже да се власт грчевито бори за љубав и благонаклоност антинационалних и либералних слојева друштва. Такви случајеви се увек лоше завршавају по сваку власт, каже он.
Ово је наравно опис Србије и као што смо овде писали, тзв. обојену револуцију странци спроводе управо преко својих људи које је власт распоредила по свим слојевима моћи, укључујући наравно и ректорат као централно место. Суштина борбе власти се, дакле, своди на то да убеди странце како је она и даље кооперативнија од директних страних агената које је сама поставила у систем моћи.
Нешто даље (стр. 87), аутор објашњава да „у неким земљама“ привредни раст, инфраструктурни напредак и економска стабилност ни у ком случају нису препрека за обојену револуцију која је последица „неких других фактора угрожавања уставног поретка. То се најчешће јавља када власт у једној држави уништи опозицију или је сведе на минорну меру… парламент се претвара у бирократизовану скупину народних посланика, чије седнице попримају баналан и агресиван карактер с примарним циљем да се омаловаже политички противници и забаве широке народне масе“.
О овоме ми пишемо од кад су ови добри људи дошли на власт. Разарање институција, партијског система, фактичко суспендовање вишестраначја, тровање јавне сфере, разарање могућности да се води било какав смислен дијалог, дугорочно уништавају друштво колико год пара да сипате у инфраструктуру и слично. Ни покојни Ђинђић није разумео да институције служе да штите паметног владара, а да оне нису препрека, као што и данашњи председник мисли.
На наредној страни аутор објашњава да су догађаје из 2024. покренули актери из иностранства и две невладине организације, али не наводи које су. С правом указује на то да је ово први систематски покушај коришћења ђака средњих и чак основних школа, што је наравно груба злоупотреба. Али поставља се питање како је то могуће и како је безбедносни и државни сектор то дозволио или није спречио? Чини се да се ту опет враћамо на то да је за то одговорна власт која је и систем образовања максимално отворила за стране актере, издавачке куће, корупцију наставника и учитеља, сорошевске кадрове у образовању итд.
Јако занимљив део је од стране 39. када се говори о политичким партијама. Аутор говори о томе да су прави оснивачи партија често иза завесе. Он говори о формирању политичких партија хибридног типа које служе за „једнократну употребу“ или за краћи период, и каже да такве партије формирају или владајућа структура или интересне групе типа тајкуна, или странци.
Јасно каже да власт формира лажне партије које служе за расипање опозиционих гласова, односно за уништавање партијског система и стављање свега под сопствену контролу. Ово сам иначе обрадио 2002. године када сам објашњавао слобизам као систем диктатуре симулакрума, јер је очигледно да од почетка вишестраначја власт формира хибридне партије и покушава да монополски контролише партијску сцену. Лепо је прочитати потврду од инсајдера који је изгледа и сам радио на тим пословима.
Мемоарско штиво
Но много озбиљније је када аутор пише о „патократији“, која је најопаснија за једно друштво или државу: „Патократија је владавина мале групе, психички поремећене групе појединаца, који владају апсолутистички, искључиво насиљем уз изопачен систем вредности, сејањем мржње и страха. Тада друштво улази у терминалну фазу, а легални начини промене власти су немогући“.
Да неко не би случајно помислио да познајемо такве примере, аутор прецизно каже: “Иначе, овакав начин владавине данас није присутан на тлу Европе.“ Дакле, ако сте помислили да нпр. Макрон или Рама тако владају својом државом, нисте у праву. Нема тога у Европи.
Има занимљивих записа о томе како су вођени биолошки ратови против нас током деведесетих и како су ови агенси завршили у америчким лабораторијама и у арсеналу биолошког оружја водећих сила. Има и осврта на поделе у цркви (стр. 144) где се очекивано један митрополит истиче као позитиван пример јер се „не оглашава са политичких позиција“, а друга мала група владика означава као центар субверзивног деловања, итд.
Занимљив је и лични запис на крају, који одаје утисак човека доста разочараног исходом сопствене борбе у протеклом периоду, где добијате утисак да се он фактички највише борио са опонентима унутар самог система.
Завршимо овим занимљивим цитатом који опет претпостављам нема никакве везе са нашом данашњом државом: „Само слаби и несигурни руководиоци бирају медиокритете за своје сараднике, од којих не очекују само беспоговорну послушност већ и безгранично подаништво, бескичмењаштво, куповину поклона и свакодневно ласкање… централна тема нису резултати рада него измишљене афере, борба против наводних завера, злоупотребе свих врста, криминалне и коруптивне активности, деструктивно деловање против саме организације којој припадају уз свакодневни хедонизам као примарни стил живота, што их чини моралним лешевима“.
Разумљиво је да такви кадрови не знају ништа, необавештени су, охоли итд. Са таквим људима се наравно не може водити нормална држава.
Срећом, све то нема никакве везе и сличности са нашом уређеном државом у којој се кадрови бирају по квалитету, знању, одговорности, раду, одрицању итд.
Књига Марка Парезановића је дакле пре свега одлично мемоарско штиво из кога ћемо пуно научити о времену у коме живимо, и добити неке потврде за разумевање система практиковања моћи које гледамо са стране.
Извор: Нови Стандард
