0 
0
Како је српска народна епика обликовала Ничеову филозофску мисао
Фридрих Ниче, један од најзначајнијих светских филозофа, показивао је током своје младости изузетно интересовање за српску народну поезију. Његови препеви српских песама настали су у периоду између 1858. и 1862. године, док је још био ученик у Пфорти. Ови рани препеви су дуго били непознати јавности. Први пут су озбиљније анализирани и објављени у оквиру критичког издања његових дела тек 2000. године. Ничеово бављење српском народном поезијом није било само младалачки хоби, већ важна фаза у формирању његове касније мисли. Иако су препеви настали у његовим раним годинама, у њима се већ назиру клице концепата који ће дефинисати његова највећа дела. Ниче је у Вуку Караџићу видео „чувара изворне ватре”. Док је већина Европе у Вуковим збиркама видела само „егзотични фолклор”, Ниче је у њима видео филозофски кључ за разумевање херојског света који је Европа изгубила.
За разлику од Гетеа, који је српске народне песме посматрао кроз призму класичне естетике, млади Ниче је у њима препознао архаичну снагу и „дионизијски“ дух. У Ничеовој филозофији, дионизијски дух представља исконску, сирову енергију живота која руши све границе и форме. Ничеа је привлачила управо та необузданост и виталност српског јунака, што ће касније постати темељ његове филозофије о „надчовеку“ и вољи за моћ. Он је кроз српску епику препознао народ који не бежи од бола и трагедије живота, већ их прихвата кроз песму и борбу, што је темељ његовог каснијег концепта Amor fati (љубав према судбини). Amor fati представља врхунац његове етичке филозофије. То није пасивно мирење са судбином, већ активна, радосна афирмација свега што живот доноси – и лепог и ужасног. То је жеља да ништа не буде другачије – ни у будућности, ни у прошлости, ни у вечности. То је на крају лек против нихилизма. Уместо да чезнемо за „бољим светом” или „небом”, Ниче нас учи да свој смисао нађемо у потпуном прихватању стварности каква јесте.
Елизабет Ферстер-Ниче, Ничеова сестра, била је први извор информација о томе колико је млади Ниче заправо био фасциниран српским епосом. Елизабет описује како је млади Фридрих са великим жаром читао српске песме наглас. Према њеним речима, он је био опчињен „дивљом лепотом и етичком снагом” тих стихова. Она истиче да су те песме биле део његовог „првог интелектуалног буђења”. Елизабет је потврдила да Фридрих није само препевавао постојеће немачке преводе, већ се истински мучио да докучи оригинални српски метар. Забележила је следеће: „Мој брат је желео да ухвати онај специфичан ритам који је осећао у српском десетерцу.” Касније ће своје најважније дело, Тако је говорио Заратустра, написати управо у специфичном, ритмичном и готово епском тону, за шта су му темељи били управо рани преводи српске народне поезије.
Млади Ниче је из српске епике преузео три ствари које ће касније обликовати као стубове своје филозофије: 1) Афирмацију бола: српски јунак пати и крвари, али не кука; он се бори. За Ничеа, бол је врхунски васпитач и неопходан услов за сваку истинску величину. 2) Индивидуализам: Српски јунак често делује сам против свих, водећи се својим унутрашњим кодексом. Ничеов индивидуализам није тек пука жеља за приватношћу или политичка слобода, већ аристократски радикализам духа. За њега, индивидуа се не рађа, већ постаје кроз болан процес издвајања из масе. 3) Естетско оправдање света: Ниче је веровао да живот има смисла само као естетски феномен, а српска епика је управо била то — страшан живот преточен у прелепу поезију. Ничеова теза да се „свет и постојање могу оправдати само као естетски феномен” представља једну од његових најважнијих мисли, први пут изнесену у делу Рођење трагедије.
Марко Краљевић и Љутица Богдан
Песма „Марко Краљевић и Љутица Богдан“, коју је лично препевао, била је кључна за младог Ничеа јер је у њој препознао судар страха и воље за моћ. Док је Гете ову песму сматрао „варварском“, Ниче је у њој видео психолошку дубину и аутентичну снагу. У песми Марко више пута признаје да се уплашио. За Ничеа, херој који не осећа страх је машина, а херој који осећа страх и ипак делује је стваран и моћан. За њега је ово био доказ људскости и искрености. Јунак који осећа страх, али га превазилази, је био много стварнији и моћнији од идеализованих витезова западне књижевности. То је рани облик његове идеје да се снага мери отпором који савладаш. За Ничеа, превазилажење страха није његово потпуно елиминисање, већ његово кроћење и коришћење као горива за развој личности. Страх је за њега знак да се налазите на граници свог познатог света и да сте спремни за скок у „више” и „веће“.
У овој песми, јунаци и Маркови сапутници, Реља и Милош, обесно улазе у туђи посед и газећи „грозни виноград“ Љутице Богдана газе устаљени ред и поредак. За Ничеа је то симбол прекорачења граница. Овај појам подразумева радикално напуштање устаљених норми које спутавају вољу како би се досегао виши степен постојања. Јунаци не поштују ситне људске законе, они се воде сопственим нагонима. Међутим, Богдан се појављује и изазива језу, јер се (полисемични) епитет „грозног винограда“ (дакле, буквално грозног, не гроздног) поклапа са карактером његовог власника. Ниче га описује као импозантну фигуру чија појава мења атмосферу. То је чист пример дионизијског терора који је Ниче касније разрадио у својој филозофији. У Ничеовој филозофији, „дионизијски терор” (нем. das dionysische Grausen) представља дубоко егзистенцијално искуство којим се појединац суочава са хаосом и апсурдом постојања.
На крају, када се Марко и Богдан погледају у очи и одлуче да неће ратовати јер су једнаки по снази, то је за Ничеа била врхунска етика. То је „морал ратника“ — не убити из мржње, већ препознати себи равног и склопити савез из међусобног дивљења. У својим белешкама из Пфорте, Ниче истиче да је српска песма „пуна крви и воље“. Овај препев му је помогао да дефинише неколико ствари које ће касније постати темељ његових књига о противљењу идеализовања морала. Српски десетерац је за њега био „го и снажан“, без сувишних украса буржоаске поезије. Марко Краљевић није поникао из хришћанског духа покајања, већ из народног духа пркоса и презира према понизности. Док је препевавао ову песму, Ниче је имао само 16 година. Већ тада је написао да ова песма поседују „нешто демонско“. Управо то „демонско“ ће деценију касније у својој првој књизи објављеној под називом Рођење трагедије из духа музике назвати „дионизијским“. Иако је Рађање трагедије била његова прва званична књига, Ниче је још као ученик писао есеје о српским песмама и Вуку, што показује да је његов интерес за нашу епику заправо био припрема за велике филозофске теме које ће изнети у овој књизи.
Концепт вечног враћања истог и концепт надчовека
Фридрих Ниче је концепт вечног враћања истог (Ewige Wiederkunft) сматрао својом „најдубљом мишљу“ и средишњим делом своје филозофије. То је идеја да се све што се догодило, догађа или ће се догодити — свака бол, радост, мисао и уздах — већ десило безброј пута и да ће се понављати у бесконачност, потпуно идентично. То није реинкарнација, јер нема новог тела или другог живота. То није прогрес, јер историја не иде ка циљу; она је кружна као код Аристотела. То је космолошка хипотеза – ако је енергија свемира коначна, а време бесконачно, све комбинације морају се поновити. Ниче ово не износи само као теорију о физици, већ као највећи изазов за човеков дух. У делу Весела наука, он поставља питање: „Шта ако би ти се једног дана прикрао демон и рекао да ћеш овај живот морати да проживиш још безброј пута? Да ли би пао на тло и проклињао га, или би то био тренутак твог највећег тријумфа?“ Овим питањем Ниче тестира читаоца, и у складу са одговором одређује га као човека или надчовека.
Просечан човек је ужаснут идејом вечног враћања уз понављање патњи, пораза и несрећа које га при том сналазе. Човек очајнички жели нешто боље, и не одустаје од илузорне наде да ће му будућност донети толико недостајућу животну радост – ако не пре, а оно после смрти у рају. За разлику од човека, надчовек је биће не само способно да издржи мисао о вечном враћању без очаја, већ и биће које прихвата и воли своју судбину. Надчовек жели да се сваки секунд његовог живота, не само радост већ и патња вечно враћају. Дакле, надчовек није припадник супериорне расе „аријеваца“, како су га касније, фалсификујући изворног Ничеа, тумачили нацисти, већ гигант који се снагом свог духа издигао изнад свакодневне кукњаве на злу судбину. Истински натчовек не само да прихвата своју судбину, већ је воли . Он каже „ДА“ животу у свим његовим облицима. Филозоф нас позива да престанемо да чекамо „бољи живот“ или „рај“. Нађимо лепоту и у најтежим тренуцима јер су они део вечне нити. Дакле, концепт надчовека је неодвојив од концепта вечног враћања истог. Надчовек је само херојски, духовни и етички одговор на све изазове живота у вечном враћању. Шта је од тог идеала Ниче препознао у српским епским песмама? То што оне певају о судбини и то што су оне израз народа који је довољно јак да гледа суровост у очи и да је претвори у лепоту.
Занимљиво је да је Ниче, који је славио снагу српских јунака и њихову виталност, већи део живота провео као болешљив и усамљен човек. Његово дивљење нашој епској поезији било је својеврсна самопомоћ — тражио је у тим песмама здравље и сирову снагу које његово тело није имало.
Марко Краљевић као Ничеов надчовек у повоју
Марко Краљевић је за Ничеа био емпиријски доказ да концепт надчовека није само теоријска конструкција, већ нешто што је већ постојало у српском народном духу. Ипак, постоје тачке где се Марко и Ничеов надчовек савршено поклапају, али и места где Марко остаје „превише људски“ за Ничеове стандарде. Зато је Владета Јеротић сматрао да Марко Краљевић заправо представља прелазну фазу: он је више од обичног човека (јунак), али мање од надчовека јер је и даље везан за метафизички страх и трагање за опроштајем. Марко је за Ничеа био „надчовек у повоју“ — исконски материјал из којег ће се касније искристалисати филозофска фигура Заратустре. Јеротић је у својим анализама често повлачио управо дубоку психолошку и духовну паралелу између Ничеовог најпознатијег лика, Заратустре, и српског епског јунака Марка Краљевића. Као ни Марко, ни Ничеов Заратустра није сам по себи надчовек. Он је тек гласник који први препознаје потребу за доласком надчовека. И један и други представљају мост ка том идеалу.
Где Марко испуњава идеал надчовека? Испуњава га првенствено у суверености изнад морала (с оне стране добра и зла). Марко не дела према законима државе или цркве, већ према сопственом унутрашњем нагону. Он убија из гнева, пије из пркоса и не клања се царевима. За Ничеа, то је дефиниција аутономне воље која сама ствара своје вредности. Ничеова концепција аутономне воље није исто што и класична слободна воља у хришћанству или кантовски морални закон. За Ничеа, аутономија је плод дуге и болне „еволуције” духа, којом се појединац издваја из стада како би постао сопствени законодавац. Ничеов надчовек је биће вишка енергије, а Марко је управо то — он има толико снаге да је мора непрестано трошити на подвиге, вино и мегдане. За разлику од западноевропског витеза који је спутан витешким кодексом, Марко је директан. Ако се уплаши (као пред Љутицом Богданом), он то признаје. За Ничеа је то виша врста поштења — бити искрен према сопственој природи, без лажног хероизма. Његов тријумф над непријатељем често прати сурова, али витална радост.
Мит о Сизифу
Понекад се учини да би персонификација Ничеовог надчовека могао бити Сизиф. Овај јунак грчког мита, осуђен је да гура камену куглу уз планинску стрмину како би је поставио на врх. Но, сваки пут када би скоро стигао до врха, камена кугла би му се отела и суновратила у подножје планине. Међутим, Сизиф није одустајао. Покушавао је изнова и изнова знајући да ће сваки покушај бити неуспешан.
Сизифова казна је буквална дефиниција вечног повратка: 1) Он изнова обавља исту радњу (гурање камена). 2) Крај његовог напора је увек почетак новог круга. 3) У томе привидно нема сврхе ни коначног циља. Али Сизиф није персонификација Ничеовог надчовека, већ јунак студије Албера Камија. У Миту о Сизифу Ками види доказ егзистенцијалног апсурда. Вечно враћање исте муке приморава човека да нађе срећу у самој борби, овде и сада. Камијев Сизиф је реалиста који је пронашао мир у једној бесмисленој радњи. Он је остварио коначну победу над собом, али је одустао од победе као такве. Могло би се рећи да је Сизиф тек делимична егзистенцијалистичка верзија надчовека. У сваком случају краја нема. Точак ће се вртети заувек. Једина разлика је у томе да ли ћете због тога очајавати као човек, или ћете, као надчовек, викнути: „Још једном!“
