0 
0 Протекле недеље сам, стицајем околности, имао могућност да слушам и да разговарам са неким од заиста највећих умова данашњице. Најпре сам боравио у Немачкој, где сам имао привилегију и задовољство да учествујем у два догађаја повезана са овогодишњом доделом награде Шпенглеровог друштва.
Награду је добио Дејвид П. Голдман, који је почетком двехиљадитих под псеудонимом Шпенглер писао веома утицајне и читане колумне у часопису Ејжан тајмс. Он је изузетно занимљив човек невероватно богатог искуства, који је током живота радио на разним пословима, почев од новинарства, преко берзе и других економских занимања до консултантских послова у разним земљама, предавања итд. Осим хуманистике, озбиљно је студирао и класичну музику. Од прошле године је врло важан члан Трамповог и Рубиовог тима за спољну политику, где користи своје богато стратешко искуство.
Он је такође аутор неколико изузетно занимљивих, провокативних и иновативних књига као што су Како цивилизације пропадају и зашто и ислам такође пропада из 2011. године или књиге о успону Кине из 2020. под називом Бићете асимиловани. Овај њујоршки Јеврејин је интелектуалац старог европског типа, ренесансне ширине, говори Шилера наизуст на немачком, говори перфектно пет-шест језика итд.
Помињан је као један од главних аутора нове америчке Стратегије националне безбедности, која је изазвала огромну пажњу јер фундаментално одступа од ранијих интервенционистичких и неокон стратегија. Посебно је ангажован на покушајима завршетка украјинског рата и намерно избегава да се бави Блиским истоком.
Најпре је у Франкфурту одржана церемонија доделе награде, да би се нас десетак следећег дана одвезло у Бланкенхајм, где смо, захваљујући гостољубивости Макса Отеа, имали одличан семинар са Голдманом који се састојао од две сесије разговора о темама којима се бави, Шпенглеру и актуелним спољнополитичким питањима на којима ради. Пошто је разговор био затворен, нажалост не могу да преносим детаље, али било је крајње интересантних опсервација и најава.
Гулово дело
Други део недеље провео сам у Будимпешти завршавајући пролећни семестар са два последња догађаја која смо организовали уз помоћ двојице водећих људи за питања ВИ и дигитализације. У петак смо организовали панел о компетитивности у овим областима уз помоћ Арвинда Гупте, оснивача и директора фондације Дигитална Индија, човека који води индијске државне инвестиционе фондове и пројекте за развој вештачке интелигенције, али и председава телом које одлучује о забрани рада страних апликација на њиховој територији.
То се пре свега односи на кинеске апликације и Индија је пре неких пола године забранила и Дип Сик. Арвинд је изнео неке запањујуће податке који с једне стране показују велику доминацију САД на читавом овом подрчју, кад су у питању употреба претраживача, клауда, чет ботова, оперативних система и тако даље.
Но с друге стране на нивоу људског капитала, Индија и Кина бележе страховит напредак, за разлику од Европе која се без Британије потпуно губи на овој мапи и која скоро да не постоји у било којој од ових категорија, укључујући и научна истраживања, иновације, стартапове итд.
Са другим гостом на овом панелу, Мехраном Гулом претходног дана смо одржали посебан семинар посвећен његовој вишеструко награђиваној књизи, која је изазвала много пажње од прошле године када се појавила. Овај четрдесетогодишњи Пакистанац, бивши студент Јејла, који живи у Женеви, радио је неких пет до шест година на књизи Нова географија иновација, радећи и интервјуе са преко 200 водећих особа на овом пољу, од САД и Канаде, до Кине, Сингапура и Кореје.
Књига је изузетно достигнуће и даје скоро потпун преглед у развој савременог биг тека, постављајући ствари из веома традиционалне културолошке перспективе. За њега је култура наиме живи организам, биолошка категорија, јер екосистем који доводи до иновација мора да се гради и развија као биолошки систем фертилизације земљишта. Књига је изузетно штиво и волео бих да је представим нашим читаоцима.
На Гула ми је указао наш стручњак за ВИ и квантне компјутере Саша Лазаревић који ради за „Ај-би-ем“ у Швајцарској. Радо је прихватио позив јер никад раније није био у Мађарској, а уз то га занима како публика и студенти у различитим деловима света реагују на његове идеје и хипотезе. Показао је велико интересовање да дође и у Србију, као што ће Гупта ускоро бити ту на два дана у пролазу за Софију. Нажалост, ове људе код нас немам где да доведем, нити мислим да у државној управи има икога кога то занима и ко зна ко су ти људи и зашто су важни.
На врху листе
Гул је започео своје истраживање питањем да ли Америка и Силиконска долина заиста губе примат глобално и уз то покушавајући да анализира зашто неки простори успевају да развију утицајне и профитабилне производе, а други не. Русија на пример школује и производи и даље дупло више инжењера од Америке, али на савременој мапи иновација не постоји. Дакле, тражио је да види које су то све комбинације фактора које доприносе да нека држава или простор данас ствара иновације и примењује их зарађујући озбиљан новац. Као што ћемо видети није свуда у питању само Биг-тек.
Књига има осам поглавља од којих свако обрађује по једну земљу, и закључак, у коме се сажимају резултати истраживања. Поглавља редом обрађују Кину, Сједињене државе, Уједињено краљевство, Јужну Кореју, Сингапур, Швајцарску, Немачку и Канаду. У приватном разговору питао сам га зашто нису обрађени и рецимо Индија и Израел. Израел је због блиске повезаности својих компанија са Америком и великог улагања у технологију, међу првих четири до пет држава у неколико категорија кад су стартапови у питању, а Индија има огроман људски капитал и ради на сопственом систему ВИ.
Врло прецизно је одговорио да је од Израела одустао због рата у коме се налази већ три године па није могао да заврши интервјуе, а с друге стране тамо је биг тек пре свега осетљиво безбедносно питање у овом тренутку. Што се тиче Индије, рекао је да је у првом пресеку хтео да обрађује само успешне или релативно успешне примере, где Индија још увек не спада управо зато што овај огромни људски капитал, највећу количину података коју производи и друге капацитете, није успела да синтетизује у неки значајан сегмент, продор или технолошку нишу.
Свима је јасно да још увек не постоје успешни индијски стартапови. У сваком случају, ако буде радио други том, или значајно проширење ове књиге, те две земље су, уз Тајван, први кандидати.
Књига је препуна података, имена, примера, али је све то спаковано тако да се чита као узбудљив трилер. Нпр. поглавље о развоју Силиконске долине почиње трагичном и дирљивом причом о оснивању Стенфорд универзитета 1885. године. Магнат Леланд Стенфорд и његова жена Џејн су током туристичке посете Европи изгубили своје једино дете, Леланда јуниора који је тада имао 15 година.
„Пошто више немамо своје дете, учинићемо да сва деца Калифорније буду наша деца“, одлучили су и сву имовину оставили као задужбину за оснивање универзитета који и данас носи име њиховог рано преминулог сина. Најважније за будући развој, цео пројекат је обухватио велику количину земље на којој ће се изградити кампус, а више од пола века касније на њој ће се развијати стартапови, лабораторије и други делови најважнијег светског система иновација током последњих деценија.
Спрега моћи и иновација
Но, све док се у то није укључила америчка војска, универзитет је таворио, а на земљи се производило воће. Већ тридесетих година војска почиње да гради истраживачке погоне које ће касније користити НАСА, а 1938. Хјулет и Пакард покрећу први познати и до дaнас успешни стартап.
Међутим, права револуција креће после 1946. када Фредерик Терман постаје декан техничког факултета. Он је наиме током рата био ангажован у пројекту Менхетн и видео је како највећа количина пре свега државног новца из области безбедности одлази на Колумбију и друге факултете и истраживачке лабораторије на Источној обали, и решио је да направи систем који ће тај новац да преусмери ка Стенфорду и оном што се сада назива Залив.
Од педесетих Школи развија полупроводнике, а од седамдесетих Долина постаје центар светских иновација и стартапова, где се иновације спајају са применом. Све технолошке револуције и „нове велике ствари“ од тада везане су за овај простор.
Гул показује да упркос успеху других, и даље Силиконска долина има апсолутни примат у иновацијама. Тамо је и даље смештен највећи број корпорација које доминирају светом Биг-тек-а и ВИ, а шест-седам америчких корпорација поседује седмину укупног светског капитала, од чега је две трећине настало последњих пет година са ВИ, чет ботовима и чиповима. Енвидија је најмоћнија светска корпорација због магичног Н200.
Гул, дакле, потпуно разбија оне стереотипе како два три другара у гаражи стварају корпорације које ће сутра да вреде милијарде. У основи свега је модел безбедносно државне интервенције и новца, удружен са јаким универзитетима, научним пробојима уз огроман капитал који тек ствара екосистем у коме појединци могу да експериментишу, ризикују и стварају такве пробоје.
Други стереотип је да је за то неопходна слобода и политички систем заснован на слободама. То је апсолутно небитно, јер Кина, Јужна Кореја и њени чеболи, и Сингапур јесу примери ауторитарних система, са фундаменталном државном интервенцијом, плановима и системском корупцијом која блиско везује политику, бизнис и науку. Исто то постоји и у Америци где Биг-тек данас постављају своје људе у системима одбране и преко њих монополишу набавке и улагања. Али негде то ради, а негде не и Гул покушава да објасни зашто је то тако. Модел је свуда исти, огроман државни новац који се инвестира у горње сегменте.
Штавише, ауторитарни системи данас имају одређене предности које све више користе. Кина апсолутно доминира у примени иновација јер има бољи систем организације и снажну дозу патернализма која је незамислива на западу. Она може да ограничи деци игрице на три сата недељно, чиме им чува ментални склоп, пажњу и фокус, док на западу то постаје незамисливо чиме се деца препуштају хистерији, губитку пажње и пре свега недостатку самодисциплине и радне етике. У Кини 15 милиона деце учи да свира клавир чиме се развијају разни други сегменти мозга, неуро структуре и радна етика.
Открити своју нишу
Други закључак је да иза свега стоји посебна култура, која се органски развија, негује и подстиче. Кључ је да свака цивилизација нађе свој систем подстицања и примене иновација. Гул је овде на трагу Данилевског, Шпенглера и данас проказаних органицистичких теорија друштва и културе.
Важан сегмент на коме Гул инсистира је значај проналажења ниша у којима једна култура може да оствари важан искорак или чак и доминацију. Добар пример је Иран и фантастичан развој војне технике упркос животу под санкцијама. У Тодовој књизи Пораз Запада наћи ћете податак да у САД пропорционално највећи број страних студента који ради докторате у техничким наукама стиже из Ирана.
Само у Техерану постоје три технолошка универзитета. Резултате смо видели: балистичке ракете и дронови омогућили су Ирану да не изгуби рат у сукобу са највећом силом на свету. Сетимо се да Русија 2022. није имала дронове, већ их је добијала од Ирана.
У књизи је с те стране посебно занимљиво поглавље о Швајцарској. Ова мала земља (свега девет милиона становника), нема наравно Биг-тек на нивоу великих играча, али се специјализовала за саобраћај, те фармацеутику и здравство. Као што је раније успевала да брендира своје сатове, чоколаде и банкарство, сада то ради са ове две области, користећи максимално циришки универзитет и ЕПФЛ у Женеви који су најпрестижније европске техничке школе уз технички универзитет у Михнену.
Шангај са својих 25 милиона становника има најбољи систем саобраћаја на свету и најдужи метро, захваљујући својој техници, примени и логистици која је израђена са швајцарским инжињерима.
Завршимо указивањем на проблеме Европе и посебно Европске уније која све више заостаје у глобалној трци. Проблеми су огромни, и разноврсни, не само због тога што се Брисел бави регулацијом више него иновацијом. Немачки систем мител штанда, односно средњих породичних фирми, показује се као велика препрека због одбијања да више ризикује и да у власништво укључује већи број људи што је тајна америчког акционарског развоја.
Због недостатка капитала, сви велики европски стартапови брзо заврше као делови америчког или кинеског мега система јер углавном они имају капитал. Отуд је Дип Мајнд продат за смешан новац, а сматра се да би се више и боље развијао да је остао сасвим независан.
У сваком случају, књига је прави увод у свет у коме живимо, вишеструко корисна и свеобухватна. Она може бити одличан путоказ и за нас и размишљање о томе које су нише у којима би ми могли да развијамо своје системе иновација и примене. То верујте ми нису мотање каблова и рударство уз дуално образовање и мегатрендизацију високог образовања… Ако се на то дода сулудо слупавање пара у бетон уместо у акционарство и иновације, јасно видите где нас „елита“ усмерава.
Извор: Нови Стандард
