0 
0
Прошлост никад није мртва.
Она чак није ни прошлост. (Фокнер)
Пише: Тодор Вулић
Јошихиро Френсис Фукујама је постао светски познати политиколог и теоретичар друштвене динамике после објављивања студије Крај историје и последњи човек (The End of History and the Last Man). Књига која је почела да настаје у завршници Хладног рата и победе неолибералног блока над „недемократским и тоталитарним“ режимима, по објављивању је изазвала бурне реакције стручне и интелектуалне јавности. Крај вишедеценијског биполаризма у међународним односима и почетак глобалне превласти Сједињених Америчких Држава као јединог светског хегемона, навели су Фукујаму да прогласи „крај историје“.
O чланку који је написао под насловом Крај историје за часопис „The National Interest“ он каже: „У њему сам тврдио да се сагласност о легитимности либералне демократије као система владавине изузетно проширила светом током неколико последњих година када је ова идеја победила противничке идеологије као што су наследна монархија, фашизам и, недавно, комунизам. Штавише, тврдио сам да либерална демократија може да конституише ꞌкрај идеолошке еволуције човечанстваꞌ и ꞌкрајњи облик човекове владавинеꞌ и, као таква, ꞌкрај историјеꞌ. То ће рећи: док су раније облике владавине карактерисали озбиљни недостаци и ирационалности који су доводили до њиховог евентуалног слома, либерална демократија је ослобођена таквих фундаменталних унутрашњих противречности. То не значи да у данашњим стабилним демократијама као што су Сједињене Државе, Француска или Швајцарска нема неправде, или озбиљних друштвених проблема. Али то су пре проблеми непотпуне примене принципа слободе и једнакости на којима је модерна демократија заснована, него проблеми недостатака унутар самих принципа. Мада неке савремене земље не успевају да постигну стабилну демократију, а друге се враћају примитивним облицима владавине као што су теократија или војна диктатура, идеал либералне демократије није могуће усавршити“ (Фукујама, 2002: 19).
Да ли је идеја либералне демократије победила комунизам
Разложимо овај сажетак Фукујамике науке и прво се позабавимо очигледним неистинама и полуистинама изнетим у њему. Фукујама каже да је идеја либералне демократије „победила противничке идеологије као што су наследна монархија, фашизам и, недавно, комунизам“, и да зато може, у крајњој линији, да конституише крај историје. Међутим, да ли је комунизам (узимајући тај појам колоквијало), заиста побеђен? Зар комунизам, и то као државна пракса, није још увек врло жив, рецимо, у Кини, али не само у Кини. Зар он није на свим пољима вртоглаво напредовао баш у деценијама Фукујамине демолибералне постисторије. Зар амерички и други теоретичари друштва не понављају у хору да је Кина данас главни геополитички и економски конкурент Сједињеним Државама и да је чак могући победник у њиховом међусобном сукобу. „Тек недавно ми је пало на памет – пише Најл Фергусон – да би у овом новом Хладном рату ми а не Кинези могли бити Совјети.“1 Треба запазити да Фергусон говори и о новом Хладном рату који се води између демолибералне Америке и комунистичке Кине. Дакле, дефинитивна победа либералне демократије над комунизмом као државном праксом још није на видику, а међу нама буди речено, неће је ни бити (сем можда онако како је либерална демократија победила у Вијетнаму)?
Надаље, у цитираном сажетку Фукујама каже да се либерална демократија „као систем владавине изузетно проширила светом током неколико последњих година, када је ова идеја победила противничке идеологије“. Међутим, Самјуел Хантингтон с правом указује да заслуга за нагло ширење либералне демократије као система владавине у последњим деценијима не припада демолибералној идеји, већ у знатној мери нечем другом – демолибералном организованом насиљу: „Запад је освојио свет не надмоћношћу својих идеја […], него својом надмоћношћу у примени организованог насиља. Западњаци често заборављају ову чињеницу: незападњаци никад“ (Хантингтон, 2000: 55). У наставку овог осврта, о том организованом насиљу биће више речи.
Надаље, према Фукујами: „раније облике владавине су карактерисали озбиљни недостаци и ирационалности који су доводили до њиховог евентуалног слома“. Међутим: „либерална демократија је ослобођена таквих фундаменталних унутрашњих противречности.“ Добро, признаје он, да ето, ту и тамо, чак и у стабилним демократијама има неправде и озбиљних друштвених проблема. „Али то су пре проблеми непотпуне примене принципа слободе и једнакости на којима је модерна демократија заснована“ – рече Фукујама и остаде жив. Треба ли бити политиколог па и овде уочити присуство врло заводљиве манипулације. Зар су у тим, како их Фукујама назива, комунистичким друштвима, принципи комунизма били у потпуности примењени? Наиме, и комунистичка и демолиберална државна пракса су увек биле и јесу у тоталном раскораку са сопственим принципима и идеалима. Зашто? Зато што су и комунистички и демолиберални идеали напросто пуке утопије које се као идеали не могу имплементирати у друштвену стварност, па као и све друге утопије, они опстају само у теорији. Идеали комунизма и либералне демократије су само пусти снови које је, као и све друге утопистичке снове, јава увек успевала да преобликује у наказни антипод.
Кад смо већ код утопија, цитирајмо и Фукујамину завршну полуреченицу, где он каже: „идеал либералне демократије није могуће усавршити“. Рекавши то, он очекује да му се верује на реч, јер је та његова тврдња, побогу, толико „очигледна“. Па да ли је идеал (дакле, не државна пракса, већ идеал) либералне демократије заиста савршен? Проверимо то поредећи га са комунистичким идеалом, дакле – идеал са идеалом – одбацујући при том Фукујамин стандардни софистички манир да демолиберални идеал пореди с комунистичком државном праксом – или идеално са неидеалним. Према којим то критеријумима и мерама је комунистички идеал као бескласно и универзално друштво, које би уз то требало да почива на високој основици производних снага, инфериоран у односу на Фукујамин демолиберални идеал? Зар и комунистички идеал не подразумева слободу и једнакост као и његов либерални конкурент, али за разлику од идеала либералне демократије он садржи и додатни квалитет – претпостављено одсуство сваког облика експлоатације. Наравно, квази либералним и квази демократским теоретичарима и практичарима неоколонијалне провенијенције, не пада на памет да бар у теорији одустану од експлоатације, и то не само од експлоатације човека над човеком, већ и од експлоатације „Трећег света“ и његових ресурса од стране њиховог „Првог“ демолибералног света. Иако у пракси тог експлоататорског савременог либерализма нема ни слободе, ни једнакости (о каквој то једнакости може бити реч кад су једни експлоататори а други експлоатисани), али ни демократије. Да ли империјалистичко друштво, какво су Сједињене Америчке Државе, може бити демократско? Не може! Можда се неко пита – зар су Сједињене Државе империја? „САД су империја, а успон до империјалне доминације у историји – каже Ганзер – увек је почивао на насиљу. […] Ниједна друга земља од 1945. није бомбардовала толико земаља као САД. Ниједна друга земља од 1945. није оборила толико влада широм света као САД. Ниједна друга земља од 1945. није водила толико лудачких ратова као САД. Ниједна друга земља на свету нема толико војних база које те окупиране земље често одбијају да прихвате“ (Ганзер, 2021: 22). Ако су САД империја, а јесу, шта онда бива са демократијом? „ꞌКад империјализам уђе на врата, демократија лети кроз прозорꞌ, опомињао је Ван Дајк. Империјалистичка демократија је немогућ хибрид, као и атеистичка религијаꞌ“ (Ганзер, 2021: 112). Ипак, све то – свеопшта експлоатација уз одсуство једнакости, слободе и демократије – нимало не смета демолибералним фанатицима да тај „идеал“ агресивно намећу целом свету. Као и њихови претходници, и демолиберали у свом империјалном и неоколонијалном мисионарском заносу упорно тероришу човечанство, између осталог, покрећући и „крсташке ратове како би другим друштвима извезли свој драгоцени модел“. У ствари, не може да не зачуди чињеница на коју данас мало ко обраћа пажњу: да идеологије делују на људску свест као и халуциногене дроге, изазивајући дубоке поремећаје у перцепцији стварности. Идеолошки дрогирана популација „види слике, чује звуке, па чак и осећа“ нешто што у стварности не постоји. Она у свом бунилу, ту поремећену перцепцију, наметнуту пропагандним и другим ментицидним техникама, усваја као реалност. (Јавна је тајна да су ЦИА и Министарство одбране САД, у покушају развијања практичних техника ментицида, спроводили истраживања измене и контроле људског ума, имеђу осталог, користећи и дроге као што су ЛСД и мескалин. За експерименте се зна, али су резултати тих експеримената и даље непознати). Стога не треба сумњати да и међу обичним демолибералима има добронамерних људи, али да они, као жртве идеолошког отрова, напросто нису способни да виде дијаболичну стварност демолибералне праксе.
Теоретичари краја историје
Прогласивши „крај историје“ Фукујама није био чак ни оригиналан. За Хегела, тај крај је наступио после битке код Јене 1806. године у којој су Наполеонове армије потукле пруску војску (за тог истог Хегела Шопенхауер је рекао – „сасвим обична глава, али необичан шарлатан“); за хегелијанца Маркса, крај историје ће наступити кад друштва после капитализма уђу у комунистичку бескласну фазу; према Огисту Конту, тај крај ће се десити када друштва постану индустријска: „Индустријско друштво [је] крај историјске еволуције […] где наука, коначно омогућава контролу будућих изненађења, интегришући друштвене противречности и градећи вечни мир између класа и држава“ (Катрога, 2011: 281). О својим претечама Фукујама каже: „И Хегел и Маркс су веровали да еволуција људског друштва није бескрајна, него да ће се завршити када човечанство постигне облик друштва који задовољава његове најдубље и најфундаменталније тежње. Отуда и њихова становишта о ꞌкрају историјеꞌ: за Хегела је то била либерална држава, а за Маркса комунистичко друштво. То није значило да ће се окончати природни циклус рађања, живота и смрти, да се важни догађаји више неће дешавати, или да ће новине које о њима извештавају престати да излазе. То је пре значило да неће бити даљег прогреса у развоју темељних принципа и институција зато што су сва стварно велика питања решена“ (Фукујама, 2002: 20). Наравно, у овој елаборацији својих претеча, Фукујама је „случајно“ заборавио Конта, јер код њега је поента врло видљиво промашена. Индустријско друштво је дошло и прошло, а од „вечног мира између класа и држава“ не би ништа. Не би ништа од мира ни по уласку човечанства у Фукујамину постисторију. И сам Фукујама, упадајући у озбиљну контрадикцију, каже да – крај историје не значи и крај природног циклуса (подвлачим – циклуса) рађања, живота и смрти. Према овом универзалном закону све што настане мора и нестати, осим наравно либералне демократије, која је, према Фукујами и његовим присталицама, једина поред Бога, не само савршена, већ и бесмртна.
А шта је о „бесмртности“ државних уређења говорио Платон у својој Држави: „Прекомерност увек води великом преокрету, тако је и код времена, и код биљака, и код тела, а ништа мање и код државних уређења. И то је природно.“ (Платон, 2013: 211). „Пошто све оно што постаје мора и да пропадне, то ни ваше [државно] уређење неће трајати вечито, него ће се распасти. […] Ове промене настају кад периодично обртање затвара круг у коме се свако биће креће“ (Платон, 2013: 195). Дакле, Платон (али не само Платон) негира било какав прогрес у историјској динамици и инсистира на њеном циклизму. За разлику од њега, теоретичари краја историје тврде да ће: прогресивни развој људских друштава у једном моменту достићи последњи стадијум и њиме завршити историју. Потом ће тај „савршени“ стадијум бити вечан. Па ко је био у праву? После достизања Контовог стадијума, или индустријског друштва, као што рекосмо, човечанство је ушло у постиндустијску еру, а историја се није завршила; до Марксовог универзалног комунизма никада се у пракси није стигло, нити ће се икада стићи; до Хегелове и Фукујамине либералне државе се стигло, према првоме 1806, а према другоме 1989/91, међутим, историја не само да се није завршила, већ је, напротив, постајала још живља. Остаје питање: нису ли све ове идеје и идеологије краја историје само дериват хришћанске доктрине есхатона. Према хришћанској доктрини, праволинијско-прогресивна историја човечанства је почела изгоном човека из раја, а завршиће се у последњим временима човековим поновним задобијањем рајског блаженства, чиме ће човечанство из времена и историје прећи у вечност. Дакле, Хегел, Маркс, Конт и Фукујама, као „ингениозни“ плагијатори туђих идеја, заменише хришћански небески рај овоземаљским рајем и уђоше у овоземаљску „вечност“ окончавши историју. Међутим, становништво земаља Фукујамине рајске постисторије, колонизованих (или окупираних – како рече Ганзер) од стране Неолибералне империје, истовремено је ушло у пакао. Осуђено на експлоатацију и социјалну беду, економско и дужничко ропство, и идеолошку и политичку тортуру у циљу измене свести, оно живи окружено депонијама токсичног отпада и у природи затрованој прљавим технологијама. (Зар најбољи пример за то није данашња „либерално-литијумска и демократска“ Србија). А шта је нови светски поредак донео друштвима која су била демолиберална и пре „краја историје“ можемо сазнати од Асанжа или Сноудена. Донео им је Орвела. Толико засад о „постисторијској“ демолибералној отровној жаби, коју као у бајци, пољубац младог и згодног принца Фукујаме претвори у лепотицу. Међутим, и ова као и све друге бајке, ипак је само прича за малу децу. Кад смо код мале деце да споменемо и то, да је овај заговорник „краја историје“, као мега звезда неолибералне „научне“ естраде, наступао по позиву 2018. на Факултету политичких наука у Београду, пред – „до фасцинације опчињеном српском политиколошком публиком“.
Милитаристички хуманизам либералне демократије
Изиритиран Фукујамином утопистичким и научним холивудом, на „крај историје“ одреаговао је и његов бивши професор, Семјуел Хантингтон. У студији под називом Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка он пише: „Једна широко артикулисана парадигма била је заснована на претпоставци да је крај хладног рата значио крај значајног сукоба у глобалној политици и појаву једног релативно хармоничног света. Најшире расправљана формулација овог модела била је теза о ꞌкрају историјеꞌ коју је изнео Френсис Фукујама. ꞌМожда смо сведоциꞌ, тврди Фукујама ꞌкраја историје као такве: краја идеолошке еволуције човечанства и универзализације Запада и либералне демократије као коначног облика људске владавинеꞌ. Сигурно, каже он, неки сукоби се могу догодити на местима у трећем свету, али глобални сукоб је завршен, и то не само у Европи. […] Они који верују у марксизам-лењинизам још увек могу да постоје ꞌу местима као што су Манагва, Пјонгјанг, Кембриџ и Масачусетсꞌ, али либерална демократија је тријумфовала. Будућност неће бити посвећена великим раздраганим борбама око идеја, него решавању светских економских и техничких проблема. И све ће то, закључује он тужно, бити прилично досадно. Очекивање [Фукујамине] хармоније било је широко прихваћено. Политичке и интелектуалне вође развиле су слична гледишта. Берлински зид је пао, комунистички режими су се срушили. […] Председник водеће светске земље прокламовао је ꞌнови светски поредакꞌ, председник […] водећег светског универзитета ставио је вето на именовање професора за студије безбедности, јер је потреба за њиме ишчезла: ꞌАлилуја! Више се не бавимо ратом јер га више немаꞌ. Тренутак еуфорије на крају хладног рата створио је илузију хармоније, за коју се ускоро открило да је управо то – илузија“ (Хантингтон, 2000: 32-33).
Kако је изгледао тај Фукујамин „досадни мир“ после 1989, информише нас нико други до један од водећих заговорника америчког империјалног вршљања, Роберт Кејган: „Природни резултат овакве ситуације – каже он – била је спремност да те [империјалне војне] снаге буду употребљене ради остваривања циљева широког опсега, од хуманитарних интервенција у Сомалији и на Косову, до промене режима у Панами и Ираку. Између 1989. и 2001. године Сједињене Државе су у страним земљама интервенисале силом чешће него и у једном другом периоду своје историје – у просеку је била спровођена по једна значајна војна акција сваких 16 месеци – чешће него и једна сила у истом временском распону“ (Кејган, 2009: 51). Он изричито каже, да су у тој фази, САД два пута ратовале против Срба. После 2001. империјални ратови Сједињених Држава „у функцији мира“ су настављени у Авганистану, Ираку, Либији, Сирији… а насиљем је промењен и режим у Украјини уз последице са којима се данас суочава цео свет. Главни оперативац пуча у Кијеву била је Кејганова супруга, Викторија Нуланд.
У студији Ноама Чомског објављеној под називом Нови милитаристички хуманизам – лекције Косова, на самом почетку и уз приметну дозу ироније, он пише: „Криза на Косову узбудила је страсти и духове на ретко виђен начин до сада. Догађају су приказани као ꞌмеђаши у међународним односимаꞌ који отварају врата за до тад невиђену сцену светске историје, нову епоху моралне честитости под вођством ꞌидеалистичког Новог Света решеног да оконча нехуманостꞌ. Овај Нови Хуманизам се неочекивано поклопио са доласком новог миленијума збациће тупу и ускогруду политику интереса злехуде прошлости. […] Утопијска виђења претходних генерација [као што је владавина међународног права] погодна су само за изругивање“ (Чомски, 2000, 7). У најкраћем, Чомски конструише тезу, да уводећи „Нови Хуманизам“ Неолиберална империја, у фази Фукујамине постисторије, руши дотадашњи светски поредак и међународне правне институције, јер су сметња унилатералном војном интервенционизму који се оправдава хуманизмом. Империја прво изазове кризу уз режирану хуманитарну катастрофу, па онда из хуманитарних разлога изврши хуманитарну војну интервенцију (као на Косову), и то ради окончања те хуманитарне кризе. Наравно, све се то изводи уз заглушујућу пропагандну хистерију диктирану из империјалног пропагандног центра са нагласком на моралној супериорности хуманистичког демолибералног Запада. На крају, после хуманитарне војне интервенције, Неолиберална империја, у складу са Новим Хуманизмом, обезбеђује напаћеном становништву мир колонизујући његов животни простор, успостављајући војне базе и пљачкајући његове ресурсе.
А како после свега тога изгледа тај империјални мир, Чомски илуструје цитирајући Тацита: „Британска штампа је известила да је британска фаза НАТО бомбардовања [СР Југославије] названа ꞌОперација Агриколаꞌ. Уколико је то истина, избор је погодан и представља допринос британском класичном образовању. Да и не спомињемо да је Агрикола (намесник Римског царства у Британији од 77. до 84. године нове ере – примедба аутора) био главни криминалац који је помогао да се земља очисти од келтске заразе; био је и таст Тацитов, чувеног по свом запажању да ꞌзлочин који се једном разголитио нема где да бежи до у дрску смелостꞌ, али и по опису Римске империје: ꞌРазбојници света, стварају пустош и то називају миромꞌ“ (Чомски, 2000: 23). Тако нас је историја од разбојничког империјалног Римског царства, које је око себе стварало пустош називајући то миром, кроз стални прогрес, довела до Фукујамине постисторије, где разбојничке Сједињене Државе око себе стварају пустош „у функцији мира“. Заиста чудан неки прогрес, где прогреса није било, већ само, како то тврде заговорници спиралноцикличне историјске динамике – понављања оног истог, али другачије.
Хантингтоново виђење геополитичке стварности и њене будућности било је супротно Фукујамином? Према њему, демолиберални свет је свет хаоса и биће у све већем хаосу. „Парадигма хаоса је блиска стварности“ (Хантингтон, 2000: 37). Сукоби ће се наставити несмањеном жестином. „У новом свету најважнији и најопаснији сукоби неће бити сукоби између друштвених класа, богатих и сиромашних или других економски одређених група, него између људи који припадају различитим културним ентитетима“ (Хантингтон, 2000: 28). „Чисти је арогантни понос мислити да је Запад, зато што је совјетски комунизам пао, освојио свет за сва времена и да муслимани, Кинези, Индуси и остали журе да пригрле западни либерализам као једину алтернативу. Хладноратовска подела човечанства је завршена. Остају фундаменталне поделе човечанства у појмовима етницитета, религија и цивилизација које стварају нове сукобе“ (Хантингтон, 2000: 72). Дакле, у Хантигтоновој будућности, а у нашој садашњости, долази до судара цивилизацијских тектонских плоча, и у том судару Запад ће бити у сукобу са свим осталим живим цивилизацијама. „Речено омиљеним фразама историчара, ꞌекспанзија Западаꞌ се завршила и почео је ꞌреволт против Западаꞌ“ (Хантингтон, 2000: 57). Па на шта савремени свет више личи – на Фукујамину рајску и досадну хармонију или на Хантингтонов сукоб цивилизација?
Спирални циклизам историјске динамике против „прогреса“
Пошто је своју теорију заснивао на потпуно погрешним премисама – непостојећем прогресу историјске еволуције све до достизања непостојеће савршене демолибералне постисторије – уопште не чуди што је и Фукујамина пројекција историјске будућности до те мере спектакуларно промашена. Наиме, покушавајући да разуме и објасни природу историјског тока, човечанство је до данас успело да у суштини осмисли само две међусобно искључујуће идеје историје. Једна од њих је модерна идеја према којој је историја праволинијско нагомилавање случајних историјских инцидената и епизода, а друга је класична циклична идеја понављања историје – понављања оног истог али другачије. Дакле, заговорници обе идеје се слажу да је све у промени, али спор искрсава по питању: да ли је та промена насумична, како тврде прогресисти, или је у складу са непроменљивим законом, како тврде цикличари. Дакле, ако под праволинијско-прогресивистичком менталном замком утиснутом у нашу свест од стране модерних научних ауторитета посматрамо историју као нагомилавање увек нових и насумичних историјских догађаја и епизода, заиста ћемо у њој видети само нове и увек нове догађаје. Међутим, ако у нашој свести разбијемо тај научним насиљем наметнути праволинијски ментални филтер и историју посматрамо кроз призму спиралног циклизма, увек ћемо у сваком „новом“ догађају препознати понављање оног истог али другачије. „Крајем XIX и почетком XX века […] [запажено је] да нема неизбежног прогреса у људском друштву и историји. Сам циклизам јесте једна од најстаријих, али и типичних ‚скрајнутих’ теорија друштвених промена и друштвеног развоја у социологији, што значи да се налази ван главних теоријских токова у социолошкој науци. Међутим, обнова теорија о цикличном кретању самим тим може се сматрати и чињеницом којој је неопходно посветити пажњу“ (Низић, 2016: 591–592). Другим речима, треба посветити пажњу питању: „Постоји ли нека такорећи метафизичка структура историје човечанства, с оне стране свега случајног?” (Шпенглер, 2018: 27, том 1). На то своје питање Шренглер одговара – да, постоји – и то доказује у свом капиталном делу објављеном под називом Пропаст Запада.
Циклична динамика историје Сједињених Држава
Историју самосталних Сједињених Америчких Држава историчари по правилу деле на три фазе:
- Прва фаза је трајала од 1783, када су САД после Америчког рата за независност стекле међународно признату самосталност од Британске империје, па до 1865. и краја Америчког грађанског рата, када су САД поново уједињене.
- Друга фаза је трајала од 1865. и поновног уједињења, до 1945. и краја Другог светског рата, када су САД постале хегемон европског Запада.
- Трећа фаза је трајала од 1945. и неминовно ће се завршити. Када?
Логика цикличне динамике каже – око 2027/28. године. Зашто? Зато што те фазе трају приближно исти број година (или 81/82 ± 2 год.). Наиме:
>1783. – Почетак прве фазе историје САД.
>1865. – Почетак друге фазе.
Међувреме: 81/82 године.
>1865. – Крај прве фазе.
>1945. – Крај друге фазе.
Међувреме: 81/82 (-1) године.
*
>1865. – Почетак друге фазе.
>1945. – Почетак треће фазе.
Међувреме: 81/82 (-1) године.
>1945. – Крај друге фазе.
Око 2027. – Могући крај треће фазе?
Међувреме: 81/82 године.
*
Општу усрећитељску идеолошку „вестернизацију“ човечанства, према Огисту Конту (1798 – 1857) је требала да изврши Француска, али је историјски усуд показао да је та улога била намењена Сједињеним Америчким Државама, насталим само пар деценија пре Контовог рођења. Ипак, Француска не може бити ослобођена „усрећитељских заслуга“, јер је бабињала при рађању тог „чудовишног фетуса“ годинама заглављеног у мајчинској утроби Британске империје. Својим финансијским, а пре свега војним ангажовањем у Америчком рату за независност, Француска је пресудно допринела настанку Сједињених Држава. О стању америчких трупа и њиховом борбеном моралу у појединим фазама рата за независност Хенри Бемфорд Паркс у Историји САД, пише: „Мало је људи било одушевљено борбом за америчку ствар, а неке трупе које су своје стање полуглади поредили са удобним животом цивилног становништва, заправо су биле побуњене [против свог вође Џорџа Вашингтона] […] Уопште узевши, мора се рећи да се за [то] време осећао жалостан недостатак родољубља […] Војници су понекад морали да спавају на смрзнутој земљи без ћебади и да дуго марширају без обуће. Делови армије понекад нису били у стању да изађу на бојиште из обзира према пристојности: људи нису имали довољно одеће да би покрили голотињу […] [Међутим, уз француску помоћ] све је ишло глатко. Једна француска флота одбацила је британске бродове који су покушавали да помогну Корнвалису и блокирала Јорктаун с мора, док су америчке и француске трупе напредовале копном и вешто надмудриле Клинтона у Њујорку. На дан 19. октобра 1781. године, опкољен надмоћним снагама, Корнвалис је био принуђен да се преда“ (Паркс, 1985: 132-137).
У овој тачки долазимо до циклизма историјске динамике – циклизма озлоглашеног у демолибералној науци. Има ли у сложеном и неисцрпном хаосу безбројних и на изглед неповезаних историјских фрагмената, од настанка САД-а до данас, неког реда и система? Наравно да има, али те на изглед неухватљиве везе међу њима може похватати само циклизам као основно начело њихове интеграције. Од свог настанка Сједињене Државе су водиле на десетине ратова (практично без прекида), али су само три рата била по последицама кардинални: Амерички рат за независност (1775-1781), Амерички грађански рат (1861-1865) и Други светски рат (1941-1945). Ови ратови су уједно и граничници појединих фаза америчке историје. Последњи од њих вођен је око 163/64 године после првог. Овим ратовима (првим и трећим) је затворена једна историјска кружница. На почетку, после победе у Америчком рату за независност, Сједињене Државе се ослобађају колонијалне (Британске – западноевропске) доминације. На крају, после победе у Другом светском рату, као једина преостала велика сила Запада, Сједињене Државе меко колонизују Западну Европу, стављајући је под своју политичку, економску, али и војну контролу. Дакле, исходи ових поновљених дешавања се обрћу јер колоније постају колонизатор. Погледајмо на најсажетији могући начин обртање ових исхода пратећи само два сегмента америчке историје: 1) историју пресудних ратова и 2) председничку историју.
Амерички рат за независност – Други светски рат
(Америчко-француско огледало)
1775 – Почетак Америчког рата за независност.
1939 – Почетак Другог светског рата.
Међувреме: 163/64 године.
1776 – САД проглашавају независност.
1940 – Француска, први пут у својој историји, губи независност.
Међувреме: 163/64 године.
1777 – Француска улази у Амерички рат за независност на страни колонија –
Сједињених Америчких Држава.
1941 – Сједињене Државе улазе у Други светски рат (између осталог и)
на страни окупиране Француске.
Међувреме: 163/64 године.
1780 – Француски експедициони корпус се искрцава на територију САД-а.
1944 – Трупе САД-а искрцавају се на територију Француске („Лафајете, ето нас“).
Међувреме: 163/64 године.
1781 – Падом Јорктауна, практично се завршавају оружани сукоби у
Америчком рату за независност.
1945 – Падом Берлина, практично се завршавају оружани сукоби у
Другом светском рату у Европи.
Међувреме: 163/64 године.
*
1789 – Главнокомандујући америчких снага у Америчком рату за независност,
Џорџ Вашингтон, постаје председник САД-а.
1953 – Главнокомандујући савезничких снага у Другом светском рату на европском
ратишту, Двајт Ајзенхауер, постаје председник САД-а.
Међувреме: 163/64 године.
- – Крај двомандатне председничке владавине Џорџа Вашингтона. 1961.– Крај двомандатне председничке владавине Двајта Ајзенхауера.
Међувреме: 163/64 године.
Друга историјска кружница, која је започела Америчким грађанским ратом 1861, требала би да се заврши у годинама које су пред нама. Повод (дакле, повод а не узрок) за Амерички грађански рат је била победа Абрахама Линколна на америчким председничким изборима 1860, коју део америчких савезних држава није признао. Оне су, бирајући између Линколнове председничке владавине и сецесије, изабрале сецесију. Која је година по хронолошком распону од око 163/64 године аналогна текућој 2024. Аналогна јој је 1860.
>1860. – Победа Абрахма Линколна на председничким изборима у САД.
>2024. – Председнички избори у САД.
Међувреме: 163/64 године.
Закључак се некако сам намеће? У сваком случају, биће ово узбудљиви избори.
Да би прогностичка поента спиралноцикличне, а тиме и ритмичке динамике историје САД била јаснија, проверимо то исто уз помоћ упола краћег хронолошког распона од 81/82 ± 2. год. (колико трају и фазе америчке историје).
Амерички грађански рат – Други светски рат
1860 – Абрахам Линколн победио на америчким председничким изборима.
1940 – Френклин Рузвелт победио на америчким председничким изборима.
Међувреме: 81/82 (-1) година.
1861 – После бомбардовања Чарлстон Харбора (Чарлстонске луке)
од стране конфедералаца, започео Амерички грађански рат.
1941 – После авионских бомбардовања Перл Харбора (Бисерне луке)
од стране Јапанаца, Сједињене Државе ушле у Други светски рат.
Међувреме: 81/82 (-1) година.
1864 – Јулисис Грант именован за врховног команданта свих војних снага Уније.
1943 – Двајт Ајзенхауер именован за команданта свих савезничких снага у Европи.
Међувреме: 81/82 (-2) година.
1964 – Јулисис Грант разрадио стратегију чијом реализацијом је наредне године
принудио Конфедерацију на предају.
1944 – Двајт Ајзенхауер разрадио стратегију (Нормандијски десант) чијом реализацијом је
(уз незадрживи налет Совјета) наредне године принудио Немачку на капитулацију.
Међувреме: 81/82 (-1) година.
1864 – Абрхам Линколн поново победио на председничким изборима.
1944 – Френклин Рузвелт поново победио на председничким изборима.
Међувреме: 81/82 (-1) година.
1865 – Крај Америчког грађанског рата.
1945 – Крај Другог светског рата.
Међувреме: 81/82 (-1) година.
1865 – Смрт поново изабраног председника Абрахама Линколна на почетку новог мандата.
1945 – Смрт поново изабраног председника Френклина Рузвелта на почетку новог мандата.
Међувреме: 81/82 (-1) година.
1865 – Са потпредседничке позиције и без избора председник САД-а постао Ендру Џонсон.
1945 – Са потпредседничке позиције и без избора председник САД-а постао Хари Труман.
Међувреме: 81/82 (-1) година.
*
1872 – Ратни командант Уније, Јулисис Грант, као представник републиканаца,
победио на председничким изборима 1872. .
1952 – Ратни командант савезничких снага Двајт Ајзенхауер, као представник републиканаца,
победио на председничким изборима 1952.
Међувреме: 81/82 (-1) година… ИТД.
Која је година по хронолошком распону од око 81/82 године аналогна текућој 2024. Аналогна јој је 1943.
- – После победе Совјета у бици код Курска,
Други светски рат је кренуо ка својој неминовној завршници.
- – Ових дана је поново започела битка код Курска.
Међувреме: 81/82 година.
Када су почели ратови у оквиру којих се воде ове битке?
- – Почетак оружаног сукоба нацистичке Немачке (која је пре тога ставила Европу
под своју чизму), и Совјетског Савеза.
- – Почетак оружаног сукоба демолибералних Сједињених Држава и НАТО-а (који су пре тога
ставиле Европу под своју чизму) и Руске Федерације у Украјини.
Међувреме: 81/82 година.
И овде се закључак намеће сам по себи.
Дакле, ако у нашој свести разбијемо тај праволинијско-прогресистички ментални филтер и историју посматрамо кроз ритмику спиралног циклизма, увек ћемо у сваком „новом“ догађају препознати понављање оног претходног и истог, али другачије.
* * *
Пратећи упоредне хронологије, могуће је и оно што према модерној друштвеној науци немогуће, рецимо – прогнозирати крај и исходе актуелних историјских дешавања. Међутим, одбацујући циклизам и заговарајући прогресивистичку историјску динамику са либералном демократијом као завршним стадијумом тог прогреса, Фукујама је пројектовао своје виђење историјске будућности човечанства после 1989. Погрешна теоријска основа, као што смо то већ рекли, морала је резултирати потпуно погрешном пројекцијом будућности. Уместо узлета слободе и демократије, у Фукујамино „постисторијком“ развоју човечанства, настао је дијаболични „врли нови свет“. Једина утеха за угњетено становништво је што се и тај новонастали свет, кроз циклизам историјског тока, примиче својој неминовној завршници.
Извори:
Фукујама Френсис: Крај историје и последњи човек, ЦИД Подгорица/ Романов Бања Лука, 2002.
Хантингтон, Самјуел: Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка, (издање 2) ЦИД-Подгорица/Романов, Бања Лука,2000.
Ганзер, Данијеле: Империја САД: Бескрупулозна светска сила, Лагуна, Београд, 2021.
Катрога, Фернандо: Историја, време и памћење, Clio, Београд, 2011.
Платон: Држава. Дерета, Београд, 2013.
Чомски, Ноам: Нови милитаристички хуманизам, „Филип Вишњић“, Београд, 2000.
Низић, Анита: „Ничеово учење о вечном враћању истог као основна идеја цикличних теорија друштва.” Култура полиса. 29 (2016): 591–602. Веб. (20.05.2019)
Шпенглер, Освалд: Пропаст Запада I, Службени гласник, Београд, 2018.
Паркс, Хенри Бамфорд: Историја САД, Рад, Београд, 1985.
1) Најл Фергусон: https://standard.rs/2024/06/20/amerika-propada-stopama-sssr/
Насловна фотографија: Фукујама Ф. / Профимедиа
