Жилијен Ервије: Предговор француском издању „Радника”

Read Time:22 Minute, 25 Second

Од јесени 1932. године када је објављено његово прво издање, Радник је чекао на свој француски превод. Франкофонски читалац ће од сада моћи документовано да просуђује о овој књизи чије је место међу делима њеног аутора до те мере посебно да је постала скоро митска, окружена велом тајне. Сам Јингер је током више година лишавао немачку читалачку публику своје књиге, одгађајући њено поновно издавање после првих доштампавања одмах по њеном појављивању; тек је 1963, по савету Хајдегера, пристао да се књига поново изда. Мада се и данас позива на њу као на један од коначних домета своје мисли који је задржао своју планетарну вредност, већ у априлу 1943. он је са забринутошћу увиђао да она почиње да живи својим сопственим животом: „Радник се понаша попут неког аутомата”, писао је он у свом Дневнику, „због њега стичем и противнике и присталице који ме подједнако збуњују. Има особине сина који никако неће да се покори свом оцу. На тај начин показује своју сродност са светом технике.” Овоме треба додати и посебну уздржаност коју је показивао према француском преводу. Дуго га је одгађао бојећи се да рационални карактер нашег језика не доведе скоро неизбежно до крутости израза и на известан начин до изневеравања његове мисли: „Превод ће поједноставити основне мисли”, што ће, с једне стране, ојачати њихову логику, али ће им, с друге стране, дати изразитији агресивни замах од оног који већ поседују (1). Све упућује на помисао да је Јингер у Раднику видео неку врсту споменика своје мисли који често цитира као основни узорак, али у који, у ствари, не жели да дирне. То потврђује и чињеница да никада није подвргнуо ревизији текст ове књиге, док је непрестано исправљао и дотеривао стил осталих својих дела. И ове године, док смо расправљали о неким проблемима превода, писао ми је како је са чуђењем констатовао док је одговарао на моја питања, колико се био удаљио од своје некадашње књиге. (2)

Она, наиме, задире у далеку прошлост и подсећа нас на време у коме је Јингер развијао плодну активност политичког писца. Од 1920. до 1933, он је објавио више од 130 чланака од којих су неки посвећени чисто војним или књижевним проучавањима, али већина тих чланака га је уврстила међу најбриљантније полемичаре неонационализма или оног што је Армин Молер назвао „конзервативном револуцијом”. Већина ових текстова се, уосталом, појавила у периоду између 1925. и 1930, који значи врхунац његове новинарске каријере. Прву серију његових значајних чланака објављује 1925-1926. Die Standarte (Стег). Die Standarte је у то време новински додатак уз часопис Stahlhelm (Челична кацига), великог конзервативног удружења бивших бораца који је 1918. основао Франц Зелте; то је време када је Јингер имао најбројнију читалачку публику. Stahlhelm је тада бројао 260.000 чланова, а његов часопис се штампао у близу 150.000 примерака. Die Standarte који је основао Хелмут Франке, некадашњи шеф слободних стрелаца, биће укинут у марту 1926. због жестоких позива на националистичку револуцију и постаће засебан часопис, Standarte, чији ће тираж веома брзо пасти на ниво поверљивог материјала. Јингер није само сарадник тог листа, већ и издавач заједно са Франкеом, Францом Шаувекером, Вилхелмом Клајнауом. У јуну 1926. он ће у њему објавити снажан апел, „Окупите се”, у циљу стварања „националистичке републике радника” која ће водити новаторску социјалну политику и показивати нови револуционарни дух. После укидања листа Standarte, Јингер ће до краја маја 1927, заједно са Франкеом и Вилхелмом Вајсом, издавати часопис Arminius, „борбени лист немачких националиста”, у коме се залаже за образовање младе интелектуалне елите. У октобру 1927, поново покреће Der Vormarsch (Кретање напред), часопис доста ниског нивоа, заједно са Вернером Ласом, некадашњим активистом слободних стрелаца и будућим комунистом, оснивачем једног малог савеза, „Слободна трупа Шил” (Freischar Schill). До априла 1929, доприносиће подизању нивоа ове публикације, али ће већ у јуну 1928, напустити њену редакцију. У току неколико месеци 1930. године, опет са Вернером Ласом, биће главни уредник часописа Die Kommenden (Они који ће доћи) у ком ће сарађивати све до септембра 1930, објављујући своје текстове истовремено и у другим публикацијама. После 1927, био је скоро редовни сарадник часописа Widerstand (Отпор), органа велике личности немачког националбољшевизма, Ернста Никиша, кога ће његов јавно изражени отпор према Хитлеру одвести 1937. године у концентрациони логор одакле ће га, напола слепог, ослободити савезници тек 1945.

Немогуће је, без сумње, сажети у неколико реченица тих шест година интелектуалног врења које је носило печат национализма типа Мориса Бареса и жестоки радикализам који се супротставља како буржујском духу „челичних кацига” тако и формалистичкој Хитлеровој политици у афери сељака из Шлезвиг-Холштајна који су се побунили против пореза. Треба, ипак, помно забележити суштински карактер искуства рата, као и Јингерову намеру да оправда вредност жртве коју приносе војници погинули на фронту. Његова активност није, уосталом, обележена само идејама, већ и посебним тоном, тоном „младих бивших” бораца који желе да раскину са старим причама из прошлости. Према изванредној опасци Луја Дипеа, за Јингера се ту ради о намери да се „национализам користи као експлозив, а не да се од њега твори апсолутно” (3). Непријатељ је, пре свега, буржујски дух који треба уништити, нарочито ако се испољи у облику декадентног литерате обојеног хуманизмом. Томе се придружује и његово сентиментално и жестоко одбацивање капитализма, али које никада не доводи до строгих економских анализа; одатле проистиче недореченост његовог исказивања наклоности ка социјализму које носи обележје успостављања нове врсте једнакости између национализма и социјализма: „За нас нема супротности између социјализма и национализма: то су два вида оспољавања једне исте снаге, један унутарњи и један спољашњи, који су један без другог незамисливи.” (4) Треба, ипак, запазити одсуство носталгије за „völkisch” вредностима родне груде и родног народа; упркос својој симпатији према сељацима, Јингер ништа не очекује од романтичног и фашистички обојеног повратка сеоским коренима. Што се тиче национал-социјализма у правом смислу речи, док трага за начином његовог уклапања у глобалну борбу разних националистичких група, он га држи на одстојању и настоји да веома јасно одреди улогу коју ће му бити допуштено да игра; постоји код њега извесно одбијање компромиса које га удаљава од националсоцијализма – сетимо се чланка „Чистота средстава” (5) – и које представља константу у његовим личним убеђењима; чак и у време свог највећег ангажовања, веома се јасно осећа његов отпор према масовној акцији и нечистоти сваког политичког успеха, од којих он много више воли темељна теоријска проучавања.

Било би, дакле, погрешно ако бисмо желели да објаснимо Радника полазећи искључиво од новинарских размишљања која су му предходила; чак ако, ту и тамо, препознамо неке елементе који се у њима могу наћи, они представљају онај његов најпролазнији аспект; није безначајна чињеница да је Јингер био одлучио да их искључи из својих сабраних дела. Видели смо, уосталом, да је његова новинарска активност нагло престала почев од 1931. године. Већ је 1929. – као да осећа одвратност према политичкој ангажованости – писао у Пустоловном срцу: „Данас се у Немачкој не може радити у друштву; треба то чинити у самоћи, попут човека који крчи пут кроз прашуму, ношен једином надом да ту негде, у честару, и други остварују исто дело.” Он осећа, дакле, веома дубоку жељу за самоћом да би створио дело одвојено од текуће стварности; само два кратка есеја – која су остала у сабраним делима – помоћи ће нам можда да се приближимо Раднику.

Ватра и покрет (1930) се привидно ограничава на тактичка разматрања, али их превазилази у оној мери у којој се техника ту не јавља као обично средство, већ као оно што одређује смисао нашег доба: „Битка не користи само машину у све већој мери, она је прожета у потпуности духом који ствара машину”, а њега Јингер назива још и „духом који се налази иза технике”. Обузетост читаве једне цивилизације ратничком активношћу у њеној техничкој суштини биће анализирана исте године у есеју одлучујућег значаја, Тотална мобилизација, који ће означити почетак великог успеха придева „тотални” чија ће каријера у наставку бити толико бриљантна и чије се употребе неће лишавати ни Шарл де Гол. Мобилизација се, за Јингера, не може ограничити на чисто војне припреме; како за светски рат тако и за светску револуцију, она обухвата свеукупне снаге једне земље, при чему ће се тај догађај тицати читавог човечанства, све до тек рођеног детета. Као доказ можемо навести пораз немачке милитаристичке државе у односу на напредну Америку чији је народ успео да оствари тоталну мобилизацију.

Радник ће преузети ове анализе, али доводећи их овог пута у зависност од једне метафизичке величине, Gestalta, те Фигуре чији је тачни филозофски статус веома тешко одредити. За Јингера, Фигура (Gestalt) није нешто што се може уско дефинисати, то је инструмент разумевања који човек може али не мора да користи, јер постоји само да би омогућио поимање једне стварности која превазилази појмове. Он ће, стога, покушати да је објасни системом постепене елиминације.

Фигура Радника није чисто историјске врсте: не ради се о класи – Јингер брижљиво избегава тај термин – која ће заменити неку другу класу у оном смислу у коме је буржоазија заменила аристократију у време француске револуције; Фигура не води порекло из историје, она је, напротив, оно што омогућава да се историја одвија: „Као што је Фигура човека предходила његовом рођењу и као што ће га надживети, историјска Фигура је, у суштини, независна од времена и околности из којих се наизглед рађа… Историја не доводи до стварања Фигурâ, она се, напротив, мења са Фигурама.” Али Фигура није ни економске врсте: „Потребно је оповргнути легенду према којој би суштинска особина радника било неко економско својство.” Фабрички радник је само посебан облик радника, као што и сељак или војник представљају само манифестацију свемоћи технике сваки у својој области. Стога Јингер диже глас против „диктатуре економске мисли по себи” која – рођена у 18. веку у рационалистичкој и морализаторској атмосфери – носи печат буржоаске мисли неспособне да схвати Фигуру Радника која за њу представља апсолутну различитост. Захтеви за повећање надница су од другоразредне важности код фабричких радника који никада нису довели у питање рад који чини њихово најинтимније биће и одговара облику Доминације који је њима својствен, далеко изнад обичног преузимања политичке власти.

Да би објаснили природу Фигуре, критичари су покушали да изврше нека поређења. Тешко је тачно утврдити шта су Јингеру у то време донеле везе са филозофом Хугом Фишером. Сигурно је да много дугује виталистичкој представи радника Аугуста Винига који, у својој књизи Од Пролетера до радника (1930), прави веома јасну разлику између радника и фабричког радника. Фолкер Кацман је дошао на помисао да Фигуру упореди са јунговским архетипом, док је сам Јингер предлагао да се доведе у везу са Лајбницовом монадом или са Гетеовом праисконском биљком, али не и са Платоновом идејом. Јасно нам је шта Јингеру смета код Платона: у његовим очима, Фигура није идеалистичка конструкција која се супротставља свету опаженом чулима, већ је то супстанцијална реалност која упућује на биће. Све га то много мање удаљава од Платона него што он мисли, и већ 1945. филозоф Ерих Брок истиче сличност између Gestalta и Платонове идеје. Облик узрочности којим је везана за појаву – онај печата и отиска који се тако често наводи у Раднику – преузима једну представу коју Платон широко развија у Теетету: то је она Платонова основа коју је Хајдегер савршено јасно истакао у свом одговору на Прелаз преко линије: „И Фигура остаје за вас оно што је приступачно само кроз „виђење”. Ради се о оном виђењу за које Грци кажу ιδετγ, а то је реч коју Платон користи за поглед који не посматра оно променљиво у чулној перцепцији, већ оно непроменљиво, биће, ιδεα. Ви такође описујете Фигуру као „смирено биће”. Фигура свакако није „идеја” у разуму како је схватају модерни филозофи, те према томе није ни регулативна представа у Кантовом смислу.” (6)

Ако, међутим, Радник упућује на Платона као Фигура, он упућује на Ничеа као Доминација. За Јингера – дубоко прожетог Ничеовом мишљу – суштина Радниковог „смиреног бића” је воља за моћ која престаје да буде апстрактно замишљена као воља за вољом и постаје као рад последњи стадијум човековог титанског подухвата да постане господар и поседник природе; одатле проистиче следећа Хајдегерова формулација: „Дело Ернста Јингера Радник је веома значајно дело јер предузима, на сасвим други начин него Шпенглер, оно за шта је, све до данас, књижевност потекла од Ничеа била неспособна; она омогућава искуство бивствујућег и начина на који оно постоји, у светлости ничеовског пројекта бивствујућег као воље за моћ.” (7) Хајдегер, дакле, у суштини признаје Јингеру способност да опише бивствујуће. Међутим, Ничеова метафизика на коју се позива приказана је, с његове стране, као „очигледна”, она сама није доведена у питање. Му у Раднику не налазимо метафизичко испитивање, већ клинички опис чија је метафизичка позадина ничеовска.

То већ представља значајан допринос осветљавању Јингеровог односа према тоталитаризму. Његово дело је дескриптивно и нема никакву нормативну вредност: не долази у обзир да се у њему види апологија било какве тоталитарне државе. Он мисли да може, у планетарном феномену доминације технике, да открије пропаст буржоаске демократије и њених вредности, али држава која ће из тога произићи остаје нејасна, мада поседује извесне милитаристичке карактеристике које можемо везати како за Јингеров прусијанизам тако и за чињеницу да је он на бојним пољима пре свега видео доминацију те техничке велесиле која није нека неутрална снага којом се може доминирати: Радник се Јингеру најпре јавио у облику војника великих оружаних битака. Сагласност коју он може дати држави рада која смењује демократију рада, то је сагласност човека који увиђа потребу да се повинује околностима уместо да бежи у снове о немогућој алтернативи. Суровост света чији се долазак назире подразумева став „херојског реализма”, који никако не значи и негацију индивидуе: појединац, der Einzelne, опстаје у том свету у коме може да потврди своје херојске врлине. Анализе Радника не воде ни до апологије, ни до безнађа, ни до напуштања. Помоћу неке врсте amor fati, нова јединка може чак да нађе слободу у којој ће развити све изворе своје енергије у припајању Фигури којој је подложна. Ова слобода која налази свој одјек у слободи војника који ужива у режиму послушности није много удаљена од слободе радника марксисте који је емигрирао у Русију и који пише на крају Малроове књиге Људска судбина: „Раније сам почињао да живим када бих изашао из фабрике; сада почињем да живим када уђем у њу. По први пут у свом животу радим знајући зашто то чиним, а не очекујући стрпљиво да једног дана скончам.”

Било би стога посебно смешно приписати Раднику било какав утицај на формирање нацистичке идеологије; не само да је био објављен сувише касно, 1932. године, много касније од Mein Kampf-а и непосредно пре него што је Хитлер преузео власт, већ садржи и многобројне црте које га супротстављају нацизму по кључним питањима. Не можемо ући у детаље веома умесно запажених разлика између тоталне и тоталитарне државе које је изнео Јулијус Евола, или полемике нациста против Јингеровог пријатеља Карла Шмита и његовог појма тоталне државе коме се они супротстављају бранећи тоталну партију. Што се тиче Јингера, он је далеко од тога да проповеда јединствену партију, он је у флагрантној супротности са нацистима јер одбацује све партије, ма какве оне биле. Године 1928. он је чак у њима видео известан облик „колективног егоизма” и у томе се слагао са својим пријатељима неонационалистима „непријатељски расположеним према самој идеји партије која дели нацију.” (8) Али он се од нациста одлучно удаљава одбијањем расизма и еугенике. Већ 1926. он пише у једном чланку: „Реч раса почиње да постаје исто толико немила у својој садашњој употреби колико и реч традиција.” (9) А ако у Раднику говори о једној „новој раси”, труди се да буде јасан: „Поновимо то овде, раса у оквиру света рада нема никакве везе са биолошким појмовима расе. Фигура Радника мобилише свеукупна људска бића без разлике.” Могло би се чак рећи да се јавља и као одлучни присталица првенства вредности стечених васпитањем над генетским капиталом: подсећајући на образовање елита, диже свој глас против „тих опсена селекције и еугенике које су већ играле одређену улогу у најстаријим политичким утопијама”; уместо тога, он све ставља на карту образовања и прави алузије на источњачку институцију јаничара или на пруске кадетске школе у којима су били заједно „син француског емигранта и син јункера из Марке”. Нема, стога, ничег чудног у чињеници да је Радник био веома лоше примљен у партијским круговима Völkischer Beobachtera, у којима је Тило фон Трота писао у октобру 1932. да је аутор сада зашао у „зону где се испаљују меци у главу”.

Међутим, мада се и Америка јавља као својеврсни свет рада, види се да се Фигура Радника јасније очитује у марксистичким друштвима. Важност која се придаје плановима је очевидни показатељ улоге коју је одиграло совјетско друштво у изради Јингерове конструкције: он још и данас сматра да Источна Немачка отвореније показује Фигуру Радника од Савезне Републике Немачке. Али његова равнодушност према економији чини да је омражен код марксиста. И када се не бисмо враћали на неопозиве Лукачеве осуде – за које Жан-Мишел Палмије добро запажа да блокирају сваки аутентични приступ Јингеровом делу – морамо бити изненађени равнодушношћу коју он показује према проблему поседовања средстава за рад: он је крајње уздржан када се ради о приватном власништву, капиталистичкој иницијативи, уступајући им само узред ограничени простор, као онај у посеченој шуми на коме смо оставили вегетацију да слободно буја. А ствари тако стоје зато што, за њега, имају важност само механизми рада које је техника ставила у погон, а никако чињеница да ли су их покренули неки приватни капиталиста или, пак, неки високи државни функционер.

По питању демократије, временска дистанца која раздваја дело и данашњег читаоца представља озбиљну сметњу. Док, с једне стране, Радник износи суштинска размишљања у којима се могу запазити трагови полемика, ови трагови, с друге стране, добијају несразмерно велики значај због несклада између наше визије и оне из 1932. Стога смо ми снажније погођени, изван контекста, жестоком полемиком коју Јингер управља против Вајмарске Републике и буржоаске демократије. То значи, међутим, да смо заборавили болни догађај који су за бројне некадашње немачке борце представљали драконски услови Версајског уговора – а које је прихватио режим који је, на известан начин, био само бледа слика режима победника – само унутрашњи израз њиховог политичког империјализма. Потребно је овде подсетити да Версајски уговор није само разрушио Аустроугарско царство стварајући државе чија је независност била кратког века, већ је притиснуо Немачку много тежим условима од оних које је Француска 1870. сматрала неподношљивим: осим враћања Алзаса и Лорене, значајних територијалних губитака на истоку, уз поделу Пруске успостављањем коридора између Немачке и Гдањска, ту је конфискација свих колонија, опште разоружање које своди армију на 100.000 људи, економске клаузуле које наносе штету националном суверенитету, захтеви за плаћање ратне одштете који су 1921. износили 400 милијарди марака. Суровост ових захтева је толика да се чак на крајњој француској левици дижу гласови који је осуђују: тако је Морис Торез 1933. године говорио пред скупом немачких комуниста о „гнусном јарму” наметнутом Версајским режимом.

Сада јасније видимо како је Јингер – под двоструким притиском свог пруског антипарламентаризма и срџбе коју је у њему будило прихватање услова Версајског уговора – могао да се устреми против оних које је, доста неправедно, сматрао за то одговорним. Буржуј из Радника је, стога, чудна творевина, истовремено сувише општа и сувише посебна. То је, с једне стране, нека врста апстрактне карикатуре, ектоплазме из које је Јингер избацио сва обележја посве реалне воље за моћ: револуције, ратове, истраживања света, колонијалну експлоатацију, интелектуални и материјални империјализам; а с друге стране, то је побеђени Немац из 1918. године, приморан, присиљен и натеран да се потчини свим условима победника.

Та побуна против тријумфа буржоаских демократија претвара се, уосталом, на доста парадоксалан начин, у невољни „прогресизам”. Као неки од његових пријатеља неонационалиста – а посебно Хилшер који је Немачку из 1927. представљао као „колонију” западног капитализма – Јингер се, у својој свести експлоатисаног, претвара у савезника колонизираних народа, међу којима су Немци за њега само један случај међу другим бројним случајевима; треба посебно подвући истанчане анализе у којима он разобличава дволичност буржоаског „жаргона” који колонијалне експедиције претвара у „мирољубиве уласке” и тврди како обасипа дивљаке достигнућима цивилизације. Одсуство сваког расизма доводи код њега чак до уверења да западни народи не располажу у свету технике никаквом урођеном супериорношћу и да треба да очекују још много изненађења од стране других народа.

Његов опис успостављања у најскоријој будућности једног суровог и немилосрдног света често је, према томе, само потврда његове луцидности. Тако он бележи крутост формирања великих царстава која су без милости према малим народима, или могуће ширење праксе трансфера становништва. У области унутрашње политике, он скреће пажњу на начин на који ће порасти свеприсутност државе упоредо са ширењем комфора и техничких иновација: потреба за електричном струјом и телефоном, поседовање аутомобила постаће облици зависности који потчињавају јединку држави, том примарном поседнику техничких инструмената власти. А легални долазак Хитлера на власт само доказује да нема потребе да буде антидемократски усмерен да би предвидео како масе могу спонтано гласати у антидемократском смислу.

Али мада је, према речима Хајдегера, Јингер „предузео опис европског нихилизма у фази која је уследила после првог светског рата” (10), његово дело је, ипак, и покушај његовог превазилажења, а бруталност дедукције не искључује оптимизам. Он, пре свега, осећа радост иконокласта у прорицању нестанка буржуја. У одсуству било каквог односа са елементарним и са светом Фигурâ, буржуј је успоставио привид Доминације у којој је владала хипокризија и претварање; његово нестајање ће омогућити да се ударе темељи новог аутентичног живота за који је, крајњег ли изненађења јингеровске имагинације, управо Немац посебно обдарен. Али пре свега, свет неподесан за живот према ком смо се упутили, безоблични пејсаж градилишта само је пролазна фаза хаоса, нихилистичке анархије. Са становишта политике, Јингер наслућује могућност једне планетарне Доминације која нам постаје јасна ако упоредимо Радника са књигом објављеном 1960. године о Универзалној држави; он пушта да на хоризонту лебди привид једне pax romana светских размера. Са становишта технике, он верује да може, ослањајући се на један универзални закон стабилизације друштава, да предвиди долазак последњег стадијума технике у коме ће она достићи равнотежу кроз своје сопствено савршенство. На крају, не само да ће Доминација Радника омогућити поновно појављивање уметности која ће, као и уметност свих великих цивилизација, дати нове облике пејсажима, већ ће и сам човек поново стећи способност да води живот који је у складу са критеријумима високог стила. Овде видимо како се назире нека врста ничеовског хуманизма, или једноставно хуманизма: не тврди ли Јингер да „човек није сувишан већ, напротив, представља најплеменитији и најдрагоценији капитал”? Мада назив тотална држава одмах наводи на помисао да се ради о мравињаку, Јингер се противи идеји да његова књига износи опис такве државе у којој би уметност стварала машине и где би се свет јављао као својеврсно позориште прилагођено еволуцији једне нове врсте инсеката. Према томе, апсолутно је искључено да, као Герхарт Лосе, ту једноставно видимо негативну утопију, „утопију нихилизма” (11).

Остаје чињеница да се у тој књизи, по мишљењу самог Јингера, клатно његове мисли у највећој мери приближило полу колективизма. Заједно са својим књигама о рату, Тотална мобилизација, и делимично својим есејом О болу, он ову књигу сматра својим Старим заветом, истичући, такође, оно што је раздваја, по доктринарној строгости, од његовог доцнијег развоја. Као у борби, он је одлучио да се у њој отворено суочи са политичким и техничким ликом савременог света. Дванаест година касније, он се ње сећа као неког искушења чија га тежина чини утолико драгоценијим: „Она ми је, ипак, драга, јер сам јој дао много своје сопствене крви; она је за мене запис једне распре са светом машина. Прошао сам њиме као што пролазимо кроз велике битке, и по томе та књига остаје поучна јер се не може побећи од овог света. Овде се отвара само један пут, пут саламандра који води кроз пламен.” (12)

Шта ће донети Јингеров „Нови завет”? Свакако покушај да се оде даље у побеђивању нихилизма, борећи се најпре против најнеподношљивијег ширења државне власти. Одметник 1951. године ствара нову Фигуру која се супротставља Фигури Радника (13). Бекство у стварне или симболичне шуме где су се некада скривали исландски отпадници омогућава да појединац потврди своју слободу у сукобу са свеприсутном државом високе технолошке опремљености, у којој влада однос „аутоматизам је једнак терору”. А нешто касније, Ојмесвил (Eumeswil, 1977) усавршава ову Фигуру замењујући је Фигуром Анарха који, уместо да се брутално супротстави власти која прети да га сломи, кроз привид прихватања заузима маргинални положај који му омогућава његову унутрашњу слободу. Прелаз преко линије, из 1953. године, шире одређује карактеристике савременог нихилизма. Важно је превладати двоструку стрепњу, рођену из унутрашње празнине коју узалуд покушава да попуни неумерена воља за моћ, и из спољних опасности које собом носи политички терор. Против тога, против Левијатана који је исто толико технократска држава посебно посматрано колико и модерни нихилизам уопште узевши, могу нам помоћи три силе, поред ослонца који ће нам обезбедити теолошко размишљање које је Јингер желео да дода свом делу. Храброст „херојског реализма” задржава сву своју снагу, јер је Левијатан немоћан против оног који је у себи савладао страх од смрти. Затим долази Ерос, „друга моћ која навире из дубина”, под условом да доведе до духовне трансцендентности, јер „тамо где се два бића воле, они одузимају терен Левијатану, они стварају простор који он не контролише”. Најзад, последње прибежиште је уметност која би, мада никада не зависи непосредно од света машина, требало да, једног дана, метафизичком пориву из ког је овај свет произишао, дâ његов врхунски смисао. Ште се тиче крајњег теолошког решења, Јингер га дотиче већ читав низ година, али му неповерење које осећа према религиозном догматизму још није дозволило да му посвети систематско размишљање. У митској перспективи, техничар се јавља као представник оне расе титанâ која се некада побунила против богова. Данас се чини да титани тријумфују али њихова доминација остаје крхка: не примећујемо ли ту и тамо знаке који као да наговештавају епифанију богова?

УПУТНИЦЕ:

(1) Писмо Енрију Плару од 24. септембра 1978.

(2) Писмо од 18. јула 1988.

(3) Louis Dupeux, Natinal-bolchevisme dans l’Allemagne de Weimar, Paris, Champion, 1979, стр. 315; француском читаоцу ће користити сусрет са овом књигом ако жели да добије подробну опис интелектуалне средине у којој се тада кретао Јингер.

(4) Widerstand, мај 1929, „Revolution um Karl Marx”.

(5) Widerstand, октобар 1929.

(6) Мартин Хајдегер, К питању о бивствовању, Путни знакови (Wegmarken).

(7) Мартин Хајдегер, исто.

(8) Dupeux, op. cit., стр. 357.

(9) Deutsches Volkstum, август 1926.

(10) Мартин Хајдегер, нав. дело.

(11) Gerhard Loose, Ernst Jünger, Klostermann, 1957, стр. 120.

(12) Дневник, 30 април, 1944.

(13) По мени је овај „увид” не само крајње упитан, већ и исхитрен, и заправо погрешан (прим. прир.)

Извор: Нови Стандард

Превод са француског: Ксенија Јовановић