0 
0 Пише: Дарио Шлер
На универзитету у Москви почеле су да се окупљају „младе снаге Русије са свих странаˮ, снаге које ће чинити нову руску интелигенцију. Немоћна да се политички ангажује, та омладина се окренула мисаоној проблематици, рођеној у филозофији историје[1]. Основна питања су постала, како их је представио у својој књизи, Руска идеја, Николај Берђајев: „[…] какве је намере имао Творац са Русијом, шта је Русија и каква је њена судбинаˮ. Руска филозофија историје морала је, на првом месту, решити питање „о смислу и значајуˮ реформи Петра I[2]: „ Да ли је историјски пут Русије исти као пут западне Европе, то јест пут општељудског прогреса и општељудске цивилизације, а особеност Русије само у њеној заосталости, или је пут Русије посебан пут и њена цивилизација припада другом типу?ˮ Одговарајући на то питање интелектуална омладина се поделила на два табора, на два мала кружока „дечакаˮ, који су „нашли довољно места, између стопала аутократских чизама и земље, да преузму баштинуˮ декамбриста.
Настао је кружок западњака, који у потпуности прихватају Петрову реформу, и словенофила, који верују у посебност руске културе израсле на православљу. Оличење кружока западњака су Александар Иванович Херцен и Николај Платонович Огарјов, а словенофила Алексеј Степанович Хомјаков[3], „прекаљени стари мегданџија дијалектикеˮ како га је описивао Херцен. У почетку, два кружока су могла делити исти салон и водити полемике, будући да су и једни и други волели Русију, „словенофили као мајку, западњаци као детеˮ; и једни и други су били склони маштању, супротстављајући је „неиздржљивој николајевској стварностиˮ и веровали у месијанизам Русије и руског народа. Спор који је касније настао између њих јесте спор о судбини Русије и њеној мисији у свету.[4]
Станкевичев кружок је стајао између два табора, за оба „толико близу, колико и далекˮ. Он је ишао другачијим путем, интересујући се само за теорију, „градивши филозофске системеˮ, у којима су видели могућност спознавања истине и савршеног живота, анализирајући „саме себеˮ и смирујући се у „раскошном пантеизму, који није искључивао ни хришћанствоˮ.[5] У различито време, кружок су, поред Станкевича, чинили: Михаил Н. Катков, новинар и издавач, сарадник у часопису Московски посматрач; В. И. Красов, песник и сарадник у часопису Телескоп; А. П. Јеф-ремов, студент књижевности и Станкевичев близак пријатељ; Константин С. Аксаков, песник, новинар и издавач, касније истакнути словенофил; Павел В. Аненков, литерарни критичар и мемоариста, писао и Станковичеве мемоаре; Василиј Петрович Боткин, писац, књижевни и ликовни критичар, сарадник у часописима Телескоп и Отаџбински записи; Висарион Григорјевич Бјелински, новинар и књижевни критичар.[6] Међу свим тим именима, сада се појавила и личност Михаила Александровича Бакуњина.
Баш у време његовог доласка у Москву, Станкевичев кружоoк je проширен проучавањем Фихтеа, настављача Кантовог дела. Зачетак филозофије Јохана Готлиба Фихтеа[7] проглашава да религија, слично Канту, уколико је у складу са моралним законом[8], задовољава потребу човека и његовог ума. Бакуњин је дуго остао при читању Фихтеа, читао је Пут ка благословљеном животу и из њега сазнавао, како је писао сестрама, да је „циљ живота Бог, али не Бог коме се моле у црквама, већ Бог који постоји у човечанству и који се уздиже са уздизањем човечанстваˮ[9].
После бављења Фихтеовим конструкцијама, као природан след изучавања немачког идеализма долази филозофија Георга Вилхелма Фридриха Хегела[10], па се његово име код Бакуњина први пут спомиње у писму сестрама фебруара 1837. године.[11] Хегелом се Станкевичев кружок почео бавити и пре овога, још крајем 1836. године, али се тада кружок и распао. Бјелински је отишао на Кавказ, због слабих плућа, Станкевич је отишао на очево имање, као припрему за путовање на лечење у иностранство, а Бакуњин у Премухино, где се сам упустио у путовање кроз Хегелову филозофију.[12] Најпре је само читао, потом правио сажетке. Феноменологија духа, са којом је започео рад, показала се исувише сложеном. Одуставши од ње, прихватио се Логике, потом Филозофије религије, да би се на крају, опет, вратио Феноменологији духа. Знао је и по шест пута преправљати сажетак неког поглавља, док, на крају, није био у стању усвојити Хегелово размишљање.[13]
Ускоро је Бјелински Бакуњину омогућио да у часопису Московски посматрач, у ком је Бјелински од марта 1838. године радио као уредник, искаже своје мишљење у предговору сопственог превода Гимназијских говора, које чине три Хегелова предавања. Пишући предговор, Михаил је прогласио уништење ауторитета са Реформацијом[14], а Декарта за оснивача нове филозофије на основу ега. У Немачкој, Кант и Фихте су били директни наследници Декарта[15], и довели су его у нешто апстрактно, у празно и егоистично саморазмишљање. У француској филозофији осамнаестог века, развод ега и реалности довео је до тријумфа материјализма над духовношћу, који је, опет, добио свој наставак у Француској буржоаској револуцији; јер, како тада тврди Бакуњин, „где нема религије, не може бити ни државеˮ[16]. На крају, дотакао се Бакуњин и Русије, у којој по њему иста болест нереалности преовлађује, па тако пише: „Надајмо се да ће се ново покољење сродити са нашом дивном руском стварношћу и да ће, оканувши се свих празних претензија на генијалност, осетити у себи, на крају, закониту потребу да постану истински Руси.ˮ[17] Можемо рећи да се Бакуњин овде сврстао у политичке конформисте и оне који се мире са реалношћу на основу Хегелове филозофије да је она само успутна станица у остварењу апсолутног духа и његовог до краја нејасног става да је држава била тло за реализацију истог, који се касније објективизује у уметности, религији и филозофији која мора спознати стварност божанске идеје.[18]
Упорним ишчитавањем Хегела, постао је Бакуњин и водећи теоретичар истог међу преосталим члановима Станкевичевог кружока. Но, тражио је он и шири аудиторијум за своја теоретисања и разматрања, а Русија тог времена је била жељна Хегела, како пише Николај Берђајев: „Хегел је за Русе представљао врхунац људске мисли и код њега су тражили решење свих светских питања.ˮ[19] Тако Наталија Пирумова издваја сведочење извесног И. И. Панајева: „Он (Бакуњин) се са становитом огорченошћу бацао на сваку нову личност и одмах би га посвећивао у филозофске тајне. У томе је било много комичног, јер он није улазио у то је ли та личност припремљена да схвати апстракције које је он проповедао.ˮ[20]
У међувремену, догодио се повратак Николаја П. Огарјова након пет година изгнанства у Сибиру, а ускоро је и Александар И. Херцен добио право посећивања града. Већ је речено да су њих двојица припадали западњачком табору у руској интелигенцији, спајајући филозофију Шелинга са социјализмом Анрија Сен-Симона. Закључили су да се „светски духˮ креће ка „реализацији слободе и правдеˮ. Зато су се заклели да ће наставити борбу декамбриста за слободу у Русији. Не знајући да је и њихова теоријска политика разлог да их власти држе под присмотром, већини чланова кружока је хапшење дошло као изненађење, па је тако прво одведен Огарјов, а потом и Херцен.[21] Сада су се вратили, а к њима су, из распалог круга Станкевича, пришли Бјелински, Бакуњин и Грановски[22], близак пријатељ Станкевича, који се управо вратио са трогодишњег боравка у Берлину. Херцен је рекао: „Између нашег круга и круга Станкевича до прогонства нису постојале велике симпатије. Њима се није свидео наш правац, готово искључиво политички, нама се није сви- део њихов, готово искључиво апстрактни.ˮ[23] Грановски је, открива Херцен даље, био тај који је први „пријатељски пружио руку нама и њимаˮ. Разлике између мишљења Херцена и придошлих чланова су постојале и сада, тако је једном приликом Бјелински, објашњавајући чувену Хегелову формулу: „Све што је стварно, то је и разумноˮ, изазвао Херцена да му одговори: „Знате ли, да ви са вашег гледишта можете доказати да је наказна аутократија, под којом живимо, разумна и да мора опстати?ˮ Бјелински се није двоумио и одговорио је: „О том нема никакве сумњеˮ. Херцен није могао ћутати, па се развила полемика између њих, а Бакуњин „премда се жестоко препирао, ипак се стао предомишљатиˮ. Управо се у том „предомишљањуˮ Бакуњина може пронаћи тренутак његових будућих активности, „његов револуционарни такт који га је гурао на другу странуˮ, страну која са мисаоних апстракција води ка практичном деловању.[24]
Међутим, за сада, то још неће бити очигледно.
Текст је сегмент из књиге „Анархизам Михаила Бакуњина“ чији је аутор историчар Дарио Шлер. Ако желите да сазнате више о најчувенијем револуционару и анархисти Михаилу Бакуњину, као и о бурном 19. веку у Европи, књигу можете поручити на број 064/9489974 или е-поштом: arheofutura@mail.ru
Литература:
[1] Аleksandar Hercen, Prošlost i Razmišljanja, knj. 1, 112–113; Nikolaj Berđajev, Ruska ideja, Beograd, 1987, 29–30, 37. (у даљем тексту: Nikolaj Berđajev, navedeno delo)
[2]54 Петар I Велики – рођен 1672. године, проводи детињство са странцима из „немачког предграђаˮ у Москви. Касније, до преузимања престола, знање о војсци, бродоградњи и техници Петар стиче међу московским странцима као што су Шкотланђанин Патрик Гордон, Швајцарац Франсоа Лафур и други. По преузимању престола, 1694. године, Петар одлази на пут по западној Европи. Ради на бродоградилишту у Низоземској, потом одлази у Енглеску, па у Беч прикупљајући разна техничка знања, а по повратку у Русију са собом води разне стручњаке и занатлије – око хиљаду људи. Његово размишљање је да „богатство и ефикасност западне Европе могу да се пренесу у Русију само применом нових западних институција и знањаˮ, зато Петар приступа реформама према западњачком обрасцу. Да би обезбедио новац за своје реформе, започиње са привредним развојем, поготово у текстилној и индустрији гвожђа, граде се путеви и канали, у пољопривреди се подстиче гајење нових култура и примена нових оруђа. Положај племства се мења и они постају наследни поседници својих имања, али зато дугују држави обављање служби за њу. Војска се реформише увођењем стајаће војске и обавезне војне службе. Мења се и административни систем оснивањем Сената који се брине о законодавству, администрацији и судству. Држава се дели на осам провинција на чијем су челу гувернери, а касније на педесет провинција са војводама на челу. Укидањем „сувишнихˮ манастира реформише се црква, а уместо патријарха црквом управља Синод. Унапређење школства, оснивањем Поморске академије, школе за инжењерство, медицину и артиљерију, наилази на много отпора, посебно од стране свештенства. Петар, такође, сузбија многе, по њему, штетне и заостале обичаје наслеђене из средњег века и од Монгола. Покренуо је и прве новине у Русији, те реформисао календар. Уз све Петрове напоре, продор западних идеја у Русију се ипак одвија споро и са много отпора. (Драгољуб Р. Живојиновић, Успон Европе (1450–1789), Београд, 2010, 320–321, 471–472. (у даљем тексту: Драгољуб Р. Живојиновић, Успон Европе); Мала Енциклопедија Просвета, Општа енциклопедија, књ. 2, Београд, 1978, 804. (у даљем тексту: Мала Енциклопедија просвета, књ…)
[3] Алексеј Степанович Хомјаков – рођен је у породици која је дуго служила царској кући. Добио је одлично образовање, а дипломирао је математику у Москви и владао са неколико језика. Посетио је и Француску што је комплетирало његово образовање. Борио се у руско-турском рату (1828–1829. године). Потом се вратио у Москву где се препустио литерарном раду, који му је и донео високо место међу руским ствараоцима XIX века. Важио је за надареног писца, бавећи се поезијом и пишући филозофске и политичке есеје и расправе на тему економије, религије и социјалних питања. Баш кроз те радове добио је титулу оснивача словенофилског покрета. Хомјаков у радовима покушава да искомбинује најбоље елементе оба света, Русије и Запада, али друштвени систем који он предлаже стоји наспрам оног Западног, јер он не верује да секуларизован и себичан човек, који одбија постојање Бога, може створити задовољавајући политички и друштвени поредак. Критиковао је једнако и социјализам и капитализам, као нешто што је производ западњачке декаденције. Веровао је да сви човекови проблеми долазе из погрешно протумачене поруке хришћанства на Западу и кривио католичку и протестантску цркву због њихове немоћи да помире однос ауторитета и слободе. Православна црква тако, према Хомјакову, поседује равномернију слику хришћанских учења од било које на Западу. Центар система који Хомјаков предлаже за уређење друштва чини реч „соборностˮ (симфонија, заједништво). Верујући при том да се човеково интелектуално и духовно сазревање може најбоље изразити у заједници и сарадњи, насупрот Западном надметању и индивидуализму. Задатак цркве је да научи људе да живе у заједништву и слободи. Руска сеоска општина је виђена тако као савршен пример „соборностиˮ, а Хомјаков је величао руске сељаке због њихове скромности и осећаја братства, сматрајући их подобнијим да успоставе хришћански друштвени поредак од агресивнијих западних нација. (Болшая Советская Энциклопедия, том 28, 352.)
[4] Nikolaj Berđajev, navedeno delо, 37, 41–43; Аleksandar Hercen, Prošlost i Razmišljanja, knj. 2, 31, 134.
[5] Аleksandar Hercen, Prošlost i Razmišljanja, knj. 2, 34; Болшая Советская Энциклопедия, том 24, 416.
[6] 59 Natalija Pirumova, navedeno delo, 12–13; Болшая Советская Энциклопедия, том 11, 530; Болшая Советская Энциклопедия, том 1, 342; Болшая Советская Энциклопедия, том 2, 40; Болшая Советская Энциклопедия, том 3, 600–601; Encyclopaedia Britannica, vol. 3, 438.
[7] Јохан Готлиб Фихте – Фихте већ током критике Кантове Критике практичног ума увиђа да практични (морални) разум заправо јесте корен свог разума, апсолутни темељ знања и човечанства заједно. Да би доказао ово, Фихте се окреће врховном егу, тј. оном Ја. Према Фихтеу, Ја јесте делотворна радња, оно представља самостварајући спонтани процес. Као такво Ја је слободно и дугује своју егзистенцију самом себи, односно Ја изражава концепт човека као рационалног делатника. Такво Ја само себи поставља норме и потврђује сопствену слободу. Касније је Фихте одустао од неограничености Ја и подредио га моралном поретку универзума, који је оличен у постојању Бога. Бог је вечни закон исправног који је основа људског постојања. Напослетку, у делу Пут ка благословљеном животу, однос између ограничене самосвести оног Ја и неограниченог ега, тј. сада представљеног у неограничености Бога, решаван је са дубоким религиозним наклоностима. „Краљевство знања и љубави Богаˮ Фихте проглашава за крај живота. Бог је све; а свет независних објеката (ствари самих по себи, ноумена) је резултат рефлексије или самосвесности, којом је неограничена унија разбијена. (Encyclopaedia Britannica, vol. 9, 234–236; Миле Савић и други, наведено дело, 222–223.)
[8] Морални закон – Кант сматра да, као и у сазнању, ред мора постојати и у моралу, а морални закон мора имати исту форму као природни закони. Дефинише га формулацијом: „Поступај само према оној максими за коју истовремено можеш хтети да постане један општи закон.ˮ Овако формулисан морал постаје категорички императив, тј. безуслован. Сама та форма моралности довољна је да нам буде водич за практично деловање. Пропуштањем морала кроз тестирање, односно постављањем питања да ли принцип нашег деловања може бити универзалан, сазнајемо шта је допуштено, а шта није, и шта нам је дужност, а шта не. Дужност је опет „нужност неке радње из поштовања према законуˮ, што није ништа друго до поштовање рационалности. Рационалност од нас захтева да тамо где треба да влада уређеност мора бити присутна и форма законитости. (Миле Савић и други, наведено дело, 218–219.)
[9] Eugene Pyziur, navedeno delo, 23–24; Natalija Pirumova, navedeno delo, 17.
[10] Георг Вилхелм Фридрих Хегел – Хегел прави заокрет од Канта и Фихтеа, од субјективизма се враћа објективизму. Према њему, цела филозофија је подређена разумевању Апсолута, који важи за нешто што је савршено, потпуно, оно што ни са чим није условљено и довољно је само себи. Апсолут користи људе како би стекао свест о самоме себи, па тако целокупна историја представља успутне станице апсолутног духа ка властитој спознаји. Крај тог пута Хегел види као крај филозофије и крај историје. У свом систему, Хегел види истину као тоталитет, самоосвешћење апсолутног духа кроз различите облике свог постојања у разуму и уму човека. Разум и ум код Канта представљају раздвојене моћи сазнања (погледати фусноту на страни 33 ове књиге – напомена аутора), будући да, према Канту, ум само уобличава и организује слике разума. Хегел напушта то мишљење и тврди да су то два приступа стварности. Проблем разума састоји се у томе што он апсолутизује супротно постављене моменте ума, односно стварности. Дух и материја, вера и разум, слобода и потреба итд. су посебни делови јединствене стварности ума. Задатак филозофије тако постаје трагање за успостављањем тоталитета који је изгубљен у борби разума и ума. Његово долажење до свести о себи налаже измирење постојеће стварности са идејом, па отуда Хегелова изјава гласи: „Све што је умно јесте стварно, и све што је стварно, умно је.ˮ Код Хегела, сврха ума јесте саморефлексија Апсолута. Апсолут је накнадно постао Бог као „душа свемира и живот његовог животаˮ. Да би, напослетку, Хегел цео систем свео на оправдање Бога кроз историју. (Миле Савић и други, наведено дело, 214–216, 226–228, 233.)
[11] Е. H. Carr, Michael Bakunin, 61.
[12] Е. H. Carr, Michael Bakunin, 62.
[13] Eugene Pyziur, navedeno delo, 24; Natalija Pirumova, navedeno delo, 24.
[14] Реформација – Католичка црква је у средњем веку апсолутни духовни лидер становништва Европе. Међутим, разне злоупотребе католичког клера, од којих су, можда, најгоре продаје индулгенција (опрост греха за новац), раскошан живот ренесансних папа који су више световни владари но духовни, доводе до бројних дискусија о потреби реформе цркве. У XIV веку борбу за реформу предводе Џон Виклиф, у Енглеској, и Јан Хус у Чешкој. Пресудним тренутком се, пак, сматра 31. октобар 1517. године када свештеник Мартин Лутер изражава свој протест (одатле име за нову веру) са 95 теза, које качи на врата цркве у Витенбергу, и њима позива Јохана Пецела, папског легата, који продаје индулгенције, на јавну дискусију. Разрађујући своје идеје Лутер наилази на папину осуду свог дела, јуна 1520. године. Лутер на ово одговара спаљивањем папске буле. Од овог тренутка сукоб се распламсава, а Лутерово учење се шири по Немачкој, па и Данској и Шведској. Неколико ратова се води због нове вере, међу њима и Немачки сељачки рат (1524–1525) и рат против Шмалкландске лиге (1546–1547), све до сабора у Аугзбургу 1555. када је одлучено да се питање вере реши по принципу: Чија територија, његова и вера (cuius regio, eius religio). Протестантизам није јединствено учење од почетка, поред лутеранаца, постоје и калвинисти, анабаптисти, у Енглеској краљ Хенри VIII ствара независну енглеску цркву од којe настају англиканци итд. Мир је потрајао до 1618. године када почиње Тридесетогодишњи рат између католика и протестаната који ће однети живот трећини становника тадашње Европе и неће имати одлучног победника. (Драгољуб Р. Живојиновић, Успон Европе, 42–50)
[15] Рене Декарт – француски филозоф, изградио је сопствени филозофски и научни систем који се сматра једним од највећих достигнућа модерног доба. Засновао је аналитичку геометрију, усавршио математичко обележавање и једначине. У области физике формулисао је Закон о одржању кретања (инерције) и засновао оптику као посебну науку. Дао је и значајан искорак физиологији и психологији објашњавајући структуру људске свести и њеног односа према телу. Његов целокупан рад је, међутим, био повезан са његовом филозофијом, где је највише допринео својим схватањем о проблему сазнања и схватањем о онтолошком проблему супстанције. Решавајући проблем сазнања, Декарт тврди да да би се дошло до истинског знања, потребно је испунити два услова. Прво, неопходно је поћи од извесних, очигледних истина, а затим из њих, употребом разума, изводити логичке закључке дедукцијом. Поштовање тог реда у закључивању представља оно што Декарт назива – научну методу. Декарт наводи четири правила научне методе: 1. Сумњати у сва знања док се не провери која су истинита. 2. Анализом, тј. разлагањм проблема на најједноставније делове, треба открити очигледне истине и довести их у везу са непознатим у проблему. 3. Синтезом треба открити вредност оног што је непознато. 4. Проверити закључке како би се утврдило ако је дошло до пропуста на путу до решења. Резултат таквог Декартовог испитивања је да ништа није истинито уколико није потврђено као нешто очигледно, тј. евидентно за само мишљење, односно за неки субјект; и ништа не може бити истинито уколико га није могуће извести из неке очигледне истине потврђене од самосвесне субјективности. Због наглашавања овог момента Декарт се сматра родоначелником модерне филозофије субјективности, која ће свој врхунац достићи у разрадама немачког идеализма. (Миле Савић и други, наведено дело, 158–161.)
[16] Е. H. Carr, Michael Bakunin, 68–69; Natalija Pirumova, navedeno delo, 25.
[17] Е. H. Carr, Michael Bakunin, 68–69; Natalija Pirumova, navedeno delo, 25.
[18] Eugene Pyziur, navedeno delo, 27; Миле Савић и други, наведено дело, 231, 233.
[19] Nikolaj Berđajev, navedeno delо, 73.
[20] Natalija Pirumova, navedeno delo, 25.
[21] Encyclopaedia Britannica, vol. 11, 459; Е. H. Carr, Michael Bakunin, 82.
[22] Тимофеј Николајевич Грановски – руски историчар. Након завршених студија у Петрограду, одлази у Берлин где су му предавачи Леополд фон Ранке и Фридрих Карл фон Савињи, а упознао се и са филозофијом Хегела. По повратку у Русију постаје професор историје на универзитету у Москви. Користећи серију предавања о историји средњег века у Европи желео је, мимо званичне цензуре, донети идеје Запада међу руске студенте. Његове прозападне идеје изнешене на тим предавањима су га приближиле Херцену, Огарјову и кругу западњака. (Болшая Советская Энциклопедия, том 7, 253.)
[23] Аleksandar Hercen, Prošlost i Razmišljanja, knj. 2, 16.
[24] Аleksandar Hercen, Prošlost i Razmišljanja, knj. 2, 16, 19–20.
