0 
0 Пише: Владо Р. Јовановић
Telos, сада лишен фунцкије као телеолошка инстанца апсолутног императива, више не оперише доменима директне перцептивне визије субјекта као есенцијализована манифестација културног архетипа. Умјесто тога, дјелује као латентна, дислоцирана сила која еманира из лиминалне, епистемолошки неухватљиве позиције, скривена иза хоризонта субјективне свијести, остајући изван феноменолошке доступности и емпиријске контроле.
Субјект, суочен с овом апоријом, осцилира између привидне аутономије и присилног конформитета према етеричној инстанци, која дјелује изван домена његовог спознајног хоризонта. Овај опскурни telos, ненаметљиво усмјерен из ретроградне позиције, постаје вектор невидљивог притиска, гурања субјекта ка апстрактним циљевима који се никада не налазе у пољу његове свијести, већ се перпетуирају кроз имплицитну присилу над његовим вољним механизмима. Супростављајући своју вољу том херметичком мотиву, субјект се потчињава сложеном апарату псеудоморфозе, у којем се његови унутрашњи афективни и когнитивни ресурси усмјеравају према нормативно наметнутим структурама, које, иако дјелују као аномијске и (а)персоналне, дефинишу контуре његовог постојања у оквиру апстрактне силе коју не може негирати или артикулисати унутар граница своје свијести.
,,ПОНАВЉАЊЕ ЈЕ ПРЕДАЈА И ПРИСВАЈАЊЕ”
Ова критичка конфронтација са метафизичким начином истраживања постаје посебно интезивирана при увођењу феномена експресије као компоненте унутар структуре историјског разумијевања која имплицира признање инхерентног заједништва у процесу историје интерпретације. Ова перспектива сугерише да онтологија коначног људског постојања, у којој узрок историјске свијести лежи у кризи личног идентитета, обликује и уједињује интерпретацију историјског искуства, како о томе збори Хајдегер.
Када се telos повуче у невидљивост и постане недостижан у културолошком механизму, субјект, у оквиру псеудоморфозе, користи инстинктивне критеријуме за ревизију успјеха. Ова пракса, колапсира ка нихилизму, јер се вриједност живота мјери само кроз призму прегнућа, док све што не доприноси том циљу своди се на бесмислено. Бланкенбуршки прегалац – Освалд Шпенглер, Existenz (а)перспективне хорнолошке индукције и верификације, супротно Хајдегеру, започиње као спекулативну филозофију повијести која се бави апстрактним питањима поријекла и развоја процеса, обликујући вредносну пресуду као методолошки циљ. Шпенглер својом псеудоморфозом наглашава опостојаност феномена инстинктивне праксе као фактора у обликовању перцепције живота, при чему се вриједност искључиво карактерише кроз чињенице моћи. Псеудоморфоза, која представља процес у којем се аутентичне културне и егзистенцијалне норме потискују и комбинују спољним нормама, дубоко утиче на начин на који субјект обликује своје искуство.
Дисторзија telosa као синтетички адут присутан код Хајдегера, са Шпенглерове диспозиције доводи до потпуне деградације свих вриједности, остављајући субјекта само инстинктивним реакцијама и критеријумима који су утемељени на колективно несвјесном нормативитету. Овај феномен, којем се изнова враћамо, уводи Dasein у стање егзистенцијалне расцепљености. Док његов суштински, претходно поменути водич ка изворном бићу, повлачи се из видокруга, постајући недостижан и ефемеран. Иза слојева наметнутих стуктура, дистинкција између есенцијалног и привидног бива непрепознатљива – стаза којом корача култура ухваћена у опскурну замку псеудоморфозе.
Збиља која упориште налази у свеисторијском процесу, одвајањем филозофије од апстрактне метафизике и дозирањем исте ка динамичном, стварном обликовању свијета, не изолује мисао од дјелања, но као таква постаје средство активне интервенције у реалности. Актуелни приједлози и спекулације о значењу прошлости бивају суспендовани или стављени у међуфазу епохе у покушају да се постигне повијесно разумијевање. Они судбински постављени у ову културу и времену њеног постојања, како о томе пише Шпенглер, кодирају се као субјекти у служби ширег историјског процеса, а не аутономног агенса. Нужност историје, као судбина која надилази индивидуалну вољу, усмјерава поступке ка неизбјежном циљу, било афективном и непатвореном акцијом појединца или његовим невољним учешћем.
Епистемолошко насиље псеудоморфозе, нарочито током постмодернистичке транзиције над кохерентношћу, омогућава субјекту да практикује двоструке стандарде – да истовремено афирмише и негира, да буде и да се појављује као нешто друго, без икакве потребе за помирењем између ова два стања. Ум остаје нетакнут, его неизазван, док тијело слиједи правила која су у директној контрадикцији са идејама које свијест афирмише. У тој супротности, свеопшти опскурнатизам као превентива, протутежа и прва фаза културне псеудоморфозе, постаје модус неслагања, осигуравајући да субјект може да плови кроз море несклада, без утапања у било каквој онтолошкој или моралној дилеми.
Ниче сиптоматичност једног таквог културног мрачњаштва и опскурнатизма идентификује у погодности коју ова стратегија допушта, а она се назива – самообмана. Контрадикторности својствене идеолошкој равни која себе гради ка нихилизму, скривајући се иза нејасних концептуалних оквира, чиме се омогућава наставак дјеловања унутар контрадикторности, без суочавања с њиховим логичким и етичким импликацијама, превасходни је резон псеодуморфних ентитета над културама.
Овај дискурзивни апарат пружа окружење у којем се феноменолошке, епистемолошке и етичке контрадикције не само толеришу већ и уздижу као modus operandi у појавним ризицима и параметрима! Нихилизам функционише као епистемолошки катализатор за одржавање когнитивне дисонанце – феномен инхерентне фрагментације субјекта, шизоидног дијељења између појма и праксе, који омогућава субјекту да се ослободи терета онтолошке кохерентности. Субјекту који се самоназива ,,анархистом” овај оквир омогућава, док номинално одбацује социјализам и све форме организованих друштвених структура, да функционише унутар социјалистичког система, истовремено денунцирајући учеснике ,,неаутентичне” и ,,хипокрите”. Субјект може с лакоћом ући у дискурзивну игру флуидне семиотике док се континуирано афирмише кроз перформативне изборе, без суочавања с онтолошким или етичким посљедицама својих избора, ослобађајући се одговорности и рефлексивног бола жаљења. Ова феноменолошка перспектива говори о конструкцијама и доменима који су одрживи у домену семитоке, проблематици апстрактне природе која себе изграђује чисто кроз ноетиче синтезе, без икаквих референци на постојећи свијет, и потом се (само)пројектује – јер коначни циљ нихилизма јесте да теоријски оспори, односно да поништи и негира све емпиријски доживљено.
КУЛТУРНИ ХИБРИДИЗАМ ИЗ ДУХА ПСЕУДОМОРФОЗЕ
Феноменолошком деконструкцијом псеудоморфозе се дошло до круцијалних елемената којима се омогућава одржавање фрагментираног стања свијести. Док се споља наметнуте форме полако преплићу с аутентичним културним језгрима, ови елементи, претходно наведени, пружају покриће за те противрјечности, допуштајући појединцима и друштвима да функционишу унутар овог хибридног културног простора без потребе за суочавањем с дубоким сукобима који из тога проистичу. Кроз овај процес, културолошки субјект се ослања на мистификацију и апстрактне идеје да би избјегао директно суочавање са сопственом дисфункционалном, хетерогеном и умртвљеном природом. Такви елементи одржавају и трансформишу дијалектичке апологије у нешто што се доживљава као кохерентно, али само на површини. На тај начин феноменска стварност и ноетичке апстракције коегзистирају у непрестаном стању напетости, прикриверни сложеним мрежама симболичког значења и мистицизма, које псеудоморфоза тако вјешто конструише и одржава.
Такав нестанак компактног културног појаса се манифестује кроз фрагментацију укуса на субкултуре и пролазне трендове; потискивање оних који бирају аутентични израз умјесто да се уклопе као безлични дијелови друштвеног механизма; уништавање спектра религиозне фантазије путем редукционистичког фундаментализма и литерализма, те презир према религијског метафори и симболизму – све су то симптоми пада западне културе. Питање које се намеће јесте колико је у савременом друштву остало простора за истинску експресију, а колико је све сведено на пуку потрошњу? Да ли су наши изрази постали само још један облик конзумеристичке партиципације, лишени дубине и аутентичности, или је још увијек могуће пронаћи истинске гласове који одолијевају овој ерозији културе?
Европа се налази пред нужношћу суочавања са својим падом и има право, па чак и обавезу, да реагује на овај процес како би обуздала своју пропаст. Када се говори о Европи, мисли се на све њене народе, уједињене кроз јединство ,,душе”, континенталну масу, и специфичан ток развоја који се значајно разликује од других цивилизација. Без овакве врсте одбрамбене реакције, Европа би већ одавно била претворена у продужетак Африке или додатак Азији. Данас се соучава са новим пријетњама попут губитка националног суверенитета, асимилације, американизације, етнокултурне супсистуције и глобализације. Но, преципитирајући чинитељ декаденције, посебно у контексту ,,варварских инвазија” свих врста, себе проналази у унутрашњем варварству и успону охлократије. Увијек, у великим градовима, ствара се друштвени слој без коријена и паразитског карактера, који у условима дубоке аксиолошке кризе постаје све видљивији и представља полазну тачку пропадања. Овај растући слој, који често преузима власт под кринком говора у име ,,народа”, представља највећу опасност за друштво. Из овог слоја, кроз повијест, рађали су се најкрвавији тоталитаризми, а управо је он увијек био тај који је отварао врата пред доласком освајача, урушавајући одбрамбене бедеме културе.
Доминација социјалистичке већине осигурава да се утицај бивших слабих моћника преусмјери тако да не угрожава друштво. Најслабији су маргинализовани, лишени стварног утицаја, и њихова саморазорна понашања остају изолована, без већег утицаја на заједницу. Природа фаворизује колективни напредак, а не индивидуалну супериорност, као што Ниче препознаје да природа свој крајњи интерес проналази у очувању колективног напредка, и стога обесхрабрује појединце који угрожавају тај колектив. Социјализам функционише као механизам који управља судбином друштва и моћних појединаца, идеологија која се шири јер одговара масама и њиховим представницама у позицијама моћи. Дакако, некада су и најснажнији лидери контракултуре завршавали као симболи пасивности и неактивности, одбацујући своје раније идеале. Што би се десило да такви појединци, у тренутку када доживе ову метаморфозу, још увијек посједују своју моћ – друштво би се суочило са катастрофом!
Чињеница је да у социјализму превладава просјечност и покорност – која преузима стање водећег реалитета, чувајући humanum који себе изолује, маргинализује и дегенерише друштвену структуру.
Ако се окренемо разматрању просторне димензије у овом дискурсу, кроз категорије повијести и простора, коријен новотне формулације на политичком и симболичком плану, посредством експликација у борбама између исказа за диференцијације и статус, новац и моћ, долазимо до алтернатива које одступају од класичне димензије идеолошких сценарија. Позорница која је подложна филозофијској интервенцији на плану дјеловања човјека у љеторасту артифицијелне културе, доноси алтернативну димензију тумачења, ону која собом носи и услове могућности које Шпенглер генерише. Овдје се социјализам схвата као самоуправљање народа сопственим ресурсима, укључујући земљу, индустријску производњу, капитал и радну снагу. Елите – племство, војна и економска елита, технолошки творци, конзервативне снаге – морају препознати ову неминовност. Не ради се о томе да се на овај феномен одговори реакционарски, јер реакционари су увијек на губитку – боре се против судбине, како то Шпенглер назива Schicksal. У овој неумољивој фази, социјализам треба преузети, али не у свом једностраном облику. Виша форма социјализма, складно Шпенглеру, не смије допуштити ,,радничкој класи” да ствара диктатуру, потребан је социјализам израђен на класном савезу, који превазилази класну борбу и интегрише све друштвене слојеве у неунилатералном културном алгоритму.
Спознаја да је властити живот неодвојиво уклопљен у судбоносну струју историје не треба да демотивише народ, већ да га подстакне да се уздигне изнад својих појединачних интереса, према нечему узвишенијем и значајнијем од самих себе. Шпенглер позива људе да осјете ,,величанство” историјских процеса, чак и оних који означавају пропаст цивилизација. Вјеровање у провиђење не мора нужно негирати слободу. Постоји унутрашња слобода, коју су посебно истицали стоици, а коју Шпенглер такође перципира. Ова слобода се манифестује у способности да одлучимо хоћемо ли дозволити судбини да нас води или да нас повуче! Поред ове унутрашње слободе, постоји шири оквир за слободно дјеловање, уколико се умјесто слијепе судбине, која прожима Шпенглерова сочињенија, прихвати идеја провидности која све посматра из перспективе вјечности. Као суверен свих егзистенција, такав принцип може омогућити људима слободу да дјелују према властитом избору, док истовремено предвиђа те поступке на безвременски начин.
Стога, нема разлога за очајање пред судбинским догађајима, чак и када они означавају крај једне епохе.
Извори:
Spengler, Oswald. 1959. The decline of the West. 6th impression. London: G. Allen & Unwin.
Хајдегер, Мартин. 2007. Bitak i vreme. Beograd: Službeni glasnik.
Ниче, Фридрих Вилхелм. 2015. Volja za moć: pokušaj preocenjivanja svih vrednosti. [4. Deretino izd.]. Beograd: Dereta.
Spengler, Oswald. Prussian Socialism and Other Essays. Translated by Kerry Bolton. Black House Publishing Ltd, 2018.
