0 
0 Пише: Душан Достанић
Име Освалда Шпенглера (Oswald Spengler) везује се пре свега за филозофију повести, односно за теорију културе. При томе се, међутим, олако превиђа да је Шпенглер био и политички писац и то један од „вероватно публицистички најуспешнијих”,[1] односно да је свакако спадао међу утицајније и значајније политичке мислиоце прве половине ХХ столећа. Имајући у виду да је Шпенглерово главно дело настало под великим утицајем културно-политичких услова,[2] да је производ једне кризне епохе, те да из њега логично следе политички закључци изнети у Политичким списима,[3] јасно је да се Шпенглер као филозоф повести и теоретичар културе не може одвојити од Шпенглера као политичког писца. Наиме, управо „радикална и безилузорна дијагноза времена ствара позадину и претпоставку за елементе политичког мишљења које је Освалд Шпенглер формулисао пре свега у другој књизи Пропасти Запада у одељку ʼФилозофија политикеʼ.”[4] То потврђује и Шпенглер када у уводу за спис о социјализму каже да је тај кратки текст произашао из бележака за Пропаст Запада и то управо за други том.
Као политички писац Шпенглер полази од претпоставке да се стварна политика врло често погрешно схвата. Кривицу за то он у првом реду сваљује на професионалне мислиоце. То је иста она критика политичких писаца и професора која се може пронаћи и у спису о социјализму. Зато, Шпенглер жели да се уместо идеолошког система „створи једна физиогномика политике, онаква каква је у склопу целокупне историје заиста стварана, а не онаква каква би требало да буде”[5]. Он не жели да ствара планове за поправљање света који немају никакве везе са стварношћу, већ свој задатак поглавито види у томе да разуме и последњи смисао „великих чињеница”, да их види, осети у њима оно што је симболички значајно и да то опише.[6] Другим речима, Шпенглер полази од историјски фундиране политике. Он је реалиста, а не идеолог или пропагандиста. Према томе, њега не занимају конструкције о томе како би ствари требало да изгледају, него увек полази од онога што јесте. Зато се у свом сазнавању основних форми политичког мишљења и деловања Шпенглер оријентише према историјском искуству. „У историјској стварности нема идеала; постоје само чињенице.”[7] А чињеница повести је да је политика људска судбина и да се од ње не може побећи. Тако је за њега политика неодвојива од живота. „Људске струје бића називамо историјом, чим их уочимо као покрет; а род, народ, сталеж, нацију називамо историјом чим их уочимо као нешто што је покренуто. Политика је начин на који се покренуто биће одржава, ʼрастеʼ, тријумфује над осталим животним струјама. ʼЦео живот је политикаʼ, до сржи, у свим нагонским цртама. Оно што данас са задовољством обележавамо као ’животну енергију’ (виталност), оно ’то’ у нама које тежи напред и навише по сваку цену, слепи, космички, чежњиви нагон за виталношћу и моћи, који је попут биљке и расе везан за земљу, ’домовину’, она усмереност и принуђеност на деловање – то је заправо оно што свуда међу вишим људима, као израз политичког живота тражи велике одлуке и мора да их тражи, да би људи постали судбина или да би подносили судбину. У стварности постоји само раст или изумирање, треће могућности нема.”[8]
На основу овог динамичног и виталистичког Шпенглеровог одређења политике изводе се сви остали елементи његовог политичког учења.[9] Одатле следи и његово схватање демократије, парламентаризма, слободе штампе и владавине новца, које долази до изражаја и у спису о социјализму. Иза свега тога као основно питање стоји питање моћи. Тако уставни и институционални аранжмани за Шпенглера имају другоразредну улогу у односу на моћ која делује из позадине и која се њима служи као оруђима. „А судбинско питање за стварну државу, не за ону која је створена у умовима, није питање о њеним идеалним задацима и подели, него о њеном ʼунутрашњем ауторитетуʼ … Кључни проблеми нису у изради устава, […] већ у сталности и надмоћности политичког вођства. Уколико се све то само по себи разуме, уколико се мање о свему томе говори и спори, утолико је држава савршенија, утолико је виши њен ранг, историјска животна способност, па тиме и судбина једне нације.”[10] На овом месту било би погрешно упасти у замку поједностављивања. Моћ није исто што и физичка снага, а „унутрашњи ауторитет” не може се одржавати само помоћу материјалне силе, него и поверењем у способности које имају чак и противници. Дакле, моћ код Шпенглера произлази из познавања реалности, односно из способности да се препозна дати положај и да се на основу њега политички делује. Ту се Шпенглер у потпуности слаже са још једним значајним савремеником – Карлом Шмитом (Carl Schmitt) – који је говорио: „Свака реч је одговор. Сваки одговор долази из питања. Свако питање долази из ситуације.”[11] С обзиром на првенство питања о положају, за Шпенглера је, као и за Бизмарка, политика уметност могућег.[12] Рођени државник је познавалац људи, ситуација и ствари.[13] Он мора поседовати осећај за оно што је у датим условима могуће и изводљиво. На другом месту Шпенглер говори о „страхопоштовању према чињеницама”.[14] За државника као човека чињеница најважније је да схвата положај у коме се налази. Овде поново не треба упасти у замку поједностављивања ствари. Положај се не може изједначавати само са положајем у простору. Разумети свој положај значи разумети „време за које се рађамо. Ко не схвата и не наслућује најтајније силе времена, ко не осећа и на себи самом нешто сродно, што га вуче напред правцем који не може да се опише појмовима, ко запажа само оно што је површно, јавно мњење, крупне речи и дневне идеале – није дорастао догађајима времена. Он је у власти тих догађаја, а не они у његовој.”[15] Другим речима, ко нема осећај за време у коме живи и његове захтеве, тај не може бити државник.
Питање положаја не би требало схватити превише круто, јер се сваки положај одликује извесном мером еластичности. Имајући у виду ту еластичност, Шпенглер жели да испита простор деловања у оквиру датог повесног момента. Тако он каже да је државна вештина „јасан поглед на велике линије које су непоколебљиво унапред повучене и сигурна рука за непоновљиво, за лично, за оно што у оквиру тих линија може од извесности неуспеха да оствари одлучујући успех.”[16] И ово је једно од кључних места у Шпенглеровом схватању политике. Осећање за силе времена и смисао о сопственом положају значи да мерила не треба узимати из прошлости, али ни из површног посматрања садашњости, као ни из утопијских представа оних који желе да према својим конструкцијама поправљају свет. Нема смисла равнати се ни према ономе што је прошло, као ни према нашим жељама и хтењима. Шпенглер одбацује све политичке идеале који говоре о коначном стању повести или који пропагирају остварење неког коначног циља повести. „Живот нема никакав ’циљ’. Човечанство нема никакав циљ. Постојање света у коме ми на нашој малој звезди испредамо једну малу епизоду је нешто сувише узвишено да би ништавности попут ’среће већине’ могле бити циљ и сврха. У бесмислености лежи величина представе.”[17]
Ипак, важно је подвући да Шпенглеров реализам није реакционаран, ни рестаураторски, као што није ни демократски. Он не жели повратак у прошлост, већ неку нову форму,[18] нови облик за оно што „вечно важи”. Попут Артура Мелера ван ден Брука (Arthur Moeller van den Bruck) и Шпенглер тражи конзервативце који умеју да створе ствари које су вредне очувања.[19] Заправо, према свом схватању политике Шпенглер представља једног од најзначајнијих представника немачке конзервативне револуције.[20] Реч је о струји мишљења и појму који је многим теоретичарима представљао нерешиву загонетку, јер како је могуће бити истовремено и конзервативац и револуционар? Није, дакле, чудно што су и многи савременици били збуњени пред појавом те струје конзервативизма и што су неку ондашњи конзервативни часописи у Немачкој – попут традиционалистичког листа Konservative Monatsschrift – негативно оценили Пропаст Запада.[21] Стога је оправдано поставити питање: какав је то конзервативизам који Шпенглер заступа, или другачије речено, може ли се бити конзервативац и истовремено аргументовати у корист социјализма?
Либерални конзервативизам или конзервативна револуција?
Уколико се међу конзервативце убрајају писци попут Лудвига фон Мизеса (Ludwig von Mises) или Фридриха фон Хајека (Friedrich von Hayek) односно политичари као Маргарет Тачер (Margaret Thatcher), Роналд Реган (Ronald Reagan), те Вацлав Клаус (Vaclav Klaus),[22] онда је одговор на постављено питање негативан и нема много смисла говорити о конзервативизму и социјализму. Штавише, тада би се мирне душе могло закључити да су конзервативци поборници слободног тржишта и конкуренције, те самим тим љути противници сваке врсте социјализма. Наравно, за такво мишљење није тешко пронаћи историјске аргументе, па се тако указује на Дејвида Хјума (David Hume) као на комбинацију политичког конзервативизма и представника комерцијалног духа,[23] или се тврди да је чак и Едмунд Берк (Edmund Burke) био „апостол laissez fair-a” који је ценио и поштовао Адама Смита (Adam Smith) и дивио се његовом Богатству народа, те да је тржишни поредак схватао као природни ред ствари. Такође и Алексис де Токвил (Alexis de Tocqueville) је пригрлио laissez faire систем сматрајући да су „трговачки закони” заправо „Божји закони”.[24]
Могуће је ићи и даље од овог историјског аргумента. Наиме, ако се прихвати мишљење Ноела О’Саливена који конзервативизам схвата као „филозофију несавршености”, односно „ограничени стил политике”, тешко би било наћи принципијелну замерку зашто би тако дефинисан конзервативизам био неспојив са тржиштем. Штавише, слободно тржиште на коме држава не интервенише и где се допушта да ствари иду својим током слаже се са идејом људске несавршености као и са ограниченом политиком, чији је циљ „очување разлике између приватног и јавног живота (или између државе и друштва)”[25] односно очување аутономије пред силама неспутане државе. Тако није тешко уочити везу између спонтаног, историјски насталог поретка и деловања слободног тржишта. Заправо, из конзервативних премиса о људској несавршености, интелектуалној и когнитивној ограничености,[26] те о ненамераваним последицама људског деловања могуће је извести аргумент у корист тржишта, а против сваког облика планске привреде и социјализма, као што то, на пример, чини Хајек. Дакле, могло би се закључити да се слободно тржиште и конзервативизам међусобно условљавају. Истовремено, тржиште се може посматрати и као средство друштвене дисциплине и као инструмент одржавања друштвене стабилности, на исти начин на који су то судство или полиција. На крају крајева, могло би се приметити и да неутрално и слободно тржиште само од себе ствара некакав ред и хијерархију.
Посматрано из ове редукционистичке перспективе Шпенглерово пледирање за пруски, дакле конзервативни, социјализам постаје сасвим неразумљиво, ако не и бесмислено. Заправо, уколико би либерални конзервативизам који брани тржиште био једини истински конзервативизам, тада Шпенглер више не би био конзервативац већ једноставно социјалиста. Истина, то не би био марксистички социјализам, већ један другачији, национални социјализам. Стога и није чудо да поменути Хајек уз Вернера Зомбарта (Werner Sombart), Артура Мелера ван ден Брука, Фердинанда Фрида (Ferdinand Fried) и Шпенглера смешта међу интелектуалне претходнике националсоцијализма.[27] Полемички смисао Хајекове књиге писане 1944. године не може се превидети. За њега је социјализам негативна карактеристика и сви који не деле његов либерализам бивају жигосани као социјалисти – било да су леви или десни – односно као они који се крећу путем у ропство.
Невоља са оваквом Хајековом интерпретацијом није само у томе што олако у исти кош трпа различите идеје и свесно игнорише Шпенглерово противљење националсоцијализму, које је било видљиво већ 1924. године,[28] а затим додатно наглашено у његовој књизи Године одлуке,[29] нити што не обраћа пажњу на Розенбергове (Alfred Rosenberg) и Хитлерове нападе на Шпенглера,[30] већ и у томе што занемарује дугу традицију конзервативне критике тржишта и конкуренције. Када се та традиција узме у обзир, однос између конзервативизма и слободног тржишта није ни близу онако једноставан као што то може деловати на први поглед. Такође, посматрано са становишта те идејне струје у оквиру конзервативизма Шпенглеров спис о социјализму није никаква аномалија, нити претеча националсоцијализма, већ једна карика у ланцу у дугој традицији конзервативне критике либерализма, парламентаризма и слободног тржишта. Да би се Шпенглеров спис боље разумео потребно је пружити кратак преглед те конзервативне традиције. Другим речима, потребно је укратко представити однос конзервативаца према тржишту и конкуренцији. Имајући у виду да Шпенглер у првом плану има Пруску, неопходно је посебан нагласак ставити на традицију немачког конзервативизма.
Текст је део из предговора књиге Освалда Шпенглера „Пруство и социјализам“.
Књигу можете поручити на број 064/948-99-74 или е-поштом: arheofutura@mail.ru
Извори:
[1] Rolf Peter Sieferle, Die Konservative Revolution. Fünf biographische Skizzen, Landtverlag, Berlin, 2019, S. 151.
[2] У време када је писао прву књигу Пропасти Запада, која је изашла 1918. године, Шпенглер је још веровао у немачку победу у рату. Тако је књигу писао у нади да би могла да војној и политичкој елити Немачке буде од помоћи у стварању новог поретка у Европи после рата. Пораз и распад који је уследио су га изненадили, али га нису навели да ревидира своје прогнозе. Karlheinz Weißmann, „Spengler und die Konservative Revolution”, Sezession, Mai, 2005, S. 20.
[3] Oswald Spengler, Politische Schriften, C. H. Beck Verlag, München und Berlin, 1934.
[4] Hans-Christof Kraus, „Oswald Spengler, Der Untergang des Abendlandes (1918/1922)” in: Manfred Brocker (Hrsg.) Geschichte des politischen Denkens. Das 20. Jahrhundert, Suhrkamp, Berlin, 2018, S. 120.
[5] Освалд Шпенглер, Пропаст Запада, књига друга, превео Владимир Вујић, Утопија, Београд, 2003, стр. 559–560.
[6] Ibid, II, стр. 560.
[7] Ibid, II, стр. 465.
[8] Ibid, II, стр. 560.
[9] Hans-Christof Kraus, „Oswald Spengler, Der Untergang des Abendlandes (1918/1922)” in: Manfred Brocker (Hrsg.) Geschichte des politischen Denkens. Das 20. Jahrhundert, Suhrkamp, Berlin, 2018, S. 122.
[10] Шпенглер, Пропаст Запада, II, стр 465–466.
[11] Према: Armin Mohler, Notizen aus dem Interregnum, Antaios Verlag, Schnellroda, 2018, S. 11
[12] Шпенглер, Пропаст Запада, II, стр 567.
[13] Ibid, II, стр 563.
[14] Spengler, Jahre der Entscheidung, S. 9.
[15] Шпенглер, Пропаст Запада, II, стр 564.
[16] Ibid, II, стр 568.
[17] Oswald Spengler, Preußentum und Sozialismus, C. H. Beck, München, 1920, S. 80.
[18] То се, уосталом, види и из једног његовог писма из 1918. године у коме он говори о „пруском државном социјализму”. Weißmann, „Spengler und die Konservative Revolution”, S. 21.
[19] Arthur Moeller van den Bruck, Das dritte Reich, Das Ring, Berlin, 1923, S. 215.
[20] Armin Mohler, Karlheinz Weißmann: Die Konservative Revolution in Deutschland 1918–1932. Ein Handbuch, Ares Verlag, Graz 2005.
[21] Weißmann, „Spengler und die Konservative Revolution”, S. 19–20.
[22] Хајек је на пример уврштен у антологију конзервативних текстова коју је уредио Џери Милер (Jerry Muller), као и у зборник радова који се бави представницима аустријског конзервативизма. Ноел О’Саливен (Noël O’Sullivan) такође убраја Хајека заједно са Милтоном Фридманом (Milton Friedman) међу либералне конзервативце, што чини и Роберт Низбет (Robert Nisbet) када међу заступнике конзервативизма поред ове двојице сврстава и Мизеса и Вилхелма Репкеа (Wilhelm Röpke) чије се име често налази и у другим зборницима који се баве конзервативном мишљу ХХ столећа. Jerry Z. Muller, Conservatism, Princeton University Press, New Jersey, 1997; Christian Zeitz, „Die Gesellschaftstheorie Friedrich August Hayeks” in: Robert Rill, Ulrich E. Zellenberg (Hrsg.), Konservativismus in Österreich, Leopold Stocker Verlag, Graz, Stuttgart, 1999, S. 325–350; Ноел О’Саливен, Конзервативизам, превео Миша Ђурковић, Укронија, Центар за конзервативне студије, Београд, 2008, стр. 166–175; Robert Nisbet, Konzervativizam: san i stvarnost, Politička kultura, Zagreb, 2003, str. 58, 114; Johannes Graf, „Wilhelm Röpke – Eine mahnende Stimme für das rechte Maß” in: Daniel Führing (Hrsg.) Gegen die Krise der Zeit: Konservative Denker im Portrait, Ares Verlag, Graz, 2013, S. 171–183. Caspar von Schrenck-Notzing (Hrsg.), Lexikon des Konservatismus, Leopold Stocker Verlag, Graz, Stuttgart, 1996.
[23] Muller, Conservatism, 25. David Hume, „Of Commerce” in: David Hume, Political Essays, Cambridge University Press, Cambridge, 1994, pp. 93–104. David Hume, „Of Refinement in the Arts” in: David Hume, Political Essays, Cambridge University Press, Cambridge 1994, pp. 105–114.
[24] Nisbet, Konzervativizam, str. 58, 76–77.
[25] О’Саливен, Конзервативизам, стр. 18.
[26] Anthony Quinton, Politics of Imperfection, Faber & Faber, London, Boston, 1976, p. 11. Muller, Conservatism, p. 10.
[27] Фридрих Аугуст фон Хајек, Пут у ропство, превели Зое Павловић и Мирослав Прокопијевић, Global Book, Нови Сад, 1997, стр. 243–261.
[28] Oswald Spengler, „Politische Pflichten der deutschen Jugend”, Politische Schriften, C. H. Beck Verlag, München und Berlin, 1934.
[29] Oswald Spengler, Jahre der Entscheidung, Erster Teil, C. H. Beck, München, 1933.
[30] Розенберг је као водећи идеолог националсоцијализма Шпенглера напао још 1933, а Хитлер је исто учинио у свом говору од 1. маја 1935. године. Главна замерка била је да Шпенглер не разуме централни значај појма расе, односно да расу схвата духовно, а не биолошки. Поред тога, Шпенглер је националсоцијалистима изгледао као сувише велики фаталиста. То, дакле, значи да је Шпенглеров спор са националсоцијалистима био начелног карактера.
