0 
0 Пише: Дарио Шлер
Немачка 40-их година XIX века је била погодно тло за револуцију.
Наиме, непосредно после појаве либералних идеја у Немачкој 30-их година XIX века, појављује се и радикална интелигенција, да би до пуног изражаја дошла у следећој деценији. У почетку њени носиоци су песник Хајнрих Хајне и политичар Лудвиг Берне, а потом су „младохегелијанциˮ (радикална левица међу следбеницима Хегелове филозофије) преузели примат.
Окупљени око Арнолда Ругеа, те дела песника Георга Бихнера, Штрауса, Фојербаха и Бруна Бауера, младохегелијанци су изазивали реакцију конзервативних политичара и званичне цркве, тачније обе цркве, протестантске и католичке. Јављала се борба за либералне реформе и уједињење Немачке. Приметно је и врење међу ситном буржоазијом, радницима и доњим слојевима друштва, тзв. лумпен-пролетеријатом, класама које расту захваљујући развоју индустрије. Тако да већ у 30-им годинама настају прве радничке организације у којима се разликују две идеолошке тенденције: утопијски социјализам, „увезенˮ из Француске, и пролетерски комунизам.
Најреволуционарније крило пролетерских комуниста чине чланови емигрантских организација у Швајцарској, Белгији и Француској. Међу организацијама које су основали емигранти се издваја Савез прогнаних основан 1834. године. Његово најекстремније крило се већ 1836. године издвојило и основало Савез праведних, док се првобитни Савез распао. Ново друштво је основано у Паризу, а према статуту из 1838. године имало је демократске основе и заверенички карактер по делатности и по организацији чланова. Теоријске основе Савеза праведних се могу пронаћи у утопијском социјализму и тајним друштвима Огиста Бланкија. Управо ће повезаност са Бланкијевим Друштвом годишњих доба довести до неуспелог пуча 12. маја 1839. године у Паризу. Лоше организовани, око 1.200 устаника је доживело неуспех приликом напада на прву полицијску префектуру. Чланови Савеза праведних, који су у њему учествовали, мораће бежати у Швајцарску и Енглеску.
Своју политику (Михаил Бакуњин прим. уред.), тј. тадашње разумевање исте, је изнео у чланку писаном за Ругеов часопис, Немачке годишњаке. Реч је о чланку објављеном у октобру 1842. године, под називом „Реакција у Немачкој: Одломак Французом сачињен” и потписаним са псеудонимом Жил Елизар (Јules Elysard). Чланак је претворио Хегелов систем у „алгебру револуцијеˮ, како га је описивао Херцен. Приступио му је онако како је најбоље умео, кроз Хегелов систем који је планирао применити на стварност. Започео је речима: „Слобода, остварење слободе: ко данас може порицати да овај израз не стоји на челу дневног реда историје?ˮ Међутим, према Бакуњину постоје три врсте људи, „противника принципа револуцијеˮ, тј. слободе, јер Бакуњин поистовећује револуцију са остваривањем слободе. Најбитнија међу противницима јесте „Реакционарна партија, која се уздигла широм Европе одмах после Рестаурацијеˮ.
Управо би са њима праве демократе требало да причају, будући да „ништа, у овој фази, не може бити корисније Демократској партији од препознавања својих слабости и релативне снаге њених непријатељаˮ. Тек ће са овим препознавањем Демократска партија постати свесна да „Демократија не стоји само као опозиција влади и да није појединачна уставна или политичко-економска промена, већ тотална трансформација света…ˮ Тренутна премоћ Реакционарне партије је последица недоследности Демократске и њеног принципа, која, стога, само постоји као негација тренутног стања „реалностиˮ. Као таква она (Демократија) је само партикуларна, тј. партија, а не реалност. Наспрам ње стоји Позитивна партија (Реакционарна партија, она која једнострано прихвата тренутну реалност), коју Негативна хоће да уништи, али са њеним уништењем, Негативна ће и сама себе уништити. Будући да за сада Демократија постоји само као негација Позитивне, тј. према Бакуњину у „злом стањуˮ, и она мора бити уништена са Позитивном како би поново настала у новорођеној „пуноћиˮ. То, међутим, не сме бити само „квантитативна промена, на пример проширење тренутног партикуларног и, стога, злог стања […] – већ квалитативна промена, ново, витално, стварајуће откровење, нова небеса и нова земља, млад и диван свет у коме ће се сва неслагања решити у хармоничној унијиˮ.
Позивајући се на Хегелову дијалектику, Бакуњин решење овог остварења Демократије види у супротности. Супротности која, између једностраности (и, стога, непотпуности и злог стања) Не- гативног и Позитивног, представља „тоталитет, Апсолут, истинуˮ. Негативно ће, међутим, због своје негације и, стога, константног покрета обузети „тоталитет супротностиˮ, за разлику од Позитивног које је непокретно (јер брани тренутну реалност). Када преузме „тоталитет супротностиˮ доћи ће и негирање, деструкција и обузимање Позитивног, јер је такав и пут Духа који је и сам присутан у „супротностиˮ. Кроз „олују деструкцијеˮ, он најављује свој долазак, „своје скорашње откровење у стварно демократској и универзално људској религији слободеˮ. Исте примере Бакуњин види и кроз људску историју, будући да је свако Позитивно имало своје Негативно, без кога прво не би ни постојало. Негативно се временом уздизало и откривало супротност. У свом времену Бакуњин види исто то уздизање супротности, посебно у комешању сиромашног народа, „чија су права већ препозната у теоријиˮ, и који већ уздиже свој глас. Зато, Бакуњин поручује: „Верујмо у вечни Дух који уништава и поништава само зато што је недокучив и вечни извор стварања живота. Страст за уништавањем је такође страст за стварањем.ˮ
Бакуњин је сада у 1842. години видео да Хегелова дијалектика представља борбу појмова бића и небића (тј. Негативног и Позитивног), а из њихове борбе се остварује Апсолут. Све јесте и уједно није, јер све тече, све се налази у непрестаном мењању, а Бакуњин у негативној дијалектици Хегела види могућност за нови поредак. Према оцени Паула Меклафлина, „Реакција у Немачкој” представља прелаз са спекулативне филозофије његове младости ка филозофији револуционарне праксе, а управо ће револуција постати основа свих његових будућих активности. Ослањајући се на дотадашњу филозофију Хегела и Шелинга, који у „историји траже оправдање за своје постојањеˮ, и колико год њихове мисли „одскакале од ортодоксије догматског хришћанства они су остали хришћански мислиоци забринути за добробит своје душеˮ, Бакуњин ће у свом чланку отићи у другом правцу. „Историја за Бакуњина постаје више од катарзичног средства за објашњење човекове позиције на овом свету, под утицајем Фојербаха и Бауера пре свих, она је постала оправдање за акцијуˮ, тј. револуцију. Та револуција никако не може бити промена у некаквом малом степену остваривања слобода, већ потпуна, „квалитативна променаˮ поретка.
Сврставајући се сада у младохегелијанце, на страну револуције и позивајући на исту, скренуо је Михаил на себе пажњу владајућих структура. Неће проћи дуго, а руске власти ће сазнати ко стоји иза псеудонима Жил Елизар, док ће саксонска цензура скренути поглед ка Немачким годишњацима у којима је изашао овај неугодни чланак.
Текст је сегмент из књиге „Анархизам Михаила Бакуњина“ чији је аутор историчар Дарио Шлер. Ако желите да сазнате више о најчувенијем револуционару и анархисти Михаилу Бакуњину, као и о бурном 19. веку у Европи, књигу можете поручити на број 064/9489974 или е-поштом: arheofutura@mail.ru
