0 
0 Освалд Шпенглер запажа да је историја света историја града. Ако ту мисао мало изменимо, могли бисмо рећи: историја западне цивилизације јесте историја капитализма.
Када Запад улази у фазу цивилизације; позну, урбану, техничку фазу, долази до захуктавања капитализма. Почиње време великих градова, маса и рационализације.
Капитализам више није само економски облик, већ принцип организације света, односно постаје основни нагон цивилизације који обликује културу, политику, друштвене односе и саму представу о човеку.
Такав цивилизацијски нагон Запада постаје нагон акумулације, експанзије, прорачуна. Град се шири, тржиште умножава, време убрзава. Пратећи развој капитализма, заправо пратимо развој саме западне цивилизације: од средњовековног града и трговачких комуна, преко прото-корпорација и индустријских метропола, до глобалног града који излази из оквира националне државе.
Да бисмо разумели појам корпоративног цезаризма, није довољно описати његове савремене облике. Потребно је пратити дуго кретање капитала кроз историју. Свака фаза капитализма мењала је не само економске односе, већ и структуру моћи, појам суверенитета и облик друштвене хијерархије.
Управо зато ћемо у наставку проћи кроз кључне фазе развоја капитализма. Не да бисмо дали исцрпну економску историју, него да бисмо уочили његову унутрашњу логику и метаморфозе. Јер корпоративни цезаризам не настаје изненада; он се појављује као историјска неминовност.
Разумети фазе капитализма значи разумети како се нагон западне цивилизације трансформисао и зашто у својој позној форми поприма цезаристички облик.
Зачетак капитализма
Појам капитализам се, по немачком историчару Јирген Коки (Jürgen Kocka), у француском, немачком и енглеском језику, након појединачних покушаја, усталио тек у другој половини 19. века. До тада, како Кока запажа, термини капитал и капиталиста су већ били етаблирани. Из 16. века, полако, ови појмови улазе из трговачког жаргона у научну терминологију. У 17. веку под капиталистом се подразумевао човек великог капитала који поседује готов новац и велики иметак, а може да живи од камате и ренте. Да би, затим, у 18. веку дошло да јаснијег, можемо рећи, социолошког одређења термина који је под капиталистом сматрао класу послодаваца (дистрибутери, фабриканти и трговци) супростављену радништву где су разлике између класа постајале све израженије. Ту се већ примећују конотације класног друштва који свака будућа анализа капитализма са собом носи.[1]
Широка употреба појма почиње у другој половини 19. века, најпре, у француском, од шездесетих година 19. века у немачком, а нешто касније и у енглеском језику. Социјалиста Луј Блан (Louis Blanc) 1850. године критиковао је капитализам као облик присвајања капитала, а Пјер Жозеф Прудон (Pierre Joseph Proudhon) 1851. године упућује оштру осуду власништва над земљиштем на париском тржишту некретнина, назвавши то тврђавом капитализма. У Немачкој 1872. године социјалиста Вилхем Либкнехт (Wilhelm Liebknecht) проклиње молоха капитализма, док је, интересантно, Карл Маркс (Karl Marx) врло ретко користио именицу капитализам, али је нашироко писао о капиталистичком начину производње. Коначно одређење свеобухватности капитализма догађа се 1869. године када економиста Родбертус (Rodbertus) константује да је капитализам постао друштвени систем. Потом, нагло увећање социолошких и историјских публикација посвећених теорији, историји и актуелном стању капитализма догађа се после објављивања, 1902. године, књиге Вернера Зомбарта (Werner Sombart) Модерни капитализам, која пресудно утиче на постепено одомаћење самог појма. У Енглеској тек 1922. године у Енциклопедији Британика нашироко се описује појам капитализам, да би пре тога он био кратко поменут у 11. издању (1910-11).[2]
На основу кратког приказа генезе именице капитализам видимо да, како Јирен Кока пише, појам настаје из духа критике и упоредне перспективе. Поред употребе термина ради запажања тренутне ситуације у друштву, јасно одређење капитализам добија када стоји насупрот социјализму. Идеја социјализма, као могућност системске алтернативе, уобличила је, жестоком критиком и јасним супростављањем капиталистичком погледу на свет у 19. веку, појам капитализам.
Тешко је у научној литератури пронаћи одговор када капитализам почиње. У разматрањима порекла стиче се осећај да је он одувек био ту у неком облику, и да, заиста, нема јасно порекло.
Трговац, као носиоц капиталистичке форме пословања, сарађивао је и са носиоцима политичке моћи, а често се и удруживао с другим трговцима, при чему је то умрежавање најчешће било транснационално и засновано на заједничким етничким, земљачким и верским обележијима. Ни тада није мањкало жеље за профитом, смелности, динамике и спремности за хватањем у коштац са несигурношћу и конкуренцијом.[3]
С пропашћу Западног римског царства, у 5. веку, Европа улази у доба нестабилности, великих сеоба и дезинтеграције економског живота. Долази до регресије тржишне привреде, демонетаризације и реаграризације. Експанзијом Арапа затварају се морски трговачки путеви и некадашње трговачке везе од Балтика до Кине нестају. Градови Медитерана, центри трговине, опустели су, а чувени путеви бивају напуштени. Углавном преовлађује домаћинска привреда и самоснабдевање, а трговина се махом своди на локалне оквире. Тек између 12. и 15. века, до тада спорадична трговина између Европе и Азије постаје интезивнија и редовнија – од северноиталијанских, јужнофранцуских и каталонских приморских градова до Египта, Палестине, Сирије и Византије и одатле даље ка Истоку. Затим, друга важна трговинска рута пролазила је кроз северна мора и повезивала Русију, Пољску и Скандинавију с Фландријом, Брабантом и Енглеском. Потом, трећа трговинска рута настала из нестабилности раног средњег века када долази до повлачења одређених друштвених слојева из приморских крајева ка унутрашњости континента што доводи до развоја копнених трговачких путева који су се, с развојем трговачког капитализма у Европи, редовно користили и све више ширили: на пример ишли су преко алпских превоја од Италије до Горње Немачке и даље ка Северу, па рајнским путем који од Базела водио до Холандије где се настављао морем до Енглеске.[4]
Развојем градова, између 12. и 15. века, долази до убрзања динамичности трговачког капитализма. Пре свега, градова Горње Италије (Венеција, Пиза, Ђенова и Фиренца) и Горње Немачке (Нирнберг и Аугзбург)[5].
Важност града за развитак капитализма је пресудна. Француски историчар Фернан Бродел (Fernand Braudel) сматрао је да унутар средњовековних градова долази, полако, до сложене поделе рада, веће диференцијације у друштву, убрзане професионализације и зачетка модерног капитализма. У граду се појављују трговци, занатски еснафи, производња, трговина на даљину, банке, као и нека врста грађанства, па и капитализам. Судбина градова везана је не само за напредак околних села, већ и за међународну трговину. И заиста, како запажа Бродел, градови се често ослобађају сеоског друштва и старих политичких веза.[6] Унутар њих налазимо прве елементе рационализације, производње усмерене на тржиште и основу економског система западних друштва.
Својствена динамчност трговачког капитализма у јужној и западној Европи огледа се у проширивањау изван трговине, с једне стране у правцу финансијског капитализма, са самосталним институцијама и посебном блискошћу с политичким силама, док се с друге стране назиру почеци продирања у свет производње. Постепено пунктуално продирање капитала изван сфере диструбуције доводи до тога да трговци почињу да утичу на прозводњу робе коју су намеравали да дистрибуирају тако што би произвођачима унапред давали сировине и додељивали послове. Такве промене узрокују другачију поделу рада између произвођача који постају све више зависни од тржишта и његових осцилација. Притом су се односи између представника капитала и непосредних произвођача, између велетрговаца и занталија, између предузетника и радника, знатно погоршали.[7] Позорница сукоба постају градови, који поред тога што стварају индустрију и еснафе; откривају трговину на велике удаљености, меницу, прве облике трговинских друштава и књиговодство, постају и попришта класних борби. Јер градови представљају друштва у модерном смислу речи, са посебним напетостима и сукобима: племићи против грађана, сиромаси против богатих („мршави народ“, popolo magro, против „дебелог народа“, popolo grasso). Најпознатији устанак јесте побуна чомпа у Фиренци 1378, чије борбе су биле више налик на сукобе у раном деветнаестом индустријском веку него сукоби кланова у античком Риму.[8]
Носиоци раног капитализма у европском средњем веку били су трговци. Њима су припадали веома различити појединци: од имућних, угледних патриција староседелаца с великом породицом, који су били део градског пука, па све до јеврејских или ломбардијских мењача новца који су били на лошем гласу као зеленаши и живели су у великој несигурности на маргинама друштва. Било је ту и припадника градске гилде, повремених трговаца, богатих трговаца-банкара и новобогаташа. Оно што им је свима било заједничко јесте окренутост ка профиту и искуство у баратању новцем. Несигурност посла привлачила је предузимљиве, амбициозне људе који су жудели за успехом и били спремни за ризик. Међутим, трговачки европски капитализам имао је своја ограничења. Акумулација капитала се није одвијала ни брзо, ни неограничено. Успешни трговци су тада настојали да, у складу са представама о добром грађанском животу, растућим успехом и поодмаклим животним добом, узбудљиве трговачке активности замене куповином земљишта као трајном основом. Тежили су ка мирнијој егзистенцији уживаоца ренте, те се у ту сврху куповало удобно имање на селу, углавном велики посед, и, ако је било могуће, племићка титула.[9] Циљ је био укоренти капитал у складу са културним околностима средњег века.
Јирген Кока сматра да је успостављање ширих облика капиталистичких пракси омогућено тек након одбацивања уврежених представа о моралу, јер је учење хришћанске цркве забрањивало било какав облик зеленашења, сматрајући профит као животни циљ неприхватљивим. С временом су аниткапиталистички ставови постајали све блажи и њихово тумачење је бивало компатибилно са све развијенијом економском реалношћу.[10]
Поред таквог виђења, имамо и тумачење француског историчара Жак Ерса (Jacques Heers) који је изузетно критичан према идеји да се средњовековна економија сматра примитивном, затвореном и натуралном када је засигурно накакав облик капитализма постојао и пре модерног доба. Он пише да у свим земљама на Западу, током целог средњег века, позајмице су биле део свакодневног живота и у граду и на селу, и то не само код познатих зеленаша Ломбарда, Каорана или Јевреја, него и код људи који су били добри хришћани, потпуно интегрисани у друштво и поштовани. Осуђивање зеленашења је, по Ерсу, доказ да је зеленашење било веома раширено у свим слојевима друштва тог доба и да, како бисмо боље схватили историју, не треба проучавати само папске буле, одлуке сабора или краљевске указе, него и много неприступачније текстове, попут списа бележника и приходе и расходе домаћинстава. Потом, треба проучити сложене начине на које су људи успевали да избегну директно непоштовање забрана Цркве, и нарочито, да не греше пред својим суседима и да сачувају поштовање друштвеног окружења. Зато своју критику Жак Ерс упућује и делима Вернер Зомбарта и Макс Вебера (Max Weber) који су сматрали да је Католичка црква била озбиљна препрека развоју капитализма, и то до те мере да су пословни људи били међу првима који су прижељкивали реформацију.[11] За Ерса, није само спољнотрговинска размена била основни погон капитализма, већ и мењачки послови и наплата неисплаћених меница, односно прикривено зеленашење.
Жестока конкуренција између градова-држава, кнежевина, територијалних држава и других политичких ентитета била је централни део европске констелације. Кључне тачке дистинкције представљају европски градови који су уживали висок степен грађанске и политичке аутономије, у којима су европски трговци, као носиоци капитализма, непоредно утицали на политику, макар преко својих главних представника из формалних удружења (гилде), а делом и преко симбиозе са владајућим круговима у градовима-државама и градовима са цивилном влашћу јер су политички моћници имали потребу да их неко финансира.[12] С друге стране, кинески и оријентални градови нису поседовали тај степен аутономије и трговци су, мање-више, остајали у предворју власти много мање учествујући у финансирању стварања државе него што је то био случај у Европи.[13]
Макс Вебер, један од утеменитеља класичне социологије, у свом делу Привреда и друштво бавио се ланцем околности који су довели до тога да се на тлу Запада, у контексту проучавања детаљне историје модернизације Запада, појави нови вид капитализма. Посебну пажњу усмерава на типологију градова истичући специфичност града на Западу. Он, постепено, разађује тезу полазећи од плаћања пореза у градовима који представља далеко већи износ од прикупљања фиксних прихода, било новчаних или у натури, са властелинских имања. Вебер пише да задовољавање различитог спектра потреба и убирање дажбина утицали су на владаре унутар градова да обезбеде одређене привилегије занатлијама и трговцима у корист повећања богаства. Оваквим привилегијама створена је могућност да се унутар града може остварити помоћу новчаног стицања, успон из неслободе у слободу. Односно схваћено у оквиру западноевропског града као могућност напретка привређивањем на друштвено хијерархијској лествици без обзира на порекло.[14]
Фернан Бродел, слично Веберу, узима у обзир градску општину, тржиште, представнике на власти, војску, судство и пореске приходе преко којих запажа јасну основу будућих националних држава. Такви градови представљали су прве домовине Запада, а њихов патриотизам је смисленији, много свеснији него што ће задуго бити територијални патриотизам који се полако јавља у првим државама. Институционалну рационалност и бирократизацију коју су градови Запада произвели држава је присвојила и зато се она може сматрати победницом градова и наследницом њихових установа и њиховог менталитета. Држава је, за Бродела, само увећана и бледа копија градова у развоју.[15]
Западна идеја свепрожимајућег капитализма могла је да постане део свести само специфичног homo urbanita. Његов другачији хабитус у којем је нови начин живота урбан и динамичан савршено кореспондира са основном динамиком капитализма. Посматрајући из савремене преспективе друштвена кретања и друштвене промене, посебно модерну дезинтеграцију држава, видимо да се позни капитализам враћа на старо и доживљава одређену реформацију док покушава да се „ослободи“ окова националних граница. Вођени Лефевровом (Henri Lefebvre) идејом града као отиска друштва у простору, можемо закључити да је истинско читање савременог друштва могуће једино у граду.
Прото-корпорације и доба колонијализма
Први већи експанзионистички и колонизаторски покрети хришћанског Запада јесу крсташки походи. Током сеоба народа, када су столећима племена са истока и североистока била потискивана ка западу и југозападу, употребљиви простори у Европи били су насељени до крајњих граница, до Британских острва, али онда сеобама долази крај и умерена клима, плодно тле и неспутани нагони поспешују брзо умножавање становништва. Слободне земље понестаје, а људски талас доспева у ћорсокак.[16] Долази до окретања назад ка истоку и започињања крсташких похода који, временом, поспешују пљачком проток капитала и доводе до постепеног богаћења Запада, који свој експанзионистички процват доживљава у новом веку.
Рани нови век, зачетак доба колонијализма, представља период у коме се западна Европа намеће као водећи субјекат у историји капитализма, спајајући сопствене територијалне експанзије са комерцијализацијом капитала. Такозвани „крунски капитализам“ Португалаца и Шпанаца у 16. веку довео је до пљачкања јужноамеричких царстава и до почетка потчињавања великог дела света европским силама. Потом, у 17. веку „колонијални капитализам“ Низоземаца и Енглеза, уводи, можемо рећи, пресудан моменат у историји капитализма – моћ корпорације.
Колонизацијом почиње фаза консолидације капитала где профил корпорације као основни институционални елемент капитализма долази до изражаја. Уједињена холандска источноиндијска компанија (Verenigde Oostindische Compagnie) основана је 1602. године и представљала је једну од најважнијих прото-корпорација (акционарских друштва) које су обављале трговину колонијалном робом. До тада, трговачка предузећа постојала су као ортачка друштва у која се, на веома ограничен временски период, удруживало релативно мали број трговаца и самосталних послодаваца. Уједињена холандска источноиндијска компанија основна је као привредно друштво које је располагало позамашним почетним капиталом. Члановима друштва су исплаћиване дивиденде, а на челу компаније налазили су се директори који су овом распрострањеном, вертикално интергрисаном организацијом и њеним бројним подружницима (пре свега у Азији) управљали из Амстердама. Компанија се бавила трговином, транспортом и продајом разноврсне робе. Ипак, оно што разликује Уједињену холандску источноиндијску компанију од великих мултинационалних компанија 19. и 20. века јесте монополски карактер предузећа које је имало широка, квазидржавна овлашћења. Компанија је поседовала право, додељено од стране Сталешких скупштина, да води све низоземске трговачке послове источно од Рта добре наде, а поврх тога била је овлашћена и да води рат, закључује уговоре, узима земљу и гради тврђаве. Често је уједињена холандска источноиндијска компанија користила та права кроз оружане сукобе с конкуренцијом из других земаља. У неким годинама, како се чинило, највећи део прихода компаније оствариван је пљачком конкурентских, односно непријатељских бродова.[17]
Многи теоретичари сматрају да је уједињена холандска источноиндијска компанија била прва мултинационална корпорација чији суверенитет јој је давао могућност да води ратове, затвара и извршава погубљена затвореника, оснива колоније, склапа уговоре, договара примирја и издаје сопствене новчиће. Она је, донекле, зачетник корпоративизма, пионир глобализације и један од утеменитеља модерне бирократије, а такође је и заслужна за масовну трговину робљем и експлоатацију ресурса која до тада није виђена. Разне новине везују се за уједињену холандску истоноиндијску компанију попут: изградње корпоративног идентитета, транснационалне оперативне структуре, профитабилног сталног капитала и првог глобално препознатог корпоративног логотипа (лого). Заједно са компанијом, издигао се и Амстердам као пример првог модерног и глобалног међународног финансијког центра. Током 17. и делимично 18. века Амстердам је био најмоћнији финансијски центар света, а амстердамска берза је препозната као прва потпуно развијена берза акција у свету. Ту су развијане ране технике манипулације тржишта капитала. Управо у Низоземској у 17. веку глобално тржиште вредносних папира почело је попримати свој данашњи облик, а важне институционалне иновације као јавне трговачке компаније, транснационалне корпорације, тржишта капитала (акције и обвезница), системи централног банкарства, системи улагачког (инвестирајућег) банкарства и улагачких фондова су први пут системски почели да се користе.[18]
Тек француском инвазијом на Низоземску, 1800. године, компанија, поред многих финансијских проблема, престаје да постоји и бива у потпуности национализована. Према истраживањима, верује се да је вредност компаније била од 7.4 до 7.9 трилиона долара. То је била највреднија компанија у досадашњој у људској историји, далеко вреднија од данашњих корпорацијских џинова попут Гугла (Google), Епла (Apple) и Фејсбука (Facebook).[19]
Од раних 1600-их до касних 1800-их трговинске компаније, тачније прото-корпорације, биле су незванични агенти европске колонијалне експанзије. Компаније су преузимале контролу над огромним територијама, покоравале разне народе и имале суверену власт над колонијама. Поред холандске источноиндијске компаније, најпознатија компанија тог периода била је Британска источноиндијска компанија (British East India Company) која стоји као симбол раног прекоморског колонијализма.
Британска источноиндијска компанија јесте још један корпоративни пионир чије се корпоративно царство простирало од Рта Хорн на самом југу Јужне Америке па све до Кине. Основана 1600. године, компанија започиње своје уздизање добијањем права трговине са Индијом, коју ће, после битке код Пласеја 1757. године, коначно покорити и постати војна и трговачка сила. Тиме компанија добија de facto власништво над већим делом Индијског потконтинента и владала је њиме све до свог распуштања 1858. године када, коначно, британска влада преузима контролу над компанијом. Податак да је до 1858. године Британска источноиндијска компанија владала већим бројем становника него иједна држава у свету, осим Кинеског Царства, говори нам колико је заправо била моћна. Једна од првих индијских речи која је постала део енглеског језика била је хиндустански жаргон за пљачку: реч плен (loot). У једној речи садржан је целокупни однос између Британске инсточноиндијске компаније и индијског народа. Вилијам Далримпл (William Dalrymple), историчар, пише да освајање Индијског потконтинента јесте корпоративни пуч без премца у историји. Војно освајање, потчињавање и пљачка огромних територија, од стране Британске источноиндијске компаније која је 1803. године имала скоро 200 хиљада људи у својој најамничкој војсци, представљају злокобан чин „корпоративног“ насиља.[20]
Освртањем на моћне прото-корпорације можемо видети да поред тога што су западне модерне државе представљале увећане копије градовa (Бродел), преузеле су и моделе војне контроле и колонизације првих прекоморских компанија када су исте престале да национализацијом постоје. Тиме проналазимо недостајућу карику у ланцу стварања модерних западних држава и отварамо могућност бољег разумевања колонијалне природе Запада.
Теорија колонијалног корпоративизма
У 16. и 17. веку у европским теологијама, филозофијама и теоријама о државе преовладавала су расположења која су била скептична или непријатељски настројена према капитализму. Тада, теоретичари, инсипирасани поново откривеним Аристотелом, чије су формулације биле у знаку одбране врлина, општег добра и уперене против користољубља, приватног богатства и корупције, изазивали су одбојност према новом, све више доминатном, економском систему. Такође, важан корен скепсе према капитализму представљало је и хришћанско учење о моралу које се жестоко противило гомилању богаства. Тек протестанском реформацијом и настанком „нововековне побожност“ долази до ревалоризације рада и професије, чиме одређене вредности капитализма бивају прихваћене. Аутори попут Гроцијуса (Grotious), Хобса (Hobbes), Лока (Locke) и Спинозе (Spinoza) радили су на новом утврђивању врлина грађанског друштва на секуларним основама, а у знаку људских права, слободе, мира и благостања. Монтескије (Montesquies) је 1748. хвалио трговину као цивилизујућу снагу која доприноси превазилажењу варварства, ублажавању агресије и уљуђивању обичаја. Говорио је о благој трговини. Други аутори попут Бернар де Манделвила (Bernard de Mandelville), Дејвид Хјума (David Hume), Кондорсе (Concordet) и Томас Пејна (Thomas Paine), дакле пре свега Енглези, Французи и Холађани, имали су слична схватања.[21] Државе у којима се капиталистички облик производње развијао, теорија је, готово, послужила као оправдање праксе.
Мисао стављену у конкретну функцију потребе компаније, као и колонизаторских претензија Холандије 17. века, проналазимо код Хуго Гроцијуса, једног од „очева“ оснивача међународног права. Рођен је у Делфту 10. априла 1583. године у време Холандског устанка (тзв. Осамдесетогодишњег рата, чији крај није доживео (преминуо је 1645. док је рат окончан Вестфалским споразумом 1648). За време његовог живота почиње и крвави Тридесетогодишњи рат (1618). Такође, 17. век је време када Холандија осваја нове трговинске морске путеве и покушава да успостави несметан пролаз својим трговачким бродовима до Југоисточне Азије.[22]
Хуго Гроцијусова разматрања о праву мора, посебно, слободне пловидбе, била су под утицајем тадашње разгранате трговине Холандије и њене тежње, као поморске силе тог доба, за доминацијом на морима како би осигурала трговачке путеве и безбедност својих пловила. Његова рана дела, De Indis i Mare Liberum, посвећена су тој теми. У делу Mare Liberum, као и у De iure Belli ac Pacis, Гроцијус истиче јасно опредељење да државе не могу да заузимају и заснивају власт над слободним морима (lat. mare liberum), – тачније, ако користимо данашњу терминологију, на отвореном мору. Идеју о слободним отвореним морима, која не припадају никоме, Гроцијус поткрепљује логичким аргументима, идејама античких мислилаца и идејом природног права. Тако прави дистинкцију између поседовања земље и мора на линији тога да ли се наведене ствари могу физички поседовати и користити. Гроцијус је сматрао да би се нешто могло присвојити односно остварити (dominium), потребно је да се над тим предметом оствари државнина (possessio) која ће за последицу имати употребу (usus). Чиме се логички закључује да се територија може поседовати јер се може физички обрађивати и поделити. Насупрот томе, море нема те физичке карактеристике, јер је вода течна, мења се, и над њом се не може остварити поседовање (државнина). Гроцијусов прагматизам у размишљању одговарао је, не само Холандији, већ и уједињеној холандској источноиндијској компанији. Циљ је био проширити трговину и на Азију (пре свега њен југоисточни део), а то је било онемогућено због споразума из Тордесилијаса (1594) где је право на ове поморске руте подељено између Шпаније и Португалије.[23]
Хуго Гроцијусов однос са уједињеном холандском источноиндијском компанијом може бити предмет посебне студије. Историчар, Мартина Ван Интерсум (Martine Van Ittersum), сматра да је Гроцијус сковао своју правну и уговорну теорију из чисто практичних разлога. Иза његовог интелектуалног рада лежи јасан политички и идеолошки мотив. Она пише да је Гроцијусово дело Mare Liberum о слободним морима настало на експлицитан захтев директора компаније који су се бојали да ће изгубити право на Азију у времену дипломатских преговора између Шпаније и Холандије током дванаестогодишњег примирја (1609-1621). Такође, како запажа Мартина Ван Интерсум, Гроцијус је подржавао суверено право Компаније да користи оружану силу против оних који не испуњавају уговорне обавезе, било да је то домородачко становништво или нека друга компанија, попут Британско источноиндијске компаније.[24] Одличан пример како развијање теоријског правца одговара корпоративним потребама.
Економиста и филозоф морала Адам Смит (Adam Smith) оштроумном анализом централних елемента капиталистичког начина привређивања сматрао је да и држава и цивилно друштво имају важне фунцкије без којих не може да функционише тржишна економија. Иако је полазио од тога да властити интерес људи представља поуздану основу за деловање, ипак то усмерење се не може препустити само тржишту, већ су за то потребни јавни морал и мудро изграђене институције. Смит је био изузетно критичан према британској економској политици тог времена, посебно према спољнотрговинској политици која је и даље била меркантилистичка и претежно монополистичка. Међутим, циљ са којим је он био сагласан назиремо у, донекле, утопијском достизању трговачког друштва (commercial society) у будућности као конкретизације успона капитализма. Његово дело „Истраживање природе и узрока богатства народа“ ослања се на анализу једног динамичног света виђеног кроз призму друштва заснованог на слободном тржишту у настајању. Тако посматрано, његова критика тадашњег друштва усмерна је на поредак и институције које ометају развој таквог друштва попут: колонијализма и монопола. Он је сагледавао велике могућности које су географска открића нудила, чак се може рећи да је имао визију дугорочног ширења благостања кроз глобализацију када је писао да су откриће Америке и откриће пролаза за Источну Индију, поред Рта Добре Наде, два највећа и најважнија догађаја у историји човечанства.
Оно што се овде да приметити јесте како доба колонијализма савршено кореспондира са ширењем трговине и рађањем првих прото-корпорација. Све ове друштвене процесе прати и теорија која се поставља као оправдање експанзије. Интересатно је како баш у време освајања Индије, Адам Смит, отац савремене економске науке, поставља темеље теорије тржишне привреде у самом срцу Империје. Теорија као оправдање праксе. Барут поставља неједнаке услове на тржишту, долази полако до премрежавања света колонијама, а војна контрола, теоријски одређена као невидљива рука, одржава постојеће стање јасно одређујући ко у трци за богаством има недостижну предност. Иста ствар догађа се у другој половини 20. века, када Милтон Фридман, отац неолиберализма, успоставља кроз теорију оправдање за експанзију нове Империје. Глобализација у америчким рукама премрежава свет путем војних база и, наравно, корпорација.
Даљи преображаји капитализма
Крајем 18. и током 19. века тежиште капитализма помера се са трговачке мреже и прекоморских компанија на индустријску производњу. Ако је трговац био носилац раног капитализма, индустријалац постаје његов нови архетип. Парна машина, механизација текстилне индустрије и концентрација рада у фабрикама преображавају простор и друштво. Град постаје индустријска машина. Ствара се модерна нација-држава унутар које бирократија, порески систем, железница и војна индустрија постају делови једног истог механизма.
Потом, крајем 19. и почетком 20. века долази до концентрације капитала. Индустријски капитал се спаја са банкарским и рађа се финансијски капитал. Капитализам полако постаје глобална структура, а европске силе и Сједињене Државе шире економску доминацију преко финансијских институција, кредита и индустријских инвестиција. Корпорација постаје централни актер и то не више као прото-корпорација са квазидржавним овлашћењима, него као модерна акционарска организација која управља тржиштем, ресурсима и радном снагом у више држава истовремено. Моћ капитала све више се одваја од националног оквира.
Након великих светских ратова, капитализам улази у фазу институционалне стабилизације. Масовна производња и масовна потрошња постају темељ новог поретка. Симбол те епохе јесте покретна трака и модел производње Хенрија Форда.
Од 1970-их година долази до кризе фордистичког модела. Инфлација, стагнација и пад профитних стопа отварају простор за нову идеологију дерегулације, приватизације и финансијализације. Теоријску артикулацију овог заокрета даје Милтон Фридман у виду теорије о неолиберализму.
Капитал се ослобађа националних ограничења и премрежава свет кроз транснационалне корпорације, финансијска тржишта и глобалне ланце снабдевања. Државе више не могу да обуздају капитал, него се само такмиче у привлачењу инвестиција.
У овој фази град поново избија у први план, и то глобални град; финансијско, логистичко и информационо чвориште планете.
Глобални град
Глобални градови, како истиче Саскиа Сасен, постали су подручја неограничене концентрације економске моћи и командни центри глобалне економије. Губитак моћи на националном нивоу производи могућност нових форми моћи и политике на субнационалном нивоу. Национално као оквир друштвених процеса и моћи је напукнут. Овај напукнути оквир отвара могућности за географју политике која повезује субнационалне просторе. Градови су најистакнутији у овој новој географји.
Појављује се институционални поредак који је углавном приватан и чији стратешки чиниоци нису националне владе или водеће земље већ разнолики недржавни чиниоци. Национални системи бледе и глобални градови, попут Њујорка, Лондона, Токија, издижу се изнад националних граница. У њима се концентришу финансијске услуге, правна инфраструктура, технолошке иновације и корпоративно одлучивање. Суверенитет се постепено измешта са територије на мрежу, са државе на корпорацију, са границе на алгоритам. Економски раст глобалног града не мора нужно да допринесе економском расту нације. Постоји јасна системска веза између јачања корпорација које представљају економски епицентар сваког глобалног града и опадања националне моћи. Географија простора је измењена глобалним градом, јер не постоји један светски центар, већ низ мегалополиса у којима је елита савршено прилагођена флудином капиталу и заједно са њим се помера из једног центра у други.
Трговачка аристократија која је основала град, тражећи у њему слободу, тачније слободну трговину, данас, преображена у савремену банкарско-менаџерску корпоративну елиту одлази корак даље и, путем глобализације, ствара мрежу глобалних градова чија моћ лежи у корпорацијама.
Неминовност корпоративног цезаризма
Политички поредак се мења тако да држава губи централну улогу. Уместо ње, различити недржавни актери (корпорације, невладнe организације, транснационална удружења, мреже моћи, криминалне групе, тајкуни) преузимају делове њених функција и надмећу се за контролу над ресурсима и утицајем.
Све већу моћ добијају сегментирани ауторитети који се, вођени приватним интересима, међусобно надмећу око „плена суверености“.У првом плану више нису национални интереси, већ искључиво корпорацијски. Број недржавних актера је у значајном порасту. Они постају не само моћнији од појединих држава, већ заједно чине део јединствене, умрежене хијерархије моћи. Креира се један нови, пост-државни међународни поредак у којем се државни суверенититет крњи у два правца. Са једне стране, регионализацијом и уздизањем мегалополиса чија моћ превазилази многе државе, а с друге стране стварањем супернационалних, глобалистичких продуката.[25]
На таквом тлу постепено се обликује нови тип власти који можемо означити као корпоративни цезаризам. У условима распарчаног суверенитета, ослабљених институција и доминације мрежа приватне моћи, јавља се потреба за концентрацијом управљања која ће обезбедити стабилност. Међутим, та концентрација више не настаје унутар класичне државе, већ у споју корпоративне, финансијске и технолошке моћи.
Корпоративни цезаризам се тако јавља као синтеза: са једне стране, преузима логике корпорацијског управљања, ефикасност, контролу ресурса, технократску рационалност, а са друге стране, ослања се на персонализовану власт и способност мобилизације маса. Вођство није институционално, концентрисано је у појединцима или уским елитама које стоје на врху глобалних мрежа моћи.
У том поретку, институције формално опстају, али суштинске одлуке доносе се унутар затворених кругова корпоративно-политичке елите. Масе, истовремено фрагментисане и умрежене, постају објекат управљања путем медија, технологије и економске зависности.
Тако корпоративни цезаризам представља логичан исход процеса у којем је суверенитет најпре разбијен и распоређен, да би затим, у условима кризе и нестабилности, био поново концентрисан у хибридним структурама које спајају капитал, технологију и личну власт.
У савременом контексту тумачења нових облика владања на Западу јављају се и термини техно-феудализам (Варуфакис) и нео-феудализам. Основна разлика између корпоративног цезаризма и техно-феудализма је у томе што, првенствено, Варуфакис види техно-феудализам као грешку у капитализму, некакву мутацију која је опоганила „истински капитализам“. У самом наслову његове књиге стоји питање: шта је убило капитализам? Слично је и са термином нео-феудализам. Појмови се фокусирају на одступања од капиталистичких идеала, и самим тим, сугеришу да се капиталистички систем може „оправити“. По тумачима ових појмова, догодила се регресија, па се капитализам „вратио“ у предмодерно стање, чиме се имплицира да постоји и начин како да изађемо из таквог стања. Насупрот томе, корпоративни цезаризам је неминовност западне цивилизације, крајња органска фаза, истовремено, универзална и специфична. Универзална у смислу опадања и смрти цивилизације, и специфична као начин на који Запад доживљава своју цезаристичку фазу. Нема ту грешке, или мутације. Овде се говори, шпенглеровски, о органским фазама успона и пада. На исти начин се унутар овог термина разуме и капитализам. Капитализам је, као и корпоративни цезаризам, цикличан појам, самим тим се преображаји не могу тумачити као „грешке“. Суштински, корпоративни цезаризам је зима западне цивилизације. Њен политички, економски и друштвени касни, а и крајњи облик. Последњи чин фаустовске представе.
Естетика корпоративног цезаризма и носталгија
Естетика корпоративног цезаризма најјасније се огледа у киберпанку, истинском изразу економског либида западне цивилизације, чиме полако одлазимо све даље од уметничке фантазије, а све више као јасној културној дијагнози стварности. Киберпанк визуализује свет у којем је суверенитет одавно измештен из класичних политичких институција и пренет у руке корпорација, док се власт концентрише у непрозирним, технолошки посредованим центрима моћи. Неонска светла мегалополиса, дигитални надзор и социјална фрагментација, изрази су једног поретка у коме је живот потчињен корпоративној логици.
Фредерик Џејмсон киберпанк види као врхунски литерарни израз ако не самог постмодернизма, онда засигурно, позног капитализма. У његовој анализи, срж постмодерног стања чини мултинационални капитал, што киберпанк јасно осликава. У тим световима стварна власт више не припада државама, већ корпорацијама, док су традиционалне владе сведене на сенке или административне остатке.
Слично томе, Дарко Сувин примећује да киберпанк напушта сваку утопијску перспективу. У складу са доминантном неолибералном идеологијом, не поставља се питање како променити систем, већ како преживети у њему. Тај помак од политичке имагинације ка голој адаптацији суштински је део корпоративног цезаризма: нема више грађана, само преживљавајућих актера унутар мреже моћи.
Закључак
Разумети фазе капитализма значи пратити унутрашњу динамику „нагона“ западне цивилизације: тежњу ка експанзији, контроли, рационализацији и бесконачном превазилажењу граница. У раним фазама, тај нагон се испољава кроз трговину, освајање тржишта и стварање слободног простора за размену. У индустријској фази он се продубљује кроз технику, производњу и дисциплиновање рада, док у финансијској и глобалној фази постаје апстрактан, одвојен од материјалне производње и све више усмерен на управљање токовима капитала и информација.
У позној фази, тај исти нагон достиже тачку презасићења: систем постаје превише сложен, друштво фрагментирано, а институције ослабљене. Тежња ка апсолутној контроли и стабилности више не може да се одржи кроз тржишне механизме и формалне демократске оквире. Настаје хаос услед немогућности одржавања тренутног поретка и све веће кризе. Цезаристички облик је одговор на ту кризу јер представља покушај да се хаос позног капитализма стабилизује кроз директну и ауторитарну власт, ослоњену на технолошке и корпоративне ресурсе.
Овим се затвара фаустовски круг: култура, која је некада тежила бесконачности, слободи и стварању, прелази у цивилизацију опседнуту контролом, стабилношћу и опстанком. Корпоративни цезаризам неће створити нови свет, дочекаће његов крај унутар цивилизације која је исцрпела своје могућности и полако улази у безвременост, где се историја више не ствара и све постаје рушевина.
Литература:
[1] Јирген Кока, Историја капитализма, прев. Маја Матић, Клио, Београд, 2016, 8.
[2] Исто, 9-10.
[3] Исто, 25.
[4] Исто, 32-33.
[5] Исто, 35.
[6] Фернан Бродел, Материјална цивилизација, економија и капитализам од XV до XVIII века. Структуре свакодневнице: могуће и немогуће, прев. Душан Јањић, Службени гласник СРЈ, Београд, 2007, 483.
[7] Јирген Кока, Историја капитализма, прев. Маја Матић, Клио, Београд, 2016, 37-38.
[8] Фернан Бродел, Материјална цивилизација, економија и капитализам од XV до XVIII века. Структуре свакодневнице: могуће и немогуће, прев. Душан Јањић, Службени гласник СРЈ, Београд, 2007, 484.
[9] Јирген Кока, Историја капитализма, прев. Маја Матић, Клио, Београд, 2016, 39-40.
[10] Исто, 41.
[11] Жак Ерс, Рађање капитализма у средњем веку: мењачи, зеленаши и велики финансијери, прев. Татјана Ћурин, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци/Нови Сад, 2019, 6-7.
[12] „Из европске констелације је, следствено томе, произилазило да су политички властодршци, у узајманој конкуренцији, подстицали економске потенцијале на територијама на којима су владали, док за чиновничке владе у Кини тај мотив није био толико подстицајан, а у 15. веку све је мање приметан.“ Ј. Кока, Историја капитализма, прев. Маја Матић, 43.
[13] Јирген Кока, Историја капитализма, прев. Маја Матић, Клио, Београд, 2016, 42-43.
[14] Макс Вебер, Привреда и друштво, прев. Олга и Тихомир Кострешевић, Просвета, Београд, 1976, 319.
[15] Фернан Бродел, Материјална цивилизација, економија и капитализам од XV до XVIII века. Структуре свакодневнице: могуће и немогуће, прев. Душан Јањић, Службени гласник СРЈ, Београд, 2007, 482.
[16] Норберт Елијас, Процес цивилизације: социогенетичка и психогенетичка истраживања, прев. Душан Јањић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци/Нови Сад, 2001, 334.
[17] Јирген Кока, Историја капитализма, прев. Маја Матић, Клио, Београд, 2016, 50-51.
[18] Иван Тотх, „Створена је прва корпорација – Низоземска источноиндијска Компанија – творевина која ће надићи државу, водити ратове и загосподарити светом“, https://www.advance.hr/tekst/20-ozujka-1602-stvorena-je-prva-korporacija-nizozemska-istocnoindijska-kompanija-tvorevina-koja-ce-nadici-drzavu-voditi-ratove-i-zagospodariti-svijetom/.
[19] Bobby Salomons, „The Dutch East India Company was richer than Apple, Google and Facebook combined“, https://dutchreview.com/culture/history/how-rich-was-the-dutch-east-india-company/.
[20] William Dalrymple, The Anarchy: The Relentless Rise of the East India Company, Bloomsbury Publishing, London, 2019.
[21] Јирген Кока, Историја капитализма, прев. Маја Матић, Клио, Београд, 2016, 71.
[22] Марко Новаковић, Корени идеје хуманитарне интервенције у делу De iure Belli ac Pacis Хуга Гроцијуса, Међународни проблеми vol. LXXI (2019), no. 2, 245-246.
[23] Исто, 246.
[24] Martine van Ittersum, Profit and Principle: Hugo Grotius, Natural Rights Theories and the Rise of Dutch Power in the East Indies, 1595-1615, Brill Academic Publishers, Leiden, 2006.
[25] Александар Гајић, Нове феудализам, Конрас, Београд, 2016.
