0 
0 У књизи Фројд и даље: историја модерне психоаналитичке мисли наилазимо на једно важно запажање о типу човека и људског патњи.
Генерације пре Фројдовог времена посматрале су људе као својеврсну одметнуту децу божанског, створене по Божјем лику, на јединствен и посебан начин. Међутим, научне спекулације Фројдове епохе више нису допуштале људима ову неупитну привилегију. Дарвинов утицај бацио је дугу, сиву сенку на дотадашњу црно-белу поделу између људи и других створења; Фројд није био фасциниран божанским ликом човечанства, него га је интересовала звер у мушкарцима и женама. Богато осветљење које је Фројд унео у наше савремено разумевање људског искуства често је подразумевало указивање на зов дивљине, на примитивне нагоне и фантазије које леже испод танке превлаке цивилизованог понашања и држања.
За Фројда, процес социјализације подразумевао је припитомљавање звери. Он је инфантилно искуство видео као искуство којим доминирају сирови сексуални и агресивни импулси, чији врхунац представља едипална криза. Како се та криза разрешава под претњом кастрације, било је од суштинског значаја да се сексуалне и агресивне енергије преусмере у мање опасне токове, а управо та енергија, сада изражена у друштвено прихватљивим и сублимираним облицима, бива стављена у службу енкултурације. За Фројда, изразито људски начин постојања настаје управо у процесу кроз који се примитивни, бестијални сексуални и агресивни импулси доводе под контролу.
Фројд је, као што је истакнуто, успостављање „људске“ природе замишљао као последицу дуготрајне борбе између животињских нагона и цивилизованих стандарда понашања. По његовом схватању, савест болно испуњена кривицом била је својеврсна победа, наговештај цивилизованог етичког кодекса у иначе нижој природи. Психопатологија је за Фројда одражавала неравнотежу између ових нужно конфликтних унутрашњих сила.
С обзиром на друштвене и економске промене у другој половини XX века, Хајнц Кохут понудио је другачију визију људског искуства. Он није говорио о конфликтима, него о изолацији, о болним осећањима личне отуђености, о егзистенцијалном искуству које је наговештено и тако потресно приказано у Кафкиној Метаморфози, где је човек застрашујуће одвојен од осећаја сопствене људскости и доживљава себе као „нељудску наказу“. Такав човек није био изједан кривицом због забрањених жеља; он се кретао кроз живот лишен смисла. Без оног животног полета који свакодневицу прожима интересовањем, он је изгледао и понашао се као људско биће, али је живот доживљавао као мучну рутину, а постигнућа као празна. Или је био заробљен у емоционалном вртлогу, где су усхићени налети креативне енергије смењивали болна осећања неадекватности, као одговор на узнемирујуће доживљаје неуспеха. Фројдов човек био је човек кривице, а нови Кохутов човек, постао је изразито „трагичан“.
Кохут, разликујући „трагичног човека“ од „човека кривице“, поред другачијег погледа на порекло психопатологије, тражи и другачији одговор на питање извора људске патње и онога шта је потребно да би дошло до излечења.
У класичном Фројдовом психоаналитичком моделу, централна драма психичког живота јесте конфликт. Појединац је вођен нагонским тежњама, пре свега сексуалним и агресивним, које долазе у сукоб са интернализованим забранама, оличеним у суперегу. Симптоми настају када су ове забрањене жеље потиснуте, али настављају да траже израз у прикривеном облику. Емоционални тон овог модела је кривица: субјект пати зато што неприхватљиве жеље долазе у сукоб са моралним нормама. Фројдов „човек кривице“ је, стога, особа коју муче несвесне жеље и која себе интерно кажњава због њих. Његова патња укорењена је у ономе што жели.
Кохут преусмерава ову слику. У селф-психологији, централно питање није конфликт, него дефицит. Велико питање није у ономе што је појединац желео, већ оно што није добио. Кохут полази од претпоставке да је средиште личности селф, структура којој су за кохезиван развој потребни специфични облици емпатичког одговора из околине у раном развоју. Када су ове селф-објект потребе, за огледањем, идеализацијом и блискошћу, хронично незадовољене, селф остаје крхак, склон фрагментацији и зависан од спољашњих извора регулације.
Управо из оваквог разумевања развоја личности произлази Кохутов појам трагичног човека. Трагични човек није особа која пати због унутрашњег сукоба између жеље и забране. Његова патња је укорењена у недостатку, у ономе што никада није било довољно присутно у развоју. За разлику од Фројдовог човека, који је растрзан између нагона и суперега, цивилизацијског бича и побуне звери, трагични човек се суочава са другачијим проблемом: недостатком унутрашње кохезије. Његов селф није довољно стабилан да одржи осећај континуитета, вредности и смисла. Због тога он не пати првенствено од кривице, већ од стида, празнине и осећаја унутрашње расутости. Његово искуство „бачености у свет“ обележено је осећајем да нешто суштинско недостаје, као да живот пролази поред њега, без истинске укључености.
Трагични човек покушава да надокнади унутрашње недостатке кроз спољашње изворе. Он интензивно трага за потврдом, дивљењем или признањем, јер му је потребно огледање које није добио у раном развоју. Такође, тежи идеализацији, и идентификацији са другима, кроз тражење снажних фигура, система или идеологија у које може да “урони” како би пронашао стабилност коју не осећа изнутра, покушавајући да ублажи дубок осећај изолације.
Међутим, ови покушаји ретко доносе трајно задовољство. Постигнућа могу деловати празно, односи нестабилно, а осећај сопства крхко. У тренуцима неуспеха или критике, трагични човек осећа како се цела његова личност распада, доживљава удар на сопствено биће. У таквим тренуцима могу се јавити интензивни таласи стида, беса или очаја.
Оваква промена није искључиво психолошка, она је повезана са социо-економским променама. Касни капитализам обележен је флексибилним тржиштем рада, сталном потребом за прилагођавањем, несигурношћу запослења и флуидним односом према свету чиме се стабилност селфа (начина на који доживљвамо себе, а и друге) додатно дестабилизује.
Вредност је, у економском смислу, директно повезана са учинком и јасно долази из спољашњих показатеља успеха: постигнуће, видљивост, признање. Човек је приморан да стално „доказује“ своје постојање. Тако долазимо и до перфекционисте, који колико год професионалног или академсог успеха постигао, никада не осећа истинско задовољство. Сваки успех брзо губи вредност, а унутрашњи глас стално помера границу „довољно доброг“. Иза ове динамике често стоји неиспуњена потреба за признањем и потврдом из раног развоја.
Друштвене мреже представљају специфичан продужетак ове економске логике. Оне функционишу као простор сталног огледања, где се вредност мери кроз видљивост. Иако нуде привремени осећај потврде, друштвене мреже истовремено продубљују зависност од спољашњег признања. На тај начин, савремени човек све више живи у циклусу краткотрајних успона и падова самопоштовања. Потврда се тражи кроз лајкове и реакције. Када изостане очекивана пажња, јавља се осећај безвредности и празнине.
Трагедија оваквог човека налази се у у сталној тежњи ка целовитости. Управо та тежња представља основу могућности промене. Она показује да, упркос раним недостацима и каснијим притисцима савременог живота, селф никада у потпуности не одустаје од себе. Напротив, у самом осећају празнине и незадовољства крије се доказ да постоји унутрашња потреба за смислом, повезаношћу и стабилношћу. Оно што се споља може видети као неуспех, зависност или претерана потреба за признањем, изнутра је често покушај да се успостави изгубљена кохезија селфа.
Трагични човек, на крају, постаје болна фигура савременог доба. Одјек цивилизацијских промена, колективне несигурности, губитка смисла и света који губи ослонац.
Литература:
Stephen A. Mitchel and Margaret J. Black. (2016). Freud and Beyond: A History of Modern Psychoanalytic Thought. Basic Books. New York.
Хајнц Кохут. (1999). Психоанализа између кривице и трагизма. Завод за уџбенике и наставна средства. Београд.
За психотерапијско саветовање можете се јавити на мејл: nemanjarajaksavetovanje@gmail.com
