0 
0 Пише: Тодор Вулић
Представе о Сунчевом систему еволуирале су од раних митова до научних модела, да би од Коперника до данас као важећа парадигма био прихваћен хелиоцентрични модел. Овај модел је наследио претходни – геоцентрични, према којем је непокретна Земља била центар свемира. Коперникова хелиоцентрична револуција је у средиште система уместо Земље поставила непокретно Сунце, око којег се обрћу планете по идеалним кружним орбитама. Касније, Кеплер коригује Коперников модел утврђујући да се планете крећу по орбитама у облику елипси, а данашња астрономска наука зна и оно што ова двојица нису знала: да Сунце није непокретно, већ да се великом брзином обрће око галактичког центра. Спознаја да Сунце није непомични центар универзума, већ да се и само помера кроз простор, представљала је један од највећих парадигматских помака у астрономији. Иако су Коперник и Кеплер поставили темеље хелиоцентризма, њихов модел је био „статичан” у односу на оно што се данас зна. У оригиналном Коперниковом моделу, Сунце је било апсолутна, непомична тачка која заузима центар свемира. Спознаја да се Сунце креће брзином од око 230 km/s око центра Млечног пута потпуно је разорила идеју о Сунцу као „фиксној оси” око које се све окреће. Сунце је постало само једна од милиона звезда у динамичном систему који и сам ротира и креће се кроз међугалактички простор.
Међутим, најфасцинантнија промена десила се у визуелизацији путања планета. Док су Кеплерови закони дефинисали путање планета као елипсе у затвореној равни, увођење покретног Сунца у хелиоцентрични модел мења ту основну геометрију. Ако се Сунчев систем посматра као систем у покрету, ротирајуће планете се никад не враћају у исту тачку у простору. Њихово кретање заправо описује продужену спиралу (хеликс) кроз свемир, сличну ДНК завојници. Раван еклиптике (раван у којој планете круже) је нагнута под углом од око 60° у односу на раван Галаксије, што значи да Сунце „вуче” планете за собом док путује. Сва ова нова сазнања довела су до новог Вортекс (или вртложног) модела Сунчевог система.
Вортекс модел Сунчевог система
Занимљиво је да је идеја о вортексима заправо била велики ривал Њутновој физици. Рене Декарт је веровао да је свемир испуњен финим етером који се креће у вртлозима и тако „носи“ планете. Њутн је победио са идејом „празног простора“ и гравитације која делује на даљину. Дакле, Вортекс модел је пост-хелиоцентричан. Он признаје да је Сунце главни актер у нашем систему, али га демистификује као „центар“. Прецизније, Вортекс модел би се могао назвати галактоцентричним (јер је прави центар кретања у средишту Галаксије) или чак ацентричним (јер се и Галаксија креће, па не постоји коначна непомична централна тачка). Као што је хелиоцентризам померио референтни оквир са Земље на Сунце, тако Вортекс модел помера референтни оквир са Сунца на галактички центар, подразумевајући да ни ту није крај. Сунце је само један од многих објеката који „круже“ око центра Млечног пута. У том контексту хелиоцентризам је само прелазни, поједностављени модел, који је служио да се објасни релативни положај планетарних тела, али не и њихова стварна путања у простору. Иако Вортекс модел исправно истиче да се Сунце креће кроз Галаксију, иако се зна да путање планета нису елипсе већ спирале, мејстрим астрофизичари га не прихватају истичући да су планете гравитационо непосредно везане за Сунце а не за центар Галаксије. То је и главни разлог због којег се модерна астрофизика и даље не одриче хелиоцентризма. Иако је визуелизација Вортекс модела веома популарна на интернету јер верно приказује кретање небеских тела кроз простор, модерна астрофизика и даље користи елипсе за израчунавање положаја планета, јер су оне резултат гравитационог међудејства унутар самог система.
Хијерархија спирала
Вортекс модел је у суштини хијерархијске природе. То је низ умрежених спирала које се одвијају на различитим нивоима скале. Математички и физички, то можемо описати као „фракталну спиралу“ или систем фракталних вортекса. (Фрактал је „геометријски лик који се може разложити на мање делове тако да је сваки од њих, макар приближно, умањена копија целине“). Тај систем фракталних вортекса у простору чине: 1) Месец који не прави затворену орбиту око Земље, већ исцртава малу спиралу док прати Земљу која јури кроз простор. 2) Земља која исцртава већу спиралу око Сунца. У ту већу спиралу је „уплетена“ она мања Месечева спирала. 3) Сунце које исцртава гигантску спиралу око центра Галаксије, носећи са собом цео систем „уплетених“ спирала Земље и осталих планета. 4) Млечни пут који се креће у односу на Локалну групу галаксија и према „Великом атрактору“, што значи да је и галактичка путања део још веће, космичке спирале. Концепт фракталне спирале мења наше разумевање времена и простора на два начина: у класичном моделу (круг/елипса), Земља се сваких 365,25 дана враћа „тамо где је била“. У Вортекс моделу, Земља је сваке секунде у потпуно новом, никада раније посећеном делу свемира. Спирала као геометријски симбол кретања сугерише да је цео свемир у стању сталне експанзије и протока; скуп међусобно условљених и умрежених трајекторија. Ово није само „статични хелиоцентризам са додатком динамике”, већ потпуно другачија топологија свемира. То је на крају кретање које признаје прошлост (одакле смо дошли) и ритам (понављање циклуса – ротација). То је најприроднији облик кретања у универзуму, који видимо свуда: од структуре ДНК ланца, преко филотаксе (распореда листова и других органа код биљака) и кућица пужева, до урагана и галаксија. Вортекс је заиста најбољи физички доказ за идеју да је свемир заснован на динамичном понављању. То није „права линија“ која некуда бежи, већ моћан, закривљен ток који нас увек враћа на познате теме, али у потпуно новом контексту простора.
Линеарност или цикличност
Вортекс није „линеаран прогрес” већ је то ритам материје. Вортексова фрактална спирала је суштински циклична, али на начин који је далеко комплекснији од Аристотелових затворених кругова. То је циклизам без затворености. Тај циклизам се манифестује кроз понављање обрта спирале, или другим речима, кроз структурално понављање. Док су Аристотелови циклуси у свом „враћању у исту тачку простора“ статични, вортексни циклизам је понављање геометријског обрасца (обрта), али у новом просторном контексту. Сваки обрт спирале је реплика претходног по форми, али је потпуно нов по позицији. Објективно, планета која се креће спирално око Сунца, које се креће спирално око галактичког центра, врши понављање истог покрета на различитим хијерархијским нивоима. Вортексни циклизам је фрактални циклизам: мањи циклус је „упакован” у већи циклус и тако унедоглед. Уместо линеарности, вортекс карактерише самосличност. То значи да се исти принцип кретања понавља без обзира на размеру. То није пут који води „од тачке А до тачке Б” (линеарно), већ је то начин на који материја постоји у покрету.
Према Ајнштајновој Општој теорији релативности, планете се заправо крећу најкраћом могућом линијом кроз закривљени простор-време. Те линије се зову геодезијске линије. То значи да планета „жели“ да иде право, али пошто Сунце криви простор око себе, та „права линија“ у закривљеном простору се фактички реализује као спирала (посматрано кроз кретање целог система).
Шопенхауеров историјски „вортекс“
Шопенхауерова филозофска интуиција о историји као понављању „истог у другачијем оделу” савршено кореспондира са физичком геометријом вортекса. Овај немачки филозоф је у свом делу Свет као воља и представа изричито одбацио концепт историјског прогреса (линеарности), тврдећи да је историја само манифестација једне те исте воље која се бесконачно понавља. Та теза се пресликава на објективно стање спиралног кретања Шопенхауерове суштине наспрам околности. Геометријски образац тј. обрт спирале је увек исти – он је константа, закон који дефинише постојање система. Другим речима, то је оно што је у историји човечанства увек исто: друштвеност, ратови, рађање и умирање итд. Просторни концепт вортекса је Шопенхауерово „другачије”. То су спољне околности, нови актери и нове кулисе. Иако је обрт спирале исти, он се увек дешава у новом делу свемира (простора). Као што планета у вортеку прави исти „завој” али на новом месту, тако и историјски догађаји репликују исти образац али са другим људима и у другом времену. Илуструјмо ово само једним од више стотина примера до сада објављених на овом порталу; примером из америчке председничке историје у којем је председник Вилијам Мекинли понавио биографски образац председника Абрахама Линколна.
Линколн – Мекинли
Вилијам Мекинли је рођен око 35/36 година после Абрахама Линколна, постао је председник САД-а 35/36 година после Линколна, окончао је председничку владавину 35/36 година после Линколна и убијен је 35/36 година после Линколна. Обојица су живела око 57 година, обојица су победили по два пута на председничким изборима, обојица су били председници пет (непуних) година, обојица су убијена у првој години свог другог председничког мандата и обојицу су убили људи животне старости од око 27/28 година.
– 1809. – Рођен Абрахам Линколн.
– 1843. – Рођен Вилијам Мекинли.
Међувреме: 35/36 (–1) година.
– 1861. – Абрахам Линколн постао председник САД-а.
– 1897. – Вилијам Мекинли постао председник САД-а.
Међувреме: 35/36 година.
– 1864. – Абрахам Линколн поново изабран за председника САД-а.
– 1900. – Вилијам Мекинли поново изабран за председника САД-а.
Међувреме: 35/36 година.
– 1865. – Крај председничке владавине Абрахама Линколна.
– 1901. – Крај председничке владавине Вилијама Мекинлија.
Међувреме: 35/36 година.
– 1865. – Убијен Абрахам Линколн.
– 1901. – Убијен Вилијам Мекинли.
Међувреме: 35/36 година.
Џон Вилкс Бут – Леон Франк Чолгош
Убица Вилијама Мекинлија, Леон Фрак Чолгош, рођен је око 35/36 година после убице Абрахама Линколна, Џона Вилкса Бута. Чолгош је извршио атентат на Мекинлија 35/36 година после Бутовог атентата на Линколна и убијен је 35/36 година после Бута.
-1838. – Рођен Џон Вилкс Бут.
-1873. – Рођен Леон Франк Чолгош.
Међувреме: 35/36 година.
-1865. – Џон Бут убио председника Линколна.
-1901. – Леон Чолгош убио председника Мекинлија.
Међувреме: 35/36 година.
-1865. – Убијен Џон Бут.
-1901. – Убијен Леон Чолгош.
Међувреме: 35/36 година.
Као што спирала негира праволинијски прогрес, Шопенхауер је негирао (чак исмевао) хегелијанску идеју линеарног прогреса ка неком циљу. За њега је историја била циклична, али не у смислу дословног круга (јер се актери, простор, време… дакле контекст и околности мењају), већ управо у смислу завоја или обрта спирале. Ми мислимо да идемо „напред” (јер је контекст нов), али се заправо само вртимо унутар истог обрасца. Објективно стање ствари у свемиру потврђује ову, по тврдњи Шопенхауерових противника песимистичну црту његове филозофије, која је у ствари реалистична. Кретање Соларног система кроз Галаксију није „путовање ка циљу”, већ једноставно трајање. Дакле, према Шопенхауеру: „Девиза историје требало би да буде: Eadem, sed aliter (Исто, али на другачији начин).” У Вортекс моделу, сваки нови обрт спирале је Eadem (исто) јер му је геометрија идентична – радијус, убрзање и међусобни односи су очувани. Оно је Aliter (другачије) јер је цео систем померен у односу на галактички центар. Ово објективно стање демантује и Аристотела (који је у свему томе видео круг) и модерне прогресисте (који виде праву линију). Вортекс модел потврђује Шопенхауерову визију свемира као динамично понављање. Он је често користио метафору „Точка Икциона” или вечног вртења без излаза. Фрактална спирала је управо то: систем који је „заробљен” у сопственом кретању. Чињеница да је трајекторија отворена (спирална) даје нам илузију новог, али чињеница да је образац исти потврђује примат закона над простором. Спирално кретање је заправо астрофизички доказ исправности Шопенхауерове метафизике. Свемир објективно не иде никуда; он се само „изврће” кроз простор, понављајући своју структуру у бесконачно много варијација. Историја је, као и вортекс, систем који константно производи „ново место и време” за „стару причу”.
Вортекс и време
Већ је речено, да је просторно узевши, Вортекс модел фрактална спирала. Међутим, постоје озбиљне индиције да је и време фрактално. Концепт фракталног времена представља фасцинантан помак у начину на који посматрамо историју, биологију и сам универзум. Уместо да време посматрамо као праву линију, ова теорија сугерише да се време креће у обрасцима који се понављају. Фрактал, као што је већ речено, је објекат који показује самосличност: без обзира колико га увеличали, његови делови изгледају слично целини. У теорији фракталног времена, догађаји се не дешавају насумично јер је време образац а не линија. Уместо тога, постоје циклуси који се понављају у различитим размерама: нпр.годишња доба или циклуси успона и падова цивилизација. Према овом моделу, оно што се десило у далекој прошлости служи као „плава штампа“ или матрица за оно што ће се десити у будућности. Овај концепт се појављује у различитим областима, од науке до метафизике. Ако је време фрактално, онда то мења наш однос према будућности, јер она постаје предвидива.Уместо страха од непознатог, можемо анализирати прошлост да бисмо разумели изазове који долазе. Фрактално време је идеја да се историја не само понавља, већ се понавља према прецизним математичким пропорцијама.
Елијаде нас обавештава да су античка друштва веровала у историју којом управљају архетипови, што је управо концепт фракталног времена уз замену термина образац термином архетип. Генон је тај концепт старих цивилизација називао „означено време“ итд. Међутим, са пиједестала модерне научне ароганције (и под хипнозом свеопштег доктринарног материјализма), сво то античко знање је арбитрарно бачено у научни отпад. Ипак, сваки отпад, па и научни, може и да се рециклира – зар не?
Вортекс као симбол и механизам бивствовања
Дакле, понављање истог али другачије није аномалија, већ сама суштина бивствовања природе и људских друштава. Спирални циклизам је фундаментални механизам одржања свеколике творевине која настаје и нестаје да би поново настала. Творевина се не одржава кроз хаотични скок у непознату линеарност, већ кроз ритам. Вортекс модел је само визуелна потврда тог ритма. Сваки откуцај срца је исти, али другачији. Свака ћелијска деоба је иста, али другачија. Свако пролеће је повратак истог, али у новом контексту. Без тог „враћања истог“, систем би се распао. Линеарност без кружности је ентропија и смрт. Кружност без померања је стагнација. Спирала је једина форма која омогућава опстанак и трајање; која обезбеђује непроменљивост кроз промену, а непроменљивост кроз промену је фундаментални услов одржања постојећег. Када људи, иако виде смрт око себе, настављају да живе као да су бесмртни, они интуитивно препознају тај спирални континуитет. Смрти кратковеких појединаца су само тачке на спирали која омогућава да се циклус врсте настави рађањем „истих, али другачијих“ људи. Ти нови људи нису они који су њима претходили, али су људи – који понављају репродуктивне моделе својих претходника. Генерације су се рађале и нестајале да би човечанство (као и све друго у природи), опстало и живело. Још у антици се знало, да оно што је створено и постоји може трајати и опстати, само уколико се циклично враћа у „исти лик“. У противном одлази у ништа.
