0 
0 Чини се да живот и дело Фридриха Георга Јингера, за разлику од његовог славнијег брата Ернста Јингера, заслужују посебан увод и објашњење. Позиција старијег брата Ернста као једног од најславнијих и најутицајних писаца двадесетог века данас се углавном не оспорава, иако је однос немачке јавности према његовом делу у појединим тренуцима изгледао затегнуто. Данас, додуше, размишљања Ернста Јингера о природи технике, механизације, механизованог рата, и у посебној мери његови ратни мемоари, уживају заслужен положај као споменици једне ере.
Ернсту Јингеру се приписује одређена пророчка, сеизмографска особина, несвакидашња способност да продре у срж водећих сила епохе, и да их са готово песничким жаром опише и овековечи. Са те стране изненађује некарактеристична тишина која обележава интелектуалну заоставштину његовог млађег брата, Фридриха Георга.
Браћа Јингер су се током својих живота бавили углавном истоветним темама, и чини се да су њихова „шеста чула“ хватала исте фреквенције које су струјале приликом технолошких и друштвених превирања двадесетог века. И Ернст и Фридрих Георг Јингер су писали о положају појединачног човека суоченог са свемоћним и свенапредујућим технолошким друштвом, и о начинима на које појединац може одржати свој суверени положај у лицу ових свепрожимајућих промена.
Иако на први поглед изгледа да се њихове дијагнозе не разликују, да су истоветне у осуди и вредносној оријентацији, несугласице се јављају у полазним тачкама и начинима анализе. Фридрих Георг Јингер своме предмету приступа методично и филозофски, особина бритког и продорног ума који не оставља пуно простора машти или песничким улепшавањима.
Са своје стране, Ернст Јингер је истински архетип „ратника-поете“, чија је природа окренута хватању оног неухватљивог, нудећи инстинктивно уобличене наговештаје који по својој природи остављају упечатљив утисак. На тој размеђи филозофа и песника можемо установити поларитет који се јавља приликом читања њихових дела. Радник (Der Arbeiter) Ернста Јингера и Пропаст технологије (Die Perfektion der Technik) Фридриха Георга су анамнезе технолошког друштва са различитих тачака посматрања.
Док је Пропаст технологије дијагностички подухват, посматрајући технолошку цивилизацију као болесника, Радник промене посматра у вредносно обрнутом светлу. Ова два дела изгледају као одрази једно другог, где се јављају иста запажања и оквири посматрања, интуитивно различити с обзиром на интерпретативну диспозицију посматрача.
Док су дело Ернста Јингера обележили ватрени, тријумфални прогласи о паду буржоаског друштва и успостављању једног универзалног техничког поретка заснованог на типификацији [1], Фридрих Георг је исте увиде представио на карактеристично трезвен, прецизан начин. Где је Ернст Јингер видео појаву новог типа у лику Радника, Фридрих Георг је уочио духовну измученост аутоматизованог човека. Типификација, уместо да буде ослобођење од испразне слободе буржоаског модела, води ка даљем поробљавању кроз технички условљену аутоматизацију.
Метод експеримента
Међутим, даља линија раздвајања ова два дела јесте монументално различит значај који су уживала за време свог објављивања. Радник је дело које је покренуло живахне дебате у интелектуалној јавности Вајмарске републике, где је чак и Мартин Хајдегер посветио један семинар његовом изучавању. Пропаст технологије, упркос својој изоштреној способности предвиђања трендова и смерова којим ће техничка организација напредовати, и данас има тек скромну публику.
Скорашња појава српског превода ове књиге може послужити као адекватан тренутак за представљање њених централних аргумената, и за њихову контекстуализацију унутар ширих дебата о природи технике које су обележиле претходне деценије. Јер, мора се назначити, данашње читање Пропасти технологије може бити праћено одређеним осећајем већ виђеног, али такав предумишљај не узима у обзир време настанка дела и његову изванредну проницљивост. Ако ово дело данас изгледа застарело, то је једино због тога што је било испред свог времена, и као такво мора се разумети као један покушај првобитног постављања одређеног оквира за разумевање који ће наговестити даљи развој својих аргумената.
Док се уобичајене критике технологије и технолошког друштва осврћу на већ затечено стање као појаву sui generis, без дубље анализе филозофских, идеолошких, епистемолошких темеља техничког размишљања, Фридрих Георг Јингер подсећа управо на специфичну идејну историју која подупире технолошко друштво. Начелна интелектуална склоност која је основа било ког техничког усавршавања јесте каузално мишљење, чији се корени налазе у филозофијама рационализма и детерминизма 17. и 18. века.
Каузално размишљање је такође основа и сваког научног подухвата, те оно подразумева специфичан начин посматрања природе и природних процеса који инсистира на примарном положају човековог разума. Рационализам, наука, каузално мишљење, синоними су за инструментализацију људског разума који расте изнад својих инхерентних капацитета и претвара се у продорно оружје. Инструментализовани разум природу посматра као каузалитет, след идентичних, стационарних догађаја који један другог прате али који се у сваком тренутку могу сагледати у затеченом стању.
Еквивалент разуму као инструменту унутар сфере науке јесте метод експеримента. Без експерименталног метода, који се заснива на претпоставци каузалитета, природа се не може обухватити нити искористити на начин на који то ради техничка цивилизација. На тај начин, јавља се егзактни научник, свештеник технолошког доба. Научник кроз експеримент покушава да „кроз имитацију извуче тајне из природе“ (66).
Јингер наглашава да се експериментом може открити само онај понављајући део природе који наука подражава: „Експеримент, на пример, мора створити прецизне услове који омогућавају тачну имитацију. Интуиција научника је тако откривајућа, али опонашајућа. У домену технологије, где је задатак примена и експлоатација механичких закона кроз њихову реконструкцију, научна активност се састоји у копирању природних изума. Машина је, у суштини, опонашајући изум“ (66).
Оваква имитација почива на механичком разумевању природе, и она објашњава запрепашћујући успех техничког размишљања. Механизацијом природних изума, каузални ум успева да понављајућим експериментима понови њене процесе, и на привидан начин „укроти природу“. Каузална мисао води ка категоризацији и организацији знања, што објашњава њену карактеристичну повезаност са технолошким развојем. Ван свих закључака да је технологија по себи „неутрална“, Јингер технолошке изуме доводи у контекст каузалитета и његове пратеће техничке организације.
Свеобухватан надзор
Циљ технологије не може бити ни благостање, нити максимизација задовољства, а камоли утопистичке замисли о друштву вечне доколице, где ће искључиво машине обављати послове. Са сваким ширењем технолошког апарата, расте количина рада која је потребна за његово одржавање. Подсетимо се промена земљане површине и крајолика које подразумева увођење аутомобилског саобраћаја.
Истина, појава аутомобила олакшала је превоз из тачке А до тачке Б, али не може се рећи да је смањила количину рада, јер индустрија превозних средстава подразумева ланац снабдевања, производњу делова, и бескрајне комплексе за одржавање и поправку. Притом, примећује Јингер, не поставља се питање сврсисходности универзалне техничке организације. Он закључује да је техника сама себи циљ, тј. да њени основни постулати воде ка одређеном моменту техничког савршенства (Perfektionstrieb).
Да ли овај моменат подразумева дуго ишчекивано технолошко благостање, утопију у којој су све човекове потребе задовољене и где је људско друштво „излечено“ од рада попут некакве болести из прошлих времена? Јингер образлаже да савршенство технологије одговара испуњењу њених полазних претпоставки, моменту тоталног израбљивања и тоталне аутоматизације. Јер, у основи техничког размишљања јесте грчевит осећај оскудице, материјалног недостатка који се надокнађује све ефикаснијом организацијом.
Речима Јингера: „Нема јаснијег знака сиромаштва од прогресивне рационализације организације, од свеобухватног управљања и надзора над човеком који спроводи бирократија сачињена од стручњака посебно обучених за тај задатак. Техничким речником, најбоља организација је она која је највише рационализована – она која експлоатише у највећој мери. Јер што је рационалнија, то немилосрдније исцрпљује расположиве ресурсе“ (20).
Рационализација организације расте упоредно са смањењем количине ресурса на располагању. Техничко организовање зависи управо од неорганизованог материјала, односно ресурса који се могу пронаћи у природи. У мери у којој техничка цивилизација напредује, свет све више наличи на огромно фабричко постројење у коме „технологија, заснована на експлоатацији ресурса, у свом савршенству доводи до интензивног планетарног рударења“ (115). На овај начин, Јингер је наговестио еколошке аргументе који ће тек наредних деценија постати актуелни и појавити се у сфери шире јавности и политичког активизма.
Један од ресурса које техничко, рационалистичко мишљење увлачи у свој систем организације јесте и људски ресурс. Човек, мислећи да користи технику зарад свог добитка, постаје роб и објекат свог изума. Све већа аутоматизација живота којој сведочимо свакодневно проналази свој корен управо у каузалном мишљењу, оскудици, и техничкој организацији. Ова организација заснива се на механичком, „мртвом времену“, у основи различитог од ритмичног схватања времена које обележава човека прединдустријског доба.
У таквом поретку ствари „периодничност, основа свих ритмова, постаје мртва и уређена механичким временом. Годишњи циклус празника, некада светих дана, пропада са напретком технологије. Популарне прославе, попут Октоберфеста, губе рурални карактер под утицајем техничке организације. Механички управљани рингишпили, љуљашке и друге справе у забавним парковима, уз механичку музику, нуде вештачка узбуђења. Човек губи способност да се спонтано забавља; за уживање му је потребан апарат, чиме и слободно време постаје аутоматизовано“ (111).
Егзистенцијална нелагода
Фридрих Георг Јингер је писао у времену у којем су се рингишпили и забавни паркови појавили као први вид аутоматизоване забаве, али последице процеса започетог у том добу запрепастиле би чак и његову способност анализе. Говорећи о стању у коме чак и слободно време постаје аутоматизовано, тешко да се на бољи начин може представити та слика него кроз феномен грчевитог листања објава и новитета на друштвеним мрежама, које постаје све учесталије настанком вечитог „фида“ на мобилном телефону.
Овиме „doomscrolling“ постаје основни образац менталне анестезије данашњице, скроз аутоматизован процес конзумације коме се темпом рада и велеградским животом изморени човек препушта након исцрпљујућег дана. Илузија да човек, уколико не поседује ништа, макар поседује своје време, разбијена је сазнањем да је силом техничке организације условљен управо у начинима његовог искоришћавања.
Јингер на тај начин објашњава порекло егзистенцијалне нелагоде, односно horror vacui модерног масовног друштва, свеприсутни осећај духовног вакуума и празнине. Осећај испразности покушава се излечити кроз све дубље понирање у аутоматизоване делатности, овај пут свесно биране као алтернатива техничкој организацији. Симптоме овог процеса Јингер види у појавама попут масовног спорта, чија се ригидна, механичка активност у основи разликује од органског, ритмичког покрета преиндустријског човека: „Човек који скаче или трчи из чисте радости разликује се од спортисте који, под техничким правилима и уз употребу штоперице, тежи обарању рекорда“ (110).
Приликом своје дијагнозе технолошког друштва, као многи мислиоци који су тражили алтернативу механизацији и рационализму у прошлим временима, Јингер извор духовне инспирације проналази у грчком миту и култури. Године пре Пропасти технологије у раду Фридриха Георга обележене су исцрпним анализама грчке религије и њеном реинтерпретацијом у складу са настајућом критиком технолошког друштва.
Посебно место заузимају есеји Грчки богови (Griechische Götter), и Титани (Die Titanen). У складу са именом, есеј о Титанима излаже првобитни оквир нечега што можемо назвати филозофијом историје Фридриха Георга Јингера, у којој мит о Прометеју заузима централну улогу, симболизујући титанско наличје индустријског и технолошког друштва. Јингеров дуг Ничеу у овој области је огроман, јер се на једном месту у Рођењу трагедије јавља управо овакво виђење прометејског мита.
Наиме, према Ничеу, Прометеј је прасимбол активног греха човека-ствараоца, који је принуђен да већ на искону свог вишег стваралаштва почини злочин према божанском: „И тако већ први филозофски проблем поставља мучну неразрешиву противречност између човека и бога и примиче је као хридину пред капију сваке културе. Оно најбоље и највише што може да стекне, човечанство мора да избори преступом па онда опет да подноси последице преступа, наиме целу бујицу патњи и невоља којима увређени становници Олимпа кажњавају људски род што племенито стреми увис.“ [2]
Јасно је Ничеово дивљење према Прометеју ватроноши, заштитнику човека ствараоца културе, чијом се свесном побуном људски род ослобађа робовања природном стању. Препуштен на милост и немилост стихијама и превирањима унутар природе, излазак из овог стања захтева свестан преступ, крађу „божанске ватре“, која изазива гнев богова.
По Фридриху Георгу, природа Прометејовог злочина налази се управо у „поробљавању светог огња“ (129), што се може закључити из појединих верзија мита где Прометеј саноси есенцију ватре у стабљици сунцокрета. Важно је напоменути да првобитни човек ужива благодати „светог огња“ тако што сваким даном ужива у топлоти и светлости Сунца, без којих је живот незамислив. Међутим, Прометеј прави преступ у оном моменту у којем ову светлост поробљава, изолује је, и ставља је на располагање човеку који је сада може користити како му је драго.
Унутрашња логика
Управо овде Јингер проналази извориште рационализма који ће својим унутрашњом логиком иницирати појаву технолошког друштва. Јер, у основи функције механичког апарата лежи заробљавање елементарних сила и њихово усмеравање до тренутка у коме се чиста енергија може искористити у сврхе покретања машине. Масовна индустријска постројења букте од ове поробљене енергије, чија елементарна снага прети сваког тренутка да избије из својих окова и окрене се на човека.
На овај начин можемо интерпретирати све већу опасност од индустријских несрећа, која прати сваки технолошки напредак. Механизација укроћене енергије подразумева продор елементарних сила у свакодневни простор, чинећи технолошки поредак у све већој мери непоузданим. Тотална аутоматизација подразумева и зависност од те аутоматизације, увид који и Ернст и Фридрих Георг Јингер деле на више места у својим књигама.
Пример ове механике можемо уочити приликом тржишних флуктуација које прате чак и регионалне ратове. Умреженост техничке организације, њена глобална распрострањеност, чине је нестабилном и подложном дезинтеграцији приликом најмањег поремећаја. Искоришћавање елементарних сила захтева одржавање система њиховог израбљивања, стварајући ситуацију у којој се читава организација привидно клати као на рубу литице.
Фридрих Георг Јингер управо у Прометеју види извор сваког рационализма, исконски праузор техничара који свет уређује према свом светоназору. Грци су инсистирали на трагичној улози Прометеја, чији је преступ неопходан као камен темељац сваке узвишене културе, што се може закључити из Есхилове драме Оковани Прометеј.
Јингер, са своје стране, инсистира на титанској природи технолошке цивилизације, о чему сведоче грчки митови о Титаномахији, преврату вођеном од стране олимпијских богова: „Митови о Титаномахији и Прометеју откривају нам како су Грци, најуметничкији међу народима и познаваоци златног правила лепоте, одолели искушењу да се сврстају уз Титане. Ови митови недвосмислено описују скромну улогу машине у антици. Неуморна индустрија човека-мајстора, његова ужурбана делатност и ексцентрична жеђ за моћи чине га омраженим боговима. Величанственост Зевса оличава пуноћу постојања, спокојну снагу. Насупрот томе, Прометејева снага лежи у побуњеничком преокрету, у нагону да збаци Зевса са његовог престола, да протера богове и постане господар света“ (131).
Визија света Фридриха Георга је она у којој је титански елемент коначно преовладао над спокојним, златним правилом мере. Ова перспектива нам помаже да разумемо занемарљиву улогу машине у старогрчком друштву. Грчка цивилизација свакако је поседовала знање и потенцијал који би омогућили висок степен технолошког савршенства. Проналасци попут механизма са Антикитере, изузетно комплексног апарата који је по свему судећи служио за прецизно рачунање астрономских позиција потврђују тај закључак. Такође, у хеленистичкој Александрији појавила се схема примитивне парне машине, позната Херонова кугла, која се додуше није могла искористити као извор енергије, али чији се механизам могао развити уз даље истраживање.
Међутим, хеленско опредељење за идеал мере насупрот ширењу технике може се објаснити само кроз инхерентно разумевање ефеката индустријског преобраћања, симболизованих у прометејском миту. Грчки мит обилује приказима „вулканских пејзажа, окружених жаром и димом“ (130).
Првобитни човек-ствараоц, техничар прометејског кова обележен је „склоношћу ка огромном, гигантском, колосалном – одушевљен је делима која импресионирају својом масом, количином и пространошћу нагомилане материје“ (130). Ова интерпретација грчког мита руши установљена предубеђења да технолошки изум сам по себн доводи до муњевитих и свеобухватних промена људског друштва.
Позиционирајући титански и олимпијски елемент унутар грчког духа, Фридрих Георг Јингер мапирао је порекло индустријске цивилизације унутар специфичне струје мисли коју везује за Прометеја ватроношу. Прометеј је први рационалиста, први техничар, побуњеник који стоји прикован на врховима Кавказа, чекајући своју освету над тиранином Зевсом. Тренутак у коме је он ослобођен јесте тренутак у коме се његова грандиозна визија шири и успоставља планетарну доминацију техничке организације.
Јингеров допринос
С друге стране, не сме се занемарити трагични елемент Прометејеве улоге. На претходном месту истакли смо Ничеово виђење прометејског преступа као неопходног „активног греха“ који је покретач цивилизованог живота. Технологија према томе задобија реципрочно трагичну улогу. Освалд Шпенглер, у свом делу Човек и техника, инсистира на неизбежном антагонизму технолошке културе, у чијим почецима лежи клица њене пропасти:
„У овој растућој међузависности лежи тиха и дубока освета природе створењу које јој је отело привилегију стварања. Тај мали демијург поред природе, тај револуционар у свету живота, постао је роб сопственог стваралаштва. И тако култура, оличење вештачких, личних, самостворених облика живота, постаје кавез са уским решеткама том неукротивом духу. Предатор, који је друга жива створења претворио у своје домаће животиње како би их експлоатисао, заробио је и себе. Кућа је јасан симбол ове истине.“ [3]
По овом песимистичком гледишту, човек иницијалним чином технолошког открића поплочава пут својој пропасти. Шпенглеровски речено, техничка организација је мртвачки покров цивилизације, крајње обележје њеног финалног преласка из културе у позни стадијум светског, цивилизованог града.
Међутим, клонећи се максималистичких прогласа или песимистичких предвиђања, мора се приметити да се у сваком стадијуму техничког развоја, као по нужности, јавља посебна струја опозиције и отпор која проналази инспирацију у класичном духу и култури. Од италијанске Ренесансе, преко Немачког романтизма, антика је незаобилазни корен културе коме позни човек рационализма неминовно бежи у тренуцима духовног пустошења. Још се Фридрих Ниче надао новом рођењу трагедије, повратку човека као ствараоца културе, који ће заменити човека техничара.
На концу, књига Фридриха Георга Јингера је отрежњујућа дијагноза технолошког друштва која, гледана из савремене перспективе, одушевљава својом проницљивом способношћу предвиђања. Процеси којима сведочимо данас уочени су путем Јингерове анализе у својим ранијим метастазама. Међутим, моменат технолошке савршености, тоталног аутоматизма још није дошао. Предвиђања Фридриха Георга о моменту коначног нестанка природних ресурса отрежњујућа су опомена која наговештавају појаву еколошког активизма.
Моменат апсолутног исцрпљивања међузависан је са моментом апсолутне аутоматизације живота, ширењем механизма техничке организације до својих крајњих капацитета. Техничка цивилизација наличи стоглавој Хидри, која задржава способност саомообнављања у оној мери у којој се њени капацитети доводе до својих крајњих граница.
Уместо момента „савршенства“, сведоци смо тренутака климања конструкције техничке цивилизације која упркос томе успева да апсорбује већину удара на њене темеље. Међутим, овај вечити покрет у смеру perpetuum mobile не односи се толико на појединачни строј или изум колико на самоодржавајући ефекат саме организације. Допринос Јингера јесте у мапирању порекла ових процеса технолошког друштва у каузалној мисли и рационализму, где се исходиште техничке организације проналази у хипертрофираном разуму, категорички препуштеном самом себи. Јингерова књига изванредним, оштрим стилом прецизира конкретне последице те мисли, и као таква заслужује посебно, истакнуто место у традицији критике технолошке цивилизације.
УПУТНИЦЕ:
[1] Око Јингеровог појма фигуре, или типа (Gestalt) постоје несугласице у прецизној дефиницији, али у основи концепта можемо препознати један универзални, надиндивидуални тип човека који дефинише епоху. По Јингеру, након владавине фигуре Грађанина, кога дефинише буржоаско друштво, превласт технологије уводи владавину Радника. Види се да је Јингер у стандардизујућем ефекту технологије препознао позитивне особине које ће човека ослободити од индивидуализма.
[2] Фридрих Ниче, Списи о грчкој књижевности и филозофији, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Нови Сад, 1998, стр. 121.
[3] Освалд Шпенглер, Човек и техника, Хоплит, Београд, 2024, стр. 77.
ЛИТЕРАТУРА:
- Фридрих Георг Јингер, Пропаст технологије, Градац, Београд, 2025, 189 стр.
- Фридрих Ниче, Списи о грчкој књижевности и филозофији, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Нови Сад, 1998, 249 стр.
- Освалд Шпенглер, Човек и техника, Хоплит, Београд, 2024, 123 стр.
Извор: Нови Стандард
