0 
0 Текст преузет из књиге Техника и цивилизација Луис Мамфорда
Превод: Предраг Новаков и Диана Продановић – Станкић
Приредио: Немања Рајак
Цивилизације нису самосвојни организми. Модеран човек не би могао да пронађе своје специфичне начине мишљења нити да изуме своју садашњу техничку опрему без знатног преузимања из култура које су му претходиле или које су наставиле да се развијају око њега.
У ствари, свака велика разлика у култури делује као исход процеса синкретизма. Флајндерс Петри, у својој расправи о египатској цивилизацији, показао је да је мешавина која је била неопходна за њен развој и испуњење чак имала расну основу, а у развоју хришћанства јасно је да су најразноврснији страни елементи – дионизијски мит земље, грчка филозофија, јеврејски месијанизам, митраизам, заратустризам – имали удео у стварању специфичног садржаја, па чак и облика коначне збирке митова и служби које су прерасле у хришћанство.
Пре него што се тај синкретизам може десити, културе из којих се преузимају елементи морају бити у стању растакања или довољно удаљене у времену и простору да би појединачни елементи могли бити издвојени из испреплетане масе конкретних ситуација. Да тај услов не постоји, сами елементи не би били слободни, да тако кажемо, за померање ка новом пољу.
Оно што нова цивилизација одабере нису потпуни облици и институције снажне културе, већ само они фрагменти који се могу пренети и пресадити: она користи изуме, моделе, идеје на начин на који су готски градитељи у Енглеској понеки камен и цреп из римске виле користили у комбинацији са домаћим кременом у потпуно другачијим облицима касније архитектуре. Да је вила још била употребљива и насељива, из ње се не би могао узимати камен. Смрт првобитног облика, или, боље, преосталог живота у рушевинама омогућава слободан рад на елементима других култура и њихову уградњу.
Ове напомене могу се применити на порекло садашње цивилизације машина: креативни синкретизам изума, сакупљен од техничких остатака других цивилизација, омогућио је ново механичко тело. Водени точак, који се називао норија, Египћани су користили да ваде воду, а можда и Сумери у друге сврхе; у Риму, у раном периоду хришћанске ере, водени точкови су свакако постали врло уобичајни. Ветрењача је можда дошла из Персије у осмом веку. Хартија, магнетна игла, барут, дошли су из Кине, прва два изума преко Арапа; алгебра је дошла из Индије преко Арапа, а хемија и физиологија такође преко Арапа, док су геометрија и механика потекле у прехришћанској Грчкој. Парна машина дугује свој концепт великом изумитељу и научнику Херону из Александрије: преводи његових дела у шеснаестом веку скренули су пажњу на могућности тог начина погона.
Укратко, већина важних изума и открића, који су послужили као језгро за даљи механички развој, нису се појавили, како би то Шпенглер желео, из неког мистичног унутрашњег порива фаустовске душе: они су представљали семе које је ветар донео из других култура. Након десетог века у западној Европи тло је, као што сам назначио, било добро изорано и издрљано и уситњено, спремно да прими то семе; и док су сами усеви расли, култиватори уметности и науке су се трудили да тло остане растресито. Пуштајући корене у средњовековну културу, у другачијој клими и тлу, то семе машине је изникло и примило нове облике; можда управо зато што није потицало из западне Европе и тамо није имало природне непријатеље оно је нарасло брзо и огромно као канадски чичак када је стигао у пампасе Јужне Америке. Али ни у једном тренутку – и то је важно упамтити – машина није представљала потпуни преокрет. Пошто његово место у људској историји није било неприпремљено, модерно доба машине може се разумети једино у оквиру врло дуге и разноврсне припреме. Идеја да је шачица британских изумитеља у осамнаестом веку изненада покренула точкове превише је груба да би се понудила чак и деци као бајка.
