0 
0 Аутор: Немања Рајак
Полазимо из Србије у Алању, турски град, где племена песка и камена вековима служе и господаре, мењају веру и богове, царства и цивилизације, остајући верни једино трговини.
На глатком анталијском друму прашина се диже, а ми, знојави и жедни, чекамо град. Путујемо, уморни, сањарећи о развратном Истоку. Око нас простире се гола пустош из које, тамо далеко, израња сурова планина Таурус, седиште древних блискоисточних олујних богова. Покорни, гледамо на другу страну, да их не узнемиримо, да, случајно, не пропусте кишу и ледени ветар. Посматрамо плаво небо, надајући се скорашњем избијању плавог воденог хоризонта. То се, напокон, и догађа. Блиставо слано море простире се докле год телесни вид добацује. Стижемо полако, спремни да се бацимо у море и, коначно, сперемо дугогодишњу мочварну белину са себе.
Улице су чисте. Нема пикаваца, смећа, измета. Слободно ходамо погледа упртог у небо. Мачке су свуда око нас. Паганско наслеђе. Хришћани су своје мачке побили, па их је куга сатрла. Овде су преживеле и слободне су, чини ми се више од људи.
Град је свачији, јер не припада људима, већ трговини. Алања, велика лука, припадала је, како нам историја казује, Птолемејском краљевству, Селеукидском царству, Римском царству, Византијском царству, Османлијском царству и, сада, Републици Турској. Чак је припадала и Италији од 1917. до 1923. године. У историјским процепима град је, својевремено, био и гусарско гнездо, пре него што ће пасти пред Римом, пред заљубљеним Марком Антонијем који, тада, поклања најлепшу плажу Клеопатри на којој се сада купају потомци и господара и робова.
Море је топло, наизглед питомо – до великих таласа. Испод површине леже древне оштре стене које траже крв. Оне столећима крње људске удове, упијајући пуштену крв из посекотина крхког меса. Исечени ходамо по песку, хранећи тло. Ветар нас суши, сунце залази, а ми се полако спремамо за град.
Улице су полупразне. Полицијски час. Ходамо кривудавим уличицама међу златарама, кафанама, посластичарницама, чајџиницама, продавницама коже, сувенира, одеће. Трговци су свуда око нас. Погледом прате наше кретање. Довикују. Моле. Погађају одакле смо. Зову да тргујемо, да се ценкамо. Скривено нас презиру јер нам је уметност трговања страна. Превише смо млади. Они су цивилизација, а ми култура.
Ноћ пада, а жена на улицама, видно, нема. Мушкарци су свуда око нас. Причају. Галаме. Смеју се. Осећам се као у причи, Жена, само нек је жена, савременог турског писца Таркана Барласа. Главни јунак, слуђен, лута истанбулском чаршијом у потрази за оним што језиво недостаје, оним што, очигледно, више не постоји – жене. Срећом, нисам сам. Моја жена је поред мене.
На турским заставама примећујем лице новог секуларног бога – Ататурка. Он је свугде. Његов лик је на окаченим сликама у радњама и канцеларијама, на новчаницама и кованицама. Хотели имају његове бисте, а у центру града наилазимо на два споменика посвећена Ататурку. Национализам, у сржи секуларан, настао побуном против монархије, побуном трговаца против аристократије, окрњио је, овде, веру у Алаха и створио ново божанство. Божанство чији лик може бити приказан и, наравно, идеализован. О свему томе размишљам док пијемо турски чај у четврти препуној кафића и ресторана у којој се, током бучне молитве, музика не гаси.
Последње вече шетамо плажом, боси, по влажном песку, застајући, на тренутак, да пропустимо младе куражне Турке, похотног осмеха, који за руке држе беле Рускиње, свих доба, и воде их у мрак. Иза нас светле зидине Црвене Куле, терајући жудна тела дубље у ноћ, ка таласима, ка страсти, што даље од осуђујућих вечних ватри.
Остављамо пожуду и ходамо назад ка хотелу, спремни да летимо и вратимо се у беспућe мочваре где градови нису наши, а све се, кад тад, претвори у пепео и пра’.
