Роџер Пенроуз – Царев нови ум | Центар за културну обнову

Read Time:27 Minute, 58 Second

Добре идеје једноставно су сувише добре да би биле остаци замисли

насталих на случајан начин. (Пенроуз)

Аутор: Тодор Вулић

Роџер Пенроуз (1931) је енглески математички физичар и лауреат Нобелове награде за физику. У оквиру својих научних резултата Пенроуз је, између осталог, представио и хипотезу тзв. Конформне цикличне космологије. „Према тој Пенруозовој идеји универзум се непрекидно понавља, ресетује, кроз бескрајне циклусе у којима свака итерација универзума бива започета Великим праском из стања сингуларитета претходног космоса (црне рупе).“¹Оно што доживљавамо као почетак у ꞌВеликом праскуꞌ и крај у ꞌВеликом растакањуꞌ, заправо су крај једног и почетак новог свемира. Никола Павловић је све то прокоментарисао на следећи начин: „Оно што је овде најинтересантније јесте његова тврдња да се универзум понавња кроз бесконачне циклусе.“²

Доктрина о „разарању за поновно стварање и обнављање“ света била је дубоко утиснута у свест људи античких цивилизација. „Уочавамо [каже Елијаде] да је понављање стварања света колективним обнављањем, код народа који су створили историју, попримало огромну важност“ (Елијаде, 2007: 97). „За Хиндусе је свет бескрајно понављање. […] Бескрајно много пута се универзум срушио, […] а онда божанство (оно је то учинило бескрајно много пута) поново испушта из себе светове и душе исте старе врсте” (Тојнби: 1970: 260). Хераклит је још пре 2600 година, тврдио: „Космос је вечан. Он се с мером пали и с мером гаси“. Или, према другиј верзија исте тврдње: „Свет је вечно жива ватра која се с мером пали и с мером гаси“. Не значи ли то, да је и према спознаји античких мислилаца и према Пенроузу, периодично настајање и нестајање света-космоса само најопштија манифестација универзалног деловања закона циклизма. (Ако је циклизам детерминатор на најопштијем, космичком нивоу историје света, да ли онда било који посебан физички, биолошки или социоисторијски феномен у универзуму може бити изузет из овог закона)?

Писац предговора Пенроузове књиге Царев нови ум,која је повод за овај осврт, Мартин Гарднер, наводи да аутор у њој храбро афирмише „робусни реализам“. „Не само да је свемир ꞌтамо негдеꞌ, већ и математичка истина има сопствену мистериозну независност и безвременост. Попут Њутна и Ајнштајна, Пенроуз има истанчан смисао за понизност и страхопоштовање према физичком свету [али уједно] и према Платонском свету чисте математике. Истакнути истраживач теорије бројева Пол Ердеш воли да говори о ꞌБожјој књизиꞌ у којој су забележени сви докази. Математичарима понекад буде дозвољено да у ту књигу завире. […] То [њихов] ум на моменат ступа у везу са објективном истином. Да ли је онда могуће, пита Пенроуз, да су Платонов [свет идеја] и физички свет […] заиста један те исти свет“ (Гарднер, предговор: стр. XII). Дакле, и модерни физичари понекад немушто проговоре о могућности постојања две природе света о којима је Евола писао: „Постоји физички поредак и постоји метафизички поредак. Постоји природа смртних и постоји природа бесмртних. Постоји виша област ‘бића’ и постоји она нижа, област ‘постајања’. Уопште речено: постоји видљиво и опипљиво, а пре тога и с оне стране тога постоји невидљиво и неопипљиво као надсвест, принцип и прави живот“ (Евола, 2010: 21).

У наставку Гарднер пита: „Постоје ли закони квантне механике, можда чак и неки општији закони, неопходни да би ум функционисао“? У предговору своје књиге Пенроуз пише: „Појава звана свест не може се ускладити са данашњим физичким теоријама. […] Наше садашње научно разумевање света је још веома далеко од својих крајњих циљева“ (Пенроуз, 2004: XV). Дакле, модерна физика не познаје законе по којима функционише ум, а постојеће физичке теорије су неускладиве са појавом званом свест. Индикативно је, да из тих зјапећих пукотина модерног (не)знања, искрсавају „инфериорни“ антички мудраци, чије поставке почињу да опседају модерне физичаре. Да ли је могуће – питају се они – да постоји и друга природа света, (попут, рецимо, Платоновог или Питагориног света „чисте математике“)?

Контакт са Платоновим светом

„Кад год ум запажа математичку идеју [каже нобеловац Пенроуз], он ступа у додир са Платоновим светом математичких појмова. (Сетимо се да према платонистичком становишту, математичке идеје имају сопствену егзистенцију и настањују један идеални платонистички свет, који је доступан само интелекту). Када неко ꞌвидиꞌ материјалну истину његова свест се пробија у тај свет идеја, и долази у непосредан контакт с њим. […] [Комуникација међу математичарима ] је могуће стога што сваки од њих има директан приступ истини, при чему је свест сваког од њих у ситуацији да непосредно перципира математичке истине овим процесом ꞌвиђењаꞌ. […] Менталне слике које сваки од њих има, када праве тај платонски контакт, могле би бити различите за сваког од њих, али комуникација је могућа зато што је сваки од њих у контакту са истим спољно постојећим платонским светом. Према овом становишту, ум је увек способан за овај непосредни контакт. Али само помало [математичког знања] долази из њега у било које време. То је само ствар састављања делића и ꞌвиђењаꞌ одговора! Математичко откриће састоји се од проширења области контакта. Ово је веома у складу са Платоновом идејом да је (рецимо, математичко) откриће само облик присећања. […] Тражени концепт је у извесном смислу већ присутан у уму“ (Пенроуз, 2004: 445). Дакле, у додиру са платонистичким светом идеја – или Еволиним светом „надсвести, принципа и правог живота“ – у уму долази до буђење и активирање већ од почетка у њему присутних истина. „Добре идеје једноставно су сувише добре да би биле остаци замисли насталих на случајан начин. Мора постојати, доиста, дубоко скривени разлог за склад између математике и физике, тј. између платонског и физичког света“ (Пенроуз, 2004: 447).

Детерминизам и јаки детерминизам

„До сада сам мало рекао о проблему ꞌслободне вољеꞌ [каже у наставку нобеловац Пенроуз], који се обично узима као суштинско питање активног дела проблема ум-тело. […] Обично се питање слободе воље разматра у вези са детерминизмом у физици. Сетимо се да у већини наших врхунских [физичких] теорија постоји јасан детерминизам, у смислу да је стање система познато у било ком трнутку. Тада је стање система потпуно одређено у свим будућим (или прошлим временима) једначинама теорије. На тај начин, изгледа да нема места за ꞌслободу вољеꞌ пошто је будуће понашање сасвим одређено физичким законима. Чак и U део квантне механике има овај потпуно одређен карактер. […] Будуће понашање ће и даље бити одређено, све до Великог праска, чак иако би смо били неспособни да га израчунамо. […]

Према концепту јаког детерминизма није само ствар будућности одређена прошлошћу: читава историја универзума јесте одређена, у складу са неком прецизном математичком схемом за сва времена. Такво становиште могло би да буде привлачно за оне склоне идентификацији платонистичког света са физичким светом на неки начин, пошто је платонистички свет фиксиран једном за свагда, без ꞌалтернативеꞌ за свемир“ (Пенроуз, 2004: 447-449). Међутим, иако Пенроуз заступа став да читава историја универзума јесте одређена (а тиме и предодређена), тешко је из контекста закључити – односи ли се та његова математичка схема и на социоисторијске феномене? Можда је на неки начин ипак и на то питање одговорио рекавши: „Ако је било шта коначно одређено, тада читаво простор-време мора одиста да буде тако одређено. Не може бити ꞌнеизвеснеꞌ будућности. Читаво простор-време мора бити утврђено без икаквог простора за неизвесност“ (Пенроуз, 2004: 318). Ако за слободу воље као делатну силу нема места у детерминизму закона физике, и ако читаво простор-време мора бити утврђено без икаквог простора за неизвесност, онда из ове Пенроузове поставке можда није искључена ни социоисторијска динамика, јер и она се одвија у простор-времену? Можда, мада…!

Космологија и стрела времена

„У средишту нашег поседовања свести [наставља Пенроуз] налази се осећање за пролазак времена. Изгледа нам да се увек крећемо напред, из одређене прошлости у неизвесну будућност. Осећамо да је прошлост завршена, и сњом се не може ништа урадити. Она је непроменљива и у извесном смислу је и даље ꞌнегде тамоꞌ. […] Будућност, с друге стране изгледа још неодређена. Могло би се испоставити да је она једна ствар или би могла бити сасвим друга. Можда је овај ꞌизборꞌ потпуно одређен законима физике, или можда делимично нашим одлукама (или Божјим). […] Изгледа да постоје само могућности […] док ивица непроменљиве прошлости незаустављиво продире у неизвесну будућност.

Ипак, физика какву данас знамо говори нешто сасвим друго. Све успешне физичке једначине су симетричне у времену. Оне се могу подједнако добро користити у једном смеру времена као и у супротном. Будућност и прошлост су физички сасвим равноправне. Њутнови закони, Хамилтонове једначине, Максвелове једначине, Ајнштајнова општа теорија релативности, Диракова једначина, Шредингерова једначина – [доказују да] све остаје непромењено уколико обрнемо смер времена. […] [Стога] не може бити ꞌнеизвеснеꞌ будућности. Читаво простор-време мора бити утврђено без икаквог простора за неизвесност. Заиста, ово изгледа да је био Ајнштајнов сопствени закључак. […] Изгледа ми [наставља Пенроуз] да постоје озбиљна неслагања између онога што ми свесно осећамо, у вези са протоком времена и онога што наше (чудесно прецизне) теорије тврде о реалности физичког света.“ (Пенроуз, 2004: 316-318).

Из реченог произилази, да је према физичким законима и једначинама, будућност у истој мери одређена и извесна колико и прошлост. То потврђују и Пенроузови кључни закључци из претходних цитата:

Све успешне физичке једначине су симетричне у времену;
Оне се могу подједнако добро користити у једном смеру времена као и у супротном;
Све остаје непромењено уколико обрнемо смер времена.

У књизи Основи атомске, квантне, и молекулске физике, Стеван Ђениже, професор емеритус Физичког факултета Универзитета у Београду, између осталог пише: „Закон одржања енергије је непосредна последица симетрије у односу на временску транслацију. Основни закони одржања у физици су, дакле, непосредне последице симетричности света у простору и времену“ (Ђениже, 2008: 208-209). Симетричност света у времену – шта би то могло бити?

Хронолошка симетрија владарских смена у Старом Риму

Имају ли Пенроузова симетрија физичких једначина у времену и Ђенижеова симетрија света у времену међусобно било какве везе, и говоре ли они о истим или потпуно различитим стварима – не знам? Међутим, индикативно је, да је у историјској динамици временска (или хронолошка) симетрија правило. У овој динамици се манифестује присуство неке „физичке“ детерминистичко-уређујуће силе историје, која у одређеном историјском периоду, у односу на средњу годину тог перида, „огледалски“ симетрично пресликава саобразне догађаје из његовог првог у његов други потпериод. У више осврта на цикличне теме је ова хронолошка симетрија већ показивана. Овом приликом биће приложен још један класичан пример – хронолошка симетрија владарских смена у Старом Риму. У периоду од почетка Првог тријумвирата до краја владавине Септимија Севера (60. п.н.е – 211), завршавали су владавине следећи римски властодршци:

Владар Година

_______________________________________________________

Први тријумвират (крај доминације Сената) 60 п.н.е.
Гнеј Помпеј 48 п.н.е.
Јулије Цезар 44 п.н.е.
Марко Антоније 30 п.н.е.
Октавијан Август (крај републике) 19 п.н.е.
Друз Старији 9 п.н.е.
Октавијан Август 14
Тиберије 37
Клаудије 54
Нерон 68
Галба (Отон, Вителије) 69
Веспазијан 79
Тит 81
Домицијан (Нерва) 96 (98)
Трајан 117
Хадријан 138
Антонин Пије 161
Луције Вер 169
Марко Аурелије 180
Комод (Пертинакс, Д. Јулијан) 192 (193)
Клодије Албин 197
Септимије Север 211

У овој табели недоумице могу да изазову одреднице под тачкама 5 и 6. У тачки 5 је наведен крај владавине Октавијана Августа Римском републиком 19. године п.н.е, јер је она те године престала да постоји. Иако се историчари споре око године краја Римске републике и почетка Римског принципата (условно царства), неспорно је да је те године Октавијан саставио списак новог сазива Сената, при чему је себе ставио на прво место. Назив принципат је изведен из тог списка, где је princeps Senatus — први сенатор, био управо Октавијан. Убрзо потом, Октавијану Сенат додељује додатне прерогативе, те његов „империјум“ добија виши ранг од до тада највишег конзулског ранга. У тачки 6 наведен је Друз Старији. Друз је био Октавијанов посинак и фактички савладар. Пошто су у табели наведени Гнеј Помпеј, који је био савладар Јулија Цезара, или Марко Антоније, који је био Октавијанов савладар, по истом критеријуму у њу је унет и Друз. Исто важи и за Луција Вера и Клодија Албина који такође никад нису били инокосни владари већ сво време своје владавине савладари Марка Аурелија и Септимија Севера. Поред тога, Друз се, као брат првог цара династије Клаудијеваца, Тиберија, затим отац цара Клаудија, Калигулин деда и Неронов прадеда, може сматрати и родоначелником ове династије.

Средња година анализираног периода римске историје је (- 60 + 211) : 2 = 75,5 (или 75/76 година). Методски услов хронолошке симетрије ових владарских смена је следећи: симетрија је присутна уколико вредности аритметичких средина упарених завршних година владавина (прве и последње, друге и претпоследње итд) не одступа за више од ± 2 године од средње 75,5.

Први тријумвират – Септимије Север (са синовима Каракалом и Гетом)

Тријумвири Првог тријумвирата су започео владавину 60. године п.н.е, или 135 година пре средње 75/76 године, а Септимије Север (са синовима) је завршио владавину 211, или 135 година после средње 75/76 године. Аритметичка средина ових година је (- 60 + 211) : 2 = 75,5.

Помпеј – Албин

Гнеј Помпеј је убијен после пораза у бици код Фарсала 48. године п.н.е, или 122 (+1) године пре средње 75/76, а Клодије Албин је извршио самоубистро после пораза у бици код Лугдунума 197, или 122 (-1) година после средње 75/76. Аритметичка средина ових година је (- 48 + 197) : 2 = 74,5.

Цезар – Комод

Јулије Цезар је убијен од стране завереника 44. године п.н.е, или 118 (+1) година пре

средње 75/76, а Комод је такође убијен у завери 192, или 118 (-1) година после средње 75/76. Аритметичка средина ових година је (- 44 + 192) : 2 = 74,0.

Антоније – Аурелије

Марко Антоније је завршио владавину и живот 30. године п.н.е, или 105 година пре средње 75/76, а Марко Аурелије 180. године, или 105 (-1) година после средње 75/76. Аритметичка средина ових година је (- 30 + 180) : 2 = 75,0.

Октавијан (крај републике) – Луције Вер

Октавијан Август је завршио владавину Римском републиком 19 године п.н.е, или 94 године пре средње 75/76, а Луције Вер је завршио владавину Римским царством 169, или 94 (-1) година после 75/76. Аритметичка средина ових година је (- 19 + 169) : 2 = 75,0.

Друз Старији – Антонин Пије

Друз Старији је завршио савладарство са Октавијаном и живот 9. године п.н.е, или 84 године пре средње 75/76, а Антонин Пије је своју владавину и живот завршио 161, или 84 (+1) године после 75/76. Аритметичка средина ових година је (- 9 + 161) : 2 = 76,0.

Октавијан – Хадријан

Октавијан Август је завршио владавину Римским принципатом и живот 14. године, или 61 годину пре средње 75/76, а Хадријан 138. године, или 61 (+1) годину после 75/76. Аритметичка средина ових година је (14 + 138) : 2 = 76,0.

Тиберије – Трајан

Тиберије је завршио владавину и живот 37, или 39 (-1) година пре средње 75/76, а Трајан 117, или 39 (+2) година после 75/76. Аритметичка средина ових година је (37 + 117) : 2 = 77,0.

Клаудије – Домицијан

Клаудије је завршио владавину и живот 54, или 21 годину пре средње 75/76, а Домицијан 96, или 21 (-1) годину после 75/76. Аритметичка средина ових година је (54 + 96) : 2 = 75,0.

Нерон – Тит

Нерон је завршио владавину и живот 68, или 6 (+1) година пре средње 75/76, а Тит 81, или 6 (-1) година после 75/76. Аритметичка средина ових година је (68 + 81) : 2 = 74,5.

Галба (Отон, Вирелије) – Веспазијан

Галба је завршио владавину и живот 69, или 5 (+1) година пре средње 75/76, а Веспазијан 79, или 5 (-2) година после 75/76. Аритметичка средина ових година је (69 + 79) : 2 = 74,0.

Дакле, вредности аритметичких средина упарених година краја владавина владара Старог Рима мењале су се у искључиво у интервалу од 75/76 ± 1 година. Смене владара Старог Рима, од првих тријумвира до Галбе (60 п.н.е – 69), хронолошки симетрично су се пресликавале (уз методски ограничене апроксимације) у смене владара од Веспазијана до Септимија Севера (69 – 211). У односу на средњу 75/76 годину, на „стрели времена“ усмереној уједно и ка прошлости и ка будућности, на приближно истим временским размацима дешавала су се саобразна збивања. Међутим, хронолошка симетрија је само једна манифестација деловања „физичке“ детерминистичко-уређујуће силе у историји. Друга манифестација њеног деловања је хронолошка ритмика.

Хронолошка ритмика владарских смена у Старом Риму

Као што смене римских владара од првих тријумвира до Галбе имају своје хронолошко симетричне реплике, тако смене тих владара имају и своје ритмичке реплике. Да би овом анализом био покривен што дужи период римске историје, од већег броја могућности, овога пута ће бити показано ритмичко реплицирање владарских смана по хронолошком распону од 354/55 ± 2 година. И овога пута почећемо од Првог тријумвирата.

Први тријумвират – Прва тетрархија

60. п. н. е.– Почетак првог тријумвирата: Помпеј, Крас, Цезар.
– Почетак прве тетрархије: Диоклецијан, Максимијан, Хлор, Галерије.

Међувреме: 354/55 (-1) година.

49. п. н. е. – Крај првог тријумвирата.
305. – Крај прве тетрархије.

Међувреме: 354/55 година.

Гнеј Помпеј – Констанције Хлор

48. п.н.е. – Крај владавине Гнеја Помпеја.
306. – Крај владавине Констанција Хлора.

Међувреме: 354/55 година.

48. п.н.е. – Смрт Гнеја Помпеја.
306. – Смрт Констанција Хлора.

Међувреме: 354/55 година.

Гај Јулије Цезар – Гај Галерије

44. п. н. е – Крај владавине Гаја Јулија Цезара.
– Крај владавине Гаја Галерија.

Међувреме: 354/55 година.

44. п. н. е.– Смрт Гаја Јулија Цезара.
– Смрт Гаја Галерија.

Међувреме: 354/55 година.

Други тријумвират – Друга тетрархија

43. п. н. е. – Почетак тријумвирата: Антоније, Октавијан и Лепид.
311. – Почетак тетрархије: Максенције, Константин, Лициније, Даја.

Међувреме: 354/55 година.

30. п. н. е. – Крај другог тријумвирата.
324. – Крај друге тетрархије.

Међувреме: 354/55 година.

Антоније – Лициније

п. н. е. – Крај владавине Марка Антонија.
– Крај владавине Флавија Лицинија.

Међувреме: 354/55 годинa.

п. н. е. – Смрт Марка Антонија.
– Смрт Флавија Лицинија.

Октавијан Август – Константин I и Валентинијан I

п. н. е. – Крај Октавијанове владавине Римском републиком.
– Крај владавине и смрт Константина Великог.

Међувреме: 354/55 (+) годинa.

– Крај владавине и смрт Октавијана Августа.
3 – Крај самовладавине Валентијана I.

Међувреме: 354/55 (-1) годинa.

Тиберије – Валентинијан II

– Крај владавине Тиберија.
– Крај владавине Валентинијана II.

Међувреме: 354/55 година.

– Смрт Тиберија.
– Смрт Валентинијана II.

Међувреме: 354/55 година.

Калигула – Теодосије I

– Крај Калигулине владавине.
– Крај владавине Теодосија I.

Међувреме: 354/55 година.

– Смрт Калигуле.
– Смрт Теодосија I.

Међувреме: 354/55 година.

После смрти Теодосија I 395. године, Римско царство је подељено на Западно и Источно. Од те године Западним царством фактички влада Флавије Стилихон, као регент осмогодишњег Теодосијевог сина Хонорија.

Клаудије – Стилихон

– Крај владавине Клаудија.
– Крај регентске владавине Стилихона.

Међувреме: 354/55 година.

– Смрт Клаудија.
– Смрт Стилихона.

Међувреме: 354/55 година.

Нерон – Хонорије

– Крај Неронове владавине.
– Крај Хоноријеве владавине.

Међувреме: 354/55 година.

– Смрт Нерона.
– Смрт Хонорија.

Међувреме: 354/55 година.

Галба – Јован

– Крај Галбине владавине.

425 – Крај Јованове владавине.

Међувреме: 354/55 (+1) година.

– Смрт Галбе.
– Смрт Јована.

Међувреме: 354/55 (+1) година.

Дакле, смене владара Старог Рима, од првих тријумвира до Галбе, имају и своје хронолошки симетричне и своје хронолошки ритмичке реплике. Наравно, и хронолошки реплициране смене владара после Галбе, од Веспазијана до Септимија Севера, имају своје ритмичке реплике по истом временском распону.

Веспазијан и Домицијан – Гала Плацидија

– Крај владавине и смрт Вепазијана.
433. – Крај регентства Гале Плацидије (у име малолетног Валентинијана III).

Међувреме: 354/55 година.

– Крај владавине и смрт Домицијана.
– Смрт регенткиње Гале Плацидије.

Међувреме: 354/55 година.

Нерва – Валентинијан III

– Крај владавине Нерве.
– Крај владавине Валентинијана III.

Међувреме: 354/55 (+2) година.

– Смрт Нерве.
– Смрт Валентинијана III.

Међувреме: 354/55 (+2) година.

Трајан – Рицимер (Антемије)

– Крај владавине Марка Трајана.
– Крај фактичке владавине Рицимера (или Антемија, Рицимеровог таста и марионете).

Међувреме: 354/55 година.

– Смрт Марка Трајана.
– Смрт Рицимера (или Антемија).

Међувреме: 354/55 година.

После пропасти Западног римског царства ритмика смена владара Старог Рима се преноси на владаре варварских држава основаних у епицентру пропалог царства – Италији и Риму.

Хадријан – Одоакар

– Крај владавине Хадријана.
– Крај владавине Одоакара.

Међувреме: 354/55 година.

– Смрт Хадријана.
– Смрт Одоакара.

Међувреме: 354/55 година.

Луције Вер – Теодорик Велики

– Крај владавине Луција Вера.
– Крај владавине остроготског краља Теодорика.

Међувреме: 354/55 (+2) година.

– Смрт Луција Вера.
– Смрт Теодорика.

Међувреме: 354/55 (+2) година.

Марко Аурелије – Аталарик

180. – Крај владавине Марка Аурелија.
534. – Крај владавине остроготског краља Аталарика.

Међувреме: 354/55 година.

180. – Смрт Марка Аурелија.
534. – Смрт Аталарика.

Међувреме: 354/55 година.

Клодије Албин – Тотила

197. – Крај владавине Клодија Албина.
552. – Крај владавине остроготског краља Тотиле.

Међувреме: 354/55 година.

197. – Смрт Клодија Албина.
552. – Смрт Тотиле.

Међувреме: 354/55 година.

После тешког вишегодишњег рата с византијским војскама, Готско краљевство је сломљено 552. Од те године Италија и Рим постају део Византијског царства Јустинијана I.

Септимије Север – Јустинијан I

– Почетак владавине Септимија Севера.
– Почетак владавине Јустинијана I Италијом и Римом.

Међувреме: 354/355 година.

– Крај владавине Септимија Севера.
– Крај владавине Јустиијана I.

Међувреме: 354/355 година.

– Смрт Септимија Севера.
– Смрт Јустиијана I.

Међувреме: 354/355 година… итд.

* * *

Све ово, и много што шта друго, указује на чињеницу да је историја уређен систем – уређен по логичним начелима хронолошке симетрије и ритмике; начелима преко којих се манифестује закон универзалног циклизма. У том систему неспорно делује нека уређујућа сила која по спиралној матрици прошлости обликује и предодређује будућност. Та будућност већ постоји јер је саткана од прошлости. Та прошлост је будућност овога света. Зато је свет све више исти што се више мења. Зато је, како рече Пенроуз, „читава историја универзума одређена, у складу са неком прецизном математичком схемом за сва времена“. Зато ће „будуће понашање и даље бити [пред]одређено, све до Великог праска.“

У завршним реченицама Царевог новог ума, енглески нобеловац се пита – не живи ли он заправо „уназад кроз време са током свести која хрли прошлости, тако да ми сећање говори оно што ће се тек десити, уместо оно што ми се већ десило. […] Да ли разлика између тога и нормалне искуствене временске прогресије ꞌзначиꞌ нешто, тако да је једно ꞌтачноꞌ а друго ꞌпогрешноꞌ? Да би нам одговори на таква питања у начелу били доступни, потребна би била теорија свести. Али како би неко могао чак и да почне да објашњава суштину ових проблема – ентитету који сам не би био свестан…?“ (Пенроуз, 2004: 465). Заиста, како би то могао – ако се не освестимо?

Извори:

Пенроуз, Роџер: Царев нови ум, Информатика, Београд, 2004.

Eliade, Mircea: Mit o vječnom povratku. Jesenski i Turk, Zagreb, 2007.

Тојнби, Арнолд: Истраживање историје I, Просвета, Београд, 1970.

Евола, Јулијус: Побуна против модерног света. Градац К, Чачак-Београд, 2010.

1) Дражем Пекушић: Принципи космолошке селекције. https://pulse.rs/kosmoloska-selekcija/

2) Никола Павловић: О чему је говорио детектив Растин Кол – космоциклуси и људска судбина. https://www.arheofutura.rs/clanci/drustvena-teorija/o-cemu-je-govorio-detektiv-rastin-kol-kosmociklusi-i-ljudska-sudbina/