0 
0
Земља пружа довољно да задовољи свачију потребу,
али не и свачију похлепу. (Ганди)
После студије Микроби, пушке и челик – судбине људских друштава која му је донела светску славу и најпрестижније награде, а у којој обзнањује теорију биогеографске условљеноси настанка и развоја људских друштава, Џаред Дајмонд у својој наредној студији под називом Слом – или како се друштва одлучују за пропаст или успех, елаборира своју енвироменталистичку теорију краја тих друштава.
Друштвени колапс је појава која је заокупљала теоретичаре још од античких времена, те је стога до данас обзнањено на десетине теорија о том феномену. „Најприхваћенија међу савременим поделама теорија друштвеног колапса ипак је она Тејнтерова која их разврстава по критеријуму шта оне узимају за његов главни узрок. Тако се све досадашње теорије могу сврстати у 11 група које узрок колапсу проналазе у: 1. исцрпљењу или нестанку дотока неког виталног ресурса или ресурса од којег друштво зависи, 2. успостављању нове базе ресурса, 3. појави неке несвакидашње катастрофе, 4. неадекватном одговору на околности, 5. развоју других комплексних друштава, 6. појави освајача, 7. класном сукобу, друштвеним против речностима, елитама које лоше управљају или се лоше понашају, 8. друштвеној дисфункцији, 9. мистичним факторима, 10. случајном следу догађаја, и 11. економским факторима. Између теорија које припадају разним групама свакако има и доста делимичног преклапања (па се одређени конкретни теоретичари могу сврстати у више група), као што се и у истим групама могу пронаћи мање или више изражене подгрупе, већ у зависности од подударности у приступима у тумачењу одређеног главног узрока“. (Гајић, 2014: 90-91). Теорије које по Тејнтеру узрок друштвеног слома налазе у „мистичним факторима“ су теорије заговорника историјског циклизма, попут Тојнбија и Шпенглера. Тејнтер напомиње да су мистична тумачења по својој популарности одмах иза оних која се позивају на класни сукоб и ишчуђава се над том чињеницом с обзиром на доба у коме доминира, како каже, рационална наука. Све те мистичаре: „уједињује недостатак бриге за чињенице које се могу емпиријски проверити или посматрати, као и ослонац на ауторову субјективну оцену појединачних друштава. За разлику од теза о којима смо досад расправљали [каже Тејнтер], мистична се тумачења далеко чешће предочавају као универзалне теорије неголи као сценарији о томе како су се одвијали конкретни случајеви.“ (Тејнтер, 2007: 126). Остале његове замерке цикличарима су – коришћење биолошко-друштвених аналогија и коришћење мистичних термина, као што су „декаденција“, „виталност“ „сенилност“ и сл. Као илустрацију мистичности биолошко-друштвених аналогија, Тејнтер наводи запажања Полибија (203 – 118) и Амијана Марцелина (330 – 400). Према старијем од ове двојице: „’Сваки организам, свака држава и свака делатност пролазе кроз природни циклус, прво раста, затим зрелости те на крају пропадања.’ [Полибије је] победу Рима над Картагином приприписивао чињеници да је у тренутку сукоба Рим био у успону, а Картагина на силаску у том циклусу. Рим је тада био на свом врхунцу, али неминовно су морале уследити промене на лошије. ‘Та ће држава, [по њему], проћи кроз природни циклус, све до своје пропасти’“ (Тејнтер, 2007: 127). Према Марцелину, Рим је с ратовима у својој непосредној близини прошао кроз фазу детињства, са преласком Алпа и мора – фазу одрастања, у доба својих највећих тријумфа – фазу младости и зрелости, док је у његово време империја већ испољавала све знаке старачке оронулости и блиског краја. Ова паралела би заиста по цикличаре била „презира вредан“ пример њихове мистичности, да само десетак година после Марцелинове смрти, Аларих, на челу својих Визигота, није освајио и до темеља опљачкао дотадашњу престоницу Западног римског царства – Рим. Убрзо затим и Западно царство је нестало са лица земље. И ето, ова успела прогноза скоре пропасти Рима изведена на основу аналогије са животним циклусом човека, послужила је Тејнтеру као доказ промашености и неозбиљности таквих поређења? (Што би се рекло – баш га је доказао). Уместо да се замисли над методом Полибијевог и Марцелиновог успешног прогнозирања будућег слома Римске државе, амерички професор ову двојицу проглашава мистицима и ишчуђава се над чињеницом да у ери рационалне науке цикличаре ико може узимати озбиљно? Међутим, Тејнтер је за дивно чудо, и поред приметних несувислости његових ставова, данас један од водећих, најцитиранијих и светски најпознатијих ауторитета из сфере друштвених наука.
Међутим, вратимо се Дајмонду. Њогова теорија друштвеног слома би се по Тејнтеровој класификацији могла сврстати у групу где је главни узрок у неадекватном одговору на околности, али и у групу у којој је узрок: исцрпљење или нестанак дотока неког виталног ресурса или ресурса од којег друштво зависи. Дајмон упорно за колапс друштава Ускршњег острва, Гренланда или Хаитија (списак је у ствари дужи), окривљује дефорестизацију (крчење шума), сушу, ерозију, смањивање површине обрадивог земљишта и сл. – а шума (дрво), вода или пољопривредно земљиште јесу ресурси. Он даје и дефиницију друштвеног колапса, али је проблем што се у каснијој разради те дефиниције не придржава у њој задатих оквира. Дајмонд каже: „Под сломом подразумевам драстичан пад броја становника и / или политичке / привредне / друштвене компликације дужег трајања на већем подручју. Феномен сломова је, следствено, крајњи облик неколико блажих типова пропадања па се може само произвољно процењивати колико драстично друштво мора пропасти како би се квалификовало за етикету слома. Тим блажим типовима пропадања припадају уобичајени мањи преокрети среће и мање политичке / привредне / друштвене реорганизације сваког појединог друштва; освајање блиског суседа од стране једног друштва или његова пропаст везана уз успон суседног друштва, без промене укупног броја становника или сложености целог региона; те замена или свргавање једне владајуће елите од стране друге.“ (Дајмонд, 2008: 15). Савршено свестан да је све и свашта гурао под појам друштвеног колапса (дакле, и бабе и жабе), он се од своје дефиниције мудро оградио рекавши да се може „само произвољно процењивати колико драстично друштво мора пропасти како би се квалификовало за етикету слома.“ Наравно, и он понавља обавезну мантру о неодрживости коришћења друштвено-биолошких аналогија (како им не досади), само за разлику од Тејнтера, код њега оне нису мистичне већ књижевно-метафоричне: „Писци не могу одолети [каже Дајмонд] а да не повлаче аналогије између путања људских друштава и путања живота појединаца – да не говоре о рођењу, расту, врхунцу, старењу и смрти друштва – и да не претпостављају да дуго раздобље старења кроз које већина нас прође између најбољих година и смрти вреди и за друштва. Међутим, показало се да та метафора не вреди за многа пропала друштва (као ни за модерни Совјетски Савез): сламала су се недуго након што би досегла врхунац по бројкама и моћи, а ти врло брзи сломови засигурно су добрано изненадили и потресли њихове грађане.“ (Дајмонд, 2008: 19). Од свих могућих доказа да та „књижевна метафора“ не вреди много, он изричито наводи само пример Совјетског Савеза, чији слом јесте био глобалнополитичка сензација, али тај првенствено идеолошки слом је био резултат пораза у Хладном рату (у и те каквом вишедеценијском хибридном рату) вођеном између њега и демолибералног Запада. Да ли ратни пораз може послужити као доказ да слом следи врло брзо после врхунца без фазе старења (без међувремена између „најбољих година и смрти“) – остављамо суду читалаца? Иронично речено, империје су се заиста сламале одмах после свог врхунца, као рецимо: Западно римско царство у Марцелиново време, Ромејско царство, Могулско царству у Индији, Персијско царство (под каџарском династијом), Османско царство (болесник са Босфора), Аустро-Угарско царство, Кинеско царство под вишевековном владавином династије Ћинг… Сетимо се само како су Кинезе у 19. веку непосредно пре слома Кинеског царства, када су према Дајмонду требали бити на свом империјалном врхунцу, малтретирале западноевропске силе намећући кинеском друштву легализацију употребе опијума над чијом су производњом држале монопол. Дакле, сва та царства се „сломише врло брзо после свог врхунца“ без дуготрајног старења између најбољих година и смрти. (Дао Бог, па сви ми пропорционално дуго старили колико и набројана царства). Да не спомињемо Тојнбија по коме после фазе империјалног слома следи фаза универзалног царства те исте империје, или Деулофеуа, по коме после краткотрајног империјалног слома следи фаза пуноће и сјаја, као и врхунац територијалне и хегемонијске превласти над окружењем. Уосталом, могу ли смрти младих људи или људи у зрелом добу изгинулих у ратовима (не доживевши старост), бити доказ нетачности чињенице да животни циклус човека чине: пренатална фаза, фаза младости, фаза зрелости и фаза старости? Може ли то бити доказ да људи у ствари умиру врло брзо после свог животног врхунца не старећи?
Дајмонд у наставку наводи узроке друштвеног колапса, па каже: „С временом сам дошао до оквира од пет тачака о могућим чиниоцима који придоносе слому, а које сада узимам у обзир кад настојим схватити сваки наводни еколошки слом. Четири групе чинилаца – наношење штете околини, климатске промене, непријатељски расположени суседи и пријатељски расположени трговински партнери – могу се и не морају показати важнима за конкретно друштво. Пета група чинилаца – реакције друштва на еколошке проблеме – увек се покаже важном.“ (Дајмонд, 2008: 24). Уз непознаницу, шта је писац хтео да каже рекавши „кад настојим схватити сваки наводни еколошки слом“, он ипак само „реакције друштва на еколошке проблеме“ издваја као узрок који се „увек покаже“ важним. Остале чиниоце друштвених колапса, Дајмонд у најбољем маниру мултифакторијалаца означава као оне који се могу али и не морају испољити, јер су по њему то ипак само могући чиниоци. Тако, заснивајући своју теорију углавном на ипак „могућим“ узроцима који само „придоносе“ друштвеном слому, он уведе и значајну иновацију у свет друштвених наука. Наиме, из елаборације његове теорије сазнајемо да старење друштва није узрок његовог слома, и сазнајемо који су то могући чиниоци који доприносе слому, али не сазнадосмо (ваљда због избегавања теоријског универзализма цикличара), шта је главни узрок друштвеног слома, сем ако то није реакције друштва на еколошке проблеме – која се УВЕК покаже важном. Смемо ли онда закључити, да се од Дајмонда већ спомињани Совјетски Савез, сломио због неадекватне реакције његове врхушке и друштва на еколошке проблеме?
Од свих тих фактора који могу, али и не морају изазвати друштвени слом (од воље им), задржаћемо се само на климатским променама. Клима је ипак црвена нит која се провлачи од почетка до краја образложења његове теорије. Дајмонд каже: „Клима заправо постаје топлија или хладнија, влажнија или сувља или се мање или више мења по месецима или по годинама због промене природних сила које управљају њоме и немају никакве везе с људима. Пример таквих сила јесу јачање или слабљење сунчеве топлоте, ерупције вулкана које у атмосферу избацују прашину, промене оријентације Земљине осе с обзиром на њену орбиту и промене у расподели копнене и водене масе на површини Земље. (Дајмонд, 2008: 25). Рекавши да се клима „мање или више мења по месецима или по годинама“, Дајмонд је за једног професора географије на University of California, испољио непримерену површност. Замислите једног основца који на часу познавања природе и друштва, на тражење наставника да каже нешто о клими, одговори да она у јануару није иста као у августу. Међутим, нећемо терати мак на конац, и допустићемо да је Дајмонд о клими говори колоквијално, мислећи у ствари на месечну и годишњу флуктуацију временских (дакле, метеоролошких а не климатских) прилика. (Присетимо се узгред да метеорологија и климатолигија нису случајно различите науке). Надаље, та „клима“ се, према Дајмонду, мења по месецима или годинама „због промене сила које управљају њоме“. Једна од тих сила, наведена на првом месту је „јачање или слабљење сунчеве топлоте“. Јачање или слабљење сунчеве топлоте није никаква аутономно-делатна климатска сила, већ ПОСЛЕДИЦА астрономског циклизма; између осталог, последица друге споменуте силе од утицаја на климу – промене оријентације Земљине осе с обзиром на њену орбиту. Овако Дајмондово навођење те силе је крајње аматерско и инвалидно. Климатске промене су последица три (Миланковићева) циклична кретања Земље: њене орбиталне ексцентричности, нагиба осе ротације и прецесије. Синергија тих циклуса различитог трајања опредељује промене осунчаности Земље, а тиме и промене загрејаности њене површине и атмосфере. Наравно, овим се ни приближно не исцрпљују сви несувисли и збуњујући „аргументи“ присутни у овој Дајмондовој теоријској студији.
Јувал Ноа Харари је с правом приметио да идеологија оправдава трошкове истраживања, а за узврат утиче на циљеве науке и одређује шта да се ради са њеним открићима. Осврнимо се стога на Дајмондов идеолошки профил који је могуће скицирати на основу информација које он сам наводи у овој књизи. У контексту питања – шта се може учинити у заштити животне средине, он пише: „Ако сте богати, јасно је да можете учинити много: на пример, Бил и Мелинда Гејтс одлучили су дати милијарде долара за решавање хитних проблема јавног здравства широм света. Ако сте на власти, можете тај положај искористити за остваривање политичког програма: на пример, амерички председник Џорџ Буш и председник Доминиканске републике Хоаким Балагер су са својег положаја на одлучујући, премда различит, начин утицали на еколошке платформе својих земаља (Дајмонд, 2008: 625-626). Дакле, по Дајмонду, еколошки суперхероји данашњице су Бил Гејтс и Џорџ Буш Млађи, који је у време писања Дајмондове књиге био председник САД-а. Алилуја! Набрајајући земље у којима је регистровао везу између еколошких проблема и друштвеног слома (Авганистан, Руанда, Хаити, Сомалија, Ирак…), он каже: „Резултати тих јасних веза јесу геноциди […], грађански ратови или револуције […], позиви да се пошаљу војници из Првог света, као на пример у [па у наставку набраја исте земље са претходног списка]. (Дајмонд, 2008: 584). Дакле, војници из Првог света нису извршили империјалне агресије на те земље и уништили та друштва ради разбојничке пљачке, отимачине и крваве експлоатације њихових ресурса, већ су отишли тамо по позиву (чијем) да цивилизују дивљаке Трећег света и створе у њима рајске вртове демократије и слободе. Где они по „позиву“ стигну, ту клима моментално престаје да прави друштвене проблеме. У наставку Дајмонд додаје: „Примера тих неугодних решења еколошких и популацијских проблема било је на претек и у старом, а има их на претек и у данашњем свету. То су недавни геноциди у Руанди, Бурундију и бившој Југославији“ (Дајмонд, 2008: 565). И ето, просветли нас амерички професор те коначно сазнадосмо да се слом бивше Југославије десио због еколошких и популационих проблема, или другим речима, због њене пренасељености изазване демографском експлозијом. И онда та експлозија разнесе бившу Југославију у парампарчад. Невероватно! А ако се питате – који се то геноцид и над ким десио тада на просторима Југославије, па потражите одговор од Дајмонда и Хашког трибунала, јер то само они знају. Чињеница да еколошке пројекте овог теоретичара друштвеног слома финансирају велике корпорације и нафтне компаније, изгледа да понешто говори о томе ко сноси трошкове истраживања, и за узврат, ко утиче на циљеве Дајмондове науке и одређује шта да се ради са њеним „открићима“.
* * *
Велика тема Дајмондове студије је и слом бројчано малог друштва гренландсих Норвежана. Дајмонд дословно каже: „Почетак малог леденог доба био је пресудан чинилац за нестанак Гренланђана.“ (Дајмонд, 2008: 257). Међутим, исто то мало ледено доба (1400 –1800) је довело до процвата друштва гренландских Инуита (или Ескима). На другом месту он узроке слома тог норвешког друштва објашњава чиниоцима које је дефинисао на почетку своје студије: „[деструктивни] учинак Норвежана на окружење, климатске промене, све мање пријатељских контаката с Норвешком, све више непријатељских контаката са Ескимима и конзервативни светоназор Норвежана“ (Дајмонд, 2008: 309). Норвежане је на Гренланд довео исландски прогнаник Ерик Црвени вероватно 982. године. Они су са Гренланда, док је то друштво трајало, открили и Винланд или амерички континент, на којем су десетак година имали и своју базу. Пошто је то гренландско друштво дуже време било под јурисдикцијом норвешких краљева, проверимо као и обично, да ли је у персоналним сменама тих краљева на власти било цикличне (или како би Тејтнер рекао – мистичне) закономерности? Почећемо од краља Олафа II и 1015. године.
Норвешки краљ Магнус III је по временском распону од 76/77 (+/- 2) година, започео владавину после Олафа II; Ојстен I после Кнута Великог; Сигурд I после Харалда III; Ојстен II после Олафа III; Магнус V после Магнуса III; Свере после Ојстена I; Инге II после Харалда IV; Хакон IV после Ојстена II; Магнус VI после Свереа; Ерик II после Хакона III… Проширена упоредна хронологија ових владавина (1015 – 1280) показана је у наставку:
Олаф II – Магнус III
995 – Рођен Олаф II.
1073 – Рођен Магнус III.
Међувреме: 76/77 (+1) година.
1015 – Почетак владавине Олафа II.
1093 – Почетак владавине Магнуса III.
Међувреме: 76/77 (+1) година.
1028 – Крај владавине Олафа II.
1103 – Крај владавине Магнуса III.
Међувреме: 76/77 (-1) година.
1028 – Смрт Олафа II.
1103 – Смрт Магнуса III.
Међувреме: 76/77 (-1) година.
Кнут Велики и Магнус I – Ојстен I
1028 – Почетак владавине Кнута Великог.
1103 – Почетак владавине Ојстена I.
Међувреме: 76/77 (-1) година.
*
1047 – Крај владавине Магнуса I.
1123 – Крај владавине Ојстена I.
Међувреме: 76/77 година.
1047 – Смрт Магнуса I.
1123 – Смрт Ојстена I.
Међувреме: 76/77 година.
Харалд III – Сигурд I и Инге I
1046 – Почетак владавине Харалда III.
1123 – Почетак самовладавине Сигурда I.
Међувреме: 76/77 година.
*
1066 – Крај владавине Харалда III.
1142 – Крај самовладавине Ингеа I.
Међувреме: 76/77 година.
Олаф III – Ојстен II, Магнус V (и краљ супарник Олаф)
1067 – Почетак владавине Олафа III.
1142 – Почетак владавине Ојстена II.
Међувреме: 76/77 година.
*
1093 – Крај владавине Олафа III.
1169 – Крај владавине краља супарника Олафа Угјева.
Међувреме: 76/77 година.
1093 – Смрт Олафа III.
1169 – Смрт краља супарника Олафа Угјева.
Међувреме: 76/77 година.
Магнус III – Магнус V
1093 – Почетак владавине Магнуса III.
1169 – Почетак самовладавине Магнуса V.
Међувреме: 76/77 година.
1103 – Крај владавине Магнуса III.
1177 – Крај самовладавине Магнуса V.
Међувреме: 76/77 (-2) година.
Ојстен I – Свере
1103 – Почетак владавине Ојстена I.
1177 – Почетак владавине краља (супарника Магнуса V), Свереа.
Међувреме: 76/77 (-2) година.
1123 – Крај владавине Ојстена I.
1202 – Крај владавине Свереа.
Међувреме: 76/77 (+2) година.
1123 – Смрт Ојстена I.
1202 – Смрт Свереа.
Међувреме: 76/77 (+2) година.
Харалд IV и Инге I – Инге II
1130 – Почетак владавине Харалда IV.
1205 – Почетак владавине Ингеа II.
Међувреме: 76/77 (-1) година.
*
1142 – Крај самовладавине Ингеа I.
1217 – Крај владавине и смрт Ингеа II.
Међувреме: 76/77 (-1) година.
Ојстен II и Магнус V – Хакон IV
1142 – Почетак владавине Ојстена II.
1217 – Почетак владавине Хакона IV.
Међувреме: 76/77 (-1) година.
*
1184 – Крај владавине Магнуса V.
1263 – Крај владавине Хакона IV.
Међувреме: 76/77 (+2) година.
1184 – Смрт Магнуса V.
1263 – Смрт Хакона IV.
Међувреме: 76/77 (+2) година.
Свере– Магнус VI
1184 – Почетак владавине Свереа.
1263 – Почетак владавине Магнуса VI.
Међувреме: 76/77 (+2) година.
1202 – Крај владавине Свереа.
1280 – Крај владавине Магнуса VI.
Међувреме: 76/77 (+1) година.
1202 – Смрт Свереа.
1280 – Смрт Магнуса VI.
Међувреме: 76/77 (+1) година.
Хакон III – Ерик II
1202 – Почетак владавине Хакона III.
1280 – Почетак владавине Ерика II.
Међувреме: 76/77 (+1) година…итд.
После овог фрагмента упоредне хронологије владавина норвешких краљева, следи и стандардно питање: на који начин су еколошки, економски, социјални, класни, случајни… и остали фактори (узимајући у обзир и све могуће унутардруштвене мултифакторалне интеракције), могли креирати ову матрицу закономерне смене норвешких владара, као и свих других показаних у ранијим освртима?
* * *
Пошто је Дајмонд као пример за „неугодна решења еколошких и популацијских проблема“ навео и слом бивше Југославију, уз помоћ фрагмента упоредне хронологије преузете из књиге Заборављени закони историје, погледајмо огледалску паралелу настајања (1914 – 1929) и нестајања (1991 – 2006) јужнословенске државе:
1914 – Аустроугарском објавом рата Србији почео рат за уједињење
јужнословенских покрајина под влашћу Хабзбурга са Србијом.
1991 – Повлачењем јединица ЈНА из Словеније почело одвајање бивших
аустроугарских покрајина од Србије.
Међувреме: 77/78 година.
1915 – Слом Краљевине Србије (почетком 1916. и Црне Горе) у Првом светском рату.
1992 – Слом СФР Југославије у грађанском рату.
Међувреме: 77/78 година.
1915/16 – Србија и Црна Гора окупиране од стране Аустроугарске (и Бугарске).
Фактички крај краљевина Србије и Црне Горе као независних држава.
1992 – Проглашена СР Југославија (у неформалном савезу са Републиком Српском
и Републиком Српском Крајином). Почетак нове самосталности Србије и Црне Горе.
Међувреме: 77/78 година.
1918 – Рат окончан након четири године српском победом.
1995 – Рат окончан након четири године српским поразом.
Међувреме: 77/78 година.
1918 – Проглашено Краљевство (касније Краљевина) Срба, Хрвата и Словенаца.
Босна, Херцеговина и Крајине уједињене са Србијом и Црном Гором.
1995 – Проглашена дејтонска Босна и Херцеговина.
Босна и Херцеговина (Република Српска) и Крајине одвојене од Србије и Црне Горе.
Међувреме: 77/78 година.
1919 – У Паризу одржана Конференција мира. На Kонференцији легализовано уједињење
Босне, Херцеговине, Крајина (и осталих покрајина) са Србијом и Црном Гором.
1995 – У Паризу потписан Мировни споразум. Споразумом легализовано издвајање Босне,
Херцеговине и Крајина из државне заједнице са Србијом и Црном Гором.
Међувреме: 77/78 (–1) година.
1919 – На Конференцији мира, амерички председник Вилсон, залажући се за принцип
самоопредељења народа, пресудно допринео обједињавању свих српских етничких
простора једним државним оквиром.
1995 – При потписивњу Мировног споразума (и пре тога) амерички председник Клинтон,
залажући се за принцип неповредивости „комунистичких” републичких граница
пресудно допринео разбијању српског етничког простора у више држава.
Међувреме: 77/78 (–1) година…
1920/21 – Избили српско-албански оружани сукоби због Косова и Метохије, уз активно
мешање великих европских сила. После упада више хиљада наоружаних Албанаца из
Албаније на Косово и Метохију, у противудару војска Краљевине СХС ставила под
своју контролу стратешке пунктове на простору северне Албаније.
1997/98 – Избили српско-албански оружани сукоби на Косову и Метохији уз активно мешање
НАТО-а и Европске Уније. После почетних успеха aлбанских побуњеника, уз подршку
сународника који су прелазили из Албаније, у противудару војска и полиција
СР Југославије вратиле под контролу већину стратешких пунктова у побуњеној покрајини.
Међувреме: 77/78 година.
1922 – Под притиском европских сила, војска Краљевине СХС се повукла са територије Албаније,
а између две земље је успостављена Неутрална зона под међународном контролом.
Ову зону користили Албанци као базу за даље оружане акције.
1999 – После ваздушних удара које изводи авијација НАТО пакта, војска и полиција
СР Југославије се повукле из покрајине, а између ње и матичне државе се
успоставља Копнена зона безбедности под међународном контролом.
Ову зону користили Албанци као базу за даље оружане акције.
Међувреме: 77/78 година.
*
1929 – Проглашена Краљевина Југославија.
Њеним проглашењем достигнут је врхунац унитаризације Краљевине СХС
уз прокламовање идеологије интегралног југословенства.
2006 – Распад Државне заједнице Србије и Црне Горе. Победа идеологије сепаратизма.
Проглашене Република Србија и Република Црна Гора као самосталне државе.
Међувреме: 77/78 година.
Како су еколошки, економски, социјални, класни, случајни… и сви други фактори (узимајући у обзир и све могуће унутардруштвене мултифакторалне интеракције), могли креирати ову матрицу настанка и слома јужнословенске државе? У споменутој књизи је на исти начин и у континуитету показана историја средњовековне и нововековне Србије, а показане су и упоредне хронологије из историја других друштава од антике до данас. Међутим, Тејнтер цикличарима замера „недостатак бриге за чињенице које се могу емпиријски проверити или посматрати, као и ослонац на ауторову субјективну оцену појединачних друштава.“ Могу ли се ове упоредне хронологије емпиријски проверити? Наравно да могу. И шта је у њима субјективна оцена аутора? Тејнтеру смета и то што цикличари предочавају универзалне теорије, а не сценарија конкретних случајева. Да је универзалистички приступ цикличара исправан, показују и ови упоредно-хронолошки фрагменти, где се по практично истом временском распону од око 77 година закономерно понављају саобразна збивања и у српској и у норвешкој историји.
* * *
Говорећи о митовима слома и краја света, Елијаде запажа: „Познавање онога што се збило ab origine, односно познавање космогоније, најављује оно што ће се дешавати у будућности. […] Идеја о уништењу света заправо није песимистичка. Будући да се квари и троши сопственим трајањем, свет се мора […] поново стварати.“ (Елијаде, 2017: 66). Идеја слома света зато и јесте оптимистичка, јер ће подразумеваним новим стварањем бити ревитализовано и обновљено све оно што је пре тога било покварено и истрошено. Међутим, аргументацију цикличара који друштвени слом објашњавају „кварењем и трошењем“ друштва кроз његово сопствено трајање, Тејтнер, као што смо видели, назива мистичним? Зашто је та идеја цикличара о друштвеним сломовима толико невероватна и неприхватљива? Још је Платон у Држави написао: „Пошто све оно што постаје мора и да пропадне, то ни ваше уређење неће трајати вечито, него ће се распасти.“ (Платон, 2013: 195). Дакле, у свету, све што постане мора и нестати, укључујући у то и људске јединке. Плиније Старији о томе каже: „Природа није дала људима ништа боље од краткоће живота. [У старости] чула отупљују, удови трну, вид, слух, чак и зуби умиру пре нас, а ипак се и ово раздобље кварења рачуна као део живота.“ (Плиније, 2015: 165). И поред тога, данас теоретичари одсудно инсистирају на контроверзној конструкцији система друштвене стварности, у коме природни закон ,„кварења и трошења“ до нестанка неумитно делује на основну јединицу људског друштва – на човека, али тај закон „кварења и трошења“ до слома не делује на друштво? Ако се натприродним сматра све оно што није у складу са законима природе, све оно што постоји изнад и изван природе, зар се онда измештањем људског друштва из природе, то друштво не преводи у натприродну, или, другим речима, мистичну категорију? Откуд тај натприродни ексклузивизам људских друштава? Па отуд што иза тог ексклузивизма стоји „памет“ водећих ауторитета западне „рационалне“ науке.
Дакле, у истом систему: на нивоу посебног делују природни закони, а на нивоу општег – натприродни, који се еуфемистички, ради забашуривања те алогичне конструкције, називају друштвеним законима? Друштвену динамику, по арбитрарном (што уједно значи и произвољном) суду друштвених теоретичара, не одређују природне силе које делују и у друштву, већ унутрашње силе друштвене, најчешће мултифакторалне интеракције. Зато се, по њима, неисторијски процеси природе суштински разликују од потпуно аутономних „социоисторијских процеса људског живота“ и стога се друштва не могу подводити под природу. Та теза данас у друштвеним наукама има ауру научног аксиома, а аксиом је исказ који се усваја без доказа јер је очигледан. (Очигледан на исти начин као што се Сунце „очигледно“ обрће око Земље, или као што је „очигледно“ да је Земља плоча). Истовремено је став о неодвојивости људског друштва од природе недопустива натуралистичка јерес. Међутим, ову савремену „конвенционалну научну срећу“ повремено кваре теоретичари, који из идеолошких разлога, попут Дајмонда, узроке друштвених сломова налазе у екстерним чиниоцима, као што су климатске промене. По њему, као што смо видели, повољне климатске промене доводе до процвата друштва, а неповољне „кваре и троше“ друштво изазивајући његов слом. У складу са империјалним интересима демолибералног Запада, који су увек замаскирани наводном бригом за срећну будућност човечанства (наведимо као пример за то општу хистерију око климатских промена и у том контексту еколошко суперхеројство Била Гејтса и Џорџа Буша), као печурке после кише почну да ничу „научне“ теорије у служби тог интереса. По тим теоријама, као што смо такође видели, друштва Трећег света, укључујући и бившу Југославију, није сломила злочиначка империјална чизма Првог света, већ неповољни климатски, и стим у вези популациони трендови. И гле, у тим теоријама аксиом о дистинкцији природних и друштвених процеса на волшебан начин престаје да важи, и природни процеси одједном не само да дотичу друштво, већ диктирају и динамику промена у њему. Стога уз помоћ Хоакима Микела запитајмо поново: „Ако прихватамо историју човечанства као део природе, зашто бисмо је проучавали као да је нешто друго?“ (Микел, 2012: 34). Заиста, кад се друштвени феномени и друштвена динамика почну проучавати на исти начин као и природа, јер су неодвојиви део природе, друштвене науке ће закорачити ка одговорима на друштвене непознанице кораком од седам миља и престати да производи парадигматичне опсене. Уосталом, још је Хераклит говорећи о Логосу нагласио: „Ако послушате не мене, него Логос, мудро је признавати да је СВЕ ЈЕДНО.
Извори:
Daimond, Jarred (2008). Slom: kako se društva odlučuju za propast ili uspjeh, Algoritam, Zagreb.
Гајић, Александар: Зборник Матице српске за друштвене науке, 146 (1/2014).
Tainter, Joseph A: Kolaps kompleksnih društava. 2007.
https://vdocuments.mx/reader/full/tainter-joseph-a-kolaps-slozenih-drustava
Елијаде, Мирча: Аспекти мита. Фактум издаваштво, Београд, 2017.
Платон: Држава. Дерета, Београд, 2013.
Плиније Старији: Историја природе. Досије, Београд, 2015.
Miquel, Joaqim: „The Mathematics of History: Alexanre Deulofeu’s Unkown Theory.“ 2012.
Imperis, imperis.cat/sites/default/files/pdf/MathematicsOfHistoryUnkwonTheory.pdf.
Разлог насталог догађаја, потврђен циклизмом, је ствар посматрача. Било проузроковани нападачким силама (злом сатанских присталица – првог света) или катастрофичним природним појавама, је не битан, свакако догађај се дешава по програму (усаглашен са фрекфенцијом енергије из ИЗВОРА). Слободна воља актера догађаја је у функцији енергије из ИЗВОРА, а посматрач одређује (слободном вољом условљеном свом нивоу просвећења) да ли је то зло или добро. Тако да су то све делови или облици једне целине и зато је све СВЕЈЕДНО!