0 0
Read Time:10 Minute, 14 Second

Аутор: Кнежевић Милош

Како то изгледа када се, са одређеним укусом за гротеску, на неспојиво додаје још неспојивог? Наиме, ређајући слојеве значења, на самоходне машине и панк поткултуру слажу се локални исходи глобализације и поједине црте гусларског наслеђа. Дотле се модернизација посматра у кључу нечег што долази споља (из иностраних „центара моћи“) и подразумева доминацију + експлоатацију. Она се види као механизам који „чини своје“ не обазирући се на то шта у погледу његовог дејства мисле или желе овдашњи људи. Захватајући тако ствар из мало необичног угла, постављамо питање : да ли су кибернетика и киберпанк концепти погодни за разумевање овако представљених модернизацијских процеса и пружају ли неку основу за деловање спрам њих?

Колонијално – кибернетска управа у Републици Србији

Један од ретких виталних привредних сектора у Србији јесу информационо – комуникационе технологије. Њима се бави скупина посвећеника чија производња успева усред земље која је у распаду а прозвод им је саткан од хијероглифа – од хладних бројева. Тај неразумљиви, затворени систем чини свет за себе који се управља по њему припадним принципима.
Из овог центра као да се развијају пипци мреже која држи конструкцију постиндустријског друштва „у земљи сељака, на брдовитом Балкану“.

Сав тај џи-пи-ес уз помоћ кога се возимо по излоканим путевима, сва аутоматизована моторна возила на којима се још није осушла крв преостала после бандитског напада на дилижансу, сви информациони гаџети који се у развијеном свету продају по самопослугама (стоје уз кутију са жвакама ), савремена фабричка и канцеларијска техника у земљи која живи од ино задуживања….

На овакву технолошку основу надограђен је систем чистих друштвених односа у који се улази преко стандардног пакета (енглески језик + рад на рачунару) и „ десет Здраво Корпоратива“ (уместо десет Здраво Марија). Маса упослених полуинтелигената је маса блазираних лица једног у суштини имперсоналног – дакле таквог да нема ни личности ни лика – колективног апарата. У питању су инжењерски дизајниране организације којима управљају експерти, управљачи који као да су и сами израсли из технологије. Па на тај начин излази да је савремени кантаур заправо киборг пословно – компанијског типа.

И ту изгледа као да је све у реду. А мало тога јесте. Заиста, тешко је очекивати ред у друштву које у светском капиталистичком систему заузима периферијско место (сиромашно је и експлоатисано) и које је у културном погледу обележено заостајањем (нове вредности и вештине споро се усвајају).
Тим пре изненађује наизглед широко постављен консензус. Оно што фасцинира јесте примитиван али чврст, спољни обруч механизма, тај начин да се велики сегменти друштва који се дубински гледано „машини“ противе – за њу вежу и, штавише, у њу интегришу.

Просто речено, велики број грађана не подржава ништа од оног што се ради : ни постојећи економски модел, ни примењени (маркетиншки) начин владања друштвом, ни спољнополитичку оријентацију. Ипак, у парламенту не постоји ни један једини посланик који би све то изистински оспоравао.

xZslyNn

Велики број бирача је заправо у прилици да подржава оно што не одобрава. У такво стање они нису доведени нити применом силе нити кроз дијалог. И једно и друго од поменутог у себи или уз себе има некакав разлог, али јасно је да се овде разлог тешко назире. Што значи да је у питању једна политика у доброј мери испражњена од специфично људске делатности и сведена на конролу помоћу инструмената манипулације.

Безбедносно – обавештајни и медијско – манипулативни системи су толико развијени да је дословно потребно само притискати одговарајуће прекидаче. Али, то не значи да је њихов корисник неко ко је изван тих система. Са радом на њиховом јачању и њиховом све дужом употребом, он постаје зависан од ових механизама и присиљен да следи особену логику која их карактерише.

А шта вам је тo кибернетика?

Кибернетика је начин гледања на стварност. Пре свега научни метод, али и концепција која је са „таложењем значења“ донекле проширена тако да у њој има места, рецимо, и за „филозофирање“ и „уметнички дојам“. У питању је особен приступ свим слојевима реалитета: неживој природи, организмима, друштву и човеку, али приступ ипак центриран око модела самоуправљиве машине. Интересантно је да у овом схватању постоји тачка обрта у којој се изједначавање човака са машином заправо претвара у истицање његове особености у односу на природу и технику. Ту је извор забуне, али и могућност да се перспектива човековог света држи отвореном.

Појава кибернетике значила је систематизовање скупа идеја које су дотле узимане за разнородне и нису биле у чвршћој вези. Проучавање језика и електротехнички пренос порука, поруке као средство управљања машинама (али и друштвом), питања развоја рачунских машина и сличних аутомата, одређене теме које се тичу нервног система и психологије, нова методолошка питања – сва су ова научна подручја саставни делови кибернетике (Винер, 1973 : 29).

Реч је о општем приступу (исти појмови и језик) који је важећи за различита подручја стварности. У жижи интересовања су проблеми управљања посматрани у вези са настојањем да се одржи целовитост једног система, насупрот условима који воде његовој разградњи. За ово одржање важни су способност доношења одлука и принцип повратне спреге, тј. двосмерно комуницирање које обухвата издавање наређења, примање и обраду извештаја о њиховом извршавању, те на основу тога издавање нових наређења.

Подлога целе концепције је устројство света по коме свемир што је старији то више тежи растакању. Све оно што је диференцирано и организовано има тенденцију да се утопи у свеопшту једнообразност и хаос, да се из стања обележеног најмањом вероватноћом преобрази у оно у коме је вероватноћа највећа (где је све исто па је зато све и једнако вероватно). У таквом свемиру постоје привремене и локалне зоне у којима особеност и уређеност расту или теже да се одрже (Винер, 1973 : 27 – 28). Притом важи и следеће : систем, уколико је потребно да траје као такав, не може остати изолован ( Винер, 1973 : 45 – 48).

Управо овакве појаве местимичне организације – а ту спада и аутоматска машина – јесу предмет кибернетике. Њихова систематизованост одржава се преко широко схваћеног процеса комуникације.

Бављење информацијама чини срж кибернетике, па се чак каже да је кибернетика проширена теорија порука. И оне су такође стално подложне растакању, док је информација мера њихове организованости – што је порука уређенија, то више информација преноси (Винер, 1973 : 36 -37).

Поруке су на свом путу од емитера до примаоца „склоне“ расипању (Винер, 1973 : 105). То важи како за вештачке тако и за природне језике. Сваки језик трпи хабање и трајност му зависи од оптималности распореда и оперативне употребљивости облика који у њему преовлађују. Да би остале уређене, потребно им је додавати нове податке, оне које су ускладиштени у меморији или се прикупљају преко сензорних органа, што је само израз општије правилности по којој затворен систем не може одолети разлагању (Винер, 1973 : 121 – 125).

Језик је атрибут човека, али имајући у виду широки захват кибернетике, нема разлога да се та особина не пренесе и на машину. Управљање (било каквим системом, па и машином) заправо јесте комуницирање (издавање и примање наредби, слање и прихватање извештаја о извршењу) а делотворан живот се базира на доброј информисаности о окружењу и стању унутар система, те на адекватним одговорима на настале промене.

elfov-korolya-orgazm-kartinki-smeshnye-kartinki-fotoprikoly_9387491442

Машину кроз неизвесну будућност води принцип повратне спреге. Околности се мењају, а она настоји да сачува своју организованост. То постиже користећи унутрашњи преображајни апарат којим обрађује пристигле информације и од кога потичу увек нова наређења, као и сензорне елементе преко којих региструје промене у окружењу (Винер, 1973 : 32). Кључна је способност машине да се у будућем деловању руководи знањем о резултатима своје раније активности. Ако она мења своје понашање тако што усваја читаву нову политику поступања, онда можемо говорити о учењу. Кроз овакав процес учења чак и аутомат који је конструисан без нарочите сврхе и насумично, мењајући понашање стиче свој циљ јер је руковођен потребом за самоодржањем, тј. за одржавањем своје организованости (Винер, 1973 : 38 -43, 52 – 53, 56 – 57, 82 – 85).

Општа шема оваквих машина обухвата : извршне органе којима се обављају одређени задаци, чулне органе за обавештавање о постојећим околностима и извршавању или неизвршавању предузетих радњи, повратну спрегу која омогућава подешавање будућих поступака на основу претходног деловања (што је слично рефлексу или учењу), централне органе за доношење одлука на основу информација које машина прима и памти (што значи да она мора имати и органе сличне меморији код живих организама) (Винер, 1973 : 50 – 51).

Ако је, на пример, реч о производном погону, рачунска машина је центар аутоматске фабрике и целокупно постројење делује као у основи логички или математички систем са централном контролом, инструментима за извештавање и органима за обављање задатака (Винер, 1973 : 201 – 202).

Однос између аутоматске машине и људског друштва је, треба ли то рећи, сложен. Било шта што човек уведе у своју употребу – па још око тога окупи и друге људе – тешко да може бити једнозначно. Винер је половином прошлог века дао прогнозу о утицају машине на друштво која се показала прилично тачном. Како у делу који говори о могућности машине да замени људски рад где год постоје послови који захтевају одлучивање на нижој разини, тако и у делу где се помињу не тако сјајне последице аутоматизације : тривијалност реалних постигнућа на пољу духа уместо очекиваног снажног културног развоја, глад за профитом као једини оријентир при употреби нових производних средстава, незапосленост (јер рад аутоматске машине јесте еквивалент робовског рада па подразумева и пристајање на такве радне услове) (Винер, 1973 : 204, 206 – 209).

Проблем од значаја није искључиво веза између аутомата и друштва, већ и настојање да се само друштво уреди као саморегулишућа машина. Сматра се да кибернетички принципи важе и за људски социјалитет, поготово када се има у виду да су комуникације цемент друштвеног ткива (Винер, 1973 : 43, 70 – 71).

Могућност да се друштвом управља на начин аутоматске машине постоји јер је статистички аспект људских послова реалност, а пронађен је и инструмент који би друштвене односе приближио механичким – то је теорија игара. Додатни услови јесу држање великог броја људи у стању необавештености и смештање власти у мали број руку. Ради се о стању које се може правдати ефикаснијом управом, а најлакше се постиже присилом.

Дакле, владавина машине над друштвом не значи предавање „круне и скиптра“ стварној направи, већ употребу механизованих политичких техника и формирање друштвених организација по угледу на самоуправљиве машине.

Заправо, опасност је двострука. У првом степену могућа је неопрезна употреба механизама који су у доброј мери већ самосталани. То је прича о машини направљеној да игра шах, али која је одрасла и обукла се у војну одору. Било да су у њу уграђена крута или еластична правила, она се може изметнути у машину која ради нешто друго, а то друго лако могу бити политика или рат.

У другом степену машина „гута“ друштво, тј. само друштво постаје машина. И овде ваља разликовати два типа аутомата – онај који доноси одлуке али не учи, и онај који чини и једно и друго.

У свим побројаним случајевима ризично је судбину човека и друштва предати на старање направи која је или сувише буквална или сувише непредвидљива у својим поступцима.

Машина тешко да може сама преузети контролу над друштвом. Проблем за то би представљали ипак (пре)огроман број информација намењених обради и велики распон вероватноће који одликује друштвене појаве.

Претња не долази од саме машине већ од онога што човек чини са њом. Моменти који човека могу довести у поданички положај према машини јесу нарасла немоћ да се за смишљена средства пронађу исправне сврхе и потискивање трагичног погледа на ствари (губљење из вида цене коју је Прометеј платио за украдену ватру) (Винер, 1973 . 227 – 239).

Човеков усуд је иреверзибилно кретање у непознату будућност и да би опстао, он мора да се прилагођава промењивим околностима. Што је згодна ствар, будући да су управо могућност и разноврсност основни чиниоци његовог сензиторијума (Винер, 1973 : 73 – 74), начина оријентисања који је базиран на учењу и говору.

Развој на основу искуства и употреба језика су особине које имају и неки други организми, али оне ни код једног од њих нису тако изражене као код човека. (Винер, 1973 : 81 – 82, 100, 110). Обе ове одлике своје постојање дугују специфичној структури његовог тела (Винер, 1973 : 74 – 81, 111 – 113). И то структури која је, колико је могуће више, описана кибернетским појмовима па се тако „примиче“ аутоматској машини.

Људско друштво је појава сасвим другачија од заједнице коју образују друштвени инсекти, али и од простог механизма. Организација на основу непромењивих индивидуалних ограничења – што је случај са животињским друштвима и са елементима једноставног механизма – за људску расу значи развој који је далеко испод њених могућности (Винер, 1973 : 74).Заправо, спрам човека и његовог друштва сваки механизам је прост јер су људи, ако је и тачно да само представљају машине међу машинама, од других припадника своје „врсте“ одвојени посебним квалитетом.

Литература

Винер, Норберт (1973), „Кибернетика и друштво“, Београд, Нолит

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Испод чирокане,гледајући на роботе (I)
Next post Испод чирокане,гледајући на роботе (III)

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *