0 0
Read Time:9 Minute, 31 Second

Аутор: Кнежевић Милош

Како то изгледа када се, са одређеним укусом за гротеску, на неспојиво додаје још неспојивог? Наиме, ређајући слојеве значења, на самоходне машине и панк поткултуру слажу се локални исходи глобализације и поједине црте гусларског наслеђа. Дотле се модернизација посматра у кључу нечег што долази споља (из иностраних „центара моћи“) и подразумева доминацију + експлоатацију. Она се види као механизам који „чини своје“ не обазирући се на то шта у погледу његовог дејства мисле или желе овдашњи људи. Захватајући тако ствар из мало необичног угла, постављамо питање: да ли су кибернетика и киберпанк концепти погодни за разумевање овако представљених модернизацијских процеса и пружају ли неку основу за деловање спрам њих?

Mодерно друштвo : аутоматска машина и песме о њој

Четврт је века како траје најновија провала модерног друштва у „наше просторе“. Гледано са становишта историје као целине то је само тренутак, па зато оно што је у њега смештено пре можемо звати актом него стањем. Реч је о експолозивном ширењу, о чему не сведочи само наглост, већ и интезитет догађања. Попут џиновског трактора, модерност овде преорава затечени амалгам традиционалног друштва и реалног социјализма.

За модерно друштво постоји скуп дефинишућих одлика. Теоријски, али и чисто животно, интересантна је перспектива из које се оно види као аутоматска машина. У таквом случају кибернетика је више него адекватан мисаони алат.

У новом друштвеном систему, чије је инсталирање овде готово већ завршено, аутомат представља битан сегмент, али и принцип. Од производног погона, преко уредских послова па до доколице коју нам уређује Фејсбук (бирајући оно што ћемо видети) – свуда су саморегулишући системи.

У економији параметри инвестиција и штедње, очитавања монетарне и фискалне активности, као и други показатељи, такорећи „по дифолту“ покрећу или обустављају примену потребних мера.

Политика је састављена од елемената који као да немају много везе са човековим свесним опредељивањем : број архивираних сигурних гласова, ниво новца усутог у јавне службе ради поткупљивања гласача, вектори спољних сила, аутоматско смењивање апологетског и критичког става код истог актера (по силаску или успону на власт), механичке коалиције ради преласка цензуса. Голе технике, инструменти и технолошке законитости за које је тешко рећи да не управљају политичарима, уместо да ствар буде обрнута.

Што се осмишљавања (културе) тиче, у првом плану је рационалност као мање или више калкулабилни однос између циља и средства. Треба имати у виду да је овде сличност између рачуна и рачунара не само у заједничком корену речи већ и у начелу. Врхунска култура је институционализована у засебан „сектор“, а она намењена масама се производи на један индустријски начин. У оба случаја то се пред „обичног“ човека испоставаља као нешто од споља наметнуто.

star-wars-walkers-v01

Све ове саставнице, везе и односи друштвено – културног склопа као да су у „омотачу“ сувише глатком (без пукотина) и непрозирном да бисмо их могли сагледати, и у констелацији превише сложеној да бисмо је могли схватити. Баш попут машине чији су нам принципи рада непознати.

Уз нови систем друштвених односа долази и поплава њему припадних симбола. То је „маса смисла“ којом се систем оправдава или негира. Енглески, компјутерски, „виртуелијански“ (језик виртуелне стварности)… и сва сила културних творевина које се од тих језика праве.

Као што се систем не схвата, тако се и прича о њему понекад не разуме. У њој има „немогућих симбола“ попут, рецимо, киберпанка. Он делује провокативно и изазовно на моћ тумачења. Са друге стране, ту као да ништа ни са чим не иде. Зато је симбол „немогућ“ – не може да се одржи, тешко му је да „скрпи“ значење.

Међутим, он је потребан и остаје у оптицају. Јер као да нешто обећава. Ако је тачно да машина меље – можда се у њен програм може убацити вирус?

Поглед са маргине : „гледајући доље на друмове“.

Теза о нужној еволутивности друштвених промена је подложна примедбама. Али је зато мање сумњи у то да је српска историја обележена насилним задржавањем или враћањем на превазиђене облике друштвеног живота. Евидентност присиле произилази из самог садржаја прекретних тачака или дужих временских периода (освајања, револуције, репресивни режими), док превазиђеност речених облика бива јасна када се они поставе спрам развојних могућности које су носили алтернативни правци историјског кретања.

Развој је сложен, па ако га није било по једној – јесте по другој линији. Такође, он није исто што и напредак (не представаља увек нешто „добро“). Али ипак, гледајући нека достигнућа других, имамо осећање потиштености и мрзовоље због чињенице што се ишло „шумом“ док се на другој страни могло ићи „друмом“.

Hercegovinci_v_zasade

Задржавање је значило остајање у некој врсти родовско – племенског друштва услед географских, политичких и војних разлога (насељавање запустелих или врлетних предела, статуси крајишника или влаха, различите форме герилских одреда). Док су, рецимо, турски тип феудализма, збрка која је стигла са југословенством и комунизмом или социоцид из 90-их година прошлог века, значили прекиде и престројавање на путеве споредне у односу на оно што се узима за магистралу развоја.

Али, насупрот томе имамо и појаву озбиљних друштвено – државних пројеката (Душаново царство, демократија од 1804. године, велика модерна држава из 1918. и социјална држава из 1945.) који су били (или могли бити) снажна подлога еманципације.

Слично колебање може се приметити и на плану индивидуалног живота, кад се мишљење о појавама које дуго трају укрсти са свешћу о дешавањима у средњем року. Као што се друштво пребацује из регистра у регистар, из еволуције у инволуцију, тако се и појединац на старту 21. века распиње између чињенице да је „премудрио“ (свашта видео и све научио) и чињенице да остаје „вечно млад“, тј. без могућности да остварује адекватну радну каријеру, па онда ни породичну (заснивање брака, рађање деце), што га на крају доводи до опште друштвене маргинализације.

Заглављени у стању апокалипсе која траје, и као друштво и као појединци, са чежњом некад бивамо загледани у срећније, прошло време које је већ добило митске размере. Привредна снага и социјална сигурност из 60 – их и 70-их је недостижни репер за друштво које се упорно реформише не би ли било што девастираније. Поткултуре из 80-их лексикон су неке боље младости, али и предмет присилног интересовања у статусу омладинца принудно задржаних зрелих људи.

Хтели или не хтели, многи људи овде живи као средњошколци, довијајући се како да плате пиво и улазницу за концерт, вечито чекајући да прави живот тек почне. А одређена друштвена позиција, позиција „омладинца“, намеће и одређена интересовања, па макар бављење тим темама било и форми кататоног немира.

Код нас је 1964. први пут издата књига Норберта Винера „Кибернетика и друштво“, док је поново је штампана 1973. године. Вилијем Гибсон је роман „Неуромансер“ написао 1984. године. То су била времена у којима је аутомат могао бити доживљен као справа која ће живот учинити бољим и кад се амбиција да се његови принципи упознају, под чувеним слоганом „техника народу“, чинила смисленом. Исто тако, тада је поткултура могла улазити у релевантан дијалог са „великом културом“ јер је имала институционалну и материјалну подлогу неопходну за опстанак и развој на неком вишем нивоу.

У стању садашњег „крша и лома“, налазећи уточиште на некој планини (фигуративно) и у елементарним облицима друштвеног живота (рецимо, користећи породицу и живећи од бабине пензије), опет, као хајдуци, гледамо „доље на друмове.“ Али се и сећамо неких ширих простора и виших домета. Све је то ситуација већ типична за историју ове скупине која се још увек назива српским народом.

Друмовима данас марширају роботи. Вратити се на неке почетке друштвено релевантног мишљења о њима можда није искључиво ствар сете и носталгије. Наслови о којима говоримо („Кибернетика и друштво“, „Неуромансер“) нису само тачке асоцијације са неким успешнијим социјално – културним причама, већ су и извори још увек употребљивог знања.

Прича о две књиге

Обе књиге које нам овде служе као предложак за размишљање, и „Кибернетика и друштво“ и „Неуромансер“, су кључеви за жанрове којима припадају. Што је и логично, будући да су их утемељиле.

„Кибернетика и друштво“ је не само на популаран начин приказан принцип рада аутоматских машина, већ и „улаз“ у кибернетику и теорију система као правац у социолошкој теорији. Дакле, није реч само о инжењерији схваћеној на ужи начин, већ и о маркирању основних питања у међуодносу биолошких, механичких и социјалних система, са нагласком на самоуправљивим машинама. Оне су овде схваћене као направа али и као „мустра“ према којој могу бити устројене и друге области стварности, па тако и само друштво.

3675052_iStock_000017217655Small

Киберпанк се прво јавио у научнофантастичној литератури, да би касније добио своје корелате и у другим видовима (пот)културе. По речима Брујса Беткеа, творца назива киберпанк, Гибсонов роман је за овај књижевни правац имао дефинишући значај. Тако стоји ствар са садржајем, а до имена правца дошло се преузимањем наслова Беткеове кратке приче.

Оба дела представљају мејнстрим подврста којима припадају. Она су основни израз који касније, у из њега изведеним дериватима, добија своје понављање и разраду. Сем тога, као да су се и један и други писац руководили начелом „мање је више“, па се тим пре могу уочити сви главни моменти жанра.

Испуњење обећања које је давала Аристотелова квалитативна физика, проналажење давно изгубљене метафоре која нам је могла помоћи да језик математике и технике заиста разумемо, то је оно што такође стоји у Винеровој књизи. Начин да своју задовољштину пронађу и они што су између бројки и слова увек бирали слова.

Што се тиче „Неуромансера“, сами извештаји о њему (прикази, представљања, лексиконске одреднице) завређују да се узму као посебна тема. Занимљиво је тако стечена „велика очекивања“ упоредити са књижевним делом које ову „пужеву кућицу“ на себи свакако није захтевало. Него је просто ишло за оним што је писац у датом тренутку имао да каже, без обрнутог смера реферирања, тј. без оријентације према будућим тумачењима. Реч је о оном моменту непосредности у коме читалац схвата да уместо највљене докторске дисертације или религијског списа у рукама има „само“ научно – фантастични роман. Наравно, иронично је да ће и он, буде ли неком представљао књигу, и сам од тог приказа направити – а како би другачије – него читаво градилиште исконструисаних појмова.

Једно је сигурно. Оцена која се из препричавања у препричавање преноси – да је Гибсонов измаштани свет фасцинантно реалан – је несумњиво тачна.

И за Винера и за Гибсона се каже да су били пророци. Ова оцена je свакако прикладнија књижевнику него научнику. Другоме боље одговара сличан, али и битно другачији појам – предвиђање. Према томе, мање је сметњи да се Гибсон назове пророком будућности а „Неуромансер“ техно – библијом која се, заједно са осталим његовим делима, тумачи попут светог списа. Међутим, део о тумачењу важи и за „Кибернетику и друштво“. Посебно што се тиче друштвеног аспекта аутоматизације. Јер, оно што је тамо записано, услед нових проблема које доноси историја, отвара и нове погледе, такве какви се у неком претходном читању можда нису јављали.

Има у бављењу овим књигама и нечег антикварског. Поткултуре се брзо смењују и у том смислу су почеци киберпанка већ давна прошлост. А књига о кибернетици се може узети као, истина врло рудиментарно, друштвенотеоријско штиво из времена кад се чинило да синтагма „професија социолог“ има неког смисла јер су постојала радна места у која је могла да се „ушрафи“. Тако да занимање и за ову књигу, стављено наспрам данашњег бестежинског стања социолошке делатности, делује као бављење неким претходећим врстама.

Ипак, оно што је остало јесте страст ка класификовању културно – друштвених појава и тражењу структура у делатности којом човек стално производи своје друштво. Тако је социолог, и онај академски – али и онај обични „прашинар“, нешто као ренџер који се тиска кроз гомилу и у њој види обрисе реда, сурфер или сноубордер који у таласима или лавини пребраја капљице и пахуље и слаже их у уже или шире кластере. На исти начин се и културни облици (теорије, поткултуре…) распређују у некој врсти „хербаријума“.

Литература

Винер, Норберт (1973), „Кибернетика и друштво“, Београд, Нолит
Гибсон, Вилијем (2001), „Неуромнасер“, Београд, Плато и Чигоја штампа

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Слобода и моћ у вртлогу демократске и тоталитарне пропаганде: Тоталитарност нацистичке пропаганде
Next post Испод чирокане,гледајући на роботе (II)

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *