0 0
Read Time:14 Minute, 36 Second

Аутор: Кнежевић Милош

Како то изгледа када се, са одређеним укусом за гротеску, на неспојиво додаје још неспојивог? Наиме, ређајући слојеве значења, на самоходне машине и панк поткултуру слажу се локални исходи глобализације и поједине црте гусларског наслеђа. Дотле се модернизација посматра у кључу нечег што долази споља (из иностраних „центара моћи“) и подразумева доминацију + експлоатацију. Она се види као механизам који „чини своје“ не обазирући се на то шта у погледу његовог дејства мисле или желе овдашњи људи. Захватајући тако ствар из мало необичног угла, постављамо питање : да ли су кибернетика и киберпанк концепти погодни за разумевање овако представљених модернизацијских процеса и пружају ли неку основу за деловање спрам њих?

Поткултура као аналитичко средство.

Зашто се бавити нечим што је „зарђало“ колико и његов назив? Заиста, ко још говори кибер „поред живог и здравог“ сајбера? Чему прича о киберпанку?
Ствар је у томе што се поткултуре обнављају, са сваким поновним стицањем услова који их производе. По томе нису ништа различите од неких других друштвених појава, али оно што их издваја јесте њихова „свеприсутност“ у свакодневици, чињеница да их „вазда“ можемо имати у „слушалицама“ и „на екрану“.

Панк се ревитализовао у Србији деведесетих, јавио се у виду можда и аутентичнијем него што је то био случај са Југославијом крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година. Поред прелажења из једног у други друштвени простор, он се обнављао и мењајући уметничке врсте у којима делује. Кад се уморио изазивајући „уморни рокенрол“, изазов је пребацио у научну фантастику која је, иако такође алтернативни уметнички правац, у међувремену успела да стекне и своје класике.

neuromancer___panther_moderns_by_phatandy-d3ivxpy

У сивилу скршених социјалних пројеката смислено је ту и тамо посегнути за „бустером“ чистог бунта и енергије (Панк рок, 2002), што би требало да су значајке панка, а о конкретним друштвеним проблемима и свакодневици мислити кроз „дисторзију“ научне фантастике (Научна фантастика, 2007). И можда није потребно проћи кроз превише теоријско – емпиријских еталона да би се у периферијском друштву препознао социјални амбијент који одговара пауперизованој радничкој омладини (Панкери, 2002).

Кибер, али и панк.

На први поглед, чини се да стварност „Неуромансера“ (Гибсон, 2001) карактеришу у длаку исти друштвени односи који важе и за савремено модерно друштво. Међутим, технологија је различита, што производи суптилно „померање“ које у крајњем исходу и није тако суптилно јер се пред читаоцем отвара читав један нови свет. Заокружен и лепо сложен.
Из овог прототипа је произашло толико тога: развој у многим правцима, али и преузимање готових „ јунака и догађаја“. На пример, у филмовима Матрикс, Шифра сабљарка и Вулверин постоји варирање лика женског уличног ронина (тј. нинџе), а у прва два од ових филмова варирају се и архетипови хакера и киберпоростора. Исто тако, послодавац из Сабљарке и насеобина Сион из Матрикаса као да су рециклирана решења из Неуромансера (позајмљено je и само име Сион, што није једини омаж који је у Матриксу изведен).

Ако се каже да су стил и садржај „Неуромансера“ лаки и без претензије, неће се погрешити. Уосталом, ко је икад и тврдио за поткултуру да је нека супер озбиљна ствар? Лепо је речено да је то само рокенрол (it’s only rock’n’roll). Тако да је и ово само забава, уживанција у неспутаном гомилању збивања чија маса расте као шећерна пена на вашару, слично као у „Аутостоперском водичу кроз галаксију“. Међутим, то је слично и начину на који је компонован „Дон Кихот“. Зато се чини да, када се овом „качењу“ на несумњиву литерарну вредност дода још и чврста мрежа која повезује догађаје у роману, а упорно је присутна од почетка до краја, тај поменути рокенрол постаје и нешто више од самог себе.

Наравно, да би се доживео озбиљно, први услов је неозбиљност, из разлога што се мора поштовати природа његовог лајтмотива. Или, позивајући се опет на „Аутостоперски водич“, може се рећи и овако : да би се полетело, потребно је у паду промашити земљу.

Панк у киберпанку носи значења које иду уз овај музички правац, али у једном „разливеном“ виду, тј. не у форми концентрисаног манифеста. Јавља се више у делатности него што је у означавању и више је у простом постојању ликова него што је у њиховом говору (или каквом другом систему комуникације).

Панк подразумева протест исказан на сав глас, провокацију ради свесног навлачења одијума на себе и коришћење интензивних симбола. Тражи се слобода живљења и независност од друштвених конвенција (Панкери, Панк рок, 2002). Са киберпанком, бар онаквим какав је у „Неуромансеру“, је другачије. Протест није експлицитан и није у исказима, него је имплицитан и у чињењу је. Држање је повучено, са назнакама уместо знакова, али се зато слобода не тражи него живи тако што се друштвене конвенције сламају из сата – у –сат, докле год је конзола – каубој у матрици, тј. у киберпростору. Наиме, овде важи гесло да информација жели бити слободна (information wants to be free), па јој киберпанкер , у суштини : хакер, у томе и помаже ломећи „лед“ (заштитне програме помоћу којих се чувају поверљиве информације).

Оно што је из панка у киберпанк транспоновано са најмање измена јесте социјална ситуираност главног јунака. Поменути Брјус Бетке је речју панк хтео да нагласи неуклопљеност, док је low life једна од две кључне одреднице киберпанка (друга је high tehnology). Јасно је, дакле, да се овде ради о изласку на маргину. Најдубља социјална основа маргинализације за панк је пауперизованост радничке класе, али је разлог за њу и неиспуњеност очекивања у погледу потрошње која је у претходном периоду бујала. У историји западних друштва, панк је прва поткултура која настаје после реченог пресека. Отуда контардикције и амбивалентан однос лежереног апарата према њему – панк је у доброј мери био интегрисан у индустрију забаве (Панкери, Панк рок, 2002). Тако је и са јунацима киберпанка. Они су, и поред своје маргиналности и одметништва, по одређеној основи интегрисани у систем, захваљујући нарочито својим способностима које их чине за систем функционалним.

Киберпанк је нов и засебан израз. Без неког комплекса у односу на прошле облике, он је направљен од релативно другачијих саставница. И треба рећи како има нечег племенитог у решености да се буде дете свог времена, ма колико то време можда „шугаво“ било.

Протагониста киберпанк литературе обично носи обележја фрустрације и скрајнутости. У свом лику спаја панк став (агресивност, противсоцијалност) са активношћу која је базирана пре свега на уму, па је тако различит од традиционалног јунака: доброг човека хришћанске парадигме, човека који делује срцем. Често је у питању компјутерски посвећеник који у киберпростору проводи више од половине свог реалног живота, док је сам овај простор, та компјутерска симулација која представља паралелну стварност, значајан оквир и чинилац радње (Киберпанк, 2002 ).

neuromancer-vincenzo-natali-night-city-splash

Док се према могућностима савремене технике, посебно компјутера, изражава велико уважавање, дотле се над онима који је употребљавају на конвенционалан начин настоји успоставити властита моћ. Из секунде у секунду мењајућа стварност се безусловно прихвата, а за информацију се сматра, као што је већ речено, да жели бити слободна. Поред тога, у главне вредности се још убрајају децентрализација и живот на ивици (Киберпанк, 2002).

Контрола над друштвом путем моћних технолошких средстава (сателити, компјутери, интернет), али и уцењивање света, условљени су доступношћу и коришћењем информација. У овом контексту гледано, примарна киберпанк активност је разбијање компјутерских система са ограниченим приступом. Тиме се баве хакери (опсесивни програмери и истраживачи компјутерских могућности), крекери (појединци који неовлашћено продиру у компјутереске системе и разбијају их) и фоно фрикови (уметници продирања у телефонске комуникације, системе и мреже) (Киберпанк, 2002).

Киберпанк се из књижевности проширио на друге области уметности и културе. Постао је одредница у свету филма, музике и стрипа. Овај прелазак са куцања по тастатури на пребирања по жицама електричне гитаре у знаку је исте „лакоће клизања“ којом се од изградње фиктивних ликова стиже до идеолошког светоназора важећег за стварни живот. Лакоће која је припадна поткултури.

Супкултура киберпанка обухвата више димензија. У „Неуромансеру“ су садржане обе техничке новотарије око којих се формира сва сила асоцијација битних за ово „виђење света“ : наиме, ту су и киборзи и киберпростор.

Киберпростор се темељи на апсолутној примењивости техно – машинских, телекомуникационих, дигиталних и кибернетичких средстава међу којима доминара употреба компјутерског софтвера. Ова вештачка реалност у свести корисника условљава нови сензибилитет, нову хармонију простора и нове визуелне светове, али и отуђење од стварне реалности. То је технички тродимензионални простор чији корисници постају његови колонизатори (Киборг, 2002).

Ако киберпростор значи техничку иновацију на подручју човековог духа, киборг је техничко иновирање на подручју људског (и не само људског) тела. Он је вештачки организам, такав да користи спој живог организма, тј. неких његових делова и достигнућа технолошке револуције – посебно кибернетике, аутоматизације, компјутеризације, сцијентизације (Виртуелна стварност, 2002).

У „Неуромансеру“ се вештачке интелигенције користе људским личностима : склапају их или расклапају, употребљавају човекова сећања и емоције за конструкцију ликова и представа. Насупрот томе, различити компјутерски програми и начини на који људи интервенишу у њихов међуоднос средства су за остваривање поретка ствари – а што укључује и одређене друштвене односе – у складу са циљем овог или оног власника корпорације Тезје – Ешпул. Хакери упадају у базе података крстарећи киберпостором, али се и вештачке интелигенције, користећи електронске уређаје, свако мало појављују у оном што бисмо данас назвали RL (real life – живот ван интетнета).

Људски живот изван киберпростора од стране технолошке елите, самозадовољних и самоуверених каубоја конзоле, тумачи се као нижеразредна егзистенција. Тело се назива месом и на њега се гледа као на затвор. Ипак, већ у наредном моменту оно се испоставља као једини могући проводник за живу снагу која човека држи изван времена и смрти, за оно нешто што само тело, на свој слепи и неодољив начин, може да чита.

То је кретање од заноса киберпростора до заноса љубавног чина. Уз известан одмак, оба ова случаја могу се схватити као потврђивање специфично људског. И то тамо где се оно баш и не очекује : како у организму (који више припада свету природе насељеном биљкама и животињама) тако и у техно – систему. И кроз једно и кроз друго, попут летње грмљавине, пролама се људски дух.

У неком свођењу ствари, структура овог романа може се разумети као плетеница састављена од човека и машине. Штавише, посебна збивања , различити ликови са својим особеним интересима, али и различити мотиви једног те истог лика – све то, ма колико у основи просто, заједно образује систем налик ономе сачињеном од нула и јединица, такав да започиње са једноставним елементима а завршава као конструкација саткана од замршених веза и односа.

neuromancer_internauts_by_mrudowski-d4oqbaw

Према томе, реч је о спису који заиста јесте подложан егзегези. И не само то. Он је и солидна платформа за прорицање. Неке ствари су сасвим погођене и у то се можемо уверити из прве руке. Ако роман читамо директно са интернета, ускачући повремено на Јутјуб или Фејсбук, тешко је отети се утиску да радимо исто оно што чини и главни јунак Кејс док лети кроз матрицу, па се ту и тамо преко симстим уређаја пребацује у Молино тело.

Информационо – комуникациона технологија је парадигма за аутоматску машину, аутоматска машина је мустра за савремено модерно друштво, међутим – као што је и у срцу виле Стрејлајт неопходно и упрограмирати и физички изговорити оно што треба – у срцу ове техно – друштвене „скаламерије“ двоструки је запис : пише „хунд“, али пише и „Миле“ . Постоји порука као налог (команда) и порука као именовање. Ако прво долази од машине – друго долази од човека.

Према томе, кибернетика може бити симбол за науку опредмећену у технику и технологију – док ће киберпанк означавати шарени збир осмишљавајућих момената. Они могу бити уметнички, филозофски и религијски, или неки мало „релаксиранији“, али из исте „породице“.

Тако ће кибернетика доћи испред бројки, док ће киберпанк представљати слова, што је таман сходно његовом штампарском аспекту (почео је као књижевност).

Једно мало опредељење : viva alternativa |1| и мека контрамоћ.

Транспоновано у сад – и – овде тачку постојања, у двадесет и први век који рула по земљи Србији не би ли се некако подигао на линију лета, све горе описано се може видети као (а) систем који функционише и (б) као пар питања која му стоје у против-ставу, питања као што су „Шта је, бре, ово?“ и „Шта ми је чинити да ме не самеље?“ Јер, мада изгледа да се рад машине одвија у муклој тишини – што би требало да је комплимент њеном конструктору – ипак ту и тамо неки чобанин виче да су у цара Тројана козије уши.

Повратна спрега подразумева две стране, што је опет само релативно нов израз за јако стару истину да батина има два краја. Техника је истовремено и поље подложности и простор слободе. Као што постоји компјутеризована технологија владања, тако су могуће и онлајн демонстрације |2|.

Позната је дискусија о тврдој и мекој моћи, и јасно је да на располагању стоје исти такви видови контрамоћи|3|. Ми (бар у овом текстићу, бар неки ми) се нећемо бавити грозничавим склапањем несклопивог : програмских ставова једне супкулутуре припадне постиндустријском друштву са сељачком герилом из „продуженог“ средњег века. Нећемо се зазиђивати у пећине – правити неку примитивну, брдску Мажино линију – и у сваки бункер постављати по једног комесара са мохавк фризуром.

ws_7_am_-_Technotise_1920x1200

Уместо тога опредељујемо се за сисање травке на пропланку. Држећи уз себе понеки комад савремене (а ипак доступне!) планинарске опреме. То је тај неизбежни Мекинли (McKinley хајкинг програм) – шампион интеркултурализма. Пружа корпорацијску подршку ономе што је некад био начин живота номадских сточара, слично улози коју је раније имао гумени опанак.

Поткултуре су цивилизацијско достигнуће, спадају у општељудска добра. У том каталогу, негде поред ватре и точка, стоје риф и даб. Модернизација, глобализација, колонизација…све те „ције“ које варирају око неког заједничког језгра, поред угњетачких и девастирајућих, доносе и еманципаторске моменте. Кад се дато схватање поткултуре укрсти са могућностима меке контрамоћи, добијамо тачку на којој стојимо.

Далеко смо од негирања потребе за политичким и економским инструментима на путу извлачења из периферијске позиције. Реч је о само о томе да културни скрипт за овакав отпор не сме бити ништа преживело, аутистично и прегрејано. Зато кажемо да је наша „пуковска музика“ – рокенрол са словенског југа.

Овој „light“ културној оријентацији значај даје чињеница да је се не можемо одрећи, да нам је она нешто битно. Наравно, смешно је тврдити како се у неком „тамбурању“ могу пронаћи духовне нити које вежу и обавезују на исти начин како је то некад радила идеја о вери, нацији или класи. Али „квака“ је управо у томе што „зов дужности“ о коме говоримо не иде без смеха. Без осмеха помало подругљивог и сетног, таквог да савија крајеве усана, подиже обрве и личи на фрктање.

Поткултура није авангардистички агон. Али јесте једна од нарација нашег времена. Тако да и „панкер стари“ има шта да каже о „светским темама“ (мондијализам и патриотизам, лица глобализације, техника и култура, велики системи и човекова свакодневица).

|1|Као ни једна друга поткултурнa група пре њих, панкери су користили графите за изражавање својих погледа. Један од најраспрострањенијих међу њима био је Viva alternativa (Панкери, 2002).

|2|Развој средстава масовних комуникација једна је од претпоставки које је савремени свет произвео  а које могу помоћи да се он учини прихватљивијим. Међу њих спадају  и : демократија као универзално прихваћен модел, институције цивилног друштва кроз које се може учествовати у јавном животу и институције за одбрану људских права, нови друштвени покрети, масовна производња роба за задовољавање основних потреба и достигнути материјални услови за бољи живот већег броја људи, стотине занимања између којих се колико – толико може бирати, већа просторна и социјална покретљивост, знатно скраћен радни дан, виши ниво и већа доступност образовања, шира свест о историјским могућностима и алтернативама, културни плурализам који пружа више начина за индивидуално самопотврђивање.  Развијена средства масовних комуникација омогућују интеркултурну размену искустава и излазак из локалне зачаурености, компаративне анализе, подстицање рефлексивног мишљења о разноликим могућностима које стоје на располагању савременом човечанству (Голубовић, 2007 : 257 – 258).  Интернет није средство масовне комуникације  јер ту не постоји  један центар из кога би се емитовали информациони садржаји нити су његови корисници нужно само обезличени конзументи. Али тим пре јесте средство активирања наведених могућности путем стицања сазнања о њима. Дакле, опет је у питању размена порука, овај пут о  потенцијалима развоја који дају шансу да се бира између више опција.

Реч је о пожељном комбиновању знања о сопственим потребама и ресурсима са плодотворним новим решењима која се, мада  и  даље скарајнута, јављају на глобалном нивоу. Ове алтернативе унутар формуле демократизација + тржишна економија су тек на помолу, али  ће због драматично повећаних социјалних и еколошких проблема сигурно постати утицајније. Неке од њих су и : пољопривреда која се не заснива на исцрпљивању земље, коришћењу хемикалија и зависности од токсичнх пестицида; алтернативни и обновљиви енергенти – ветар, сунце, хидроген, геотермална енергија; компјутерски системи који дозвољавају бесплатну употребу; другачији медијски системи; „зелена“ архитектура; За земље периферије поменути спој општих тенденција и специфичних услова може значити заштиту од агресивне хомогенизације и поништавања локалних социјалних и културних особености, избегавање преливања лоших ефеката глобализације, као и уравнотежену комбинацију глобалног и локалног, традиционалног и постмодерног, економске ефикасности и социјално/еколошке добробити (Накарада, 2008 : 2011 – 2012).

|3|Ослањајући се на систематизацију извора моћи коју је дао Вељко Рус и издвајајући неколико најважнијих међу њима, Силвано Болчић помиње способност активирања контрамоћи : избегавање домашаја моћи, изостајање са састанака, игнорисање; блокирање иницијативе делегитимисањем носилаца моћи, произвођењем забуна, неспоразума; активно опонирање и супротстављање (Болчић, 2003 : 108 – 109). Контрамоћ је опција за онога ко је у односу моћи слабији или према коме је просто примењена моћ, опција која је опозитна покоравању. Може се испољити у избегавању, диверзији или директном отпору.

Литература

Болчић, Силвано (2003), „Свет рада у трансформацији, Београд, Плато

Винер, Норберт (1973), „Кибернетика и друштво“, Београд, Нолит

Виртуелна стварност (2007), Ђорђевић, Радомир Д. (ур), „Лексикон поткултура“, Ниш , Зограф

Гибсон, Вилијем (2001), „Неуромнасер“, Београд, Плато и Чигоја штампа

Голубовић, Загорка (2007), „Изабарана дела, том V, Свођење рачуна“, Београд, Службени гласник

Киберпанк (2007), Ђорђевић, Радомир Д. (ур), „Лексикон поткултура“, Ниш , Зограф

Киборг (2007), Ђорђевић, Радомир Д. (ур), „Лексикон поткултура“, Ниш , Зограф

Накарада, Радмила (2008), „Распад Југославије“, Београд, Службени гласник

Научна фантастика (2007), Мимица, Аљоша, Марија Богдановић (ур.), „Социолошки речник“, Београд, Завод за издавање уџбеника

Панкери (2007), Ђорђевић, Радомир Д. (ур), „Лексикон поткултура“, Ниш , Зограф

Панк рок (2007), Ђорђевић, Радомир Д. (ур), „Лексикон поткултура“, Ниш , Зограф

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Испод чирокане,гледајући на роботе (II)
Next post Светозар Милетић

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *