Александра Ђорђевић: Homo sapiens постхуманизма

Read Time:8 Minute, 51 Second

Савремени човек живи у луксузу модерних „болести“: деконструкцији традиционалних структура и облика мишљења, багателизацији знања и инсценацији постојања. Као најмања емблемска јединица те већ деценијске хибернације човека заживео је мим (мимесис), у ком се стиче основни принцип постојања данашњег друштва – подражавање.
Бодријаров приказ „примитивне“ Америке, копије без оригинала, културе без прошлости или порекла, проширио се глобално. Наши протетички супститути, телефони и рачунари, протегнули су реалност тако да неометано прелазимо из једног света у други. Наша аналогна појавност готово је фантомска, а „сурогати из оног света“ и лепши су, и бољи, и паметнији.
Осим што је дигитализована комуникација, дигитализован је идентитет и дигитализована је моћ. Људска природа није се много мењала, само је пронашла нове вентиле отпуштања. Сумблимација енергије танатоса замењена је отпуштањем кроз сајбер мобинг и криминал. У култури привида и узори су сајбер модалитета: инфлуенсери, јутјубери, гејмери. Што више сензације, то више одобравања. Некада прозаично постаје поетично: од поподневне дремке са љубимцем до седења на WC-шољи. Не постоји моменат живота који се не би могао урамити и пласирати у паралелни универзум илузије. Уместо да живи, објашњава немачки социолог Реквиц, модерни човек игра, односно изводи сопствени живот.
Но, постмодернизам не разграђује само структуре и идентитет, он одузима кредибилитет изворима знања. Дакле, постмодерни ум не прави разлику између аналогног, дигиталног, па и измаштаног искуства. Логика мишљења креће се од постулата да ништа није важно до готово догматског истицања личног – важно је како се ЈА осећам – и употребом појединачног као мерне јединице. Самим тим ауторитет није нико и ауторитет је свако. Стога не само да сваки појединац може од себе да начини бога, већ је и знање сегментисано и присваја се, односно усваја селективно. Надаље, сецира се и обрађује како би у некој удаљеној форми оправдало потребе човека новог доба. Разградњом мерила вредности и стручности и уситњавањем знања, а све захваљујући брзом протоку инфомација, стварају се у друштву острва. Довољно далека једна од других да свако ужива врсту аутономије и престижа и недовољно близу да очувају основна обележја заједнице: заједничку територију, „језик“ и културу. Такозвани „професионални идиоти“ (гер.) зналци су у свом ужестручном домену, али мањка им општег образовања и знања за постизање шире слике.
Осим тога и друштво се сталешки реформира, како примећује Рецкњитз. Из некадашњег средњег сталежа уздигао се образованији део, оформио виши средњи сталеж и заузео став супериорног властодавца, док је „неуки“, дигитално неписмени део друштва, постао невидљив. Међу њима, мануелни и радници из индустријског сектора, као и представници застарелих занимања, која ће у будућности бити или механизована или потпуно превазиђена, не проналазе своје место у друштву дереализације субјекта. Међу новообразованима видан је пораст академика, а просек је изнедрио сопствене гуруе и назовиексперте. Некадашње просветитеље, интелектуалце и филозофе заменили су лајф коучеви и терапеути различитих префикса. Ипак, уместо ширења писмености (уколико изузмемо дигиталну), ови новопросветитељи нажалост шире егоцентризам брже неголи знање. Науштрб целовитог образовања, које изискује године улагања, сазревања и усавршавања, преживају се формуле и флоскуле по принципу новчића за слот-машине. Док је некада критеријум држала мањинска интелектуална елита, сада је он у рукама подпросечне већине. Живи се убрзано; ко не може да одржи темпо, постаје дидаскалија за тумачење неког пређашњег времена.
Сходно појавама у области знања, културе, личног развоја, као и међуљудских односа, постхумано доба ођекује губитком значења. Кроз нестанак кохеренције, нестаје и субјект. Инсистира се на климавој садашњости, а етички принципи замењени су „естетским“. Док је у Кантовском светоназору важила максима да човек човеку мора бити циљ, никако средство, у свету модерног човека лакановски Други постао је непривлачан и сувишан. У изразито антисоцијалним, горенаведеним, занимањима будућности (инфлуенсери, јутјубери и гејмери) појединац и рефлектор довољни су „реквизити“ за играње живота. У остатку света тражи се публика, никако саговорник, то јест равноправни члан друштвеног простора. Царевићи креираног царства симулакра очаравају илузијом коју продају као лепоту. И док су Канта одушевљавали звездано небо над човеком и морални закон у њему, лепи јер обасјавају ум, срце и дух и траже њихово учешће и садејство у давању значења, данашње „лепо“ превазилази и машту и когницију. По Делузу лепо јесте оно што у тражењу својих делова и имена управо измиче значењу. Бежи се од објективности, руши свака врста консензуса, што радује модерног човека јер тиме је постигнуто да је све лепо.
Заменом теза, осећања насупрот науци, оповргавају се не само естетски и етички принципи. Довољно свесни умрежености света и утицаја различитих фактора на раст човека, одбацују се биологизми, али и закони биологије. У крајње поларизованој верзији реалности једина прихватљива одредница идентитета, било да је у питању личност, нација или пол, јесте сопствено осећање или недостатак истог. Хабермас критикује ову културу сингуларитета управо зато што је о њој могуће размишљати само у сопственим теоријским оквирима. Дакле, постмодернизам сам себе измишља док заговара свој кредо. Ван њега нема теоретске подлоге на којој би опстао. Надаље, управо вредности за које се залаже – слобода, индивидуалност и креативност – јесу и вредности које парадоксално истискује. Иако засновано на здраворазумским премисама, понукано послератним, постколнијалним и постимперијалистичким искуствима, стремљење човека да моторе (ауто)деструкције угаси завршава се де фацто управо покретањем истих. Једнострана толеранција одн. једноумље, мејнстрим размишљање, радикално укидање не остављају простора аутентичности, тако да су само два екстремна пола истог спектра заменила места.
Критичко, дивергентно, мишљење готово је страно млађим генерацијама. Технологија је модификовала младе умове уз помоћ маркетиншких стратегија као што су framing и visual messaging тако да, уколико „оквир“, односно упутство за делање или употребу изостане, нови, постмодерни човек не реагује. Примера ради, хуманост се још ретко остварује на личном нивоу у смислу помоћи ближњем, конкретно, брату, комшији, непознатом на улици, а доживљава процват у формалном смислу: ПЕТА, Fridays For Future, прикупљање помоћи за гладну децу у Африци или избеглице из Сирије. Под велом толеранције, WOKE генерације воде битку за боље сутра на великом платну игноришући колатералну штету у „малом“. Управо штетом се привлачи пажња, а средство оправдава циљ било да се ради о уништавању уметнина или опструисању саобраћаја. Уколико није издекламована, хуманост се тумачи још само као анахронизам. Отуђеност и филантропија близанци су постхуманизма.
Савремено друштво амбивалентно је и на личном и на глобалном плану. Чак и у прокламовању једнакости и борби за људска права, поред политичких интереса, неминовно провејава патологија (људских) односа. Политичка левица и десница, на светској сцени, приближавају се центру, неретко и мењају улоге. Демократе, које би по дифолту морале да буду против милитаризма, олако решавају насрте на људска права ратним путевима. Конзервативци компромисно руше носеће стубове сопствене идеологије седећи тако на две климаве столице не би ли себи осигурали успех у сваком случају. Коначно, „зелени“, пацифисти, који су се калили подижући свест у вези са опасностима које прете животној средини, зеленило дрвећа заменили су зеленилом тенкова и уместо за нове саднице залажу се за испоруку тенкова Украјини.
Поставља се питање који су циљеви борби савремених друштава и шта је примарно, а шта секундарно у свету у ком сви претендују на прво место. Феминизам се, рецимо, у својим зачецима кретао линеарно и женама најпре враћао глас, затим их образовао и обезбеђивао им право на приватну својину. Пре него што је задрла у приватну сферу, револуција се остварила у јавној. Жена Запада, ослобођена окова патријархата, самосвесна и сексуално и професионално, данас може да се бави суптилнијим неравноправностима, као што је gender pay gap. Међутим, оно што забрињава јесте поистовећивање равноправности са биолошком и психолошком једнакошћу. Живимо у друштвима у ком мушко и женско све више наликују једно другоме. Штавише, глобално се шири „феминизација“ целог друштва. Док је човек с једне стране цивилизацијски у великој мери направио отклон према насиљу и мушком шовинизму, с друге стране жели од мушкарца да превалентно, ако не и искључиво, негује женски конотиране особине: брижљивост, осећајност, помирљивост. Немачки комуниколог Норберт Болц сматра да је у данашњем свету много теже одгајати дечаке. С обзиром на то да је друштво сагласно да не жели да одгаја алфа мушкарце, а динамика развоја личности дечака подразумева одмеравање „снага“, као и много више ослобађања енергије, поставља се питање који су видови испољавања за то прихватљиви. И ако потпуно потиснемо енергичност, која се често врло лепо сублимира у усредређеност ка циљу и агилност, да ли ће енергија танатоса у неком тренутку да доживи ерупцију шкодећи појединцу, а и целом друштву? Осим тога, забрињава и неравномерна расподела плодова феминизма. Ако поједноставимо слику света на Запад и Исток, подразумевајући притом под Западом економско и политички развијене земље, а под Истоком њихову супротност, онда се ове последње и даље боре за рехабилитацију статуса жене као равноправног људског бића.
И поред тога што су разноликост и толеранција један од главних транспарената модерног света, тенденција ка радикалном укидању не заобилази ни овај модел постојања. Француска политиколошкиња Емилиа Роиг залаже се за укидање брака јер је изум патријархата. Међутим, уместо реконтекстуализације у ком ће супружници (ре)дефинисати своје улоге по принципу равноправности, Роиг брак сматра превазиђеним, на радост заступника полиаморије и других видова уређења љубавног (су)живота. Нажалост, све је присутнији механизам сламања воље већине како би се удовољило или подишло вољи појединца. Отуда изналажење дефиниција и за минимално одступање од правила не би ли се свака индивидуа осећала добро у својој кожи. Да ли у образовним системима или у социјализацији генерално, уместо оспособљавања „слабијег“ техникама компензације, ради се на онеспособљавању „јачег“ и на тај начин креира једнообразна „златна средина“ из које нико не одскаче. С једне стране, дефинисањем и гаранцијом доступности дефиниција широком кругу људи делује се позитивно на херменеутичку дискриминацију (прикривена дискриминација услед недостатка артикулације и описног апарата дотичног узрока дискриминације), на шта указује амерички филозоф Миранда Фрицкер; с друге стране тренд етикетирања води до нежељене веће раслојености друштва. Другим речима, подела на групе повлачи за собом уједињење истомишљеника, чиме се губе из вида основне људске карактеристике које људе повезују изван класификација на нацију, религију, секуално опредељење итд.
Да ли су технологија и капитализам нагнали човека на ход по жици или је она последица и израз воље хомо сапиенса да помера границе? Зависно од тога да ли нам поглед падне лево или десно, на изузетак или правило, Исток или Запад, мења се и перспектива на савремено друштво. Није иста реалност девојчице која је претрпела генитално сакаћење и оне која ће сутра у слободној продаји моћи да купи абортивну пилулу, као што нису исти изазови с којима се сусреће Афроамериканац у предоминантно белом друштву и исељеник европеидне расе у било којој од европских или америчких земаља.
Технологија свакако ставља човека пред изазов да научи да балансира, а да ли је амбивалентан однос према идентитету, моћи и хуманости одраз декаденције човека или је дигитализација учинила човекову природу видљивијом показаће домет генерације З да одговори опречним захтевима глобализације. С надом да је Ниче добро предвидео да ће оно што га не убије друштво учинити јачим, мим ће из слике у којој друштво понавља своју пропаст прерасти у серију слајдова у којој ће сваки наредни представљати лекцију из етике, естетике, самоконтроле и хуманости.