0 
0 Рат је бизнис… Америчка застава следи долар,
а војници следе заставу. (Смедли Батлер)
Аутор: Тодор Вулић
Када сам тражећи основне податке о особи из наслова овог чланка у гугл претраживач српском ћирилицом укуцао Даниеле Ганзер, на екрану компјутера се појавила (уз напомену – rezultati na hrvatskom) следећа информација: „Daniele Ganser je švicarska spisateljica i teoretičarka zavjere“. Дакле, према одредницама „spisateljica i teoretičarka“ можете одмах, ако то претходно нисте знали, мудро закључити да је реч о жени. Међутим, друга реченица вас враћа на почетак јер гласи: „Najpoznatiji je po svojoj knjizi Tajne vojske NATO-a iz 2005. godine, adaptaciji njegove disertacije iz 2001. godine“. Чекајте, заиста пише најпознатији је, а не најпознатија је, и пише његове, а не њене дисертације. Па да ли је тај, та, то – мушко или женско? Ни име ове особе није од помоћи, јер није ни Данијел ни Данијела већ (номинатив једнине) Данијеле, а не помаже ни то што надаље пише да се супруга те особе зове Bea Schwarc, јер данас и жена може имати супругу, зар не? Можда се неко пита – а зашто је то важно? Па важно је, јер пишући чланак морате понекад употребити и заменицу, али коју? Не можете о аутору-ауторки, не знајући да ли је мушко или женско писати алтернативно: он, она, оно… итд. Међутим, Google LLC се на то не обазире. Као што рекох, тражећи преко ове корпорације за мрежне услуге елементарну информацију о овој јавној личности користећи ћирилицу, добијате заузврат о њој дезинформацију типа: ONA је „teoretičarka zavjere“. Зашто је то дезинформација? Ево зашто. Наш издавач Ганзерових књига, Лагуна, о тој teoretičarki каже следеће: „Данијеле Ганзер РОЂЕН је 1972. године у Лугану у Швајцарској. ОН је историчар, стручњак за међународну политику и савремену историју. Тежишта ЊЕГОВОГ научног рада су истраживање мира, геостратешка питања, тајно ратовање, борбе за природне ресурсе, економска политика, глобални рат за нафту и такозвани ꞌрат против тероризмаꞌ. Ганзер је председник Швајцарског института за мир и енергетска истраживања (Institute for Peace and Energy Research – SIPER)“. Уз све то прилажем и Ганзерову фотографију као доказ да Данијеле није ни „spisateljica“ ни „teoretičarka“ већ мушко (уз молбу уреднику Археофутуре господину Павловићу да ову слику по обичају не лансира из чланка у нигде, јер је овога пута у питању доказни материјал). А сад шалу на страну.
Теорија завере је у модерно време културолошки феномен који има крајње пежоративну конотацију, јер се према дефиницији заснива на предрасудама. Стога је та завера, не само отпорна на оповргљивост, већ манифестује и психопатолошку девијацију личности својствену, рецимо, параноји. Међутим, у модерном политичко-информативном вокабулару појам теорија завере има функцију врло сличну појму фашиста. Ти појмови просто служе да се неистомишљеник, без труда да се то и докаже, једноставно дезавуише. Постоји и озбиљнији разлог порицања те теорије, а тај је, да се употребом тог појма цинично заташка нека политичка истина коју она открива (што Google LLC, наравно, не би ни случајно чинио). Ипак ко зна – „то што сам ја параноик не значи да они мени не раде о глави“. Проверимо зато помоћу Ганзерове студије објављене под називом Империја САД: Бескрупулозна светска сила, да ли је овај Швајцарац заиста заговорник теорије завере, како то на новохрватској тарзанштини тврди Google LLC, или је он као доктор историјских наука, уједно и лиценцирани стручњак за међународну политику и савремену историју, како то тврди Лагуна. Другим речима, проверимо да ли су Сједињене Америчке Државе заиста бескрупулозна светска сила, или је то само фикс-идеја болесника са F дијагнозом? Наравно, чланком ограниченог обима могуће је обухватити само делић Ганзерове аргументације.
Да ли су Сједињене Америчке Државе империја?
Прва теза теорије завере. Ганзер тврди да јесу. Према њему: „Империјом се означава војно, привредно и политички најмоћнија земља на свету у неком периоду. САД штампају долар, тренутно најважнију резервну валуту на свету. Оне су нуклеарна сила, имају највеће војне издатке, највеће војне концерне и далеко највише војних база у иностранству. САД имају право вета и тиме могу да спрече да их Савет безбедности УН осуди када нелегално бомбардују друге земље и крше забрану употребе силе, један од постулата УН. Уз то САД имају водећу улогу у НАТО-у […]. Нико ко се интересује за међународну политику, историју и мир не сме да игнорише ту империју јер САД имају директан или индиректан утицај на готово све велике конфликте у последњих сто година и диригују ратовима који се сада воде“ (Ганзер, 2021: 17). У наставку, аутор за сваку наведену ставку из претходног пасуса наводи гомилу неумољивих података, цитира низ научно-релевантних истраживања, и прилаже велики број званичних статистичких података, закључивши следеће: „САД су империја, а успон до империјалне доминације у историји увек је почивао на насиљу. […] Ниједна друга земља од 1945. није бомбардовала толико земаља као САД. Ниједна друга земља од 1945. није оборила толико влада широм света као САД. Ниједна друга земља од 1945. није водила толико лудачких ратова као САД. Ниједна друга земља на свету нема толико војних база које те окупиране земље често одбијају да прихвате“ (Ганзер, 2021: 22). Згуснутим набрајањем ужаса које су починиле САД током своје кратке историје, од геноцида извршеног над староседеоцима северноамеричког континента, преко економије засноване на бескрупулозној и суровој експлоатацији афричких робова, до Хирошиме и Нагасакија, Вијетнама и савремених ратова за Евроазију, ружичаста слика холивудске Америке утиснута у свест људи широм света, пуца под тешким Ганзеровим чекић-аргументима као стакло. Ганзер с лица Америчке империје скида блиставу и племениту полароидну маску обликовану бесомучним испирањем мозгова и открива њену праву физиономију – зликовачку, геноцидну, цинично-лажљиву и монструозно неморалну – физиономију модерног империјалног хегемона. Међутим, не губимо из вида да је Ганзер према Google LLC теоретичар (прецизније teoretičarka) завере, и ако вам се чини да је његова аргументација прихватљива, онда као несумњиви параноик треба одмах да потражите помоћ психијатра.
Да ли је Америчка империја вечна?
Друга теза теорије завере. Ганзер теоријско-заверенички тврди да није. Он каже: „Империје доживљавају успон и пад. Империје нису вечне. Римска империја, Шпанска империја, Османска империја, Француска империја и Британска империја биле су некада велике и застрашујуће. Али данас више не постоје. И империја САД ће се једнога дана распасти, а замениће је нека друга структура моћи. Када и како ће се то догодити у овом часу је непознато. Када нације сувише троше на наоружање, ꞌвероватно се пренапрежуꞌ, опомиње британски историчар Пол Кенеди. ꞌТаква нација је онда као старац упоран да обави посао који надмашује његову снагуꞌ“ (Ганзер, 2021: 18). (Ако је старац, онда неће дуго). Заиста, све овде набројане империје, као и оне које нису споменуте, су пропале. Међутим, осим теоретичара историјског циклизма и теоретичара „завере“, модерни политиколози, социолози и историчари нису ни мало импресионирани овим Ганзеровим аргументом. Чак и цикличар Тојнби би за Ганзеров аргумент рекао да је то само статистика која не треба да обесхрабри децу Запада. „Чак и ако бисмо веровали да је досадашњи образац западне историје био мање-више исти као у других цивилизација – на пример у хеленској или синској – чија је историја завршена и тако нам позната од почетка до краја, то нам још не даје основ да ће будући ток западне историје следити хеленским или синским трагом [као што то тврди, рецимо, Шпенглер]” (Тојнби, 1971: 379). Међутим, не само да је Америчка империја изван и изнад свих социоисторијских закона и образаца, већ је и њена идеологија вечна и савршена: „Либерална демократија [тврди Френсис Фукујама] може да конституише ꞌкрај идеолошке еволуције човечанстваꞌ и ꞌкрајњи облик човекове владавинеꞌ и као таква ꞌкрај историјеꞌ. То ће рећи, док су раније облике владавине карактерисали озбиљни недостаци и ирационалности који су довели до њиховог евидентног слома, либерална демократија је ослобођена фундаменталних унутрашњих противречности. […] Идеал либералне демократије није могуће усавршити.“ Дакле, историја је са победом либералне демократије доживела свој крај, чиме је овај савршени облик владавине, заједно са Америчком империјом као универзалним хегемоном, постао вечан. Фукујама у ствари плагира хришћанску идеју према којој ће се историја једном завршити, и после краја времена, човечанство ће прећи у вечни небески рај. Он просто хришћански небески рај замењује овоземаљским демолибералним рајем (као што га је и Маркс заменио вечним комунистичким рајем) и захваљујући том плагијату је постао звезда научног Холивуда. Фукујамину „науку“ је углавном оберучке прихватила идеологизована научна јавност, и то нарочито у колонијама Империје, па је тако и код нас u lipnju 2018. овај „чувени“ политиколог на Факултету политичких наука Универзитета у Београду одржао предавање по позиву пред импресионираним аудиторијумом.
Тим поводом факултетски сајт је обзнанио: „Професор др Франсис Фукујама започео је излагање освртањем на своју готово три деценије стару тезу о крају историје, према којој либерална буржоаска држава представља последњу фазу у развоју друштвених уређења“. Афирмишући Фукујамину тезу, и одавши признање Фукујами, наши политиколози су се без трунке соли придружили легијама оних који верглају идеолошку мантру, према којој смо после источноевропских револуција из 1989. и распада СССР-а 1991. ушли у вечни демолиберални рај, као што смо, колико јуче за време Јосипа Броза, опет према нашим политиколозима, били такорећи пред вратима вечног комунистичког раја. Запослени на Факултету политичких наука (као и они из разних центара и фондова финансираних од стране империјалних фондација) су показали да и на овим нашим просторима има здравог, идеолошки незатуцаног (о да, врло незатуцаног) и несумњиво паметног (о да, врло паметног) света који се не да завести теоријама завере разних Ганзера уперених против Империје; и то Империје чију идеологију није могуће усавршити, јер је ослобођена свих противречности.
Ипак, Фукујамина теза је имала и релевантне опоненте и то тамо где бисте најмање очекивали. „Једна широко артикулисана парадигма [писао је Хантингтон] била је заснована на претпоставци да је крај хладног рата значио крај значајног сукоба у глобалној политици и појаву једног релативно хармоничног света. Најшире расправљана формулација овог модела била је теза о ꞌкрају историјеꞌ коју је изнео Френсис Фукујама. […] Будућност неће бити посвећена великим раздраганим борбама око идеја, него решавању светских економских и техничких проблема. И све ће то, закључује он тужно, бити прилично досадно. Очекивање [Фукујамине] хармоније било је широко прихваћено. Политичке и интелектуалне вође развиле су слична гледишта. Берлински зид је пао, комунистички режими су се срушили. […] Председник водеће светске земље прокламовао је ꞌнови светски поредакꞌ, председник […] водећег светског универзитета ставио је вето на именовање професора за студије безбедности, јер је потреба за њиме ишчезла: ꞌАлилуја! Више се не бавимо ратом јер га више немаꞌ. Тренутак еуфорије на крају хладног рата створио је илузију хармоније, за коју се ускоро открило да је управо то – илузија“ (Хантингтон, 2000: 32-33). Зато, свака част Фукујами на савршено промашеној тези о досадној и хармоничној будућности без ратова после пада Берлинског зида, а српској раздраганој политикологији на исказаној памети и идеолошкој незатуцаности. (Они у свом идеолошком слепилу превидеше чак и то, да Фукујамину идеолошку бајку демантује и 1999, као да касетне и осиромашеноуранијумске бомбе вечне Империје нису падале и по њиховом комшилуку). Међутим… алилуја.
Да ли су Сједињене Америчке Државе демократија?
Трећа теза теорије завере. Замислите само, Ганзер у свом теоријско-завереничком маниру негира чак и то. Он каже: „САД нису демократија, већ олигархија, земља којом владају богаташи. Онај ко игнорише велики постојећи јаз између богатих и сиромашних у САД крије чињеницу да и милиони Американаца пате од последица империјализма Сједињених Америчких Држава, јер влада инвестира новац у наоружање и рат уместо да и нижим слојевима омогући достојан живот. (Ганзер, 2021: 41). „У спољњој политици САД никада се не ради о демократији, слободи или људским правима. Рат служи привреди и задовољењу похлепе супербогаташа. Администрације САД усредсређене су на то да осигурају приступ нафтним пољима, налазиштима природног гаса и другим сировинама, да ослабе ривале и отворе тржиште за концерне САД. Империјална моћ служи новчаној аристократији“ (Ганзер, 2021: 43). У прилог овој својој завереничкој тези Ганзер затим наводи истраживања и закључке политиколога Џефрија Винтерса који каже: „Није основано тврдити да становништво САД одлучује на демократски начин. Централну улогу имају богатство и приход“; затим социолога Питера Филипса према којем је политика у САД привилегија богатих; Ноама Чомског, Стивена Кинцера… па се чак позива и на бившег америчког председника Џејмса (Џимија) Картера. „Ранији амерички председник Џими Картер потврдио је 2015. да конце моћи у САД вуку супербогаташи. […] Политичка корупција одлучује о томе ко ће бити номинован за председничког кандидата и ко ће бити изабран за председникаꞌ резигнирано је изјавио Картер. ꞌА исто важи и за гувернере савезних држава, као и за сенаторе и конгресменеꞌ. […] ꞌКо једном уђе у Конгрес, може скупо да прода свој утицајꞌ објашњава Картер. ꞌМи смо сада постали олигархија уместо демократијеꞌ, жали се Картер. ꞌИ мислим да је то најжалоснија чињеница за фундаменталне етичке и моралне стандарде америчког политичког система коју сам икада видео у животуꞌ“ (Ганзер, 2021: 52-53).
И на крају, ако су Сједињене Америчке Државе империја онда заиста не могу бити и демократија. „ꞌКад империјализам уђе на врата, демократија лети кроз прозорꞌ, опомињао је Ван Дајк. Империјалистичка демократија је немогућ хибрид, као и атеистичка религијаꞌ“ (Ганзер, 2021: 112). Дакле, све више научних и јавних личности долази до спознаје да Фукујамина идеална либерална демократија, која је ослобођена фундаменталних унутрашњих противречности, уопште није демократија већ олигархија. Ако нису демократија, да ли су онда Сједињене Америчке Државе бар либералне? Кад империјализам уђе на врата, не лети ли и либералност кроз прозор заједно са демократијом? Питам идеолошки незатуцане политикологе – има ли између имеперијалног и либералног принципа нечег фундаментално противречног; или, има ли између идеологије империјализма и идеологије либерализма фундаменталних противречности? Само питам?
Вредности или интереси
Четврта теза теорије завере. Уз помоћ Јиргена Тоденхефера, Гензер наводи и аферу у којој се, у главној улози, нашао бивши председник Немачке Хорст Келер. Келер је морао да поднесе оставку на председничку функцију четири године пре истека мандата због изјаве коју је неопрезно дао после посете немачким трупама у Авганистану 2010. Он је у тој изјави нагласио да државе окренуте извозу попут Немачке „понекад морају бранити своје економске интересе на начин да превентивно делују у нестабилним регионима, јер такве регионалне нестабилности имају негативан утицај на Немачку кроз трговину, запошљавање и приходе“. „Председник Савезне Републике Немачке прекршио је гвоздену ꞌлицемерну забрануꞌ објашњава Тоденхефер, која је одавно темељни консензус западне цивилизације: увек мисли на сопствене интересе, али никада не говори о томе! Уместо о интересима и извозној оријентацији Келер је једноставно могао да говори о ꞌвредностимаꞌ. Тада би могао да остане председник Немачке, уверен је Тоденхефер. ꞌБило да је у питању Американац или Европљанин, увек се ради о […] њиховом благостању, њиховом друштвеном успеху, њиховој слободи. Никада о слободи другихꞌ“ (Гензер, 2021: 44-45). Другим речима, иза инсистирања америчких и европских политичара на такозваним западним вредностима, у ствари се крију прљави интереси њихове незајажљиве похлепе. (Међу нама буди речено, заиста су с тим својим вредностима дојадили и Богу и народу). Уосталом, ко би рекао да и теорије завере могу биту истините? На сопствени чуђење, примећујем да и сам постепено тонем у параноју прихватајући ову конспирацистичку идеацију. Међутим, на овом месту ћемо застати са набрајањем теза ове теорије завере, а има их онолико колико и поглавља у Ганзеровој књизи – петнаест.
Завера против теоретичара завере (или мрачна страна Википедије)
На неколико страница своје књиге, Ганзер објашњава и – како је постао теоретичар завере. Елем, кад је постао јавна личност, поштовалац његовог ангажмана пише за Википедију краћи али коректан чланак о њему. Међутим: „Приметио сам да се тај чланак погоршао када сам почео да у јавним предавањима постављам критичка питања о незаконитим ратовима САД […]. Непознати аутори су у чланак о мени унели речи ꞌтеорија завереꞌ, а руке су ми биле везане да ишта од тога променим. […] [Наиме, познато је да] израз ꞌтеорија завереꞌ примењују штабови сајопса, тј. психолошких операција да би код читалаца изазвали нелагодност“ (Ганзер, 2021: 320-321). Оно што Ганзер није могао да мења, могли су администратори Википедије. Швајцарски историчар, који је прво означен као онај који „прихвата теорије завере“, временом је постао онај који „шири теорије завере о различитим темама“. „Многи верују да ће у слободном лексикону у којем свако може да коригује грешку то брзо бити исправљено. Али управо се то до сад показало немогуће. Сарадници на вишим положајима, администратори и бирократе спречавали су да се израз ꞌтеорија завереꞌ уклони из чланка о мени јер је то језгро дискредитације. Ако корисник у више наврата покуша да промени унос о мени, блокираће му налог тако да више не може да предложи измену ни у једном чланку у Википедији. Тренутно се око чланка о мени води такозвани edit-war, борба око тога ко има веће право на тумачење“ (Ганзер, 2021: 321). У Ганзеров рат против Википедије укључио се и Маркус Фидлер, који је о томе снимио документарни филм под називом Мрачна страна Википедије. „Филм доказује да иза структуре Википедије на немачком језику делује посебан круг људи који је себи ставио у задатак да дискредитује критичаре политике САД. ꞌНа примеру чланка из Википедије о личности доктора Данијелеа Ганзера указујемо на циљано уништавање репутацијеꞌ, наводи Маркус Фидлер. Примењени метод обухвата негативну селекцију извора, позивање на нестручне новинске називе, и намерну погрешну интерпретацију правила Википедије“ (Ганзер, 2021: 323). „Надзор и експлоатација података широм света добили су енормне размере тврди и Вернер Мајкснер […]. Циљ САД састоји се у томе да дигиталним надзором осигурају своју глобалну доминацију, при чему ИТ концерни пружају ꞌоснову економске и војне хегемоније САДꞌ“ (Ганзер,2021: 303).
Додајмо овоме и запажање Пола Вирилиа изнету у студији Информатичка бомба, где он примећује да је информатичком револуцијом уведен нови тип паноптичке контроле човечанства. (Википедија: „Паноптикон је врста затворске институције коју је дизајнирао енглески филозоф и социјални теоретичар Џереми Бентам крајем 18. века. Суштина ове идеје је да се омогући да само један чувар надгледа […] затворенике ове институције, али тако да затвореници не знају да ли су под присмотром или не“). „У ствари, нећемо ништа разумети у револуцији информације [каже Вирилио] ако не прозремо да она призива, на чисто кибернетички начин, револуцију свеопштег потказивања“ (Вирилио, 2000: 64). Кибернетичка денунцијација у корист Империје, уништавање репутације оних који откривају прљаве послове Империје, и свеопште преобликовање информација у дезинформације од стране вечно будних информатичких службеника Империје, за сада врло успешно уграђују у нашу свест виртуелну империјалну стварност. На крају крајева, и наука је стављена у службу овог империјалног информационог привида. У тој служби: „Истина савремене науке мање је ширина једног прогреса него ширина техничких катастрофа које она проузрокује“ (Вирилио, 2000: 7), јер наука је та која преко своје техничке апликативе обезбеђује техничка средства потребна за све успешнију паноптичку контролу.
Било како било, при конзумирању информација о Империји преостају Вам само две опције: а) да будете паметни, здрави и изманипулисани, или б) да будете глупи и психопатолошки девијантни прихватајући „конспирацистичку идеацију“. Парафразирајмо на крају и Ничеа који је рекао: „Све што Империја каже је лаж, и све што има је украла“. Међутим, познато је и то, да је Ничеово ментално здравље у његовим познијим годинама било озбиљно нарушено. Па ето, ви сад бирајте коме ћете веровати – ИТ концернима у служби Империје или Ганзерима и њему сличним Империји супротстављеним гангстерима? „Бити или не бити [параноик], питање је сад“?
Извори:
Ганзер, Данијеле: Империја САД: Бескрупулозна светска сила, Лагуна, Београд, 2021.
Тојнби, Арнолд: Истраживање историје II, Просвета, Београд, 1971.
Хантингтон, Сeмјуел: Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка, ЦИД-
Подгорица/Романов-Бања Лука, 2000.
Вирилио, Пол: Информатичка бомба, Светови, Нови Сад, 2000.
