0 
0 Тројединствени процес: 1) првобитне једноставности, 2) цватуће сложености и 3) поновног стапајућег упрошћавања, карактеристичан је за све што постоји, а тиме и за живот људских друштава, државе и читавих култура у свету.
Развој државе непрестано прати уобличавање, кристализовање њој својствене политичке форме; пад се изражава разбијањем те форме и већим поклапањем са оним што је окружује.
Пре свега, поставићемо питање: „Шта је то форма?”. Форма је израз идеје која се садржи у материји (садржају). Она је негативан моменат појаве, a материја – позитиван. У ком смислу? Материја, на пример, за нас може бити стакло, а његова форма – чаша, цилиндрична посуда, празна изнутра; тамо где се завршава стакло, где стакла више нема је ваздух, или течност унутар суда; материја не може да иде даље од стакла, она не сме да иде даље ако хоће да остане верна основној идеји свог празног цилиндра, ако не жели да престане да буде чаша.
Форма је деспотизам унутрашње идеје који не дозвољава да се материја распрши. Када раскине окове тог деспотизма – појава нестаје. Округли или елипсасти облик, који поприма течност у одређеним условима, јесте форма, јесте деспотизам унутрашње идеје. Једна материја мора, под одређеним условима, да се – остајући и даље оно што јесте – кристализује у виду призме, друга у виду октаедра итд. Ништа друго се не сме десити, јер се у том случају она разграђује. Ишчезава.
Биљна и животињска морфологија исто тако није ништа друго до наука о томе како маслина не може да постане храст, како храст не може да постане палма итд. јер, семе је унапред одредило какво ће бити лишће, какви цветови и плодови.
Када човек клеше у камену или излива у бронзи (материји) статуу човека, када од слонове кости бруси куглу, када лепи или од парчића тканине прави вештачки цвет, он споља уноси у материју своју идеју, коју је позајмио од природе. Када он прави машину, он чини исто.
Машина се ропски покорава једним делом идеји, коју је у њу унела човечија мисао, а другим делом – свом, унутрашњем закону, својој физичко-хемијској структури, својој физичко-хемијској основној идеји. Не може се, на пример, од леда направити машина такве јачине као што је од бакра или гвожђа. Од камена се, опет, не може направити тако природан цвет као од сомота или муслина.
Онај ко жели да буде истински реалиста тамо где је потребно – мора и људско друштво да посматра са сличног становишта. Међутим, то се обично не чини. Слобода, једнакост, срећа (нарочито та срећа!) прихватају се као какве верске догме, и при том нас још уверавају да је то врло рационално и научно! А ко је рекао да је то истина?
Социјална наука се тек родила, а људи, пренебрегавајући искуство векова и примере, које им даје сада од њих толико поштована природа, не желе да виде да између егалитарно-либералног поступног развоја и идеје развоја нема ничег логички блиског, штавише: егалитарно-либерални процес је антитеза процесу развоја. Код последњег унутрашња идеја чврсто држи друштвени материјал у свом организујућем, деспотском загрљају, и спутава његове разграђујуће, разбијачке тежње. А прогрес, који се бори против сваког деспотизма – сталежа, цехова, манастира, чак богатства и. т. сл. није ништа друго до процес распадања, процес оног поновног упрошћавања целине и мешања саставних делова, о коме сам напред говорио, процес брисања морфолошких ознака, процес уништавања оних особености које су органски (тј. деспотски) својствене друштвеном телу.
Појаве егалитарно-либералног процеса сличне су појавама горења, труљења, топљења леда (мање од воде слободног, ограниченог кристализацијом); оне личе на такве појаве као што је, на пример, процес колере, који постепено различите људе претвара прво у све једнообразније лешеве (једнакост), затим у готово потпуно исте (једнакост) костуре и, на крају, у слободне (наравно, релативно) елементе: азот, водоник, кисеоник итд. („On est deborde”* – рећи ће многи, то је нешто друго. „On est deborde” и колере. Али зашто колеру не звати правим именом? Зашто је називати младошћу, препородом, развојем, организацијом?)
Код свих ових процеса: труљења, сагоревања, топљења, постепеног напредовања колере, запажају се исте, опште појаве:
- Губитак особености, које су дотле разликовале, на деспотски начин формирано дрво, животињу, здраво ткиво, целовит кристал итд. од свега сличног и граничног.
- Већа него раније сличност саставних делова, већа унутрашња уједначеност, већа једнообразност састава и. т. сл.
- Губљење ранијих строго морфолошких ознака: све се стапа, све постаје слободније и уједначеније.
Али шта једну посебну историјску, реалну науку „брига“ због неугодности, потреба, деспотизма и патњи? Чему та ненаучна сентименталност, сентименталност која је у наше време изгубила снагу и постала, поврх тога, прозаична и безвредна? Шта се мене тичу јадиковке човечанства око тог проблема? Какво право имам ја као научник да размишљам о коначним узроцима, о циљевима, о срећи, на пример, пре него што сам обавио озбиљно, дуготрајно и објективно истраживање?
Где су та недогматска, непристрасна, у смислу прогреса, чак, можда, неморална, али научно-поштена истраживања? Где су она? Она свакако – макар и не била сасвим савршена – постоје, али никако за демократе, за прогресисте. Мене не могу интересовати ни туђе, а камоли сопствене неугодности, јадиковке и патње, кад је у питању једно, мање или више, апстрактно истраживање.
Држава је, с једне стране, нешто као дрво које се развија, цвета и доноси плодове, повинујући се неком тајанственом, независном од нас, деспотском диктату унутрашње идеје. С друге стране, држава је машина коју су људи полусвесно направили, али која укључује људе као делове, као точкове, полуге, завртње, и која, на крају, развија, формира људе. Човек је у држави и механичар, и точак или завртањ, и продукт друштвеног организма.
Ма коју државу, стару или нову, погледали, у свакој ћемо наћи нешто заједничко: једноставност и истообразност на почетку, више једнакости и више слободе (бар оне фактичке, не површне), него касније… Затим јачање власти које може бити мање или више изражено, дубоко или мање дубоко раслојавање сталежа, већу разноликост живота и већу особеност области.
Истовремено, с једне стране расте богатство, а с друге – сиромаштво, с једне стране, ресурси уживања постају разноврснији, с друге – богатство и суптилност (развијеност) осећања и потреба узрокују веће патње, дубље саосећање, веће погрешке и више великих дела, више поезије и комизма; подвизи образованих – Темистокла, Ксенонфонта, Александра су узвишенији и привлачнији од обичних и грубих подвига разних Одисеја и Атила. Појављују се Софокли, појављују се Аристофани, чује се плач Корнеја и смех Молијера. Код других се, опет, Софокли и Аристофани, Корнеји и Молијери сједињују у једног Шекспира или Гетеа.
Уопште, у сложеним епохама процвата постоји нека врста политичке аристократије, која има права и положај, постоји и она обична, свакодневна аристократија, која има само положај, али не и већа права и, на крају, што је најчешћи случај – постоји аристократија која се налази на средини између политичке и свакодневне. Еупатриди у Атини, феудални сатрапи у Персији, оптимати у Риму, маркизи у Француској, лордови у Енглеској, ратници у Египту, Спартанци у Лаконији, племићи-аристократе у Русији, панови у Пољској, бегови у Турској.
Истовремено, услед унутрашње потребе за јединством, постоји и наклоност према власти чији је носилац једна личност, власти која на основу права или факта увек јача у епохи цватуће сложености. Појављују се велики, изузетни диктатори, императори, краљеви или, у крајњем случају, генијални демагози и тирани (у старохеленском смислу), Темистокли, Перикли и њима слични.
Између Перикла – незаконитог диктатора, и законитог самодршца по наследству и религији, постоји читава лествица различитих владалаца, који су вазда потребни у сложеним и цватућим епохама ради уједињења свих саставних делова, свих реално-друштвених снага, које су пуне живота и превирања.
Провинције у то време такође карактерише разнообразност у животу, правима и законима. Дрво је у потпуности изразило своју унутрашњу морфолошку идеју…
А патње? Патње подједнако прате и процес раста и развоја, и процес пропадања. Све боли дрво људског живота… Боли почетно избијање зрна. Боле први изданци; боли раст стабљике и стабла, раст лишћа, и цветање прелепих цветова – аристократије и уметности – све то прате јауци и сузе. Подједнако су болни, и брзи егалитарни процеси пропадања, и тихи процес гашења, назадовања, који често предходи егалитарном процесу. (У Шпанији, Млетачкој републици – у читавој Италији, на пример, процес гашења у XVII и XVIII веку предходио је распадању у XIX веку).
За социјалну науку бол представља последњу, неухватљиву карактеристику, карактеристику која је субјективна; тачна статистика патњи, поуздана статистика осећања неће бити могућа све док за осећања радости, равнодушности и несреће не буде пронађен неки графички показатељ, неко објективно мерило као што је, на пример, случајно откривена, спектрална анализа, којом се може утврдити хемијски састав неизмерно далеких небеских тела.
Отворите медицинске књиге, другови реалисти, и наћи ћете у њима како је музичко и флуидно субјективно мерило бола мање вредно од збира свих других пластичних и опипљивих, објективних симптома; слика организма коју лекар-физиолог има пред очима – то је важно, а не осећања необавештеног и снисходљивог болесника! Ужасне неуралгије који болеснике доводе до очајања нису препрека да они доживе дубоку старост и обављају послове, док тиха, готово безболна гангрена може да их за неколико дана однесе у гроб.
Уместо да наивно или непоштено, ако се има у виду само коначна корист, заступамо разна необјективна гледишта – комунистичко, демократско, либерално итд., много би научније било да све подвргавамо једнакој, објективној, беспоштедној оцени, па ако закључак испадне либералан, конзервативан, или некакав други, за то нећемо бити криви ми, да тако кажемо, већ сама наука.
Не постоји никаква статистика за мерење субјективне среће појединих личности; нико не зна у каквом поретку људи живе срећније. Побуне и револуције мало говоре у том правцу. Многи се побунама радују. Садашњи Крићани су, на пример, живели много боље, ако ни од кога другог, а оно од тракијских Бугара и Грка, и имали један далеко безбрижнији и пријатнији живот од оног који су водили сиромашни становници у великим градовима. Добронамеран човек, који уме да види, кога политика није отровала, био би фасциниран погледом Крићана, њиховом лепотом, здрављем, чистоћом домова, хармоничношћу њиховог приватног, породичног живота, пријатном самоувереношћу и достојанственим држањем… А, ето, ти Крићани су се, пре других турских поданика, дигли на устанак, уверени да највише пате, иако су тракијски Бугари и Грци живели много горе и трпели далеко веће увреде и малтретирање, како од сурове полиције, тако и од властитих лукавих старешина.
Не постоји статистика која може да утврди да приватна лица живе боље у републици него у монархији; боље у ограниченој него у неограниченој монархији, боље у егалитарном друштву него у сталешком, у богатом него у сиромашном. Зато, одбацујући мерило среће као неприхватљиво за савремену социјалну науку (а, можда, и као заувек погрешно и непоуздано), нећемо погрешити ако се окренемо објективној слици и упитамо себе: постоје ли неки свеопшти и сасвим обични закони који се тичу развоја и пропадања људских друштава?
А ако не знамо да ли је могуће свеопште царство среће, онда се, бар, потрудимо да заједничким снагама сазнамо, колико нам то средства дозвољавају, шта је потребно за срећу ове или оне конкретне државе. Да бисмо сазнали шта организму одговара, морамо пре свега добро проучити сам организам. За хигијену лечења, треба на првом месту знати физиологију.
Форма, рекао сам већ, је израз унутрашње идеје на површини садржаја. Идеја лопте је, на пример, једнако растојање свих тачака на површини од центра. Зар идеја не долази до изражаја на површини лопте, зар она није та која кости, дрвету, капљици, уопште садржају, материји, даје форму? Наравно, када је реч о тако једноставној појави као што је лопта, то је јасно; али кад је реч о сложенијој појави, као што је људско друштво, то и није тако јасно. Па ипак, метафизичка основа је иста и за малу лопту, и за велику државу.
Свака нација, свако друштво има своју државну форму; она је у основи непроменљива до краја историје, али се мења, брже или спорије, само у појединостима, и то од почетка до краја. Она не настаје одједном и свесно од самог почетка. Њу није могуће одмах разумети; она долази до пуног изражаја тек у фази цватуће сложености и највишег јединства, после које увек, раније или касније, следи губљење те форме, а затим пропадање и смрт.
Тако је државна форма старог Египта представљала јако изражену сталешку монархију, коју је, по свему судећи, веома ограничавала свештеничка аристократија и религијски закони. Персија је, како се чини, имала више феудално, витешко порекло: њену феудалност је обуздавао у принципу безгранични царизам, земаљски израз добра, Ормузда.
Историја Грчке и Рима је темељније проучена, и зато је на њиховом примеру све то много јасније. Атина је управо у тој цватућој фази изградила своју државну форму. То је била демократска република, са привилегијама, са еупатридима, новчаним цензусом, робовима, и, на крају, симпатијама према фактичкој, незаконитој, непосредној краткотрајној диктатури Перикла, Темистокла итд.
Та форма, чија се природна залога чувала, наравно, само у наравима и околностима, развила се управо у сложеном цватућем периоду, од Солона до пелопонеских ратова. За време тих ратова почео је процес губљења форме, почео је егалитарни прогрес. Слободе је и без тога било много; тражила се већа једнакост.
Спарта је, од епохе Ликурга до понижења које су јој приредили Тебанци, такође била изградила своју врло оригиналну, спутавајућу деспотску форму аристократског, републиканског комунизма, са нечим што личи на два наследна председника. Та форма је, у поређењу са атинском, значила веће ограничавање, већу тиранију, и зато је у Атини било више живота и стваралаштва него у Спарти, која је, иначе, била јача и дуговечнија.
Све остале државе грчког света осцилирале су између дорске форме Спарте и јонске форме Атине. Потреба за формом, спутавањем, тиранијом, дисциплином, која је настала из потребе за самоочувањем, била је и у распуштеном и расцепканом хеленском свету тако велика да се у многим државама демократског карактера (тј. тамо где је био слабији сталешки деспотизам) развила тиранија, тј. дисциплина личне власти (Поликрат, Периандар, Дионисије Сиракуски и други).
Сеоски, спахијски и витешки феудализам био је, по свему судећи, увек слаб у Хелади, скоро као и у Риму; све аристократије Хеладе и Рима имале су градски карактер; све оне су биле, да тако кажемо, муниципалне по свом пореклу.
Историја Македоније је врло сиромашна, и података о првобитној организацији македонског царства има мало. Међутим, неки историчари сматрају да је код Македонаца феудализам био јаче изражен од муниципалности (заиста, о македонским градовима се готово и не говори, већ само о царевима и њиховој дружини, о Александровим „Генералима”).
Ослабели хеленски муниципални свет, спојивши се са сировом, неразвијеном феудалношћу Македонаца, дошао је до брзог државног јединства за време Филипа и Александра и тек је од тог тренутка био у стању да шири своју цивилизацију до саме Индије и централне Африке. Опет се, значи, показало да је за највећу снагу и моћ потребна већа сложеност форме – повезивање аристократије и монархије.
Период процвата Рима је, по мом схватању, приближно период од пунских ратова до императора из династије Антонина. Управо у то време настала је муниципална, изборна диктатура, императорство, које је дисциплиновало Рим и касније послужило Византији.
Исто видимо и у европским државама. Италија, која је настала на развалинама Рима, изградила је, приближно у епохи Препорода – и раније од свих других европских држава – своју државну форму у облику две крајње заоштрене антитезе – с једне стране, јаке централизације, у виду државног папства, које је обједињавало читав католички свет далеко изван граница Италије, а са друге – за себе, за Италију, у облику крајње децентрализованих малих муниципално-аристократских држава, које су се непрестано колебале између олигархије (Венеција и Ђенова) и монархије (Напуљ, Тоскана итд.).
Државна форма, својствена Шпанији, искристалисала се нешто касније. То је била самодржавна и аристократска монархија, са недовољно централизованим провинцијама, која је имала локалну и делимично сталешку независност и привилегије, и тако представљала нешто средње између Италије и Француске. Епоха Карла V и Филипа II је била епоха процвата.
Државна форма, својствена Француској, представљала је у највишем степену централизовану, изразито сталешку, али самодржавну монархију. Та форма се посебно уобличавала за време Луја XI, Франсоа I, Ришељеа и Луја XIV; она је доживела своју деформацију 89. године.
Државна форма Енглеске је била (а донекле и сада) ограничена – у почетку мање од Француске – сталешка, децентрализована монархија, или, како други кажу, аристократска република са наследним председником. Ова форма је примила своје коначне контуре истовремено кад и Француска и то за време владавине Хенрика VIII, Елизабете и Вилхелма Оранског.
Немачка је (од Наполеона I и до 1848. и 1871. године) по својој државној форми представљала: савез малих, одвојених, сталешких држава, више или мање самодржавних, са изабраним императором – сизереном (не муниципалног, већ феудалног карактера).
Све ове, већ сасвим изграђене, форме почеле су да се постепено мењају код једних од XVIII века, а код других у XIX веку. У свима је започео егалитарни и либерални процес. Можемо претпоставити да је од свега тога Васељена имала неку општу корист, али ни у ком случају то није било корисно за дуже очување самих тих појединих државних светова.
Кажу да реакција није у праву, зато што она не види истину. Не види истину?! Она свуда емпиријски схвата и осећа истину; али поједине ћелије, влакна, ткива и делови организма постају јачи у својим егалитарним поривима, од власти унутрашње организујуће деспотске идеје!
Атоми лопте не желе више да чине лопту. Ћелије и влакна посеченог дрвета које се суши или сагоревају или се распадају, стапају, славећи једноставност будуће, нове организације и не примећујући да је то стање страшан тренутак преласка на неорганску елементарност слободне воље, беживотног праха, некристализоване, растопљене или иситњене соли.
До времена Цезара, Августа, св. Константина, Франсоа I, Луја XIV, Вилхелма Оранског, Пита, Фридриха II, Перикла, Кира или Дарија Хистаспа итд. – сви прогресисти су у праву, сви конзервативци нису. Прогресисти тада воде нацију и државу њеном напретку и процвату. Конзервативци греше и не верују ни у напредак, ни у процват.
Чим започне, након сложене, цватуће епохе, процес поновног упрошћавања и мешања контура, тј. већа једнообразност провинција, стапање сталежа, покретљивост и нестабилност власти, опадање улоге религије, сличност васпитања и т. сл., чим, дакле, почне да слаби деспотизам морфолошког процеса, сви прогресисти престају, кад је реч о срећи државе, да у теорији буду у праву, иако, и даље, тријумфују у пракси. Они нису у праву кад је у питању теорија јер, желећи да исправљају, они руше; они побеђују у пракси, јер иду лако низ стрмину, низ матицу. Они тријумфују, они имају огроман успех.
Сви конзервативци и присталице реакције су у праву – кад је реч о теорији – онда када започне процес поновног упрошћавајућег стапања јер они желе да лече и опораве организам. Нису они криви што је њихова победа кратког века, нису криви што нација више не уме да подноси дисциплину апстрактне државне идеје, скривене у њеним недрима. Али они врше своју дужност и, колико могу, успоравају пропадање, враћајући нацију, понекад уз примену силе, на култ државности, која ју је створила.
До дана цветања боље је бити једро или парни котао; после тог неповратног дана достојније је бити сидро или кочница за народе који јуре низбрдо, јуре често наивно, поштено, уз победоносне покличе, са развијеним заставама наде, све док им неки Седан, Херонеја, Арбела, некакав Аларих, Мухамед II или Париз дигнут у ваздух динамитом, не отворе очи за право стање ствари.
Ја могу да предвидим још једну критику на свој рачун: знам да ће многи рећи да је пред крај живота једне културе, пред политички пад једне државе увек приметније стапање него упрошћавање. И у античко доба, и сада. Међутим, само стапање је, као прво, својеврсно упрошћавање слике, упрошћавање јуристичке потке и свакодневног, животног веза на њој. Стапање свих боја води сивој или белој боји. А главно образложење је, ево, где. Запитајмо се: јесу ли данашњи Копти, потомци Египћана, или сиријски Арапи прости, тј. мање сложени? Јесу ли прости били пагани, сеоски идолопоклоници, који су се одржали после пада и нестанка хеленско-римске религиозности и културе у вишим слојевима друштва? Јесу ли прости били хришћански Грци под турском владавином, до устанка 20-их година? Јесу ли прости Хебри, остаци поклоника ватре у персијско-мидијском културном свету?
Разуме се, сви побројани представници народа, остаци народа, њихове општине су неупоредиво простији него што су били људи, општине, нације у епохи процвата Египта, Калифата, грчко-римске цивилизације, него што су били Персијанци за владавине Дарија Хистаспа или Византијци у време Јована Златоустог. Људи су једноставнији, тј. мање сложени као личности, по начину мишљења, укусима и потребама; општине и читави остаци нација или религија су такође мање сложени због тога што су људи у њиховој средини сви врло слични или једнаки међу собом. Дакле, пре свега стапање и одређен степен поновног снижавања (тј. квантитативно упрошћавање), затим смрт посебне културе у вишим слојевима или пропаст државе, и, на крају, поновна једноставност националних и религиозних остатака, које надживљавају своју државу. Данас (у XIX веку) ову предсмртну болест многи желе да прогласе за идеал будућег здравља! Идеал разних Прудона и Кабеа – потпуна једнообразност људи по положају, васпитању, итд. – шта може бити простије као идеал?
Превели с руског Марија Марковић и Бранислав Марковић
Извор: Константин Леонтјев, Византизам и словенство, Логос Ортодос, Београд, 1994.
Извор: Нови Стандард
