0 
0 Аутор: Срђан Шљукић
Пре пар дана све су дневне новине у Србији пренеле вест о наступу председнице Владе Републике Србије Ане Брнабић на ТВ Пинк, на којем се она, између осталог, жалила на недостатак солидарности међу грађанима у овим тешким моментима за српско (и не само српско) друштво. Она је истакла да се грађани у неким местима масовно не одазивају на апеле да се остане код куће, да одлазе на излетишта, шетају у парковима, да би увече из својих станова аплаудирали у знак подршке лекарима и другом медицинском особљу. То је несолидарност, себичност и лицемерје, закључила је председница Владе, упитавши се: „Како можемо да будемо такви људи?“[1]
Ако узмемо да је то тако, а извесној мери и јесте, питање није „како“, него „зашто“. Свака друштвена појава има више узрока, сигурно и ова о којој говори А. Брнабић. Један је, вероватно, ипак главни и он је системске природе. Већ више од две деценије грађани Србије су, систематски и упорно, преко медија и такозваних НВО, а затим и путем образовног система и политичара, убеђивани да не постоји ништа важније од индивидуалних права свих врста, од нечије позиције на тржишту, од појединачног трагања за добитком и сл. Људска права, која се непрестано „обогаћују“ новим елементима, у првом су плану свуда и на сваком месту; дужности и обавезе виђени су као непотребно „смарање“; себичност и тежња за згртањем материјалних добара бивају увек изнова промовисани као покретач и сврха сваке делатности; спроводи се бесомучна приватизација свега и свачега, јер је све што је државно наводно „лоше“; хедонизам без граница је постављен као циљ којем треба да теже долазеће генерације. Ја, ја и само ја; мени, мени и само мени. Неолиберализам у економији, екстремни либерализам у политици и дрштву – то је доминантни систем већ дуго у Србији.
Истовремено, све што је колективно и као такво може бити упориште друштвеној солидарности бива е тикетирано као „назадно“ и изложено порузи. Иако потреба за сузбијањем породичног насиља није спорна, са „прљавом водом“ се хоће избацити и „дете“: хетеросексуални брак и породица су под непрекидним ударима, посебно тиме што се мушкарци (мужеви, очеви) сви унапред сматрају сумњивим, односно потенцијалним силеџијама, силоватељима, па и убицама. Дечја права се проширују у бескрај, тако да се чини да се она заправо сматрају паметнијим и зрелијим од својих родитеља (чему онда установа пунолетства?), чак их се позива и охрабрује да исте потказују. Право на абортус се развлачи до апсолутности, а свако оспоравање овога бива ућуткивано медијском хистеријом. Нација, тај кључни колективитет модерних друштава, сматра се „превазиђеном“ и „застарелом“; свако испољавање патриотизма изједначава се са шовинизмом, неретко и са фашизмом. Ако кажете да сте поносни што сте Србин, имате добре шансе да вас назову „нацошем“; ако инсистирате на ћирилици, бићете виђени као „затуцани“. Посебно је последњих година, укључујући и ово данашње ванредно стање, нападана Српска православна црква, као једна од последњих преосталих националних институција. Ако сте верник, гледаће на вас као да сте залутали у модерност из Средњег века (као да религије нема у модерним друштвима), као на „ниже биће“ које „не схвата“ да је свет данас другачији. Тако се на систематски начин жели разорити још један бастион колективног, још једно упориште друштвене солидарности: религија.
Дакле, нема места чуђењу. Несолидарност и себичност су системски производ, дело истог оног система чији је део и сама председница Владе. Апсолутни шампион несолидарности и себичности, али и лицемерја, данас је Европска унија, творевина у коју се заклиње садашња власт у Србији, али и добар део опозиције.
Корону ћемо већ некако „прегурати“, али ће суштинки проблем остати. Урушавањем друштвене солидарности озбиљно је нарушен еволутивни капацитет српског друштва. Срећом, корени породице, народног осећања и религиозности су веома дубоки. Резерве још увек постоје: сетимо се поплава 2014. године, када се хиљаде младих људи сјатило да помогне на критичним местима. Не треба искључити ни неку нову спонтану обнову друштвене солидарности. Оно што нама треба, међутим, јесте системска промоција колективних вредности (па тако и солидарности), уместо њиховог системског подривања. Само на тај начин ћемо повећати своје шансе да опстанемо и као држава и као народ.
Село Бегеч, 08.04.2020.
Извори:
[1] https://www.blic.rs/vesti/drustvo/brnabic-za-deset-dana-krecemo-sa-plazma-terapijama-uzimacemo-krv-oporavljenih-i/sg7zz24?fbclid=IwAR1ViSZKXTTECLvdqAV7SAM-DncoLPC795ljgRgvY19p_GryLvjY6BADY-s
