0 
0 Аутор: Тодор Вулић
Под егзактним наукама се конвенционално подразумевају научне дисциплине које теже оним врстама сазнања која се могу математички и експериментално изложити и доказати. У тим наукама се довољно устаљене појаве и односи описују као закони, а ти закони су: објективни, јер не зависе од људске воље; општи, јер важе за веома обимне класе случајева; стални, јер делују у оквиру веома дугог временског интервала и нужни, јер их није могуће изменити било каквим деловањем. Закономерна устаљеност појава омогућава предвиђање момента њиховог будућег испољавања и манифестовања. (У астрономији је могуће тачно предвидети кретања планета: рецимо – ког датума ће 2020. године Земља бити у афелу – у најудаљенијој тачки своје орбите од Сунца, као и многе друге кардиналне моменте набеске механике)? Имајући у виду наведене одреднице, историја, онако како се данас доживљава и дефинише, није, нити може бити егзактна, јер по доминантном мишљењу савремених теоретичара она:
- „не формулише законе,
- не служи се математичким обрасцима и
- не допушта предвиђање будућности.“
Међутим, ова научна парадигма је имала и опоненте, па овом приликом наведимо само једног од њих: „Тако је још 1858. године немачки историчар Фридегар Моне развијао теорију циклуса, јер му се чинило да ће само тако историја постати егзактна као природне науке, и чак постати највиши ступањ антропологије… Ослањајући се на Вика и резултате природних наука, Моне је закључио да је цикличност она толико тражена законитост историјског живота“ (Тартаља, 1976: 54). Дакле, по Монеу, и историја би могла бити егзактна уколико би се доказала цикличност њене динамике. Оно што заита чуди је чињеница, да ту цикличност историјског развоја није ни мало тешко доказати, али историчарима не пада на памет да тако нешто чак и покушају. Образовани на идеји линеарности и непоновљивости историјског развоја (што подразумева и током тог образовања обликовање одговарајућих менталних „филтера“), до њихове свести не допиру помисли да би научна истина могла бити другачија. Чини се да историчари идеју циклизма историјског тока доживљавају онолико озбиљно, колико и идеју да човек може летети уколико маше рукама. Покушајмо зато да Монеову теорију проверимо анализирајући нововековну историју српске државности.
У свом развоју, нововековна српска држава је пролазила кроз низ фаза: од полуаутономије у оквиру Турског царства, до државне независности; од кнежевине, преко краљевине до републике; од једнонационалне државе, преко федерације и конфедерације држава, до (поново) једнонационалне државе… У свим тим фазама, мењајући устројство, државне идеологије и друштвене односе, мењала је и име. Свака промена државног имена означавала је и квалитативно другачију фазу њеног развоја (или како би то стари латини рекли: nomen est omen). Међутим, у светлу питања о егзактности историје, а тиме и цикличности њеног тока, умесно је запитати се: има ли у том „хаосу“ историјских фрагмената било каквог система; има ли у тим квалитативним преломима развоја српске државности било какве детерминисаности и ритмичке предодређености? Чини се да има, јер како објаснити чињеницу да је око 61/62 године после постављања државних темеља у Првом српском устанку, Кнежевина Србија стекла фактичку независност од Турског царства 1867; да је 61/62 године после 1867. проглашена Краљевина Југославија, 1929; да је око 61/62 године после проглашења Краљевине Југославије настала Савезна Република Југославија, 1992; да је 61/62 године после проглашења Краљевине Србије 1882, проглашена Федеративна Народна Република Југославија 1945, а да је 61/62 година после 1945, проглашена Република Србија као самостална држава 2006… Као што су те државе настајале по временском распону од 61/62 године, тако су по истом распону и престајале да постоје. Око 61/62 године после краја аутономне Кнежевине Србије у оквиру Турског царства, 1867, престала је да постоји Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, 1929; око 61/62 године после Краљевине СХС, 1929, престала је да постоји СФР Југославија, 1992; око 61/62 године после Краљевине Југославије, 1945, престала је да постоји Државна заједница Србије и Црне Горе, 2006… Хоће ли Република Србија у садашњој државно-правној форми престати да постоји око 61/62 године после краја ФНР Југославије 1963, и хоће ли после ње бити проглашена нова држава са другачијим именом? Ако та ритмичка реплика СФР Југославије настане – требала би настати у блиској будућности.
Покажимо у наставку ове приче о егзактности историје, хронолошку паралелу развоја српске државности по временском ритму од 61/62 (+/-2) године. Као матрични, коришћен је период од 1805. до 1821. године, у којем су постављени темељи те државности. У првом кругу, овај период се реплицирао у период Кнежевине Србије – од почетка њене фактичке независности 1867. до њеног краја 1882.
Први и други круг:
Матрични период (1805-1821) – Кнежевина Србија (1867-1882)
После устанка против дахија и њиховог погубљења 1804, наредне године устаници улазе у сукоб са централним властима Турског царстава. Ослобођење језгра нововековне српске државе окончано је почетком 1807. године.
1807 – Ослобођена Београдска тврђава.
Турци протерани из будуће српске престонице.
1867 – Ослобођена Београдска тврђава.
Последњи турски гарнизон напустио српску престоницу.
Међувреме: 61/62 (-1) године.
1807 – Крај окупације језгра нововековне српске државе.
1867 – De facto крај окупације (или државне зависности) Кнежевине Србије.
Међувреме: 61/62 (-1) године.
* * *
1807 – Почетак de facto независне Устаничке државе.
1867 – Почетак de facto независне Кнежевине Србије.
Међувреме: 61/62 (-1) године.
1808 – Озакоњена наследна владавина Карађорђа Петровића.
1868 – Озакоњена наследна владавина кнеза Милана Обреновића.
Међувреме: 61/62 (-1) године.
1808 – Почетак династичке владавине Карађорђевића.
1968 – Почетак династичке владавине Јевремове гране Обреновића.
Међувреме: 61/62 (-1) године.
1808 – Уставним актом конституисана Устаничка држава.
1869 – Намесничким уставом конституисана независна Кнежевина Србија.
Међувреме: 61/62 године.
1813 – У рату против Турске царевине поражена војска Устаничке Србије.
1876 – У рату против Турске царевине поражена војска Кнежевине Србије.
Међувреме: 61/62 (+1) године.
После пораза Устаничке државе и њене поновне окупације, 1815. избија Други српски устанак. Он се завршава двовлашћем. Власт су делили београдски везир Марашли Али-паша као представник турске власти и вођа устаника Милоша Обреновића као представник побуњеног народа. Почетком наредне године Порта низом фермана (указа) институционализује новонастало стање.
1816 – De iure крај дотадашњег турског окупационог режима.
1878 – De iure крај државне зависности Кнежевине Србије од Турске.
Међувреме: 61/62 године.
* * *
Наредне 1817. године на Митровској скупштини народних старешина Милош је проглашен за наследног кнеза, чиме је Србија номинално постала аутономна Кнежевина у оквиру Турског царства под наследном влашћу Обреновића. (Порта ове скупштинске одлуке није пристала да легализује). После 61/62 године, Кнежевина Србија је на Берлинском конгресу стекла међународно признату независност.
1817 – Почетак полуаутономне Кнежевине Србије.
1878 – Почетак de iure независне Кнежевине Србије.
Међувреме: 61/62 године.
1821 – Крај двовлашћа Марашли Али-паше и Милоша Обреновића.
1882 – Крај Кнежевине Србије.
Међувреме: 61/62 године.
Други и трећи круг:
Кнежевина Србија (1867-1882) – Краљевина Југославија (1929-1945)
У наредном кругу, матрични период се преко Кнежевине Србије реплицирао у период Краљевине Југославије. Надаље ће ова упоредна хронологија бити сведена само на основне хронолошке елементе.
1867 – Почетак de facto независне Кнежевине Србије.
1929 – Почетак Краљевине Југославије.
Међувреме: 61/62 године.
1869 – Намесничким уставом конституисана de facto независна Кнежевина Србија.
1931 – Септембарским уставом конституисана Краљевина Југославија.
Међувреме: 61/62 године.
1878 – Крај de facto независне Кнежевине Србије.
1941 – De facto крај Краљевине Југославије.
Међувреме: 61/62 године.
* * *
1878 – Почетак de iure независне Кнежевине Србије.
1941 – Почетак окупације (и почетак Недићеве Србије).
Међувреме: 61/62 (+1) година.
1882 – Крај Кнежевине Србије.
1945 – De iure крај Краљевине Југославије (крај окупације и Недићеве Србије – 1944).
Међувреме: 61/62 (+1) година.
Трећи и четврти круг:
Краљевина Југославија (1929-1945) – СР Југославија и ДЗСЦГ (1992-2006)
У следећем кругу, матрични период се преко Краљевине Југославије реплицирао у заједничку државу Србије и Црне Горе.
1929 – Почетак Краљевине Југославије.
1992 – Почетак СР Југославије као заједничке државе Србије и Црне Горе.
Међувреме: 61/62 (+1) година.
1931 – Септембарским уставом конституисана Краљевина Југославија.
1992 – „Жабљачким“ уставом конституисана СР Југославија.
Међувреме: 61/62 године.
1941 – De facto крај Краљевине Југославије.
2003 – Крај СР Југославије.
Међувреме: 61/62 године.
* * *
1941 – Почетак окупације (и Недићеве Србије).
2003 – Почетак Државне заједнице Србије и Црне Горе.
Међувреме: 61/62 године.
1945 – De iure крај Краљевине Југославије (крај окупације и Недићеве Србије – 1944).
2006 – Крај Државне заједнице Србије и Црна Горе.
Међувреме: 61/62 године…
* * *
Уколико се статусно-правним променама додају и династичке смене и преврати, добија се следећа упоредно-хронолошка слика.
Први и други круг:
Аутономна Кнежевина Србија (потпериод Карађорђевића) –
Краљевина Србија (потпериод Карађорђевића)
По временском ритму од око 61/62 године, период владавине Карађорђевића аутономном Кнежевином (1842-1858), реплицирао се у период владавине Карађорђевића Краљевином Србијом (1903-1918).
1842 – Крај прве владавине Милошеве гране Обреновића.
1903 – Крај владавине Јевремове гране Обреновића.
Међувреме: 61/62 године.
1842 – Почетак владавине Карађорђевића аутономном Кнежевином Србијом.
1903 – Почетак владавине Карађорђевића Краљевином Србијом.
Међувреме: 61/62 године.
У фебруару 1854. на кнежевом двору прочитан је нови хатишериф (устав), издат у децембру 1853, о преустројству Кнежевине са проширењем дотадашње аутононије и изједначавања њеног статуса са кнежевинама Влашком и Молдавијом.
1854 – Крај дотадашњег устројства аутономне Кнежевине Србије.
1915 – De facto крај Краљевине Србије.
Међувреме: 61/62 године.
* * *
1854 – Почетак потпериода Кнежевине Србије са проширеном аутономијом.
1915 – Почетак потпериода окупације Краљевине Србије.
Међувреме: 61/62 године.
1858 – Крај владавине Карађорђевића Кнежевином.
1918 – De iure крај Краљевине Србије (и окупациониог режима).
Међувреме: 61/62 (-1) година.
1858 – Почетак друге владавине Обреновића Милошеве гране (кнежева Милоша
и Михаила) аутономном Кнежевином, после повратка из изгнанства у земљу.
1918 – Почетак Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и нови почетак владавине
Карађорђевића (краља Петра I и регента Александра) после повратка
у ослобођену земљу…итд
Међувреме: 61/62 (-1) година.
Други и трећи круг:
Краљевина Србија (потпериод Карађорђевића) –
СФР Југославија (потпериод владавине Јосипа Броза)
По датом временском распону, потпериод владавине Карађорђевића Краљевином Србијом, реплицирао се у владавину Јосипа Броза СФР Југославијом.
1903 – Почетак владавине Карађорђевића Краљевином Србијом.
1963 – Почетак СФР Југославије и почетак Брозове владавине СФРЈ-ом.
Међувреме: 61/62 (-1) година.
1914 – Престолонаследник Александар проглашењем за регента Краљевине Србије
преузима фактичку власт у Краљевини.
1974 – Јосип Броз изабран за доживотног председника Председништва СФРЈ-а.
Међувреме: 61/62 (-1) година.
* * *
1915 – Почетак потпериода окупације Краљевине Србије.
1974 – Почетак уставно конфедерализоване СФР Југославије.
Међувреме: 61/62 (-1) године.
1918 – De iure крај Краљевине Србије (и крај окупације).
1980 – Крај потпериода владавине Јосипа Броза СФР Југославијом.
Међувреме: 61/62 године.
На основу ових хронолошко-ритмичких паралела уочава се да династичке смене имају исту снагу прелома у развоју српске нововековне државности као и статусно-правне промене и да се оне међусобно реплицирају. Почетак друге династичке владавине Обреновића Милошеве гране 1858, реплицирао се у почетак нове државне творевине под називом Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца 1918, а почетак династичке владавине Карађорђевића Краљевином Србијом 1903, реплицирао се у почетак СФР Југославије 1963. Интересантно је да се de iure крај Краљевине Србије 1918, реплицирао у крај владавине Јосипа Броза 1980. Изгледа да је Броз сам за себе био и „династија“ и посебна „епоха“ у нашем државном развоју.
Наравно, по истој овој ритмици су се у нашој нововековној историји дешавале и персоналне смене на власти или квалитативни преломи у персонално истој владавини. На самом почетку 20. века завршила се владавина краља Александра Обреновића 1903, а тај завршетак се десио 61/62 године после свргавања и краја прве владавине кнеза Михаила 1842; наследник последњег Обреновића, краљ Петар I Карађорђевић завршио је владавину 1921, или око 61/62 године после краја владавине кнеза Александра Карађорђевића 1858; наследник краља Петра I Карађорђевића, краљ Александар Карађорђевић, завршио је владавину Краљевином СХС 1929, или 61/62 године после краја друге владавине кнеза Михаила 1868, а владавину Краљевином Југославијом, 1934, или 61/62 године после краја владавине Намесништва малолетног кнеза Милана Обреновића (или краја владавине првог Милановог намесника Миливоја Петровића Блазнавца),1872; краљ Петар II Карађорђевић завршио је своју номиналну владавину 1945, или око 61/62 године после краја кнежевске владавине Милана Обреновића 1882; Јосип Броз је своју председничку владавину ФНР Југославијом завршио 1963, или око 61/62 године после краја владавине последњег Обреновића 1903, а владавину СФР Југославијом 1980, или 61/62 године после краја владавине окупационих власти (или краја владавине аустроугарског цара Карла Хабзбурга окупираном Србијом и другим јужнословенским просторима) 1918; колективно Председништво СФР Југославије завршило је владавину 1992, или око 61/61 године после краја владавине краља Александра Краљевином СХС 1929, а председник СР Југославије Зоран Лилић је завршио владавину 1997, или око 61/62 године после краја Александрове владавине Краљевином Југославијом 1934; Војислав Коштуница је завршио председничку владавину 2003, или 61/62 године после кнеза Павла 1941, а једини председник Државне заједнице СЦГ, Светозар Маровић, окончао је председниковање 2006, или 61/62 године после краја номиналне владавине краља Петра II Карађорђевића 1945… итд. Изостављање двојице председника СР Југославине, Добрице Ћосића и Слободана Милошевића из ове упоредне хронологије, не би требало да збуњује. У историјској ритмици није неуобичајено да владавину једног владара понове двојица његових посредних настављача својим краћим владавинама узетих збирно. Тако је Слободан Милошевић (1997-2000) заједно са Војиславом Коштуницом (2000-2003), по датом распону, поновио владавину кнеза Павла (или Намесништва малолетног Петра II Карађорђевића). Милошевић је постао председник СР Југославије 1997, око 61/62 године после почетка намесничке владавине кнеза Павла 1934, а Коштуница је завршио председничку владавину 2003, или 61/62 године после Павла 1941…
* * *
Ова веома сажета, испрекидана (због скраћивања текста) и ни изблиза завршена хронолошка анализа чини се да потврђује Монеову теорију „да је цикличност она толико тражена законитост историјског живота“. Изгледа да ће теоретичари и филозофи историје једног дана ипак „летети машући рукама“, колико год то данас њима изгледало немогуће. Историја ће бити наука која формулише законе, служи се математичким обрасцима и предвиђа будућа дешавања на основу прошлих збивања. Самим тим ће бити и егзактна, јер је и историјска динамика: објективна, општа, стална и нужна.
„Самим тим ће бити и егзактна, јер је и историјска динамика: објективна, општа, стална и нужна.“ а да ли су то „закони : објективни, јер не зависе од људске воље;“?
А шта и иначе зависи од људске воље? у односу на Божанску Вољу, блокаде стечене васпитањем, сетве и жетве, греха предака, сталних сугестија Анђела(Божијих и палих), па и клетви….вероватно јако мало, само да кажемо ДА је ДА, или НЕ је НЕ ( Беседа на гори Тавор: 37. Дакле нека буде ваша ријеч: да, да; не, не; а што је више од овога, ода зла је.)
Али добро, циклизам је очито по Тодоровом учењу присутан. Шта нам то говори. Како Тодор установљава историјски циклизам, он се своди као најинтересантнији за установљавање будућих догађаја. Али тога се сви плаше. Да ли констатација изведена из низа могућности: „Хоће ли Република Србија у садашњој државно-правној форми престати да постоји око 61/62 године после краја ФНР Југославије 1963, и хоће ли после ње бити проглашена нова држава са другачијим именом?“ говори да се озбиљне промене у републици СРБији очекују 2024 (+/-1)? Председнички избори се одржавају 2022. год. Значи ли то да ће се промене десити, мирно или насилно, тек две(+/-1) године касније, између председничких избора????
Близу је то, после балконског рата. Живи били па видели.