0 0
Read Time:31 Minute, 40 Second

Имамо то задовољство, да Вам представимо разговор са Ненадом Ћурковићем, по нама, изузетног аутора, чији се бројни чланци и есеји, осим код нас, могу наћи и на бројним другим порталима. 

1. Како капитализам, као доминатни економски модел данашњице, учествује у глобалном припитомљавању људи?

 

Људи се припитомљавају да би били експлоатисани. А шта је капитализам, него систем експлоатације. Само то и ништа друго.

Припитомљавање је цивилизацијски процес. Започело је са појавом пољопривреде, а ово модерно са индустријском револуцијом. Глобално припитомљавање људи почиње од тренутка када се капитал наметнуо као једини могући облик међуљудских односа.

Тај деструктивни процес започиње са интензивном грађанизацијом,  разарањем традиционалне заједнице, њеном фрагментацијом и деструкцијом човековог бића, његовом атомизацијом, укидања личности појединца у корист његове индивидуализације, друштвене изолације, и људским инжињерингом, секуларним грађењем модерног човечијег лика по слици капитала.

У овом процесу припитомљавања, од почетка индустријске револуције, људи су претварани у капиталистичка бића. Резултат тога је појава капитала у људском облику.

Припитомљавање људи је повезано и са још нечим што их је учинило потпуно пасивним, са чињеницом да их је капитал изиграо, да им је у једном тренутку умакао.

Економски процеси су данас су изван контроле, тако да су пред тим кретањем сви немоћни, чак и они који на ове процесе још увек имају известан утицај. И њих је, као и све друге, капитал вешто заобишао. Свима је доскочио. На глобалном плану, у ситуацији када је позиција капитала таква, не чуди што његову неприкосновену доминацију прате монетарни шокови, пренасељеност, загађеност човекове средине, енергетска криза …

Људи више нису у могућности да контролишу кретање капитала, нити ће икада бити у стању да га обуздају.

Човек у циљу јачања сопственене моћи, својих људских потенцијала, те исте моћи обуздава. Маркс је говорио за човека, да тиме што делује у спољашњем свету и мења га, он у исто време мења и властиту природу, развија своје успаване моћи и приморава их на послушност. Очовечење човека је у суштини припитомљавање, односно, култивисање, стављање дивље – претеће, ирационалне – природе, под рационалну контролу.

Супротно од онога што је Маркс претпостављао и тврдио, развој производних снага није ослобађао радничку класу, него капитал. Тај процес је пратило припитомљавање, пасивизовање свих људи, не само пролетаријата. Био је то процес дехуманизације, а не очовечења човека. Самим тим, пролетаријат, како га је Маркс замишљао, у евентуалном преокрету неће имати никакву улогу.

Капитализам припитомљава људе, јер на тај начин настоји да уклони све препреке које сметају његовом све бржем кретању и све већем ширењу. Капитал тријумфује и стално јача, с амбицијом да постане глобални феномен, пороби цео свет. А последица тога је још већа припитомљеност човека, њихова све већа пасивност.

Масовно припитомљавање је у тој мери сузило свест савременних људи и отуђило их, да данас готово сви размишљају на исти начин и имају на уму истоветна практична решења. Због тога само тапкамо у месту, у уверењу да незадрживо грабимо напред. А заправо, све дубље тонемо.

Припитомљени човек више не пружа отпор и прихвата капитализам као неоспорну чињеницу, некритички се мири са тим да је капитал однос једини могући основ привредног живота, и међуљуских односа, а да је све друго пусти сан.

Успешно припитомљени, ефикасно прерађени по слици капитала, људи су сада не само безвољни, него су лишени и способности реалног сагледавања стварности, и опасности која им прети у садашњем свету, који иде у правцу њихове потпуне пропасти. Они више немају ни снаге, ни храбрости, а ни памети да садашњу ситуацију реално сагледају. Овакав став је директна последица припитомљавања, поуздан знак страха и болести зависности од људске масе, од квантитета, од логике стада, које је обележје савременог масовног, грађанског друштва.

 

 

  1. Пишете у тексту: „Аутономија капитала и припитомљавањељуди“ – да нема мира у капитализму. Какве психичке последице оставља на нас живот у оваквом економском систему?

 

Очигледно је да нема мира у капитализму. Свакодневно смо сведоци све већег насиља.

Садашње капиталистичко угњетавање прогресивно добија на јачини и све га је теже поднети. Најтеже психички. Оно је све делотворније и сваким даном окрутније.

Са његовим јачањем и ширењем – захваљујући идолу прогреса– притисак се увећава, а живот компликује и већ смо, у сваком погледу, доведени до ивице банкрота. 

Овај систем се репродукује тако што подстиче мржњу и агресију, и гура људе све даље од живота, према смрти. Зато наше савремено друштво није ведро и радосно, него је испуњено страхом, депресивно и цинично. Сви су више или мање неуротични, многи на ивици нервног слома. То је неминовно у цивилизацији која се прогресивно развија, у правцу свеопште доминације и напредује са циљем да неприкосновено влада, претварајући нас у безличне људске појаве и са нама рачуна једино као људским ресурсима, и с амбицијом да нас до краја потроши.

Насиље које спроводи и брутализација друштвених односа постали су за капитализам најсигурнији извор зараде и основни услов његовог сталног економског раста.

У овој депримирајућој стварности, која изазива страх и само  песимистичка расположења, резигнацију и разочарење, од људи се захтева да буду увек насмејани и позитивни. Међутим, судбина савременог човека  је трагична и ту нема помоћи. Не помажу никакве малограђанске сапунице. Драма демократског друштва је у и томе што је у њему трагедија бесмислена, а оптимизам обавезан. Од људи се очекује да јавно изгледају тако, као су остварили своје демократско право на срећу.

С друге стране, упркос сталном и све све већем психичком насиљу и физичкој принуди, бруталном полицијском насиљу, отпор капиталистичком угњетавању прогресивно слаби.

 

 

  1. Александар Тишма пише у својим Дневницима да је малограђанство вазда сваком лојално и да увек исплива на површину. Шта је, по вама, есенција малограђанштине?

 

Малограђанштина је основно обележје модернитета. У савременом техничко-технолошком свету сви теже малограђанском начину живота. Таj манир понашања данас је доминантан, зато што су сви без обзира на постојећи облик власти, суштински – свесно или несвесно – привржени таквом систему вредности. Све, без разлике, воде исте амбиције и истоветна очекивања, која су у складу са захтевима револуције капитала, односно, техничког система, и крећу се у смеру глобалне униформности и корисничке зависности. Овакав правац кретања чини главни садржај савременог друштва, који прогресивно онеспособљава људе за аутономију и пријатељство, и чини их зависним од посредничких институција и стручне експертизе.

Свеопште прихватање малограђанских вредности указује на то да је капитализам постао и стање људског духа. Зато се супротстављање капитализму свело на протесте корисника услуга, који чак и у свом најжешћем отпору у суштини остају привржени не неком режиму или одређеној идеологији, него малограђанским животним вредностима.

Упркос различитим политичким програмима и без обзира на формалне разлике, сви једнако желе да живе на тај начин. Готово да више нема оних који имају потребу за животом који није такав. Због тога, неки нови животни став, који не би био малограђански, више није на видику, нити се може наћи у програмима политичких странака. Онима који још увек имају добру вољу да живе другачије, јасно је да се никаквим изменама постојећег политичког система то неће постићи. Одавно се на такав начин више ништа не може предузети, како би се ослободили ове малограђанске ентропије. А и питање је да ли већина то уопште жели?

Малограђане покреће завист, а похлепа је  једина референтна тачка свих њених животних активности. Завист се не може одвојити од похлепе, оне су две стране исте медаље.

Есенција малограђанштине су опортунизам и конформизам.

Малограђани се никада не супротстављају друштву, него му се увек прилагођавају. Једино су радикални у својој сервилности.

У наступу и поступцима су велики формалисти, склони афектацији и театралном понашању. Сакривају се иза бонтона – није тешко бити фин –  и користе га да успоставе добре пословне везе и пријатељства од којих ће имати материјалну корист.

Прилагођавају се свакој ситуацији. Имају стомак за све, све варе и све могу да прогутају. Морал им не значи ништа, а морализам користе да то сакрију. Не бирају средства, како би остварили своје хедонистичке циљеве. Све подређују томе. Зато се лако одричу достојанства, поноса, етике. Увек се труде да буду подобни, а то постижу на рачун поноса и достојанства. Покорно испуњавају све што друштво од њих захтева, чак и онда када му се привидно супротстављају.

Они су особе по мери тржишта.

Малограђанин није обавезно неко ко је глуп или необразован, међутим – исто тако – ни онај који је умно супериоран и изузетно културан. У том погледу он је оличење просечности, осредњости.

Противречност је такође једна од основних одлика сваког малограђанина. Увек је разапет између жеље да буде посебан, да одскаче, издигне се изнад масе, и тежње да се од других не разликује и живи као сав нормалан свет.

Једна од главних особина малограђанина је статусна потрошња, којом себи прибавља друштвени положај, док је социјална дистанца – гледати само свој интерес – његов начин постојања, заправо зихерашка стратегија саможивог, успешног и удобног, преживљавања.

Малограђанин је склон хедонизму, халапљив је. Tежи искључиво поседовању ствари и њиховом трошењу. Своју моћ он доказује кроз потрошњу, као конзумент, потрошач. Његов друштвени престиж зависи од нивоа и обима личне потрошње.

Малограђани настоје да спољашњим изгледом оставе добар утисак, да буду лепи и миришљави, дотерани и углађени. Тим заправо прикривају своје најизразитије особине – примитивизам, сервилност и опортунизам, лицемерје и морализам… 

Малограђанске амбиције и очекивања аморфне људске масе, данас су већ глобални феномен, а то гарантује привилегованом слоју – појединцима и интересним групама – мирну коегзистенцију у условима експлоатације и свеопште неправде.

Уосталом, њих заједнички покреће и мири иста филозофија конзумеризма, истоветне потрошачке амбиције и очекивања. У том смислу, Никада се власт није мање вредносно разликовала од масе својих поданика.

Још 1864. године, у чланку Крајеви и почеци, Александар Херцен је написао да ће малограђанштина победити и мора да победи, и како је крајње време да се мирно и спокојно схвати да је малограђанштина коначни облик западне цивилизације.

 

 

  1. Писали сте о модерним заробљеницима градова. Како бисте описали метафизику града?

 

Град подстиче осећање зависности, изолације и усамљености, и изазива све врсте душевних поремећаја. Савремени градски човек је индивидуализован, потпуно изолован од других људи. Принуђен је да буде саможив, да себично гледа само свој лични интерес. Истовремено, ову модерну урбану усамљеност принудну друштвену изолацију не подноси, јер демократизован и испразан, отуђен од себе и од других људи, није у стању да буде насамо са собом и суочи се са својом унутрашњом празнином.

Франц Кафка је боље од свих изразио овај осећај самоће и беспомоћности модерног човека. Не само обичне, свакодневне усамљености, изолованости и самоће отуђеног појединца у градској средини, него и оне дубоке, метафизичке самоће, настале губитком смисла и смрћу Бога.

У огромним градовима милионе људи мучи тескоба. Улице су препуне усамљеника, утучених људи, највише младих, који пију и дрогирају се, из осећања да њихов живот нема никакавог смисла, односно да смисао живота уопште не постоји.

Ова усамљеност, која је последица потпуног духовног растројства, толико је ужасна и тегобна да је многе довела до очаја, самодеструкривног понашања и руба самоубиства.

Данас је најшире распрострањени егзистенцијални осећај напуштености, настао је због краха заједничких норми, оних вредности које су некада свима биле светиња. 

Човек није створен да тежи смрти, него да стреми животу, не да тежи  индивидуализму и себичности, него заједништву и љубави.

Град, стабилан физиолошки механизам човека, доводи у стање хаоса.

За становнике градова је карактеристично машинизовано, готово аутоматско, месечарско, беживотно понашање.

Градске константе су брзина, бука и бес.

Све веће убрзање свакодневног живота у граду, изазива све већу унутрашњу ентропију, а бука и бес градске средине, слаби способност мишљења, и доводи до душевне отупелости.  Усталила се фраза да је то унутрашње стање здраве шизоидне особе.

Емил Диркем је уочио да се са урбанизацијом лудило повећава, а број самоубистава расте.

У граду је човек жртва визуелне и звучне агресије.Житељи градова су изложени сталним нападима буке, монотоније и других непријатности.

Бука неминовно повећава праг дражи, чини човека толерантнијим према насиљу и умањује његову способност мишљења.

У градовима живи огроман број људи и они крајње површно реагују једни на друге. Грађани између себе успостављају привремене, крње односе, јер им је немогуће да се – не само просторно и временски, него и душевно – дубље повежу, до нивоа целовитих личности.

С друге стране, град је простор на којем се људи међусобно сукобе и улазе у односе конкурентности и супарништва. То је карактеристика свих пренасељених урбаних средина. У њима човек, као субјект – нестаје.

За Луиса Мамфорда једно од главних обележја живота у модерним градовима је кобни губитак људскости, због друштвено наметнутог модела егзистенције, који омета развој личности.

Обележје градског живота је социјални дарвинизам.

Надметање квари човека, али у нашој цивилизацији се велича управо такмичарски карактер. Ово је једна од многих наопаких ствари са којима смо се одавно саживели и прихватили то као нешто потпуно природно.

Атомизираност градског становништва је омогућила највећу могућу друштвену прилагодљивост – што је пресудан услов за напредак техничке цивилизације.

Са урбанизацијом, свакодневни живот грађана био је све уређенији. 

Преживљавање у урбаним срединама изворно подређује социјалном, унутрашње спољашњем…

Градови су центри наопаког и изопаченог развоја, који модернизацијом и техничким прогресом вешто прикрива чињеницу да урбана средина на сваки начин омета духовно и психолошко сазревање човека.

У граду живи маркузеовски једнодимензионални човек.

Шпенглер тврди да у великим градовима живи нови тип људи: индивидуализовани, изоловани појединци номади и паразити механички спојени у неодређено нестално мноштво, гомилу која чини језгро модерног масовног друштва. По њему, развој градова, који су основни градивни материјал цивилизације, на крају ће Запад неминовно довести до пропасти.

Социолози се углавном слажу да је модерни град увек у кризи, односно да је криза неизбежно обележје урбаног начина живота, мукотрпног преживљавања у градским условима и како увек треба имати у виду да се урбано и хумано међусобно искључују.

Одрасти у урбаном окружењу значи оспособити се за постојање у свету, у складу са захтевима градске средине. Тако се, поред осталога, стиже и до појаве крајње условљеног начина понашања и назадовања до извесног нивоа психичке заосталости и физичке слабости. Џон Зерзан подсећа да је Георг Зимел почетком XX века закључио да живот у граду поред осећања усамљености, изазива и равнодушност, емоционалну тупост, осећања истоветна оним које ствара индустријско друштво, а да Томас Стенс Елиот, својим раним песмама, изржава меланхолију, исцрпљеност и немоћ, употпуњујући тако Зимелов приказ ограничења које намеће живот у граду.

У Паризу, током Француске Револуције из 1789. побуњеници су били необично апатични, што је, по Ричарду Сенету, био први јасан знак модерне, урбане пасивности.

Педесетак година раније Никола Шамфор је изјавио да је Париз град радости и уживања, у којем четири петине становника умире од туге.

У градовима, људи више нису блиски, нису браћа, него се све више удаљавају једни од других. Алексис де Токвил је уочио да се становници градова према својим суграђанима опходе као према странцима. Изолацију грађана, њихово повлачење у себе, под притиском  наметнутог индивидуализма, ублажава подршка коју им пружа поседовање високотехнолошких електронских уређаја, таблета, ајпода, ајфона, мобилних телефона, помоћу којих се осећају боље, јер им привремено одвлаче пажњу и помажу да за тренутак забораве на усамљеност и досаду.

Потреба да овако олакшају тегобе које ствара живот у граду, речито говори о човековој суштинској неприлагођености захтевима прогреса, урбаног развоја, сталне модернизације.

На крају крајева, да је цивилизацијски прогрес, са људског становиштга регресиван. Напредују техника, наука и технологија, а човек назадује.

 

 

  1. Како гледате на нову левицу? Шта је суштина модерног колаборационизма?

 

Данашња левица –бар оно што је од ње остало, или што само себе тако назива – не само да се директно не супротставља власти, него јој стоји на услузи, пружа помоћ државној и корпорацијској моћи,.

Време старе левице – превратничке и револуционарне – је прошло, оне која је у интересу радничке класе имала озбиљну намеру да преузме власт. Садашња нова левица наступа са сасвим другачијом амбициом, да партиципира у експлоатацији и у томе буде још ефикаснија од актуелног режима.

Онима који се данас изјашњавају као левичари отворено говоре о томе да неолиберална, демократска држава нема намеру да одумре, да је капитализам дошао да ту остане заувек и да су сви покушаји његовог укидања пропали, да је немогуће променити постојећи технички систем.

Политика нове левице није политика стварног отпора према држави и њеним институцијама, ни водећим корпорацијама, подривање система озбиљним захевима, него искључиво моралистичко указивање на ограниченост државних механизама. Они сада наступају као савест друштва и упорно постављају моралне затеве за правичношћу, позивају актуелну власт на одговорност, не зато да би суштински изменили систем, него да би, наводно, неутралисали његове негативне последице, непоштовања устава или недовољно строге примене постојећих закона.

Као да раде на томе да државна власт у потпуности постане корпорацијска?

Левичарски радикализам и утопијски дух који га подржава, су нестали. Они више не представљају главну политичку снагу. Левица слаби и скоро свуда се повлачи. Интелектуални патуљци спреми да служе систему самопроглашавају се левичарима.

Данас левица – ако та подела уопште има неког смисла – прихвата оно што је за стару левицу било нерихватљиво и што је била главна мета њихових напада – капитализам и монопол приватне својине.

Како се са оваквим ставом неко може себе сматрати левичарем?

Очигледно да је традиционални левичарски утопизам одбачен у корист постиндустријског реализма  и  прагматизма.

Нова левица данас не одбацује тржиште као експлоататорско, него га  уважава као нешто рационално и по мери човека. Више и не презире масовн културу као експлоататорску, него је  слави као побуњеничку. Не уважава независне интелектуалце, оне који испољавају изразито лични став као одважне, него него их у најбољем проглашавају елитистима  и редовно засипају увредама.

Нова левица декларативно не жели  да има било какве везе са било чим што је ауторитарно и истовремено се према неистомишљеницим понаша управо тако. Оваквим понашањем иритира и конзервативце и старе, искрене и истрајне левичаре.

Нова левица јасно ставља до знања да је са визијом новог и другачијег друштва готово

Зато уместо да заговара радикалне идеје о новом друштву, левица се неизбежно окреће помирљивијим идејама, тежећи начин да себи створи простор и повољно се смети у оквиру  постојећег.

Она не тежи новом друштву изван капитализма, него подржава његове институције,

парламентарну демократију, владавину права и тржишну економију, приватни сектор…

Многи од њих упорно раде на редефинисању појам социјализма, проглашавајући овај претходни народњачким, примитивним  и затуцаним, аутитарним…

У том смислу, најбољи пример за ово су наши новолевичари.

Они су овде једна мањинској популацији, али неприкосновена  политичко-активистичка и уметничарска друштвена група, повлашћена у погледу свог начина живота, са НВО статусом и деловањем на терену културе, привилегована у тој мери да не трпи никакве приговоре и која је себи – уз безрезервну подршку власти, која је финансира – приграбила такву позицију, да је тренутно политички недодирљива.

Делује пропагандно највише на терену кутуре, јер се на њему води битка за глобалну и идејну доминацију неолиберализма.

Као пропагандисти имају повлашћени статус у медијима и на универзитету.Они су тврдокорно лево крило капитала, агресивни неолиберали, у суштини десничари који се декларишу као левичари. Изјашњавају као левичари, а политички делују са позиција деснице и у њену корист.

Саможиви и нарцисоидни, живахно плутају у окупационом амбијенту, бавећи се заштитом мањиских група, превиђајући већински интерес обесправљених и понижених, обичних радних људи, излазећи тако  у сусрет окупационим властима и правећи компромис са њима, служећи им и трајно нудећи своје услуге. Њихов уметнички, политичко-пропагандни активизам је најбоља потврда оваквог става.

На тај начин су стекли повлашћен статус у друштву и могућност да делују чак супротно државном интересу и на штету националних интереса.

Наша нова левица је  космополитска и антифашистичка у толико што је противник овдашњег конзервативизма и што фашизам види само у српском национализму, сматрајући да једино њему треба пружити отпор. Домаћи терен сматрају заосталим и примитивним, паланачким, агресивно шовинистичким и то виде како сметњу у повезивању Србије са културном Европом,  и прихватању енигматичних европских вредности, остварењу ЕУ и НАТО интеграција, при чему свесно превиђајући наш колонијални статус и радећи – једнако као и актуелна власт – против националног суверенитета и у корист окупационих власти.

У томе је суштина њиховог колаборационизма. Сарђивати са властима због личног интереса  и пружати им безрезервну логистичку подршку.

Мотив је врло бедан. Стећи повластице и привилегован друштвени положај, сврстати се у ред повлашћених чланова друштва. То је почетак и крај ове идеологије колаборације.

Све друго је јефтина позоришна кулиса.

 

 

  

  1. Поред свакодневног спектакла, модерном човеку је и даље невиђено досадно и прожима га дубоки осећај незадовољства. Шта лежи у сржи тог нихилистичног осећања?

 

Иако је постојала од почетка људске историје, досада је пре свега феномен модерног времена. У први план је дошла са појавом грађанског друштва.  Постала је масовни феномен, опште место у животу човека и грађанина.

Данас је она велики проблем. Развојем грађанског друштва, досада драматично расте. Живот у њему, поред свега, постаје и све досаднији. Досада, која је некада била привилегија елите, постала је демократска тековина. Она више није екслузивна, него је општа појава, која испуњава целокупан друштвени простор.

Демографски бум, који се догодио у модерно доба, праћен је поплавом досаде.

Романтичари су се први бавили досадом како озбиљном темом.

Досада је постала масовни проблем, што јасно указује на то да са модерним, грађанским друштвом нешто није у реду. Она се јавља са осећајем да нам нешто суштински недостаје, или да је нешто битно – изгубљено. Шта? Најпре смисао. Досада је пре свега у вези са са губитком смисла.

Досада је и симптом озбиљног поремећај у култури, која је у најнепосреднијој вези са смислом. С напретком техничког система, потискивањем културе у корист цивилизације, досада је постаје све већа.

Величина, моћ и утицај индустрије забаве и масовно коришћење стимулативних средстава, да би се некако прогурао дан, показује у којој мери је данас досада присутна и колико  је широко распрострањена у свакодневном животу.

Досада је повезана са убијањем времена.

Кјеркегор говори о ужасном ужасу досаде, о осећању које је толико снажно, а пасивно, да због тога човек не пати, него је крајње потиштен. Ово потврђује Фернадо Песоа који примећује да је она толико непријатна да се не може превазићи чак ни самоубиством. Достојевски описујући човека из подземља, између осталог, каже да све потиче од досаде.

Бертранд Расел примећује да је данас досада већа него икада.

Празнина, нихилизам данашњег времена је у вези са одсуством смисла. За савремно масовно друштво је карактеристичан суморни и бесмислени начин преживљавања под принудом. 

Обележје живота у масовном друштву су свакодневна економска уцена и ропство. То подразумева: отуђену политичку власт, накарадне хијерархије, масивне системе, депримиране људске масе…

Пораст досаде везан је са ширењем нихилизма.  Што је нихилизам већи, људи се више досађују.

Досада погађа масе, настале у процесу десакрализације и секуларизације друштва, у процесу искорењивања и уништавања њиховог унутрашњег бића.

Масовно друштво је повезано са масовном производњом, масовном потрошњом, средствима масовних комуникација, масовним организацијама, масовном културом, масовним спектаклима…

У њему владају релативизам, монотонија и неподношљива досада.

Постаје важан једино видљиви изглед те ствари, а не и њихова невидљива суштина, и финалне последице таквог односа према свету. Сада је битно само како нешто изгледа, а не и шта то заиста јесте. Више није важно шта човек стварно осећа, него само какав утисак оставља. Данас је битна једино кулиса, не и оно што она покушава да скрије.

Људско биће је преплављено бујицом медијских слика, лажним, бесмисленим и деструктивним призорима спектакла.

Захваљујући спектаклу, друштвени живот је постао готово у  потпуности изолован и до краја посредован. Њега испуњавају призори, сцене спектакла, а доколицу забава, која представља лажну слободу. Проблем са овом слободом није само у томе што је лажна, него што је и досадна.

Савремени човек се досађује, а досаду убија медијским садржајима. Тако досаду на тренутак потискује, а дугорочно је на такав начин увећава.

Забава је узалудан покушај да се ослободимо досаде, која је последица и покретач, узрок свега што уништава људске вредности.

Спектакл је индустријализацијом забаве прерастао себе, проширио се на све сфере људског деловања, колонијализујући њихово слободно време.  Грађанско друштво све претвара у спектакл. Свет у којем живимо доживљавамо као публика. А публику ствара било који облик редовне емисије. Доживотни гледалац, онај који је само посматра, сигурно неће променити ни себе, ни постојећи свет, јер ма колико искрено и дубоко био дирнут неким садржајем, он то само посматра и пасивно очекује наредни.

Ги Дебор је у праву, онај ко стално ишчекује нешто ново, никада неће деловати. Стојимо по страни и пасивно посматрамо како нас све моћнији механизми друштвене принуде присиљавају да се прилагодимо постојећим приликама. Крајње немарно, очекујумо од власти, одређене политичке организације, синдиката, неког политичког протеста, или страног фактора да изменити постојеће животне околности у нашу корист.

Данас се у сваком аспекту свог живота, религиозном или политичком, етичком, или естетском, понашамо као гледаоци, само пасивни посматрачи догађаја који се одвијају пред нашим очима, чак и кад су за нас од највећег животног значаја.

Досада је изузетно озбиљан, али мало проучаван, површно разматран и недовољно схваћен проблем. 

Спектакл се прихвата и масовно користи као лек против досаде, који најбрже делује. Тренутно је ублажава. Међутим, он не лечи досаду, него је – напротив – још више увећава. Тако спектакл доноси приход, који се поново инвестира у још већу добит.

Зато досада стално расте, а спектакл тиме стиче још стабилнију позицију. Постаје једна врста наркотика, а човек све већи зависник од спектакла.

Масовна досада је извор профита. На тај начин се капитал непрекидно увећава, а капитализам перманентно напредује.

Наш свакодневни живот испуњен је бескрајним низовима најразличитијих дистракција које се емитују са свих могућих места и које посмодерној медијско-туристичкој публици држе пажњу, и помажу им да се само за тренутак ослободе досаде, највеће муке која мучи постмодерног човека због његове унутрашње испражњености и нихилистичког амбијента који га у потпуности окружује.

 

 

  1. Политичка коректност и мултикултурализам су тренутно најпопуларније вредности Запада. Шта се крије иза ових вредности, и шта је, по вама, главна вредност Запада?

 

 

Мултикултурализам, културна разноврсност и културни плурализам је од деведесетих година XX века доминантна политичка тема. Од тада су сви на Западу милтикултуралисти.  Радикална критика и утопистистичка нада су одбачени, и уместо њих је величана разноврсност.

Плурализам је постао искључиви критеријум вредновања политичког мишљења. Он је укинуо диференцирање и захтевао да се све без разлике прихвати и сви подједнако уважавају.

Мултикултурализам је идеологија новог – наводно – неидеолошког доба, а заправо је знак за препознавање опортунистички оријентисаних интелектуалаца,.

Проблем није у сâмом плурализаму. Разноврсност и различитост су исправне и прихватљиве идеје. Драгоцене су и пожељне. Разноврсност и различитост су привлачније од униформности, слобода плурализма, од догматски крутог тоталитаризма.

У чему је онда проблем?

Проблем је у култу мултикултурализма, у мултикултурализму као фетишу, јер фетишизација омогућава стварање лажне слике стварности.

Мултикултурализам није био резултат нека нове и хуманије визије друштва, него само настојање да се сачува постојеће, овај исти капитализам и да се у његове токове сви укључе, и потенцијално радикални и субверзивни елементи, пре свих они на левици.

Политички живот се тако претворио у једну бескрајну причу, уљудно и безалено – политички коректно –таласање, које омогућава да ствари заувек остану непромењене.

Уосталом, како може да постоји суштинска разлика између различитих култура на терену капитала, у оквиру једног истог потрошачког друштва?

Ниједна културна група није у стању да се испољи као аутономна и супротстави моћним силама технички развијеног индустријског друштва, којe их  све изједначавају, чини истоветним не само у изгледу, него и у понашању. Притом, број оних који заиста желе да се томе супротставе је незнатан.

Увек превиђамо чињеницу да највећи број људи није заинтересован ни за какве друштвене промене, него само за побољшање сопственог положаја у оквиру постојећег друштва.

Без обзира којој култури припадају, зато што живе у једном истом економском и политичком систему, на истом тржишту, сви купују исте производе, гледају исте филмове и телевизијске канале, користе исти интернет, баве се идентичним активностима, имају једнаке амбиције и негују истоветна очекивања. Сви су уједињени у истој жељи за материјалним успехом, у датим условима.

Културну различитост показују само у потрошњи, избором различитих врста производа, а тешко да то може бити потврда њихове суштинске различитост. Напротив, ово сведочи да су те разлике привидне.

Парадоксално, због таквог начина живота, што се стварне разлике више смањују, оне постају важније и на њима се више инсистира, мада не представљају ништа више од другачијих фолклорних, стилских и модних кулиса.

Тако се на терену јединственог тржишта, културне разлике обесмишљава потрошачка униформност.

Многи мултикултуралисти, као најјаче аргументе у прилог своје позиције, која се темељи на захтеву за правом на разликовање и уважавање других и другачијих, родно различитих, истичу опасности које прете од  хомогенизације и асимилације.

Лепо звучи, али нема никаквог смисла, пошто се управо те две ствари , усклађивање и изједначавање увелико дешавају, управо ширењем мултикултурализма. На крају, свака стварна разлика нестаје у вртлогу економије.

Стално се говори о западним вредностима, мада уопште није јасно о чему је реч. Можемо само да нагађамо. Да ли је то нпр, социјалдарвинизам или еугеника? Или оно што се крије иза маглопвитих појмова слободе, демократије, отвореног друштва … Не знам, али сам сигуран да се иза онога што они идеолошки називају западне вредности крије само једно – моћ доминације.

Данас у западном свету толеранција је светиња. Она је недодирљиво моралистичко начело и основни услов за прихватљиво политичко деловање у садашњем систему.  

У демократији је све дозвољено, по условом да се поштује толеранција.

Да би се заштитио постојећи поредак,  толеранција је постала џокер, који се први убацује у игру када је на било који начин доведено у питање постојеће друштвено уређење.

Ауторитет ове категорије не трпи приговоре. Зато се свака критика демократског друштва тумачи као опасан знак нетолеранције и неприхватљиви облик репресије.

Упркос томе што је  толеранција истакнута као највиши идеал, она не обавезује демократско друштво да буде толерантно према оном понашањима које проглашава нетолерантним. Напротив, поштовање толеранције га обавезује да се томе супротстави и буде репресивно према сваком таквом поступку, свим облицима отпора постојећем стању ствари, третирајући све видове одбијања и критике као облике – чак –   фанатизма. Ово наличје толеранције је заправо њено право лице, ружна физиономија либералне самовоље. Што је демократски свет толерантнији, све већи број понашања се означава као нетолерантност и недопустива форма дискриминације.  У складу са обавезом толеранције, власт је – по сили закона – безусловно захтева. Тако је недопустиво зазирати од родно различитих особа и обавезно је обраћати им се на прописан LGBT начин. Недопустиво је сматрати их девијантним и обавезно је омогућти им да буду поносни и не ометати их онда када се због тога масовно радују и јавно парадирају.

У вези са тим нема дискусије, јер је толеранција – заповест.

Нетолерантност се у демократском,  отвореном друштву, по правилу изједначава са насиљем, окрутношћу, прогањањем и озваничен је став да је толеранција све оно што уклања или умањује ризик од тога. Зато се обезбеђује одговарајућим законима, чија примена укључује и насиље, окрутност и прогањање оних који га не поштују.

Треба имати у виду да толерантност није етички, него је моралистички став. Она није позитивна вредност, јер произилази из слабости, инстинкта за самоодржањем и егоистичних потреба, а то су несумњиво лоше људске особине.

Толеранција није врлина, него је себични интерес, који у толеранцији види неопходан услов неометаног стицања и очувања постојећег стања ствари. Зато је захтев друштва за толеранцијом у суштини лицемеран, јер није потекао из намере да се живот учини подношљивијим и лакшим за све, него само безбеднијим за оне који припадају привилегованом слоју друштва. Због личне сигурности и себичног интереса, staus quo је добио предност, а не расправе и сукоби, у којима се лако може претрпети губитак.

Толеранција малограђанима, опортунистима и конформистима, гарантује саможивост и себичност, осигурава хипокризију политичке коректности, омогућава заташкавање стварне некоректности, нетолерантности, себичности, насилништва, грамзивости, примитивизма, дилетантизма, игноранства …

Ето, то се крије иза толеранције, нетолерантаност оних који су на власти.

Позивањем на толеранцију ствара се привид јавне врлине тамо где недостаје осећај мере и саосећање, у друштву које је неправедно, брутално, покварено, игнорантско, егоистично и лицемерно …

Толерантност је само корисно идеолошко средство, провидан изговор да се постојеће стање ствари одржи, и ништа више од тога.

Поштовање захтева за толерантним понашањем, осујећује сваки покушај да се свет учини бољим и праведнијим, а живот хуманијим и подношљивијим, тако да опортунизам и конформизам свакога чини саучеником у репресији

Оваквим потезима се штити демократски поредак и спечава да се, као легитимно, постави питање његовог класног карактера. Сигурност у могућности мишљања и њену способност да дође до објективне истине подривена је постмодерним релативистичким стратегијама мишљања, тако да су све искључиве тврдње означене као пуке апстракције, а истовремено и као акти нетолеранције, да би тако, као пороблематичне и субверзивне тезе, биле лишене критичке жаоке.

Маркузе је указао на то да толеранција није супротна нетолеранцији, него да је њен део. И једна и друга су тиранија. Једна себи приписује право да спречава слободу свести, а друга да је додељује.

Због тога што постоји „репресивна толеранција“, мора да постоји и ослободилачка нетолеранција. У складу са тим, нека нетрпељивост замени толеранцију, нека бес замени малодушност, нека презир замени поштовање.

У том контексту,  толеранција је наметнута да би укинула аутономију појединца у корист друштвене моћи контроле.

И управо је контрола,  по мени, главна вредност Запада.

Тако ја то видим …

 

 

 

  1. Писали сте о машинизацији човека и свеобухватној техници. Како техника обликује наше животе?

 

У савременом свету техника је најважнији појава, значајнија од свих других друштвених, људских или духовних феномена. Међутим, то је недовољно схваћено.

Техника је сигурно највећи и најмање схваћен проблем. У склопу тога, најслабије је уочена наша условљености техником.

Жак Елил, тврди да постојећи свет није створио капитализам, него да га је створила машина.“

Модерни свет је изграђен по узору на машину.

Ми пре свега живимо у техничком свету, а затим и у капитализму.

Машина је  породила капитализам, и представља најмоћније средство његовог развоја.

У капиталистичком свету, машина је заузела своје место. Сместила се у социјалном амбијенту који за њу није био предвиђен и створила нехумано друштво у којем данас живимо.

Живот у таквој средини постао је бесмислен.

Мамфорд и Елил су индустријски полет, после 1750, тумачили као ствар организације ––софтвера – а не машинизације – хардвера.

За настанак индустријског система није била пресудна парна машина, него кумулативна механичка организација.

У току индустријске револуције, настала је фабрика као систем машина.

Машина није, како се то наивно верује, укинула ропство, него је људском робовању дала нови облик.

Мамфорд је учио да је машина  антисоцијална и да због свог прогресивног карактера, тежи најдрастичнијим облицима људске експлоатације.

Савремено друштво је механизовано по узору на машину. Због тога сада живимо у нељудским условима. То је најкраће и најпрецизније дефинисао Пјер Паоло Пазолини, када је рекао да данас, живимо у паклу.

Aли, машина није могла сама да се интегрише у друштво XIX века. Њу је интегрисала техника.

 Машина је потпуно зависна од модерне технике и представља само њен мали део.

Иако је машина идеал којем техника тежи, она није чак ни најважнији аспект технике, мада је најочигледнији и најпривлачнији, најспектакуларнији.

Погрешно технику поистоветити са машинама. Техника и технологија нису исто.

Техника је свеукупност рационално развијених поступака којима се, на одређеном нивоу развоја, постиже највећа ефикасност у свим областима људског деловања.

Годфри Рађо је указао на чињеницу да техника нису машине, разни уређаји или направе, бела техника, ајподи, ајфони… Она је наша нова природа, свеобухватно окружење, наша нова животна средина. Процесом глобализације она настоји да обухвати читав свет.

Данас је све техника. Ми технику сада живимо. Техника је организацији сâмог живота.

Наше друштво је пре свега техничко, па тек онда технолошко.

Садашњи однос технике и машине је такав да се не може рећи како је машина резултат одређене технике, него да су друштвене и економске примене, које је донела машина, постале могуће захваљујући другим техничким унапређењима.

Утицај техничких чинилаца, готово неизбежно, доводи до механизације. У техничком друштву све је механизовано и аутоматизовано, па и сâм човек.

Техника је преузела не само производне, него и људске активности. Све што јој се нађе на путу она претвара у машину. Тако машинизује и човека. Претвара га у аутомат, у робота.

Људи су опчињени машинама, пре свега зато што оне раде неуморном рутином, због њихове савршене концентрације и потпуне самоконтроле. Човек најтеже подноси не тежину физичког рада, него рутину, која захтева сталну и исцрпљујућу усредсређеност.

Запад је сву енергију усмерио на машину, јер у њој видео идеално решење свих својих тежњи, тако да је одбацио све друге могућности, претходне институције и обичаје, као и идеје који су биле доминантне у прошлости. 

То је довело до прогресивног духовног назадовања и сталног потискивања културе у корист техничке цивилизације.

У том смислу се технократски Запад разликује од готово свих других култура, које су се својим начином живота томе жилаво одупирале.

 

 

 

  1. Написали сте у свом тексту о раду и техници да је комунизам (у суштини) био замишљен као идеално потрошачко друштво. Да ли можете да појасните ту тезу?

 

Маркс га је замислио као идеално потрошачко друштво, Потрошачко јер би се свакодневни живот сводио на рад, наводно стваралачки, ма шта то значило, и потрошњу, а идеално јер би задовољио бар основне потребе свих. и оне културне, за разлику од капитализма који стално ствара вештачке потребе, пошто нема намеру да задовољи ни оне основне, репродукујући се у недоглед на основу тог сталног незадовољства и глади за потрошњом.

Ово је једна врло ускогруда утопија.

Пошто је ова прича у домену фантастике, она оставља могућност да се замисли нешто сасвим друго од овога у чему смо сада, а не да се следи ова Марксова визија комунизма као хуманог индустријског и потрошачког друштва. По мени, комунизам не би смео да буде ни једно ни друго, јер је то извор свих наших садашњих проблема, и разлог зашто овакав систем није – нити може бити – хуман.

Комунизам би морао бити потпуно другачији, бољи свет од овог, а не испразно и досадно понављање претходног. Да буде свет без новца, без закона, без затупљујућег рада, без науке и технологије, и без свих других, безбројних ужаса капиталистичке, техничке цивилизације. Чиста утопија, али комунизам би требао да буде такав, а никако  само један иделаизовани капитал однос између људи.

Бар када замишњамо идеално друштво морамо бити у стању да замислимо нешто што ничим неће наликовати садашњем устројству света. Међутим данас људи – на жалост – нису у стању да замисле свет који би био другачији од овог садашњег.

Будућност је данас могућа само као једна лошија верзија садашњости.

 

  1. За крај, ко су вам научни и књижевни узори? Шта бисте препоручили нашим читаоцима да обавезно прочитају?

 

Научне узоре немам,  резервисан сам према науци и њеним резултатима. Када ово кажем, имам у виду строго техничке науке.  Књижевни узор? Ако бих морао да се одлучим за једног, био би то Гогољ. А вашим  читаоцима бих препоручио социолошки класик, Технику, или Улог века, Жака Елила.

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Шпенглер – Човек и техника
Next post Зоран Ћирјаковић: Ресавска Школа Транзиције: Неко је рекао аутоколонијализам (2)

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *