0 
0 Сам саградити свет, сам бити Богом –
то је фаустовски сан проналазача. (Шпенглер)
Аутор: Тодор Вулић
Осим Шпенглерове изузетне студије Пропаст Запада, остала његова дела су код нас на чудан начин скрајнута и склоњена из видокруга заинтересоване јавности. Наше издавачке куће, које по ко зна који пут објављују исте наслове и ауторе (за које би се шопенхауеровски могло рећи да су „обичне главе, али необични шарлатани“), не налазе разлоге за превођење и објављивање већине књига овог немачког филозофа историје. Међу тим књигама је и Час одлуке, која је штампана још 1934. године. Иако је одмах постала bestseller, забрањена је од стране нациста због садржане критике национал-социјализма. За наше читаоце ова забрана као да и даље важи. Ако знамо да је и нашој јавности наметнут комунистичко-либерални стереотип о Шпенглеру као – ни мање ни више него – идеологу нацизма, зар не би било интересантно из прве руке сазнати, на који се то начин, и због чега, Шпенглер замерио реализаторима „сопствене“ идеологије заслуживши забрану? (Можете ли замислити да комунисти забране неку Марксову књигу, или демо-либерали неку Поперову? Нема шансе)!
Оно што се од његових студија може наћи преведено на српски језик (или прецизније, преведено на „хрватски новоговор“ у екавској варијанти од стране Вере Московић, а у издању „Велвета“, 1996), је и његова Антропологија моћи – човек и техника. Опседнутост савремених теоретичара друштвене динамике свеприсутним техницизмом, довела је до таквог стања, да и под њиховим „научним“ упливом свест свеколике јавности буде замрачена овом новом религијом. Управо Шпенглер први дефинише техницизам као религиозно лудило које је запосело фаустовски ум савременог човека Запада. У Антропологији моћи он каже: „Иза Коперника и Галилеја следе безбројни технички поступци, који су сви имали сврху, да изолују анорганску снагу из околног света и да је ставе, да ради уместо животиња и људи. […] Наследник оних калуђера готике је светски учени проналазач, учени свештеник машине. Заједно са рационализмом „вера у технику“ коначно постаје готово материјалистичком религијом: техника је вечна и непролазна као Бог отац; она спашава човечанство као Син; она нас просветљује као Дух Свети. А њен обожавалац је филистер напретка новог доба (Шпенглер, 1996: 50).
У наставку Шпенглер се пита, да ли техницистичка страст „свештеника машине“ уопште размишља о последицама којима ће човечанство бити изложено деловањем његовог проналаска? На ову запитаност он даје и недвосмислен одговор – не, не размишља, нити га то интересује. Он за себе жели „богатство и славу што му доноси успех. Да ли је његов проналазак користан или судбоносан, стваралачки или разоран, то се њега не тиче. […] Техничка раскош повећава сваку другу врсту раскоши јер вештачки живот постаје све вештачкији. Од проналаска машине, најлукавијег оружја против природе […] шири се душевна пустош, неутешна једноличност без висина и дубина која буди огорчење. […] Свака висока култура је трагедија: човекова историја је у целини трагична. Но злочин и пад фаустовског човека већи је од свега, што су икада видели Есхил и Шекспир. Дело се уздиже изнад ствараоца. […] „Господар света“ постаје роб машине. […] Необуздано људско мишљење не може више схватити последице [техницистичког лудила]. Техника је постала езотерична као и виша математика, којом се она служи, као физикална теорија. Променила се слика земље са њеним биљкама, животињама и људима. […] Вештачки свет продире у природни свет и трује га. Цивилизација је и сама постала машина која све ради или хоће да ради у смислу машине“ (Шпенглер, 1996: 50-55).
Духовну пустош и безнађе коју са собом доноси техницизам, Шпенглер препознаје као „расположење Рима за време Августа.“ Препознавајући симптоме и манифестације пропасти старих цивилизација у савременој цивилизацији Запада, он прориче и њену пропаст. „Ова техника машине има свој завршетак заједно са фаустовским човеком и једног дана ће бити разрушена и заборављена […] као и римски путеви и кинески зид, а наши дивовски градови са својим солитерима – као палате старог Мемфиса и Вавилона. Историја ове технике приближава се брзо неизбежном завршетку. Она ће бити изједена изнутра као сви велики облици неке културе. […] Време се неда задржати: нема мудрог повратка, мудрог одрицања. Само сањалице верују у излазе. Оптимизам значи кукавичлук“ (Шпенглер, 1996: 58-62). (Односи ли се ово пророчанство тог „идеолога нацизма“ и на нацистички „хиљадугодишњи Рајх“. Не, њему је Шпенглер 1936. предодредио десетогодишње трајање и зар је погрешио? Док Маркс свој комунизам протеже у вечност, Шпенглер „свој нацизам“ орочава на скромних десет година. Нечувено! А сад оставимо иронију на страну и вратимо се основној теми).
Други велики филозоф историје, Арнолд Тојби, такође изражава сумњу у корелативност експлозивног развоја технике са цивилизацијским успоном. Он каже: „Побољшања технике […] показује мало или ни мало корелације са стварним [цивилизацијским] растом. У ствари, лако је могуће да се техника побољшава у време када је цивилизација стварно у опадању и обрнуто” (Тојнби, 1971: 527–528). Тако о техници мисле теоретичари историјског циклизма, а шта на све то кажу заговорници идеје прогреса и бесконачног праволинијског цивилизацијског раста?
Као што хришћанство има своје свештенике али и свеце, тако и религија демо-либералног техницизма има своје „свеце“: светог Попера и светог Фукујаму. По Поперу, раст људског (научног и техницистичког) сазнања није показатељ цивилизацијског опадања, већ делатна сила која у знатној мери (ни мање ни више) одређује и усмерава социо-историјску динамику. А по Фукујами: универзализација и хомогенизација кумулативног правца историје је „процес чији је ‘покретач’ развој науке а посебно технике“ (Катрога, 2011: 281). Приписујући ту и такву улогу науци и посебно техници, Фукујама је, како то примећује и Катрога, помало покрао Маркса. Истини за вољу, он не види класну борбу као покретача и детерминатора историје, али их налази у расту производних снага (расту науке и технике). Док је за највеће античке мислице попут Лао Цеа или Хераклита покретач и детерминатор историје Тао (примордијални закон којим се по унутрашњој нужди креће свако светско збивање) или Логос (светски ум); за Платона Нус (дух који садржи идеје, односно форме свега); за стоике Судбина као воља највишег Бога; за хришћане Промисао Божија; за Хегела Апсолутни Дух; за Шопенхауера Иманентна Воља, а за Маркса класна борба… дотле је за свеце и учитеље техницистичке цркве то стални и вечни техницистички прогрес. Тако се од античке метафизике, дошло до савремене технике, којој Попер, Фукујама и следбеници приписаше божанске или космичке моћи.
Ову спознајну замку демо-либералних теоретичара историјске динамике, уочио је и Амори де Ријенкур, који каже: „Линеарно одвијање историје – као што је индустријска револуција или научни прогрес – потпуно нам је јасно и блиско јер смо за то везали нашу пажњу. Ми смо тиме загушени и зато не видимо циклични ритам који је и данас снажан исто као пре. Откуцаји тог била показују нам један одређени модел понављања који се уочава у развоју свих људских друштава: она се рађају, живе и умиру […]. Оно што морамо да откријемо, то је велики круг историје“ (Ријенкур, 1991: IX–XII). Међутим, међу нашим научним делатницима из сфере друштвених наука (сем часних изузетака) нема ко да чује ни Шпенглера, ни Тојнбија ни Рјенкура. За њих су демо-либерални свеци техницизма са својим неодрживим стереотипима неприкосновени ауторитети. Стим у вези, социолог Никола Павловић луцидно запажа: „То што је нешто популарно или наметнуто, не значи да је само по себи исправно. Данас је потпуно јасно, да се прогресивистички, линеарни поглед на историју, оправдава једино још кроз технолошки напредак, желећи да се на тај начин, читава друштвена стварност редукује на технологију. Технолошки напредак је очигледна чињеница, и кроз целу људску историју се непрестано јавља нешто ново, ипак то ново, трајно је везано за старе архетипске обрасце. Редукцијом друштвене стварности на технологију, заправо се долази до затварања унутар једне парадигме, што неминовно доводи до стагнације знања [о социоисторијској динамици].
* * *
Шта Шпенглер мисли о демо-либералној слици будућности, о вечном благостању до којег ће довести техницистички прогрес; благостању које подразумева одсуство сукоба између равноправних раса, народа, држава, религија и појединаца; нестанак зликоваца и пустолова, одсуство мржње и освете; благостању које подразумева рајски врт слободе и демократије. „Такве глупости [намећу нам данас, каже он] кад доживљавамо коначне фазе овог тривијалног оптимизма. […] Не ради се више о томе да се према приватном укусу појединаца и читавих маса, ствари и догађаји тумаче обзиром на неку рационалистичку тенденцију, обзиром на властите жеље и наде. […] Научили смо да је историја нешто, што се ни мало не обазире на наше ишчекивање“ (Шпенглер, 1996: 6-7). Управо то је деценијама после Шпенглера научио и Фукујама, давши почетком деведесетих година прошлог века потпуно промашену прогнозу будућег демо-либералног развоја човечанства. Након тог прогностичког фијаска спознао је – „да наука може не само повећати благостање човека него се претворити и у инструмент који га угњетава, контролише и планира, и то све до изградње Хакслијевог ‘врлог новог света’“ (Катрога, 2011, 282). Преостаје нам још само да додамо – добро јутро Колумбо. Пробуди се и схвати, да то копно пред тобом није „рајска врт.“
Извори:
Шпенглер, Освалд: Антропологија моћи – човек и техника, „Велвет“, Београд, 1996.
Тојнби, Арнолд: Истраживање историје II, Просвета, Београд, 1971.
Катрога, Фернандо: Историја, време и памћење, Clio, Београд, 2011.
Де Ријенкур, Амори: Дух Индије, „Мотовун“ – Мотовун, 1991.
„Само сањалице верују у излазе. Оптимизам значи кукавичлук“ (Шпенглер, 1996: 58-62).
…….
„да наука може не само повећати благостање човека него се претворити и у инструмент који га угњетава, контролише и планира, …’“ (Катрога, 2011, 282).
Наука само установљава и математички дефинише делове Божанске креације. (астрономија, циклизам репродуктивних процеса: соларни (биљни) и лунарни (људски)………..).
Да би се потврдила Божанска креација, наука се развија, али касни за метафизиком, алхемијом и другим формама из извора.
Благостање и угњетавање је јединствена целина, која замагљује поруке из извора и претварамо се механички стан, неке ДУШЕ, „ако уопште и постоји у том склопу?“!
А постоји, и то у савршеној хармонији ДУХа и тела, из кога се сви прекршаји Божанских закона манифестују на телу, а ми их у зависности од доба и мерила, сврставамо у балагостање, или угњетавање. У себи морамо имати бар зрно филозофије, да би трудом и оптимизмом досегли ОБОЖЕЊЕ и просветљење!