0 0
Read Time:13 Minute, 11 Second

Постоје разлози због којих је Америка, више од других нација,

            настала да би умрла. (Роберт Каплан)

Аутор: Тодор Вулић

Шта је идентитет? То је свест коју о себи има особа или група, а која их чини различитим од других. То је, како би то филозофи рекли – сопство. „Идентитети се дефинишу сопством, али они су производ интеракције неког сопства са другим.“ (Хантингтон, 2008: 31). Да би дефинисали себе, људима је потребан други, а тај други се по правилу одређује као непријатељ. „Пишући Сигмунду Фројду 1933, Алберт Ајнштајн је тврдио да сваки покушај да се елиминише рат ꞌбива окончан неуспехом […]. Човек у себи носи жудњу за мржњом и разарањемꞌ“. Стога је, и према Хантингтону, могућност свеопштег и трајног мира међу етничким групама, државама и нацијама илузорна. „Као што показује људско искуство, крај врућег или хладног рата ствара могућност за друге ратове. ꞌДео људског бића, као што стоји у анализи Комитета психијатара, увек је у потрази за непријатељем како би отелотворио, привремено или трајно, непризнате аспекте свога сопстваꞌ. Теорије двадесетог века: теорија о разлици, теорија о друштвеном идентитету, социобиологија и аскриптивна теорија, све оне подупиру закључак да су корени мржње, ривалства, потребе за непријатељем, за индивидуалним и групним насиљем и ратовима, неуклоњиво лоцирани у људској психологији и људском стању. […] Фројд је сматрао да су људи као и животиње, јер решавају проблеме употребом силе. Људи, наставља Фројд, имају само две врсте инстиката: ꞌоне који теже за одржањем и сједињавањем и оне који теже за разарањем и убијањемꞌ. Отуда је, ꞌнекорисно настојати да се ослободимо људских агресивних склоностиꞌ“ (Хантингтон, 2008: 33-35). Тако нас је Фројд вратио на једну од вечно актуелних тема људског битисања и историје; на Ерос и Танатос; на вољу за животом и вољу за смрћу; на вољу за стварањем и вољу за разарањем; на две воље које као супротности делују у неодвојивом дијалектичком јединству. Без Ероса не би било Танатоса, али ни без Танатоса не би било Ероса. Без њих, без синергије тих сила, не би било ни света ни човечанства.

            Као и све друго, и амерички национални идентитет, као што је створен, тако ће бити и разорен. Према Хантингтону он већ нестаје, али се овај амерички политиколог надао, да је спознаја ове тенденције предуслов за његову ревитализацију. Да ли је оживљавање америчког националног идентитета уопште могуће? Један од одговора на ово важно питање – важно, јер реч је о националном идентитету тренутно хегемоне нације – нуди Хантингтон у студији објављеној под називом

 

             Амерички идентитет: проблем дезинтеграције Америке

 

             Дакле, ово је прича о америчком идентитету, али идентитету који је у последњим деценијама двадесетог века драматично променио своју изворну суштину. Променом суштине, он је од фактора интеграције америчког друштва постао фактор дезинтеграције. Изворни садржај америчког идентитета су дефинисали очеви нације  –  британски колонисти. Сједињене Државе су настале као бела, дубоко религиозна заједница „англо-протестантских вредности, [која] говори енглески језик, одржава своје европско културно наслеђе и пристаје да следи принципе Креда“ (Хантингтон, 2008: 28). Амерички Кредо, као друштвени уговор, али и као етос, потекао је из бунтовног протестантизма, и према Брајсу, поред „светих“ права појединаца још садржи и: „народ као извор политичке власти, власт ограничену правом и народом, давање првенства локалним у односу на националну власт, владавину већине и начело ꞌшто мање власти то бољеꞌ“ (Хантингтон, 2008: 77).         

              Промена садржаја и растакање америчког изворног идентитета, огољена је и обелодањена имплозијом Совјетског Савеза. Када је тај „други“, који је деценијама дефинисан као непријатељ нестао, тог момента је постало јасно да је нестао и амерички Кредо. Показало се пред целим светом да су темељне вредности Креда упадљиво садржајно испражњене. Уместо народа, извор политичке власти је постала група супербогатих олигарха; ни народ ни право више делотворно не ограничавају власт; локалне власти су маргинализоване; права већине су табу тема, а права мањина, од расних до сексуалних (уз бригу о животињама) су доминантан активистички наратив; начело ꞌшто мање власти то бољеꞌ замењено је начелом ꞌапсолутна власт на универзалном нивоу је најбољаꞌ. У међувремену, бела Америка је постала мултирасна, америчко англо-протестантско културно наслеђе је постао мултикултурално, америчка британска етничка основа је постала мултиетничка, а Америка енглеског језика, мултијезична. Као једини лепак америчког идентитета, примећује Хантингтон, остала је неолиберална идеологија, а идеологија је, као што је то искуство Совјетског Савеза показало, слаб лепак за национални идентитет. С друге стране, без непријатеља, мултикултуралност, мултирасност или мултијезичност америчке нације, постају чиниоци њеног растакања и дезинтеграције. Амерички Танатос као воља за разарањем нације, увелико већ ради свој посао. Као најважније извођаче радова у том послу, Хантингтон одређује: 1) америчку неолибералну (политичку, интелектуалну, научну и пословну) елиту и 2) мексичку имиграцију.

 

           Неолибералне елите

 

           „У деветнаестом и двадесетом веку [напомиње амерички политиколог], интелектуалне, политичке и економске елите интензивно су промовисале национализам. Те елите су на софистициран и емотиван начин позивале оне који су се декларисали као патриоти да развијају осећање америчког идентитета и да збијају редове у име националне ствари. Током последњих деценија двадесетог века били смо, међутим, сведоци процеса денационализације елита […]. Појава глобалне економије и глобалних корпорација, уз способност образовања транснационалних коалиција у циљу промовисања реформи у глобалним размерама (права жена, екологија, копнене мине, људска права) навела је многе елите да развијају наднационалне идентитете и да занемарују своје националне идентитете. […] Они постају бинационални, мултинационални или космополити. (Хантингтон, 2008: 22). „Узроци општијег типа тих тежњи су повезани са глобализацијом економије и енормним побољшањима у комуникацији и транспорту“ (Хантингтон, 2008: 21). „Глобализација, мултикултурализам, космополитизам, наднационализам и антинационализам подрили су америчку самосвест. Етнички, расни и полни идентитети избили су у први план“ (Хантингтон, 2008: 12). „Истакнути интелектуалци и научници нападају национализам и указују на опасности од раста националног поноса и оданости Америци код студената, сматрајући да је национални идентитет непожељан“ (Хантингтон, 2008: 15). „Распадом Совјетског Савеза уклоњена је главна и непосредна претња америчкој безбедности, а тиме је и смањен значај националног идентитета у поређењу са […] другим идентитетима. Историјско искуство и социолошка анализа показују да ће одсуство спољњег „другог“ вероватно подрити јединство и изазвати поделе у [америчком] друштву“ (Хантингтон, 2008: 25).

           Хантингтон је ову своју студију писао на почетку двадесетпрвог века, и данас, две деценије после тога, постаје све јасније да је био у праву. Сукоби унутар Сједињених Држава се интензивирају и заоштравају, а отпори америчком империјалном глобализму и космополитизму расту и међу Американцима. Истовремено, изузимајући се из америчког националног корпуса и доживљавајући себе као наднационално „планетарно племство“, неолиберална елита не показује знаке освешћивања. Као оруђе Танатоса, она своју рушилачку мисију у функцији свеопштег планетарног зла, не планира (нити то може) да заустави. „Ниједно друштво није бесмртно […][рекао је Русо]. ꞌАко су Спарта и Рим ишчезли, која се онда држава може надати да ће бити вечна?ꞌ Чак и најуспешнијим државама у појединим моментима прети дезинтеграција и распад […]. Отуда ће и Америка доживети судбину Спарте и Рима“ (Хантингтон; 2008: 19).

 

            Мексичка реконквиста

 

            Деценијама бескрупулозно и геноцидно отимајући земљу од разједињених и међусобно сукобљених племена америчких староседелаца, Сједињене Државе су пред крај прве половине 19. века начиниле свој први прави империјални корак. Жртва је овога пута била друга држава – Мексико. У рату за независност Тексаса 1835 – 1836. и у Америчко-мексичком рату 1846 – 1848, Сједињене Државе су од свог суседа отеле огроман простор анектирајући Тексас, Калифорнију, Нови Мексико, Аризону, Јуту, Неваду и Колорадо, или половину дотадашње мексичке територије. Мексико је пре тога, осим Флориде, баштинио цео шпански колонијални простор на северноамеричком континенту. О империјалним освајањима Запада Хантингтон је обзнанио следећу истину: „Запад је освојио свет не супериорношћу својих идеја или вредности […], већ својом супериорношћу у примени организованог насиља. Западњаци често заборављају ову чињеницу; незападњаци то никада не чине“ (Хантингтон, 2000: 55). Ни Мексиканци никада нису заборавили ово америчко насиље над њима.

После стицања независности и консолидације америчког изворног идентитета, у Сједињене Државе су се сливале огромне масе усељеника. Сви су они стицањем држављанства убрзано подлегали асимилацији прихватајући без отпора Кредо и остале елементе новог идентитета. Американизација имиграната из Европе и Азије је деценијама успешно текла према устаљеном моделу. Међутим, у другој половини двадесетог века појавио се један изузетак. Испоставило се да изузетно бројна мексичка (и шире хиспанска) имиграција одбија да се асимилује и американизује, и одбија да измени свој етнички, културни и језички (шпански) идентитет. Уместо очекиване американизације мексичких имиграната, уследила је неочекивана мексиканизација оних простора које су у 19. веку Американци отели од Мексика. Као разлоге који су довели до овог преседана, Хантингтон наводи: неуобичајену истрајност мексичког усељавања у САД, чији интензитет не јењава деценијама, и тежњу тих усељеника да се регионално концентришу. „Највећа концентрација Хиспанаца је на југозападу, посебно у Калифорнији“. Уз то: „Граничење Мексика и САД и снага мексичког културног обрасца значи да је историја мексичких усељеника била, јесте и биће у раскораку са историјом других имигрантских група. За регије на југозападу може се, без претеривања, рећи да су то културне и друштвене иреденте – регије које се мексиканизују и стога постају политички спорне. […] Мексички Американци говоре да је југозапад одузет од њих војном агресијом 1840-их, и да је време за la reconquista (поновно освајање – примедба аутора) дошло. Демографски, културно и друштвено, то је већ на делу. Разумљиво, то би могло водити пројекту за поновно присаједињавање тих регија Мексику. […] Коментаришући 1997. тај тренд, Роберт Каплан је закључио да је дуж источног дела границе ꞌпоновно уједињење Тексаса и североисточног Мексика процес који се већ збива тихо и монотоноꞌ“ (Хантингтон, 2008: 265-266).  

           Стање духова на америчком југозападу, Хантингтон илуструје дешавањима са једне фудбалске утакмице одигране између Мексика и САД 1998. године: Око 90.000 „фанатичних навијача било је утопљено у ꞌморе црвених, белих и зелених [мексичких] заставаꞌ; они су негодовали када је извађена [америчка] ꞌзастава са треперавим звездамаꞌ; они су гађали америчке играче ꞌотпацима и нечим још горимꞌ; они су бацали ꞌвоће и лименке пиваꞌ на неколицину оних који су покушавали да подигну америчку заставу. Тај меч се није одиграо у Мексико Ситију већ у Лос Анђелесу. ꞌНешто се лоше догађа кад не могу да истакнем заставу у властитој земљиꞌ, коментарисао је један амерички навијач, док је сагињао главу да га не би погодио лимун. ꞌУтакмица у Лос Анђелесу за Америку није утакмица на домаћем теренуꞌ, сложио се репортер листа ꞌЛос Анђелес тајмсꞌ“ (Хантингтон, 2008: 13).

 

           Ламент над Мајамијем

 

           Поред хиспанизације југозападних држава, у чему доминантно учествује мексичка имиграција, хиспанизује се још један бивши шпански колонијални посед – Флорида, и то захваљујући кубанској имиграцији.  „Мајами је највећи хиспански [доминантно кубански] град у Америци. Током тридесет година, они који говоре шпански […] успоставили су своју доминацију у практично сваком аспекту живота тога града и у основи изменили његов етнички састав, његову културу, политику и језик. Хиспанизација Мајамија је без преседана у историји великих америчких градова“ (Хантингтон, 2008: 267). А шта се дешавало и дешава са „Англосима“ у кубанизованом Мајамију? „Почели су да схватају шта значи бити мањина: ꞌБоже, овако изгледа бити мањинаꞌ, рекао је један од њих.“ Према Хантингтону, њима су преостале три опције: мирење са подређеном ꞌаутсајдерскомꞌ позицијом, ꞌобрнута акултурацијаꞌ и утапање у хиспанску заједницу или исељавање. Између 1983. и 1993. из Мајамија је отишло око 140 хиљада Американаца. „Њихов егзодус добро описује једна иронична жаока: ꞌКад и последњи Американац оде, молим да се спусти америчка заставаꞌ“ (Хантингтон, 2008: 270).  „Никада раније у америчкој историји није велика већина имиграната говорила један једини неенглески језик“ (Хантингтон, 2008: 26).

           А како је на овај друштвени феномен реаговала америчка неолиберална елита? „Тако што многи елитни Американци подржавају мултикултурализам, идеологију разлике, двојезично образовање и афирмативну акцију; тако што се амерички бизнис економски подстрекава да брине о укусима Хиспанаца, да употребљава шпански језик у пословним комуникацијама и рекламама и да [приоритетно] запошљава оне који говоре шпански; тако што врше притисак да се користи шпански као и енглески приликом потписивања и испуњавања владиних аката, државних формулара, извештаја“ (Хантингтон, 2008: 26). Синергија ова два основна фактора који разарају изворни амерички национални идентитет и интензивирају дезинтеграцију америчког друштва, остварује свој циљ. Она Америка и онај амерички идентитет који је још утиснут у представе људи широм света, су нестали. „Историјски гледано, супстанца америчког идентитета укључивала је четири кључне компоненте: расу, етницитет, културу (пре свега језик и религију) и идеологију. Расна и етничка Америка више не постоји. Култура Америке [језик и религија] су под опсадом“ (Хантингтон, 2008: 19). Преостала је још идеологија, али је она, као што је већ речено, слаб лепак за национални идентитет. Све је то навело Роберта Каплана да саопшти следеће: „Постоје разлози због којих је Америка, више од других нација, настала да би умрла“ (Хантингтон, 2008: 19). Уосталом, „ако су Спарта и Рим ишчезли, која се онда држава може надати да ће бити вечна?“

           *

            Међутим, на том путу смрти нису само САД, већ и Европска Унија. Њени неолиберални комесари и њихове планетарне идеолошке газде, такође су систематски разарали традиционалне европске културне обрасце, силеџијски намећући европским народима идеологију смрти. Смртоносни коктел начињен од: предбрачног и брачног промискуитета, контрацепције, абортуса, развода, феминизма, хомосексуализма, атеизма, материјалног и сваког другог хедонизма, уништио је традиционалну европску породицу и оставио Европу без довољног броја деце неопходне за одржив биолошки опстанак. Поставши свесни демографске катастрофе коју су сами изазвали, неолиберали су решење за ту катастрофу потражили у масовном усељавању неевропских популација у Европу. Пре тога су, изазивајући ратове и пустошења у земљама исламског цивилизацијског круга (у Ираку, Либији, Сирији, Јемену, Авганистану) до неподношљивости отежали живот људима са тих простора. Сматрали су, да ће кроз традиционални амерички модел акултурације, Европа успешно асимиловати и европеизовати то усељеништво. При томе су изгубили из вида само једну ситницу – да се тај њихов пројекат може завршити и обрнутим, нежељеним исходом. Исламска имиграција у Европи врло лако може произвести исти онај резултат који је произвела и мексичка имиграција на америчком југоистоку. Уосталом, и такав исход не би био у супротности са неолибералним укусом и неолибералном памећу. Искуства Американаца у Мајамију типа – „Боже, овако изгеда бити мањина“, њих не занимају. Поново се, по ко зна који пут показала истинитом изрека, према којој, када Бог неког хоће да упропасти прво му памет одузме (или у модернијој верзији – прво му да неолибералну памет). Дакле, хтели ми то или не, ни та безалтернативна Европска Унија неће и не може бити вечна.

           *

            Вечан је једино циклизам друштвено-историјске динамике. Све што настане мора да нестане, а почетак је огледалски садржан у крају. На почетку америчке империјалне историје Мексиканцима је отета земља, да би пред крај те империјалне историје, започела мексичка реконквиста. Дугови направљени на почетку циклуса, пред крај циклуса стижу на наплату. Следствено, када и последњи амерички окупациони војници напусти базе на Окинави, Рајмштајну или Косову, као пред сваки фајронт, погасиће се и „светла“ неолибералног лудила. Америчком и другим народима неће сванути све док неолибералне елите не буду враћене у митску таму оног примордијалног хаоса из којег су и изгмизале.

 

     

Извори:

 

Хантингтон, Сeмјуел: Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка, ЦИД-Подгорица/Романов-Бања Лука, 2000.

Хантингтон, Сeмјуел: Амерички идентитет: проблем дезинтеграције Америке, ЦИД-Подгорица/Соцен-Подгорица.

 

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Слободан Владушић: Србија после Косовског завета

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *