0 0
Read Time:5 Minute, 41 Second

У петак 24. новембра, када се овај текст буде појавио пред читаоцима, у великој сали Кинотеке одржаће се вече под називом „Видици и идеје”. Скуп на коме ће говорити шест угледних српских интелектуалаца посвећен је обележавању осам деценија од рођења Драгоша Калајића.

Ове године навршило се и 18 година од његове смрти. Нажалост само је Смак света доживео ново скорашње издање (Протић је објавио у својој сада већ блаженопочившој издавачкој кући „Мир”), а остале књиге могу се наћи само по антикваријатима. Било је речи да се појаве Изабрана или Сабрана дела, но до сада није дошло до реализације. Слике наравно имају свој живот и вредност која расте из године у годину. Неке су и у Музеју савремене уметности, но књиге и укупно писано стваралаштво које укључује и издаваштво, уреднички рад, предговоре, темате, интервјуе итд. далеко је од места које му по квалитету, иновативности и значају заиста припада. Парадокс је да ти редови никада нису били актуелнији него сада, а да је до њих немогуће доћи у регуларној продаји.

Увек уз свој народ!

Најозбиљнији покушај систематизације и приближавања тог стваралаштва налази се на страници dragoskalajic.com о којој се брину породица и Бранислав Матић. Она представља одличан увод у основна подручја рада и основне идеје овог крајње занимљивог ствараоца и личности какву је тешко наћи у нашем крају света. Током релативно кратког, али бурног и екстремно испуњеног, живота видео је, прошао, чуо, прочитао и истражио светове о којима овде људи нису могли ни да сањају. Није се много освртао на то како ће све то да делује на малограђанску чаршију, јасно је презирао своје противнике, издајнике и посебно оне који су живели без икаквих идеала, прихватајући сваку идеологију која би им обезбедила лагодан и богат живот. Био је сенатор Републике Српске, сликар, новинар, писац, водитељ телевизијских емисија, аутор изванредних телевизијских интервјуа са неким од највећих европских стваралаца друге половине 20. века итд.

Преглед његовог опуса данас изгледа запањујуће посебно ако се стави у контекст времена у коме је живео и стварао. Он је, наиме, 1960-их година отишао у Италију да студира савремену уметност, али је тамо наставио и страховито широко опште образовање на литератури европског класицизма и посебно корпуса нове европске деснице, односно синтезе такозване „Филозофије традиције” и мислилаца конзервативне револуције. Из његових записа и дела види се да је током тог периода ушао у разне занимљиве кругове европске аристократије, езотерије и тајних друштава, да је упознао механизме којима се стварно доносе одлуке и спознао агенду оних који данас управљају светом. С друге стране, јасно је формирао канон онога у шта верује и шта чини нормативни систем за који се вреди борити. Основно је – бити увек уз свој народ. 

Из данашње перспективе изгледа апсолутно невероватно шта је он радио крајем 1960-их и 1970-их година. То су били први текстови, а затим и темати у часопису Дело, посвећени разним темама као што су утопије или интелектуално наслеђе Индије. Но после прве књиге Кршевине, појавила се 1971. прилично шокантна књига Упориште. У њој се описују снаге савременог нихилизма и показује како се у различитим културама могу наћи основе за модел интегралног човека.

Крајем те деценије дошла су два бисера које треба читати повезано и у којима се налази прави бедекер за пут кроз пропаст савремене цивилизације. Дакле све оно што данас видите као агенду актуелних владара света – попут андрогинизације и трансџендеризације – наћи ћете већ описано у књизи Мапа антиутопија (1978) која се појавила у знаменитој едицији „Замак културе Бошка Руђинчанина”. Драгош је на трагу Генона јасно видео силе, агенду и мапу пута оног што се назива контраиницијација и прецизно описивао механизме разарања традиционалних цивилизација, заједница и основа духовности и мужевности. Наредне године излази књига Смак света коју је управо кроз читање савременог сликарства, популарне културе и поп арта илустровао како се одвија превредновање основних идеала лепоте, истине, пропорције и узвишености. Све то је нестајало пред естетиком ружног, диспропорционалног и убогог.

Из тог периода је и изванредан серијал „Огледало 20. века” у коме је за потребе културног програма РТБ правио интервјуе са водећим уметницима тог доба попут Де Кирика. Такође и уређивање неколико едиција у Књижевним новинама од којих је најважнија „Кристали”.

Неистражено наслеђе

Од половине 1980-их креће оно што би се могло назвати херојским периодом његовог стваралаштва, обележеним пре свега текстовима у Дуги. Као већ сазрео аутор, Драгош је свој светоназор, али и развијене геополитичке увиде почео да примењује на феномене савременог света које је тумачио читаоцима Дуге. Ти текстови имали су култни статус и ухватили су преломни период од 1987. до 1994. године. Сакупљени су у три изванредне књиге – Америчко злоИздана Европа и Русија устаје. Можда је најшокантније оно што се налази у овој последњој, јер је он често одлазио у Москву гледајући како Запад – преко агената утицаја – разара совјетску империју и новоформирану Русију Јељцина. Но и тада је успевао да пред нама прикаже људе као што су Иља Глазунов, Игор Шафаревич и Александар Дугин и да нацрта логику која ће нужно довести до обнове Русије деценију касније.

Наравно, као човек привржен истинској европској традицији, анализирао је како корумпирана европска елита систематски уништава и разара европске нације стварајући лихварки пројекат ЕУ. Његова идеја Европе је идеја о културном и духовном јединству – Деголова визија Европе од Атлантика до Урала, насупрот Монеовој идеји трговинског савеза.

Из тог периода треба поменути и прављење организације „Млада Србија”, Калајићевих поштовалаца међу којима ће бити и каснији шефови кабинета и саветници кључних политичких личности, професори универзитета, истакнуте јавне личности итд. Било је јако београдско крило, али је и Нови Сад имао значајну екипу калајићеваца. Крајем 1990-их најпре је водио емисију „Мон Блан” на ТВ Палми, да би за време бомбардовања био дописник Танјуга из Рима. Са доласком ДОС-а на власт, када је почео да се формира систем под утицајем Волстрит лихвара, повукао се и већ 2005. године је отишао. 

Његово наслеђе је огромно, још неистражено и несистематизовано. Са оваквим београдским универзитетом и САНУ, који су све мање српски, немогуће је очекивати да ће се било ко тамо бавити његовим делом – а нико боље од њега није описао логику којом полусвет долази на та места. Но, као и све велико у српском наслеђу – његово дело морају да обраде истински ствараоци код Срба, који увек припадају алтернативним и подземним токовима наше интелектуалности и духовности.

Њему не треба писати панегирике. Као и сви живи људи имао је своје грехове, погрешна предвиђања, нетачна разумевања одређених дела или процеса, но све то ни близу не умањује утисак о великом, слободном ствараоцу, путовођи, који је у време док су овде дрвили „производне снаге и производне односе”, те „самоуправни социјализам”, писао о стварним процесима и доносио литературу која је у комунистичко сивило уносила дух живота и радост стваралаштва.

Слава му и хвала му. И уосталом Domus florum delenda est!

Извор Стање ствари

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Емил Сиоран: Златно доба

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *