Емил Сиоран: Златно доба

Read Time:30 Minute, 39 Second

„Као богови живљаху људи тада не знајући
ни за какву бригу, далеко од муке и бола.
За старост тужну не знађаху,
ноге и руке им до краја века њиховог једнако снажне бејаху,
те уживаху у гозбама заштићени од зла сваког.
Умираху онако к’о у сан што се тоне.
Сва им блага припадаху.
Равница плодна даваше им сама од себе обиље хране,
што га они по вољи својој коришћаху…”
(Хесиод, Радови и дани)

Овај опис златног доба подудара се са описом раја у Светом писму. И један и други конвенционални су у највећој могућој мери, јер нестварност не може бити драматична. Ипак, они имају и једну добру страну: одређују слику статичног света у коме истоветност непрестано саму себе посматра, у коме влада вечна садашњост, време заједничко свим визијама раја, време измишљено као супротност самом појму времена. Да би се то време замислило и да би му се стремило, треба мрзети настајање, осећати његов притисак и велику несрећу коју оно доноси, и желети се ишчупати из њега по сваку цену. То је једина жеља коју је кадра да осети слаба воља, која жуди за тим да на некој другој страни почине и ишчезне. Да смо потпуно прихватили вечну садашњост, историје не би ни било, или, у сваком случају, она не би значила исто што и реч „бреме” и „муке”. Кад нас она сувише притиска и слама, обузима нас некаква неописива малодушност: перспектива нашег даљег копрцања усред векова добија размере некакве мòре. Оно што је чинило живот пријатним у митолошко доба тада нас толико привлачи да због тога патимо или нас – ако смо доиста читали Књигу о постању – чежњом подстакнута сањарења преносе у блажену обамрлост првог човека у оном најстаријем врту, док својим духом дочаравамо себи слику анђела и упињемо се да проникнемо у њихову тајну. Што више мислимо о њима, то више они искрсавају из наше потиштености, и то не без извесне користи за нас: зар нам они не омогућавају да проценимо колико не припадамо овом свету, колико нисмо способни да се у њега уклопимо? Ма колико нематеријални, нестварни они били, ипак су то у мањој мери од нас који на њих мислимо и који их призивамо, од нас што смо сенке или лажне копије сенки, сасушена пут, потпуно пресечени дах. Као утваре што једва дишу, мислимо на њих и призивамо их са свим својим јадима. У њиховој природи нема ничег „страшног”, као што се то тврди у једној елегији; не, страшно је то да човек напослетку дође дотле да може да се слаже још само са њима, или то да, онда кад мисли да су они бескрајно далеко од њега – наједном види како искрсавају из тмине у нашој крви.

Прометеј је узео на себе да нам открије „изворе живота”, које су богови – да се још једном позовемо на Хесиода (1) – од нас сакрили. Иако се хвалио својом луцидношћу, он није био свестан свих несрећа које нам је натоварио на врат. Речи што их он изговара у Есхиловој (2) трагедији Оковани Прометеј потпуно су супротне речима које смо управо прочитали у Радовима и данима: „У старо време људи су видели, али рђаво; слушали су, али нису схватали оно што чују… Радили су, али никада не размишљајући при том.” Читалац види којим тоном Прометеј изговара своје мишљење, па је излишно даље наводити његове речи. Кратко речено, он је прекоревао људе због тога што су утонули у ону првобитну идилу и управљали се по законима своје природе, коју свест још није била начела. Пробудивши у њима духовни живот, одвојивши их од тих „извора” у којима су они дотле уживали не покушавајући да проникну у њихову дубину или у њихов смисао, он им није донео срећу, него им је донео проклетство и патње везане за титанима својствену неумереност. Они су сасвим лепо несвесно живели, а онда је он дошао да им наметне свест, да их примора да је прихвате, и она је проузроковала у њима драму која се наставља у сваком од нас и која ће се окончати тек кад буде дошао крај људском роду. Са протицањем времена свест нас све више заокупља, све више овладава нама и одваја нас од живота; ми желимо да се поново за њега чврсто ухватимо, па пошто нам то не полази за руком, обарамо се и на свест и на живот, а потом процењујемо њихово значење и њихове дате да бисмо се напослетку, огорчени, окомили на саме себе. То није предвидео тај кобни пријатељ људи, кога оправдава једино његова илузија, титан који је људе и против своје воље навео на зло, неопрезна и непромишљена змија. Људи су слушали; зашто им је било потребно да разумеју? Он их је на то приморао, предајући их тако постајању, историји; другим речима, прогнавши их из вечне садашњости. Није важно да ли је био недужан или крив – заслужио је казну која га је снашла.

Хвалисања и бунцања тог ватреног поборника „науке”, тог присталице модерног у најгорем смислу те речи, наговештавају хвалисања и бунцања многих доктринара прошлог века; утеху за толике настраности налазимо једино у његовим патњама. Орао је, управо он, схватио шта је у питању, па је, наслућујући каква ће нам бити будућност, хтео да нас поштеди њених ужаса. Али први подстицај био је дат: људима су се већ допала довијања Прометеја, тог кваритеља који их је, обликујући их по угледу на самог себе, научио да, као он, копају по скривеним странама живота и поред тога што су богови то забранили. Он је подстрекач у сазнавању испољене претеране радозналости и почињених преступа, оне погубне радозналости која нам не да да се ускладимо са светом: зар идеализујући знање и чин, он није у исти мах разорио биће – а заједно с њим и могућност постојања златног доба? Иако нису равне његовим патњама, патње које нам је он наметнуо трајаће, међутим, дуже него његове. Он је изванредно и наопако остварио свој „програм” у коме је све логично и усклађено као у неминовности; све што нам је препоручивао и наметнуо, окренуло се изреда против њега, а затим и против нас. Људи не могу некажњено да се ослободе своје првобитне несвесности; они који, попут њега, дирну у њу, неминовно доживљавају његову судбину, бивајући прождирани, имају и сами своју стену и свог орла. А мржња којом га дарују утолико је отровнија зато што у њему себе мрзе.

Прелазак у сребрно доба, а потом у бронзано и, напослетку, у гвоздено доба означава наше даље срозавање, наше све веће удаљавање од те вечне садашњости чији још само привид замишљамо и са којом више немамо заједничку границу: она припада једном другом свету, измиче нам, и ми смо толико другачији од ње да готово не успевамо ни да наслутимо њену природу. Немамо никакву могућност да је се докопамо: да ли нам је у старо време она доиста припадала? И како да у њој опет пустимо корен, када нам ништа не дочарава њен некадашњи изглед? Она нам је заувек одузета, те ако јој се понекад приближимо, за то имамо да захвалимо оним стањима крајње засићености и млитавости у којима она, међутим, представља још само сопствену карикатуру, пародију непроменљивог, изнемогло настајање које се окаменило у некаквој ванвременској шкртости, згрчило око једног јаловог тренутка, око једног блага које га осиромашује, сабласно настајање, лишено свега а, ипак, потпуно испуњено, јер је испуњено празнином. Оне особе којима није било дато да доживе екстазу, могу да сагледају своје корене једино ако потпуно ишчезне њихова виталност, ако изгубе сва своја својства, једино захваљујући оном осећају да се суочавају са празним бескрајем, са потцењиваним понором, са простором што се у највећој мери шири и са молећивим и ништавним трајањем.

Постоји права – стварна вечност – која се налази с оне стране времена; а постоји и друга, негативна – лажна вечност – што се налази испред времена: управо она вечност у којој гњијемо, далеко од спасења, изван подручја надлежности неког спаситеља, и која нас ослобађа лишавајући нас свега. Пошто смо свет скинули с његовог пиједестала, исцрпљујемо се посматрајући свој властити привид. Да ли је закржљао орган који нам је омогућавао да опажамо саму основу нашег бића? И јесмо ли заувек сведени на свој привид? Када бисмо пребројали сва зла од којих пате тело и дух, сва она опет би била сасвим безначајна у поређењу са злом које извире из наше неспособности да се прилагодимо вечној садашњости, или да од ње украдемо макар само један њен делић како бисмо у њему уживали.

Пошто смо се заувек сурвали у негативну вечност, у оно распршено време које се потврђује само укидајући себе, ту на низ разарања сведену суштину, мноштво двосмислености, пуноћу чији је извор у ништавилу, живимо и умиремо у сваком њеном тренутку не знајући када он бивствује, јер уистину никада не бивствује. Упркос њеној крхкости, толико смо за њу везани да би нам – да бисмо одвратили поглед са ње – било потребно и нешто више од потпуног преврата у нашим навикама: било би потребно да нам дух буде повређен, да се у нашем „ја” појави напрслина кроз коју бисмо могли да назремо оно неуништиво и до њега досегнемо, а то представља милост која се излива само на неколико проклетника као награда за њихово пристајање да сами пропадну. Иако признају да нису способни за толику жртву, остали људи, тј. готово сви смртници, не одустају од трагања за једним другим временом; напротив, они за њим помамно трагају, али зато да би га уклопили у овај свет, како то препоручује утопија, која покушава да измири вечну садашњост и историју, сласти златног доба и прометејске тежње, или – да се послужимо библијском терминологијом – да поново створи рај помоћу средстава стечених захваљујући првобитном греху, омогућавајући тако новом Адаму да упозна преимућства у којима је живео стари Адам. Није ли то покушај преиначавања Света?

Идеју на коју је Вико (3) дошао да замисли „идеалну историју” и у главним потезима прикаже њен „вечни кружни ток”, поново откривамо, примењену на друштво, у утопијским системима којима је својствено то да желе да једном засвагда реше „друштвено питање”. Отуда произлази њихова непрестана заокупљеност оним коначним и њихово нестрпљење да што пре, у непосредној будућности, успоставе рај, некакво статично трајање, потпуно заустављено. Могућно, плагијат вечне садашњости. „Ако са толиком сигурношћу предсказујем”, каже Фурје, „да ће свеопшта хармонија бити успостављена у врло блиској будућности, то чиним зато што су две године довољне да би се организовала фаланстерска држава…” Ово је признање наивно да наивније не може бити, али ипак изражава једну битну чињеницу. Да ли бисмо се упустили и у најмањи подухват да у дну душе нисмо уверени да апсолут зависи од нас, од наших идеја и наших чинова, и да смо у стању да у доста кратком року обезбедимо његову победу? Онај ко се у потпуности поистовећује са нечим понаша се тако као да очекује долазак „свеопште хармоније” или као да верује да је дао први подстицај за њено успостављање. Делати значи настанити се у блиској будућности – будућности која је тако блиска да због тога постаје готово опипљива – значи осећати се као њен саставни део. Ствари не стоје тако када су у питању људи које прогони демон навике одлагања. Они стално подсећају себе на Епиктетову (4) мисао да је „Још корисније одустати од онога што је могуће одложити”, иако њихова снажна склоност ка одлагању не потиче, као што је то био случај код тог стоичара, из разматрања моралне природе, него произлази из некаквог готово методичког ужасавања и гађења које је одвећ укорењено да се не би указивало као некаква дисциплина или некакав порок.

Ако су они укинули оно што је било пре и оно што ће бити после, ако су одбацили данашњицу и сутрашњицу као подједнако ненастањиве, учинили су то зато што им је лакше да у машти живе у времену које ће доћи после 10.000 година него да се предају уживању у датом или предстојећем тренутку. Они су, зацело, годинама више мислили на време по себи него на објективно време, више на оно што је неодређено него на оно што је делотворно, више на крај постојања света него на крај дана. Пошто за њих не постоје изузетни тренуци у трајању, или изузетна места у простору, они иду из клонулости у клонулост, а када им је само то кретање напред онемогућено, заустављају се, гледају на све стране, пажљиво осматрају видокруг, али он је ишчезао… Тада их спопада, не вртоглавица него изненадан страх који је толико снажан да их потпуно спутава и не да им да побегну. То су из друштва искључени појединци, прогнаници, људи што живе изван времена, одвојени од ритма који неодољиво носи светину, жртве ослабеле и луцидне воље, која се бори сама са собом и непрестано слуша себе саму. Хтети, у пуном значењу те речи, значи не обраћати пажњу на своје хтење, значи одбацити размишљање о вољи као појави. Човек од акције не испитује своје пориве, ни своје побуде, а још мање испитује своје рефлексе: он им се покорава не размишљајући о њима и не ометајући их. Њега не занима чин сам по себи, него га занима његова сврха, намера која се у њему крије; исто тако, његову пажњу привлачиће оно на шта је воља усмерена, а не њен механизам. Носећи се са светом, он настоји да у њему открије оно што је дефинитивно, или се нада да ће то дефинитивно увести у њега, одмах или кроз две године… Дати гласа од себе значи допустити да нас засени било који облик савршенства: чак и кретање као такво садржи примесу утопијског. И само дисање представљало би за нас мучење да се не сећамо раја или да не наслућујемо рај, који је највиши циљ – кога, међутим, нисмо ни свесни – наших жеља, неисказана суштина нашег памћења и нашег ишчекивања.

Неспособни да га открију у продубљеном слоју своје природе, а исто тако и одвећ ужурбани да би из њега могли да га извуку, људи модерних времена пројицираће га у будућност, па стога у заглављу сен-симонистичког листа „Произвођач” („Le Producteur”) објављена крилатица: „Златно доба, за које је слепа традиција сматрала да је постојало у прошлости, налази се пред нама”, представља сажети израз свих њихових илузија. Стога је, по есхатологији која је произишла, не из неспокојства, него из одушевљења и еуфорије, из сумњиве и готово нездраве жудње за срећом, важно да се убрза његов долазак. Револуционар мисли да ће преврат који он припрема бити последњи; сви ми мислимо исто када је у питању оно чиме се бавимо: оно последње представља фиксну идеју живог човека. Батргамо се зато што нам, како верујемо, по праву припада да окончамо историју, да је приведемо крају, зато што нам се она указује као наше подручје, као, уосталом, и „истина”, која је најзад одбацила своју уздржаност да би нам се открила. Заблуда ће бити усуд других људи; једино смо ми, зацело, све разумели. Ко не покуша да надмаши најпре своје ближње, а потом и Бога, ко не жели да поправи оно што је он створио, да отклони његове недостатке, ко не сматра да је дужан да то покуша, тај се човек одриче – било да то чини стога што је мудар, или зато што је слабић – своје сопствене судбине. Прометеј је хтео да надмаши Зевса; претворивши се на брзу руку у демијурге, а ми, пак, хоћемо да надмашимо Бога, да га понизимо створивши рај који ће бити лепши од његовог, да потпуно одстранимо оно што се не да поправити, да свет – да се послужимо једним Прудоновим (5) изразом – „ослободимо зле коби”. По својој општој замисли, утопија представља космогонијски чин на разини историје.

Рај неће бити створен на овом свету док год људи буду носили жиг Греха; према томе, треба их ишчупати из његових канџи, ослободити их њега. Системи који су се посветили остваривању тог задатка имају нека својства у већој или мањој мери прикривеног пелагијанизма. Познато је да је, поричући последице првобитног греха, Пелагије (6) (који је био Келт и наиван човек) порицао да Адамово тешко огрешење о божју забрану може ма у којој мери да погађа његове потомке. Наш праотац је, по том тумачењу, доживео чисто личну драму, заслужио да падне у немилост којом је само он био погођен, не доживевши ни у најмањој мери задовољство да нам остави у наслеђе своје мане и своје несреће. Пошто смо се сви родили као добра и слободна бића, у нама нема ни трага од некакве првобитне искварености.

Тешко се може замислити племенитије и неистинитије учење; ту је у питању јерес утопистичког карактера, која се показала плодотворна због самих својих претеривања, због веома перспективних бесмислица које је садржала. То не значи да су се творци утопија у знању настављали на Пелагија, али значи чињеницу да у модерној мисли постоји, непријатељски настројена према августинизму и јенсенизму, читава једна пелагијанска струја – обожавање напретка и револуционарне идеологије представљаће оно до чега ће она напослетку довести – чији представници сматрају да смо сви ми маса потенцијалних изабраника, ослобођених бремена првобитног греха, подложних обликовању колико се то само може пожелети, предодређених за оно што је добро, способних за сва савршенства. Роберт Овен (7) обећава нам у свом манифесту систем који ће бити погодан да створи „нов дух и нову вољу у свеколиком људском роду, и да тако на неодољиво нужан начин наведе сваког човека да постане доследан и рационалан, да здраво суди и ваљано се влада”.

Пелагије полази, као и његови далеки ученици, од најупорније оптимистичког виђења наше природе. Међутим, никако није доказано да је воља добра; извесно је чак да уопште није добра, како ова нова, тако и она стара. Спонтано су добри једино људи чија је воља закржљала; остали морају да се потруде да би били добри, и то им полази за руком само захваљујући напорима због којих постају јетки. Пошто је зло неодвојиво од чина, из тога произлази да се наши чинови неминовно усмеравају против некога или нечега; у крајњем случају, они су усмерени против нас самих. Али ми обично нешто хоћемо – подвлачимо то – само на рачун других људи. Ми не само да нисмо у мањој или већој мери изабраници него смо, напротив, у мањој или већој мери проклетници. Желите ли да изградите друштво у коме људи више неће једни другима шкодити? Ако то желите, уведите у њега само људе веома слабе воље.

Укратко, можемо да бирамо само између болесне воље и опаке воље; она прва је изванредна, зато што јој је задат ударац, зато што је паралисана, неделотворна; ова друга је штетна, па је према томе стално у акцији, прожета једним динамичким начелом: то је управо воља која одржава грозничавост настајања и проузрокује догађаје. Лишите човека ње ако полажете наде у златно доба! То би било исто као и лишити га његовог бића, чија се сва тајна састоји у тој склоности ка чињењу зла другим људима без које га не можемо замислити. Упорно одбацујући и своју срећу и срећу других људи, он делује тако као да прижељкује заснивање идеалног друштва; а када би оно било стварно изграђено, гушио би се у њему, пошто су лоше стране засићености неупоредиво мучније од лоших страна беде. Он воли напетост, непрестано лагано кретање напред: ка чему би онда ишао у савршеном друштву? Неспособан да живи у вечној садашњости, он поврх тога страхује од њене једноличности, опасности коју са собом доноси рај у оба своја вида: и у теолошком, и у утопијском виду.

Зар историја није, у крајњој линији, плод нашег страха од досаде, тог страха због кога ћемо увек упорно налазити задовољство у занимљивости велике невоље и ономе што је у њој ново, и претпостављати било какву несрећу стагнирању? Непрестана заокупљеност новим јесте узрок који потпуно онемогућава наше спасење. Идемо према паклу у оној мери у којој се удаљујемо од вегетативног живота, чија би пасивност требало да представља кључ свега, последњи одговор на сва наша питања; одвратност коју она изазива у нама створила је од нас ову хорду цивилизованих људи, свезнајућих чудовишта која не знају оно што је битно. Лагано се ледити, само дисати и ништа више, достојанствено подносити неправду што постојимо, тражити неку средину између лешине и голог дисања – превише смо искварени и превише засоптани да бисмо до тога досегли. Ништа нас, зацело, неће помирити са досадом. Да бисмо били мање одбојни према њој, требало би да, захваљујући некој помоћи са неба, доживимо пуноћу без догађаја, упознамо свест непроменљивог тренутка, наслађивање у истоветном. Али таква милост толико је противна нашој природи да смо пресрећни што се на нас не излива.

Приковани за разноликост, ми из ње црпемо онај стални, нашим нагонима толико неопходни збир разочарања и сукоба. Ослобођени брига и свега што спутава, били бисмо препуштени себи самима; због вртоглавице која би нас тада спопала постали бисмо хиљаду пута гори него што смо сада, када нас спутавају разне бриге и окови. Овај вид нашег срозавања промакао је анархистима, последњим пелагијанцима, који су од својих претходника ипак били бољи зато што су, обожавајући слободу, одбацили све државе, почев са оним „идеалним”, и заменили их новом врстом химера, величанственијих и невероватнијих од оних старих. Ако су се они побунили против државе, и ако су затражили да она буде укинута, учинили су то зато што су у њој видели препреку слободном испољавању воље, која је у својој основи добра; међутим, држава је настала управо зато што је она лоша – и кад би држава нестала, она би без икаквих ограничења уживала у злу. Па ипак, замисао анархистa да се уништи свака власт и данас представља једну од најлепших замисли на коју су људи икада дошли. Што се, пак, тиче њих који су хтели да је остваре, не можемо у довољној мери да изразимо своје жаљење због тога што је њихов сој потпуно ишчезао.

Али можда су они морали да ишчезну из века какав је овај у коме живимо, коме се толико жури да оповргне њихове теорије и њихова предвиђања. Они су предсказивали долазак ере индивидуе, а индивидуа се ближи свом крају, ишчезавање државе, а ова никада није била јача и никада више сметала људима, доба једнакости, док је, уместо њега, дошло доба терора. Све се непрестано срозава. Кад атентате што се данас врше упоредимо с њиховим атентатима, видимо да је чак и ту опао квалитет: у позадини атентата које врло ретко неко још пристаје да изврши недостаје онај апсолут што је искупљивао њихове атентате, што су их они увек тако брижљиво и тако мајсторски извршавали! Данас нико не настоји да бацајући бомбе допринесе успостављању „свеопште хармоније”, најважније фикције од које ми више ништа не очекујемо… Шта бисмо, уосталом, могли од ње да очекујемо на самом крају гвозденог доба до кога смо дошли? На њему преовлађује једно осећање – разочараност, скуп наших нагњилих снова. А ако више немамо чак ни тај излаз да верујемо у добре стране разарања, то је последица околности да смо, преставши да будемо анархисти, схватили да је оно преко потребно и бескорисно.

Патња у почетку рачуна на долазак златног доба на овом свету, тражи ослонац и у неку руку укотвљује се у њему; али што се више погоршава то се више од њега удаљава да би се напослетку везала само за саму себе. Она која је некад била помоћница утопијских система, сада се окреће против њих, уочава у њима нешто што крајње опасно угрожава њене сопствене ужасе, чију је драж управо открила. Кроз уста јунака Забелешки из подземља (8) она ће говорити у прилог хаосу, побуниће се против разума, оног „два пута два јесу четири”, против „кристалног дворца”, копије Фаланстере.

Онај ко је доспео до пакла, до испланиране несреће, поново ће открити његову ужасну симетрију у идеалној држави, срећи за све људе, које се гнуша свако ко је много пропатио: Достојевски је испољио непомирљиву одбојност према њој. Како су године пролазиле, он се све више одређивао насупрот фурјеистичким идејама чији је поборник био у својој младости; пошто није могао да опрости себи то што их је прихватио, свој гнев је због тога искалио на јунацима својих дела, надљудским карикатурама… властитих првобитних илузија. Сликајући те јунаке, изражавао је гнушање над својим некадашњим заблудама, уступцима које је учинио утопији, чије му многе теме ипак неће дати мира: зар онда кад Велики Инквизитор (9) дели људски род на срећно стадо и измучену, видовиту мањину која преузима на себе старање о његовој судбини, или када Петар Верховенски (10) жели да прогласи Ставрогина (10) за духовног вођу будуће државе, за папу који ће бити револуционар и атеист, зар Достојевски тада не узима као узор „свештенство” које су Сен-Симонови (11) ученици стављали изнад „произвођача”, или Анфантенову (12) намеру да самог Сен-Симона прогласи за папу нове вере? Он упоређује католицизам са „социјализмом” и чак их изједначава, држећи се начина просуђивања који има нека својства метода и изврсне црте делиријума, што представља у највећој мери словенску мешавину.

У односу на Запад, у Русији се све подиже на степен више: скептицизам постаје нихилизам, хипотеза догма, а идеја икона. Шигаљев (13) не изговара више будалаштина него Кабе; међутим, он у њих уноси страственост коју не налазимо у књизи Француза који је Достојевском послужио као узор при стварању тог лика. „Ви више немате опсесија, једино их још ми имамо” – чини нам се да Руси говоре западњацима кроз уста романа Достојевског, опседнутог човека у правом смислу речи, који се, као и сви његови јунаци, сав био предао једном сну, сну о златном добу, без кога – како нас сам уверава – „народи не желе да живе и не могу чак ни да умру”. Он не очекује да ће се оно остварити у историји него, напротив, страхује од његовог доласка, али због тога, ипак, не прелази у табор „реакције”, јер „напредак” не напада у име поретка, него у име хира, права на хир. Да ли ће, пошто је одбацио будући рај, сачувати онај други, негдашњи, прадавни? Он ће га узети као тему сна који ће сањати најпре Ставрогин, потом Версилов (14), и напослетку „смешни човек”. (15)

„У дрезденском музеју постоји слика Клода Лорена која се у каталогу води под именом Акид и Галатеја […] Ту слику видео сам у сну, али не као слику, већ као стварни предео. Био је то, баш као и на њој, кутак грчког архипелага, и био сам се, како је изгледало, вратио 3.000 година у прошлост. Видео сам плаве и нежне таласе, острва и стене, цветне обале; у даљини се указивала чаробна панорама из које је долазио зов Сунца на заласку […] Ту је била колевка људског рода […] Људи су се будили и тонули у сан срећни и невини; шуме су се ориле од њихових веселих песама, а вишак њихове обилне снаге преливао се у љубав и простодушну радост. Осећао сам га назирући у исти мах безграничну будућност која их очекује а коју они нису чак ни наслућивали, и срце ми је подрхтавало од радости док сам о томе мислио” (Фјодор Достојевски, Зли дуси).

И Версилов ће уснити исти сан као и Ставрогин, али с том разликом што ће се Сунце на заласку њему одједном указати, не више као Сунце са почетка, него као Сунце са краја бивствовања „људског рода у Европи”. Као што видимо, у младићу се та слика мало затамњује, а потпуно ће се затамнети у Сну смешног човека. Златно доба и његови клишеи представљени су у њему помније и са више жара него у два претходна сна, као да је ту у питању визија Клода Лорена коју би коментарисао неки самарићански Хесиод. Налазимо се на Земљи, „у време када она још није била оскрнављена првобитним грехом”. Људи су на њој живели „у некаквом љубављу испуњеном свеопштем и узајамном заносу”, имали су децу али при том нису знали за грозоте сладострашћа и рађања, лутали су по шумама певајући химне и, непрестано обузети усхићењем, нису знали за љубомору, гнев, болести, итд. Сви ови елементи наведеног описа доста су конвенционални. На нашу срећу, њихова срећа, која је изгледала вечита, показаће се крхка када буде стављена на пробу: „смешни човек” стигао је код њих и све их изопачио. Са појавом зла, клишеа ишчезавају, а слика добија на живости. „Као каква заразна болест, као атом куге који је кадар да зарази читаво једно царство, тако сам и ја својим присуством заразио ту чаробну земљу која није знала за грех док се ја у њој нисам појавио. Њени житељи научили су да лажу, заволели су лаж и осетили њену лепоту.

Можда је све то почело на врло безазлен начин, само забаве ради, из кокетерије, као некаква шаљива игра, а можда је доиста почело од каквог атома, али тај атом лажи продро им је у срца и учинио им се достојан њихове љубави. Мало затим појавило се сладострашће, из њега је поникла љубомора, а из ове – окрутност… Ах, не знам, не сећам се када се то догодило, али ускоро, врло мало времена после тога, крв је први пут била проливена: они су се зачудили, ужаснули и стали да се удаљавају једни од других. Зачули су се прекори и покуде. Људи су открили стид и прогласили га за врлину. Међу њима се појавило осећање части које је подигло своју заставу изнад сваког савеза. Стали су да злостављају животиње, и животиње су побегле од њих у шуме и постале им непријатељи. Почело је доба борби у корист тежњи за подвајањем, за издвајањем из друштва, у прилог личности, разликовање између онога што је моје и онога што је твоје. Појавили су се разни језици. Људи су открили тугу и заволели је, стали су да чезну за патњом и рекли да се истина открива само помоћу ње. И тада се наука појавила међу њима. Поставши зли, почели су да говоре о братству и човечности и схватили су те идеје. Поставши преступници, измислили су правду и наметнули себи читаве зборнике закона како би је сачували. А потом су, да би обезбедили поштовање тих законика, установили гиљотину. Сећали су се још само мутно онога што су изгубили, па чак нису хтели ни да верују да су некада били невини и срећни. Нису пропуштали да исмевају могућност постојања те негдашње среће коју су назвали обманом.” (Фјодор Достојевски, Сан смешног човека)

Али постоји и нешто горе: они ће ускоро открити да је свест о животу изнад живота, и да је познавање „закона среће” изнад среће. Од тог тренутка били су изгубљени; зар одвајајући их од њих самих демонским делом науке и суновраћујући их из вечне садашњости у историју, „смешни човек” није поново починио на њихову штету грешке и лудости што их је Прометеј учинио? Пошто је извршио своје недело, обузет грижом савести, он почиње да наговара људе да крену у борбу за поновно освајање тог чаробног света који је сам разорио. Он се у њу упушта, али не верује стварно у њен успех, а исто тако ни писац, како се барем нама чини: одбацивши формуле у вези са будућношћу, он се окреће својој омиљеној опсесији, блаженству из прадавних времена, само зато да би уочио његову крхкост и његову фантазмагоричност. Потиштен због онога што је открио, покушаће да ублажи последице свог открића, да поново удахне живот својим илузијама, да спасе – макар као идеју – свој најдражи сан. Он зна, баш као што и ми знамо, да у томе неће успети, и једва ћемо извитоперити његову мисао тврдећи да он напослетку закључује да је постојање раја двоструко немогуће.

Уосталом, зар није симптоматично то што се Достојевски, да би описао идилични предео из три верзије тог сна, послужио сликом Клода Лорена (16), чије је отужно чаробне пределе волео баш као и Ниче? (Какву недокучиву тајну подразумева тако изненађујућа особита наклоност?) Али од тренутка у коме треба да пређе на описивање пропадања те првобитне среће, средине у којој се збива човеков пад и пометњи што их он изазива, Достојевски више ништа не преузима ни од кога, него све црпи из себе самог, а одбацује сваку туђу сугестију; он чак престаје да измишља и сањари, него види оно о чему пише. И тако се напослетку он поново налази у свом елементу, у средишту гвозденог доба, ради кога је нападао „кристални дворац” и жртвовао рај.

Пошто нас је писац, чије је мишљење о овом предмету тако меродавно, обавестио о крхкости негдашњег златног доба и о ништавности будућег златног доба, из тога ћемо морати да извучемо закључке који се намећу и нећемо више моћи да се уљуљкујемо Хесиодовим и Прометејевим бунцањима, а још мање њиховом синтезом коју су утопије покушале да остваре. Без обзира на то да ли се замишља као свеопшта или делимична, хармонија никада није постојала, нити ће икада постојати. Што се, пак, правде тиче, да би човек поверовао да је она могућна, да би је само замислио, требало би да поседује необичан дар за превиђање чињеница, да на неуобичајен начин буде повлашћен, да буде предмет божанске милости оснажене ђавољом милошћу, да рачуна, уз то, и са напором неба и пакла да се покажу племенити, напором за који је, право говорећи, веома мало вероватно да би био учињен како на једној, тако и на другој страни. Ми, по речима Карла Барта, (17) не бисмо „могли да сачувамо ни трунку животне снаге у себи када у дну душе не бисмо били сигурни да је Бог праведан”. Међутим, постоје људи који и даље живе иако не доживљавају ту извесност, иако је чак никада нису ни доживели. У чему се крије њихова тајна и захваљујући коме чуду су они, знајући оно што знају, још живи?

Ма колико немилосрдна била наша одбацивања, ми не разарамо у потпуности оно за чиме чезнемо: наши снови надживљавају наша буђења и наше анализе. Узалуд престајемо да верујемо у стварно постојање раја на одређеном месту, или у разне његове слике, он ипак обитава у нама као врхунска дата, као димензија нашег првобитног „ја”; сада у овоме треба да га откријемо. Када нам то пође за руком, доживљавамо блаженство које теолози називају суштаственим; али ни тада се не суочавамо са Богом, него са вечном садашњошћу, отетом од постојања и саме вечности… Зар је онда историја важна! Она није обитавалиште бића, него представља оно у чему њега нема, негацију сваке ствари, раскид живог са собом самим; пошто нисмо саздани од оне твари од које је она саздана, мрско нам је да уз то доприносимо њеним грчењима. Она може, ако јој је то воља, да нас сможди, али ће погодити само наш спољашњи вид и оно што је у нама прљаво, те остатке времена које увек вучемо са собом, симболе неуспеха, знакове неослобођености.

Лек за бољке од којих патимо треба да настојимо да откријемо у себи, у ванвременској основи наше природе. Кад би нереалност такве основе била показана, доказана, били бисмо неповратно изгубљени. Које би доказивање и који би доказ могли, међутим, да превагну над дубоком, страственом убеђеношћу да део нас самих измиче ограниченом трајању, над провалом оних тренутака у којима Бог представља исто што и светлост што се изненада указује на границама нашег видокруга и значи блаженство које нас пројицира у нас саме, велико, изван свемира доживљено узбуђење? Не постоје више ни прошлост, ни будућност; векови ишчезавају, материја се повлачи, тама потпуно распршује; смрт изгледа смешна, а смешан изгледа и сам живот. А то дубоко узбуђење било би довољно – чак и кад бисмо га само једном доживели – да нас измири са нашим срамотама и нашим невољама, за које оно, без сумње, представља накнаду. Чини нам се да је свеколико време дошло да нас, пре него што ишчезне, последњи пут обиђе…

После тога узалудно је враћати се према старом рају, или хрлити према будућем рају; први је недостижан, а други неостварљив. Заузврат, важно је чежњу или очекивање затворити у наш унутрашњи свет – јер они неминовно бивају прикраћени онда кад се окрену спољашњем свету – и нагнати их да се открију, или да створе у нама срећу за којом у првом случају жалимо, док је у другом случају очекујемо. Рај не постоји, осим у најдубљем кутку нашег бића и тако рећи у оном „ја” нашег „ја”; али да бисмо га ту открили, уз то је неопходно и да смо размислили о свим рајевима, оним ишчезлим и оним могућним, да смо их волели и мрзели неспретно, онако како занесењаци воле и мрзе, а да смо их потом помно проучили и одбацили са разочараношћу својственом познавању ствари.

Да ли ће читалац рећи да једну утвару замењујемо другом, да митови о златном добу зацело вреде колико и вечна садашњост на коју помишљамо, и да оно првобитно „ја” – темељ наших нада, дочарава слику празнине и у крајњој линији се на њу своди? Нека је тако! Али зар празнина која пружа осећај пуноће не садржи више реалности него што је целокупна историја поседује?

________________________________________________________________________________

НАПОМЕНЕ:

(1) Уз Хомера најстарији хеленски песник (око 770. пре н. е.).
(2) Творац хеленске трагедије (525–456. пре н. е.)
(3) Италијански историчар, естетичар, филолог и филозоф (1668–1744), оснивач психологије културе и филозофије историје као научне дисциплине.
(4) Хеленски стоичар (око 50 – око 130. н. е.)
(5) Француски теоретичар радничког покрета, филозоф, етичар и економист (1809–1865).
(6) Црквени писац и филозоф (око 360 – око 429), један од најжешћих противника светог Августина и његовог учења о предестинацији.
(7) Енглески теоретичар (1771–1858), један од значајних утопијских социјалиста.
(8) Новела коју је Достојевски објавио 1864. године.
(9) Лик из романа Браћа Карамазови.
(10) Јунаци романа Зли дуси.
(11) Француски филозоф и социјални реформатор-утопист (1760–1825).
(12) Француски социјални теоретичар (1796–1864), један од оснивача сен-симонистичке школе.
(13) Јунак из романа Зли дуси.
(14) Јунак из романа Младић.
(15) Јунак новеле Сан смешног човека.
(16) Француски сликар и бакрорезац (1600–1682), један од најизразитијих идеалистички настројених пејсажиста у европском сликарству.
(17) Швајцарски теолог и филозоф (1866–1968).