0 0
Read Time:18 Minute, 17 Second

Мраз, крв, сузе и глад – то би био најконцизнији опис америчке војске коју су Британци у зиму 1777. године потерали у повлачење у село Вали Форџ, у Пенсилванији. Оболели од тифуса, изнемогли од дијареје и жутице, Американци су сахрањивали своје промзрле коње и тукли се за кору бајатог хлеба. Генерал Џорџ Вашингтон био је очајан – његова Континентална војска била је пред сломом, и искусном генералу је био потребан начин да подигне морал својих трупа.

За Американце оног времена није постојао бољи начин да се ободре и окрепе своје духове, испоставило се, од уживања у приказу живота и дела, ако не највећег, оно најупорнијег оптимата [1] Цезарове епохе, и уједно Цезаровог најтврдокорнијег противника – Марка Порција Катона Млађег. Изнурени војници огрнули су чаршаве као да су тоге, и тако голишави, по мразу, на импровизованој позорници, одиграли су представу према драми Џозефа Адисона, једноставног наслова – Трагедија Катон. Многи од војника и цео официрски кадар знали су готово наизуст ову представу о човеку чије је самоубиство, чак и у дубински хришћанској традицији европског Запада, једино оцењивано као „добро самоубиство”. До тог тренутка, Адисонова трагедија одиграна је већ 234 пута у англофоним земљама.

Катон Млађи био је последњи изданак славне лозе римских државника, једини противник Цезара према коме овај није исказивао своју „благост” (clementia), није му нудио милосрђе и опроштај као Цицерону или Бруту, него је напротив настојао да га потпуно сломи. Бити оптимат за Катона Млађег значило је чувати најсвет(л)ије традиције Републике. Те традиције биле су оличене у римском уставу, односно у „обичајима предака” (mos maiorum), а борити се за њих значило је стајати чврсто уз претежно аристократски (нобилски) Сенат, те бити брана „разулареним” народним масама на Форуму, које су заводили и наводили популарски [2] демагози [3], као што су били браћа Грах, Гај Марије, Луције Апулеј Сатурнин или Цезар.

Изложити се ризику да вас на повратку са седнице Сената нека банда или руља одвуче до најближе крчме и избоде на смрт – то је у Катоново време значило стајати уз Сенат. Његово самоубиство било је заправо врхунски израз одбране достојанства (dignitas), којe је било једна од највећих староримских врлина. Остарели стоик радије се бацио на мач него да се понижава и тражи милосрђе од непријатеља.

Римска република била је идеал за америчке очеве осниваче, и добар део Американаца из 13 колонија, што са једне стране сведочи о „демократским коренима” Америке (јер је Римска република била само једном – и то најмање утицајном – трећином демократска), док са друге говори и о духу којим је био прожет Запад, и Америка оног времена. Било је то време апсолутне занесености Запада класичном старином.

Тај дух био је толико свеприсутан да су Џејмс Медисон и Александар Хамилтон – аутори америчког устава – писали под заједничким псеудонимом Публије. Публије Валерије сматран је једним од утемељивача Римске републике и њеног устројства. Када је преузео титулу конзула 509. године пре Христа, до те мере је отклонио страхове Римљана да стреми рестаурацији краљевине и постао је толико омиљен у народу, да је добио надимак Публикола или Попликола, од popul colendi – што значи бринути о народу.

Америчка академска и политичка елита била је од времена америчких очева оснивача па до 1960-их година 20. века усидрена у класичном наслеђу Старог света. „Прецизни подаци о Римљанима, о Грцима и о Картагињанима били би од непроцењиве важности у управљању нашом републиком, и научили би нас шта би било корисно опонашити, а шта би било мудро избегавати”, пише један од аутора у утицајном америчком магазину Порт Фолио 1816. године.

Но, бити заљубљен у Рим и бити Римљанин – није исто, а Американци то још увек уче – на тежи начин.

Пунска клопка

Све је почело у зиму 1885. године у задимљеној соби Енглеског клуба у Лими. Уроњен у фотељу, будући креатор таласократске хегемоније САД и архитекта флоте којом је Америка 1898. поразила Шпанију и освојила прве колоније у Карибима и на Пацифику – Алфред Тајер Мехен – скрхан од немоћи и бесан на америчку администрацију писао је својим пријатељима у Конгресу о жалосном стању у ком је таворило америчко бродовље.

Мехен је био војно лице нижег ранга, али још битније – протестант, и као такав био је „несносни узбуњивач”. На сва уста је причао о корупцији и политичком дилетантизму на Бостонском бродоградилишту на коме је радио. Зато је склоњен од секретара морнарице, против кога је покретао конгресна саслушања, адмирала и полазника поморских академија, иако је био врхунски стратег и познавалац историје поморства.

Уместо да буде у срцу америчке поморске моћи, Мехену је „дато задужење” (читај: склоњен је) да патролира дуж западне обале Латинске Америке и стара се о правима америчких грађана који су живели у том делу света. На једном од крстарења Пацификом, на брод којим је командовао Мехен – дрвену бојну лађу Вачесут која је коришћена у време Америчког грађанског рата (1861-1865) – укрцао се Мехенов француски колега, те је пришавши једном од топова на Мехеновом броду прокоментарисао да су „Французи имали овакве топове, али су их заменили наоружањем новије генерације”.

„Ми смо опремљени оруђем које су друге нације већ одбациле”, писао је Мехен познаваоцима у Вашингтону, поспрдно називајући америчку флоту „квекерском флотом”. Квекери су у Мехеново време сматрани „антидржавним пацифистима”. Мало као у шали о мисицама, залагали су се за мир у свету, с тим што су представљали несносно досадни глас америчке јавности који је опструисао генерале и адмирале сталним пашквилама, које су изрицали и у новинама и са својих проповедаоница.

Мехен је, дакле, сматрао да је америчка флота у тако жалосном стању – да је спремна једино да предајом допринесе квекерском светском миру. Међутим, негде у зиму 1884. године, отварала се нова академија за поморско ратовање у Њупорту (Роуд Ајленд), и Мехену је том приликом понуђена катедра. Стога се Мехен упустио у изучавање историје – која је од детињства била велика пасија тада четрдесетогодишњег капетана – па је чак и за ћеркицу написао једну кратку историју Европе, објашњавајући замршене односе међу европским силама тако да и детету буду разумљиви. 

Алфред Тајер Мехен постао је у наредним деценијама Нептунов бич америчке поморске империје, чији је само један текст у новинама мењао курс трансатлантског Левијатана. Међутим, кључни тренутак у његовом интелектуалном сазревању дошао је те 1885. када је, спремајући се за намештење на поморској академији у Њупорту, прочитао Римску историју, капитално дело немачког историчара Теодора Момзена, којом је Момзен заслужио Нобелову награду за књижевност.

Док је окретао странице ове књиге у Енглеском клубу у престоници Перуа, Мехена је нарочито затекао Момзенов опис Ханибаловог похода на Италију током Другог пунског рата (218-202. пре Христа). Мехен је веровао да су Ханибалове победе над Римљанима несумњив доказ ратничког генија картагинског војсковође и да је Картагина заслужила да победи. Авај, Картагини је фалила флота којом би са лакоћом превозила војску од Африке до Италије, „као што је то чинио Рим”. Ханибал би са свежом војском и слоновима – којих је мноштво изгубио прелазећи из Шпаније преко Алпа у Италију – са лакоћом потукао Рим.

„Како би све другачије било да је Ханибал напао Италију преко мора, као што су Римљани то често чинили када су нападали Африку, уместо дужим копненим путем, или да је по доласку у Италију имао неометане везе са Картагином преко мора”, записао је Мехен у Лими.

И Мехенов сан је остварен. Кроз неколико деценија, флота САД – која је у тренутку Мехеновог боравка у Лими била мања и од флоте Аустро-Угарске – постала је светски призната и доказана поморска сила. Теди Рузвелт, један од живописнијих америчких председника и блиски сарадник Мехена, организовао је прави римски тријумф америчке Велике беле флоте која је крајем 1907. и почетком 1908. године опловила планету, обилазећи Латинску Америку, Аустралију, Индонезију, Јапан, Цејлон, Црвено море, Медитеран и Атлантик.

Данас је нешто више од једног века прошло од тренутка када је Америка иступила на светску сцену као велика сила, мада око тога постоје несугласице. Неки ће рећи да је то учинила у тренутку када је поразила Шпанију и одузела јој последње колоније у „западној хемисфери” 1898, други ће рећи да је тренутак ступања Америке на светскоисторијску сцену био 1917, а неки да се то, ипак, десило тек након савезничке победе у Другом светском рату. 

Међутим, 1898. година била је уједно и тренутак кад се Америка одрекла свог „ромејства”. Уистину, могла се наћи нека, каква-таква блискост, између земљишне аристократије, моћних латифундиста Римске републике, са нпр. Томасом Џеферсоном, који је веровао да „они који обрађују земљу су једини народ изабран од Бога, ако је Овај икад имао изабрани народ”.

 

Но, чак и тако, аналогија је натегнута јер, као што истиче Александар Гајић у студији Америка и Рим – империјалне паралеле: Американци су као револверашка гарда капиталистичког система одувек предузетништво држали високо – на пиједесталу највиших „вредности”, док су Римљани на трговце, лихваре (уопште „банкаре”) и занатлије – гледали са презиром. А управо су они – тзв. „витезови” (equites) – пословни људи, шпекуланти, лиферанти и трговци били они који су срушили Римску републику, финансирајући утицајне популаре и демагоге да потпале народ против Сената – који је био брана њиховим пословним интересима.

Дакле, „блискост” је превасходно у заљубљности и римских и америчких старорепубличких елита у примордијалну слику пасторалне Аркадије, у којој живе стамени земљорадници који немају друге љубави до земље коју ору и за коју крваре. Откуд иначе Синсинати у Америци, назван управо по једном таквом Римљанину и великом диктатору старе Републике?

Али чак и тако слаба, блискост „џеферсонијанске” традиције са римском прекида се са Мехеном. Суштински Мехен – али и Теди Рузвелт, Џон Хеј, Виљем Мекинли, Елихју Рут, Хенри Кабот Лоџ и други утицајни Американци који су на преласку векова опремили Америку за 20. век – није толико био задивљен славом Рима, колико је страховао од тога да САД не задеси судбина Пуна (Картагињана). Управо су их ти „прецизни подаци” отерали у ситна цревца историјске науке Теодора Момзена.

Њихова фиксација на „шта је Ханибал могао другачије” суспендовала је кључно питање: „Шта су Римљани урадили добро?”. Из такве перспективе, видели би велике подвиге и пожртвованост римског народа и Сената који односе победу над трговачким картелима Картагине. Наравно, упитно је да ли је класично наслеђе икада било ишта више од пуког украса у оквиру настојања да се рационализују империјална стремљења саме Америке.

Штавише, никада као под окриљем америчке културне хегемоније није толико девалвирано свако делатно сећање на традиције Римске републике. Наравно, увек је згодно било, па и данас, подсетити на Хитлера и Мусолинија, који су анегдотално налик наказним пајацима из кутије искакали кад год би неком пало на памет да изрази дивљење Цезаровој херојској фигури, Сулином државништву, Маријевој предузмљивисти, и понаша се у складу са тим.

Уосталом, како је професор џендер студија и античке сексуалности на Оксфорду, Луис Веб, објаснио 2023. године: „Рим је, наравно, био патријархалан и насилан”. Значи, непожељан.

Imperium или ἐμπόριον

Ово је добро место да да аболирамо Старе Грке и Феничане од оптужби да су претеча западноевропског колонијализма. Грци су колонизовали Медитеран из разних разлога, који су могли бити политичке природе (када нпр. један режим истера приврженике другог режима из полиса) или егзистенцијалне (када број становника надиђе капацитете за производњу хране у неком полису). Читав Медитеран био је током доброг дела антике начичкан хеленским градовима. Што је Платон рекао за Црно море – да су око њега грчки градови „као жабе око баре” – важило је за читаво Средоземље.

Мотив западних Европљана да се отисну преко Атлантика (и покрену Доба открића) био је лукративне природе, а коначан циљ било је успостављање експлоататорског система над домородачким цивилизацијама. Читав низ „Источноиндијских компанија” у Енглеској, Француској и Холандији – које су финансирале колонијалистичке пројекте у модерно доба – заправо су гањале профит, односно алтернативни пут до оријенталних зачина и драгоцености, пошто је Пут свиле био пресечен Османским царством. Додуше, вршиоце налога управних одбора Источноиндијских компанија, поред профита, водио је и осећај за авантуру – али је и та авантура, на крају, била мотивисана потрагом за златним Елдорадом

Али, зашто уопште овде говоримо о Грцима? Наиме, eнглеска реч за империју долази из старофранцуског empire, која је опет бастардизован облик латинске речи imperium. Имајући у виду англоамерички пословични нехај када су у питању етимологије, једна група западних историчара упорно истрајава на тези да енглеска реч за империју не долази од латинске imperium, него од грчког ἐμπόριον. Teза можда није тачна, али је истинита.

Реч емпорион (грч. ἐμπόριον) je у антици oзначавала хеленску луку, пре свега на пријатељском мору (Црном мору), одакле су Грци са југа Балкана и других крајева допремали велике количине жита, будући да је клима Црноморја била блажа, а и цела област је била наслоњена на житоносне скитске (руске) степе. Исто су радили и Феничани. Сама реч Картагина није значила ништа до „Нови град”, који су у деветом веку пре Христа основали насељеници из Тира.

Природно, ови пунски и хеленски градови били су емпориони, луке згодне за трговину и обављање других послова. Да ствар буде још комичнија – грчка реч за емпорион долази од старогрчке речи ἔμπορος, која значи „онај који путује бродом”. Није ли управо слика морепловца на прамцу једрењака архетипска слика Енглеза (Американца) – макар био нико и ништа, ту Енглез виче да је „краљ света” као Дикаприо у Титанику. Уосталом, Американци и сами упорно одбацују идеју о својој држави као „империји”, што Најл Фергусон описује кованицом „империјално порицање”.

Јер, Империјум, са друге стране, је у Риму био назив за посебну врсту овлашћења да се наређује и кажњава, које су уживали у почетку римски краљеви, а у време Републике виши магистрати – диктатори, конзули и претори. Да ли ће назив за царистичко уређење бити изведен из речи емпорион или империјум укратко значи опредељење између меркантилизма и милитаризма, па у неку руку и између таласократије и телурократије (Дугин).

Римљани су на почетку ратова са Картагином (264. године пре Христа) били солидна регионална сила, окренута земљи и ратовима, и били су спремни – са својом привредном базом и неисцрпним залихама војно способног људства које је било окренуто земљи уместо мору – да се суоче са вишевековном поморском доминацијом Картагине. Лакоћа са којом су Римљани штанцали читаве флоте у Првом пунском рату равна је једино привредном чуду Стаљинове Русије, која је, пребацивши се на ратну индустрију, постала ненадмашна суперсила, са дотад невиђеним скоком и трансформацијом у светској историји.

Мехен јесте обезбедио Американцима таласократску доминацију. Што је Грцима и Феничанима било Средоземље – то је Американцима постао најпре Атлантик, а потом остатак светских мора. И овде имамо на делу чист пример Хегеловог „лукавства ума”: Американци – као уосталом и Британци – можда јесу имали намеру да изграде империју, али су изградили читав низ емпориона – емпоријалну силуЕмпориони уз пратеће војне базе Американаца су свуда по свету. Али, како каже Ендру Бачевић, Американци од времена Вијетнама нису водили велики фронтални рат, мада, суштински, такав рат није вођен у Америци од времена Грађанског рата. 

Благословени изолованошћу, Мехен и други творци америчке таласократије видели су утварне бродове неке европске силе, нпр. Немачке или Русије, како пристају на обале Америке као Сципион Емилијан на обале Картагине 146. године пре Христа, и – гоњени тим страхом – упали су у „пунску клопку”, верујући да је јака флота кључ империјалног успеха.

Украјинци, који данас, са остатком НАТО пакта, изигравају америчке најамнике, непоуздани су колико и феничански најамници, о чему пише Полибије: „Картагињанима слобода увек зависи од храбрости најамника, а Римљанима од сопствене храбрости и помоћи савезника”. Када су Римљани дошли пред Картагину – одговори многих Пуна били су слични изговорима данашњих Американаца који по Тиктоку агитују против враћања војног рока.

Уосталом, није Делски савез срушио Персију – него Македонско краљевство и Хеленски савез, а Американци ће тек видети колико их је коштало мењање Континенталне армије за Велику белу флоту.

Вишак историје

Дакле, Америка није империјална, него емпоријална сила. Утолико је гадније понашање њених поклисара – који се играју римских легата – на пример у Србији.

На Парилије 21. априла прошле године – дакле, управо на дан римског пастирског фестивала и датума када је основан Вечни град – амерички амбасадор је Србима још једном поручио да треба да се одрекну своје историје. Овај апел надилази дрскост једног нижеразредног легата квазиимперије и миздраклије правог америчког империјализма, и открива нам кључни налог колонизатора. „Млади не треба да причају о историји, већ о сопственом развоју и сличним стварима, саветује Хил.

Штавише, клијенти (да искористимо тај типично римски израз) у атлантистичким медијима су се недавно острвили на Павлину Радовановић, јер певањем о српским подвизима ова девојчица, према њиховој оцени, „враћа Србију у средњи век. Другим речима, као када су нам поручивали да смо „свет или када нам налажу да се „окренемо ка будућности, па нам  да би нас ободрили да учинимо „прави корак” – цитирају гестаповца из Пекићевог имагинаријума, атлантисти нам налажу да се одрекнемо, не историје као науке, архива и докумената, статистика и родних студија прикуцаних у анализе менструалних циклуса византијских принцеза, већ нам налажу да се одрекнемо онога што сматрају  вишком историје. 

Једна од најпопуларнијих књига предратне Краљевине Србије и оних генерација које су оствариле врхунске победе у ратовима за ослобођење и уједињење (1912-1918), била је књига Томаса Карлајла О херојима, у којој аутор каже да „историја једног народа постаје плодна, уздиже душу, велика, чим тај народ верује. У чему се огледа та вера? У томе што су, на пример, у Боју на Бакарном Гумну 1912  према извештавању Ситона Вотсона  Србим јуришајући преко отвореног поља на турске положајем тврдили како је поред њих јуришао Краљевић Марко, баш као што су у Боју код Регилског језера Римљани поразили Латине, предвођене збаченим римским краљем Тарквинијем Охолим, уз помоћ божанских близанаца Кастора и Полукса. 

За разлику од Американаца који су у Валеј Форџу показали да познају Римљане  Срби код Бакарног Гумна су показали да знају како да буду Римљани. Управо је у тим проказаним „митовима”, на које се данас острвљују или они који су у служби колонизатора или они који имају изузетно скучено разумевање хуманистике, похрањена делатна историја  историја која надахњује и која даје одговор на кључно питање: зашто уопште учимо историју?

Свакако, релевантно је и мишљење британског империјалисте и историчара Силија да је „политика историја садашњости, а историја политика прошлости. Али у једном тренутку, историја из политике прераста у легенду, у мит. За генерацију 19. века  Милош Обреновић и Карађорђе били су родоначелници династија које су се бориле за политичку моћ. Данас су вође српских устанака легендарне личности које надахњују. За поједине Монтенегрине  Његош је владар са манама, коме замерају световно понашање и фискалну политику, али за Србе  он је Тајновидац, српски Хомер.

Ко би убедио Александра Великог  који је желео да „надахили Ахила и у то име освојио пространства од Дунава до Инда  да је Ахил „измишљен? „А све и да јесте – па шта?!, питао би вероватно Александар. Шта су утицали на Осветнике Косова хвале вредни подухвати српских историчара из 19. века који су открили да је цар Урош Нејаки умро после Маричке битке, или да је Марко Мрњавчевић био турски вазал? Вук Бранковић као издајица је опомена, а као такав вреднији је од „историјске слике о способном обласном господару.

И данас, поред тога што користе малобројним посвећеним изучаваоцима српске старине, ти „прецизни подаци о којима пише магазин Порт Фолио 1816, заправо највише служе циницима чије је једино стремљење да делегитимишу српске националне интересе (или интересе било кога ко је у немислости Управног одбора) као буфонерију засновану на лажи. То не значи да треба депласирати историјску науку као бескорисну, или је срозавати на ниво „хрватских краљева“ и „албанског аутохтонизма“, али треба реафирмисати мит у контексту онога на шта је Милош Н. Ђурић, српски класичар и преводилац Хомера, мислио када је српску епику назвао нашом једином класиком.

Са намером да се верификује управо такво виђење историје  покренут је пројекат Вишак историје. Данас на свету живи између пет и седам процената људи који су икада живели на овој планети, како то воли да истакне историчар Најл Фергусон. У осталих више од 90% похрањена су неизмерно богата искуства и знања, које је немогуће обухватити. Стога је у Вишку историје и одабран усмени начин приповедања кроз  спрам намере идеалну  форму подкаста, да по узору на наше гусларе, „оне безимене обдаренике Божје што су се родили под вилиним окриљем, и створили оне довидовданске, видовданске и повидовданске лепоте усменим путем пренесе знања  за почетак о Римској империји, а редом и о другим империјама минулих векова, и о разним хвале вредним народним и личним подвизима. 

Вреди да подсетим на речи великих мудраца римске старине о томе како да одолимо замкама емпориона. Да знамо да када се говори о „стандарду и „инвестицајама” – из Сауронових уста Великог брата заправо избија заводљива и смртоносна песма сирена. Да бисмо били лукави као Одисеј  морамо наћи неку тачку ослонца, па макар за њу и били приковани. Она може бити у нашој епици, нашој народној митологији, али и међу нпр. америчким Римљанима, какав је био Езра Паунд који нас опомиње да је „храм светиња јер није на продају или у речима другог оснивача Рима, Марка Фурија Камила, који нас опомиње да ћемо „крвљу, а не златом спасити Отаџбину.

Напослетку, можда се и међу слушаоцима Вишка историје нађе неки Мехен кога, уместо на империјализам, подвизи и величина Римљана подстакну на освету Изгубљеног царства. Све то, наравно, под претпоставком да не послушамо легата Нове Картагине о томе како је спас Срба у забораву Српства и оног „римског јуриша српских див-јунака код Бакарног Гумна, и да тај нови Мехен не да предност Момзеновим „прецизним подацима над Карлајловим „херојима.

 

Тиосав Пурић је аутор подкаста „Вишак историје” и водитељ подкаста „Локомотива”. Ексклузивно за Нови Стандард.

________________________________________________________________________

ФУСНОТЕ:

[1] лат. optimus, „најбољи”, припадник политичке групације која се бори за очување ауторитета Сената и тзв. „очева”, односно сенатора

[2] лат. popularis, „народњак” – популар је у Риму у првом веку пре Хр. био био назив за припадника антисенатског политичког табора, који се ослањао на политичку снагу народа исказивану кроз неку од четири скупштине и магистратуру народног трибуна

[3] грч. δημαγωγός, народни вођа

 

Извор: Нови Стандард

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Душан Достанић: Одбрана „демократије” или лов на АфД
Next post Дејан Новаковић: Рим је пао, чека ли Запад иста судбина

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *