0 0
Read Time:11 Minute, 9 Second

Донедавно, Немачка је у нашој јавности још увек важила за земљу која представља оличење реда и стабилности, а на Немце се гледало као на синоним за дисциплину, марљивост, прецизност, али и послушност. Немачким врлинама су се неки дивили, док су за друге Немци због њиховог карактера представљали извор непресушне забаве. Ернст Јингер је писао да његови сународници никада нису били добри грађани. Њихово држање више је било војничко, чак и у цивилном животу. Са друге стране, Лењин је говорио да ће Немци када буду кренули у револуцију пре него што се укрцају у воз прво уредно купити карте. Оптерећени наслеђеним представама, људи нису примећивали да немачки возови све више касне, а да је некада успешна привреда ове индустријски развијене земље 2023. године запала у рецесију.

Можда се немачки карактер није изменио, можда су тамошњи радници још увек вредни као и њихови очеви, али се о политичкој, економској и социјалној стабилности више не може говорити. Да је социјално питање поново постало актуелно у Немачкој упозорио је својом књигом публициста Бенедикт Кајзер, који је скренуо пажњу на незапосленост и прикривену незапосленост, релативно сиромаштво и сиромаштво оних који остају сиромашни јер зависе од неке врсте помоћи упркос томе што су запослени, „ескалацију” сектора са ниским примањима, проблеме везане за пензиони систем, „тријумф” високих примања која нису везана за услуге заједници, те напослетку на ерозију средње класе (овде).

Од тада се ствари нису поправиле, а Немци су се суочили са растом инфлације и даљим падом животног стандарда. Тако су почетак године обележили велики протести пољопривредника. Незадовољни аграрном политиком владе Олафа Шолца, сељаци су сели у своје тракторе и блокирали путеве широм земље, а један број њих стигао је и до Бранденбуршке капије – чиме је центар главног града остао паралисан. Процењује се да је у блокадама учествовало око 100.000 трактора. И ту није крај. Протесте су најавили и радници на железници, као и шпедитери.

Разлога за незадовољство очигледно има много. Према анкетама, чак 69% Немаца подржава протесте пољопривредника и њихове захтеве. При томе би око 45% анкетираних било спремно да се и сами прикључе протестима против владе, док је 40% изјавило да иако су делимично незадовољни политиком владе ипак не би желели да узму учешће у демонстрацијама. Ако је веровати анкети коју је пренео Билд, у Немачкој постоји могућност за масовне протесте, односно да није искључено да ће се протести даље интензивирати. Све то још једном потврђује да је коалициона влада социјалдемократа, Зелених и либерала најнепопуларнија влада у историји СР Немачке.

Све три странке бележе значајан пад популарности – што су потврдили и прошлогодишњи избори у Хесену и Баварској (овде). Ипак, док су симпатизери Зелених још увек делом одани врху странке, односно већина њих не би узела учешће у демонстрацијама против владе, либерали имају разлога за бригу. Анкета каже да би око 48% њихових бирача могло да замисли да учествује у протестима против владе, што се пре свега односи на млађе симпатизере странке. То другим речима значи да би ФДП могао да изгуби подршку и да на следећим изборима остане ван Бундестага. Према последњим анкетама, странка на савезном нивоу може рачунати на подршку од тек четири одсто.

Тињајуће незадовољство

Иако је реч о до сада највећим протестима у Немачкој не треба мислити да је реч о некаквом испаду после кога ће се ствари релативно брзо вратити у мирну луку. Наиме у Немачкој се већ скоро читаву деценију демонстрира више него икада раније, а временом протести постају све масовнији. Још од октобра 2014. година почело је са скуповима ПЕГИДЕ у Дрездену, када су се незадовољни грађани сваког понедељка окупљали како би подигли свој глас против исламизације Запада. Од тада је број демонстраната растао, да би их у јануару 2015. на улицама било око 25.000. На „контрамитингу” у Дрездену, иза кога је стајала читава политичко-медијска класа, појавило се око 7.000 људи.

Окупљања су се наставила и током 2015, 2016. и 2017, с тим што је број учесника временом опадао. У сваком случају, био је то јасан показатељ тињајућег незадовољства, барем на истоку. Када су 2018. двојица курдских миграната у Кемницу усмртила једног Немца, а другог озбиљно повредили, поново је дошло до протеста и поново се на мети критика нашла усељеничка политика, као и њене последице по друштво. Затим су уследили бројни протести против владине политике за сузбијање вируса COVID-19. Напослетку, након почетка рата у Украјини, у бројним градовима у Немачкој грађани су поново излазили на улице незадовољни политиком владе у једном страном сукобу и њеним могућим последицама. Сада су на ред дошли и пољопривредници.

Без обзира на то што су се протести догађали у време различитих влада, између њих је могуће успоставити везу. Није у питању само протест против неке појединачне мере владе или нерасположење због рада овог или оног политичара. Сада је све већ број Немаца незадовољан политичко-медијском елитом и целокупним лево-либералним усмерењем земље. Грађани излазе на улице јер верују да наметање крутих идеолошких образаца друштву погађа њихове конкретне интересе. Наиме, они сматрају да отварање граница за мигранте из читавог света – посебно за оне који долазе из туђег културног круга – угрожава њихов наслеђени начин живота. Раст имиграције са собом доноси и опадање безбедности, представљајући истовремено и финансијско оптерећење за грађане. 

Истовремено, грађани почињу да губе стрпљење када иста политичка класа – која не жели да води бригу о границама сопствене државе – угрожава животни стандард својих грађана инсистирајући на неповредивости граница Украјине. Протести се интензивирају када влада која пружа новчану помоћ страној држави жели да укине субвенције домаћим произвођачима хране. Другим речима, велики број Немаца више нема намеру да финансира мегаломанске пројекте и месијанску политику медијско-политичке класе, односно не жели више да се жртвује за мигранте, заштиту климе, нити да се смрзава због Украјине.

Обични људи желе једноставне ствари: да раде и да пристојно живе од сопственог рада, да васпитавају децу у складу са својим вредностима, да им држава гарантује ред и безбедност како би сачували сопствени начин живота. У сваком случају, не желе константне моралне уцене и туторисање од стране власти. Свака власт која упорно жели да мења народ – да га преобликује према својим идеолошким обрасцима, да га урећује против његове воље, а ако не иде другачије и да га замени (Рено Ками) на крају мора рачунати на отпором – и то је оно што се дешава у Немачкој. Поводи се мењају, али дубинске линије поделе и разлози за незадовољство остају.

Мобилизација против деснице

У том контексту занимљиво је приметити и како је политичко-медијска класа до сада реаговала на протесте. Наиме, ту се поново примећује исти образац. Ангела Меркел је 2015. године демонстранте из Дрездена називала ксенофобима. У Кемницу су се медијима привиђали неонацисти, па чак и лов на мигранте. Када је тадашњи шеф Службе за заштиту устава, Ханс-Георг Масен, изјавио да се тако нешто једноставно није догодило, морао је да напусти функцију. У време протеста против мера против COVID-19 медији су поново покушали да све демонстранте сабију у стари калуп – проглашавајући их за „екстремне десничаре” – иако је од самог почетка било очигледно да не може бити говора о идеолошкој хомогености. Заправо, на протестима су се окупљали људи потпуно различитих политичких убеђења.

Када је избио рат у Украјини, демонстранти који су изашли на улице поново су називани „екстремним десничарима”, односно жртвама Путинове пропаганде, а медији су будно мотрили на сваки национални симбол и на сваку руску заставу. Није, дакле, изненађење када се и у случају протеста пољопривредника поново чују исте фразе. Шеф либерала и министар финансија, Кристијан Линднер, је пожурио да запрети правним последицама. Бодо Рамело из Левице је оне који су га извиждали на протесту гурнуо у десни угао и једноставно отписао као „грађане рајха”. Чуле су се и оптужбе да велики трактори на улицама изазивају страх код деце, што је изјавила Ренате Кинаст из Зелених.

Такође, представници власти нису пропуштали ни да нагласе да демонстранти ометају саобраћај и сметају другим људима. Наравно, такве изјаве се нису могле чути у случају протеста које је ради заштите климе организовала тзв. „Последња генерација”, и када су активисти ове групе сами себе лепили за асфалт. Изгледа да када се демонстрира за циљеве на које влада гледа са симпатијама – тада ни ометање саобраћаја не представља толико велики проблем. Са друге стране, упадљиво је да анкете показују да грађани имају разумевања за пољопривреднике (69% анкетираних), али не и за климом опседнуте фанатике које је подржавало тек око 16% становништва. 

У сваком случају, најдаље је отишао вицеканцелар, министар привреде и заштите климе из редова Зелених, Робер Хабек, који ни у видео поруци није успео да се суздржи од придиковања. Док је о проблемима пољопривредника има мало тога да каже, као искусни политичар успео је да кривицу за лоше стање дискретно свали на претходне владе, односно да за читаву ситуацију окриви опозицију која је сматрала да је претходни предлог буџета био неуставан, што је, уосталом, потврдио и Савезни уставни суд (овде). Једноставно речено, министар не види проблем у томе што су он и његове колеге покушале да прекрше устав, већ одговорност за протесте проналази у опозицији која их је у томе спречила.

Демократија би свакако била много пријатнија само када не би постојала та досадна опозиција. Ипак, највећи део говора министар је посветио подгревању опасности од деснице. Својим оштрим оком, Хабек је уочио „народњачко-националне” симболе и упозорио на „превратничке фантазије”, односно „екстремистичке групе”. „У питању је много више од садашње одлуке владе и не смемо дозволити да екстремисти искористе ову ситуацију и униште нашу демократију. Екстремисти се користе слободом да би је укинули, а то се не сме толерисати”, каже Хабек. Другим речима, министар је тиме желео да унапред делегитимизује сасвим нормалан демократски протест, а да себе и своју владу представи као последњу линију одбране правне државе и либералне демократије, против деснице и популиста.

Заклињање у демократију

Тиме је фокус са конкретних проблема – као што су инфлација и пад животног стандарда – покушао да помери на апстрактне приче о борби за „више вредности”. Поред тога, Хабек није одолео искушењу да спомене и руског председника који, наводно, делом финансира кампање на друштвеним мрежама. Тако је, према његовом сценарију, протест пољопривредника прерастао у битку за очување демократије, и то на глобалном нивоу. Уместо предлога за решавање кризе, министар је излагање завршио високопарним поповањем о томе шта је то цивилно друштво, нудећи грађанима „цивилну храброст” против десничара и популиста, односно позивајући их да покажу солидарност са онима које популисти нападају.

У овом контексту, то се може тумачити као позив да се стегне каиш и да се солидарише са владом и њеном мисијом. Речју, издржите још мало док не решимо питање климе, а после ће све ићи лакше. Новинарка Андреа Репке – која заузима место увек будног стручњака за десни екстремизам – је спремно прихватила игру, указујући да су међу демонстрантима примећене десничарске структуре које су уз то још и проруске. Другим речима, ти пољопривредници не само да плаше децу тракторима, већ у своје редове пуштају и опасне десничаре. Тако се у два корака протест због укидања субвенција претворио у позив на мобилизацију против деснице и популиста. Из властима наклоњених кругова стигли су и сасвим озбиљни предлози да пољопривредници окаче заставе дугиних боја, чиме би показали да стоје на правој страни.

Десница је, дакле, поново проглашена за главног непријатеља. Изгледа да влада и њој наклоњени медији на протесте реагују тако што изнова конструишу непријатеља (популисти, десничари, Путин) – што служи томе да се пажња скрене са стварних проблема. Ако је непријатељ довољно опасан, ни пад стандарда неће изгледати тако страшно. Из владе се до сада чуло да се, упркос протестима, неће одустати од планираних мера, уз објашњење да одлуке које доносе политичари никада не могу да се допадну свима. У овом случају, ипак, није ствар у томе да се задовоље сви, већ се невоља огледа у томе што је оваквом политиком незадовољна већина грађана, што би у демократији – коју Хабек тако жустро брани – морало да игра улогу. Његово објашњење да је влада настојала да равномерно расподели терет штедње не звучи убедљиво када се узме у обзир предвиђена помоћ Украјини. Грађани се стога с правом питају треба ли њихова држава да брине о својим људима или о странцима? 

Укратко, изјаве представника власти показују да у конфликту између идеологије и стварности ова друга тешко може доћи до изражаја. Истовремено, наведене изјаве демонстрирају надменост политичке класе која није у стању да издржи ни најмању критику, већ свако дисонантно мишљење настоји да жигоше. Није, дакле, више реч о размени аргумената, већ о покушају успостављања моралистичке доминације тиме што ће се позиција противника у дискусији означити као десничарска, антидемократска и стога морално неприхватљива. Заправо, заклињући се у демократију – политичка класа је у стварности обесмишљава и сужава простор дискусије. Зато се не треба чудити када народ на протестима даје одушка свом незадовољству и када не жели ни да слуша говоре политичара као што су Рамело или Ездемир, будући да су ти исти политичари до сада са позиција моћи демонстрирали готово савршену ароганцију, упорно игноришући расположење значајног дела становништва.

Шта би из ових протеста могло да настане највише зависи од опозиције. Немачку ове године чекају избори у Тирингији, Бранденбургу и Саксонији, као и избори за Европски парламент. У три поменуте покрајне на истоку земље странке које владају на савезном нивоу немају чему да се надају и тамо се могу очекивати добри резултати Алтернативе за Немачку (АфД). Питање је, међутим, да ли ће опозиција успети да артикулише захтеве народа. Свакоме је јасно да било какви протести могу бити успешни једино уколико су уклопљени у дугорочну стратегију политичке промене. Када тога нема сваки протест се распрши. Да ли ће се то десити и у овом случају зависи, пре свега, од опозиције. 

Извор Нови Стандард

 

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Марко Танасковић: Разгледнице са Епстиновог острва

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *