0 0
Read Time:6 Minute, 4 Second

Погоршање међународних односа, рат у Украјини као још један у низу дугих, исцрпљујућих сукоба, борба за ресурсе и доминацију између старих колонијалних сила и оних у успону које потпомогнуте све мањим разликама у технолошком развоју траже своје место под сунцем планете која делује сувише мала за предаторску природу људске врсте, довели су од све већег песимизма у погледу на будућност човечанства и самог тока историје.

Предвиђања која подразумевају све већи успон аутократских лидера, цезаристичких режима и потпуни крах слободарских друштава показују се као све више реалистична у сценарију који готово неизбежно води према сукобу етаблираних структура које владају светом и оних које надолазе. 

Све је више поређења западног света са античким цивилизацијама које су пале баш онда када се чинило да су на врхунцу своје моћи, а један од најутицајнијих филозофа историје Освалд Шпенглер говорио је о математички прецизним преклапањима почетака, развоја, успона и пада цивилизација које су можда делили векови, миленијуми и различит степен технолошког развоја, али заувек спајао непроменљиви закон људске природе и света у коме је настао, закључујући да иста судбина чека и „његов“ западни свет.

Да ли је могуће поредити Запад који је почетком 21. века био на врхунцу своје моћи и Римско царство 1.600 година раније када је у само неколико деценија са светске позорнице нестала моћна вишевековна империја чији су плен надирући разделили варвари и на рушевинама старог света почели да граде нови – свој.

Паралеле данашњег Запада и Рима нису само проста нагађања теоретичара. Западни свет врло је радо прихватио и приказао себе као наследника моћног Рима често се чак и отимајући за право наследства са другим претендентима. Америчке институције имају Конгрес, Сенат и „императора“ којег бира плебс у игри названој „избори и демократија“, а моћ између себе још увек смењују потомци путника који су се искрцали са „Мејфлауера“ – структуре чије деловање прави тектонске историјске потресе на свим меридијанима, а нема тачке на планети коју нису досегли шапом тиранина или утеривача демократије. 

Америка је и настала као Нови свет – Рим који се родио на рушевинама античке Грчке или модерном паралелом речено Британске Империје.

Богови римског партеона преузели су друга имена и преселили своје олтаре са оне стране мора или океана како би се на њима поново, у корист јаких, приносиле жртве слабих на чији ће се рачун ставити „развој“ западне цивилизације.

И управо тај стари свет, од кога је почело уздизање новог, симболички је поново направио паралелу између оног што је било и оног што ће се догодити јер „нема ничег новог под сунцем“ како каже мудри цар Соломон, иако ми данас верујемо у супротно, загледани у екране и достугнућа технологије која нас заварава да је људски род еволуирао даље од својих почетака – од Каина који убија брата Авеља у борби за наклоност божју, у борби за моћ, даље од Нојеве барке која је била таман толико велика да спаси неколицину оних који нису постали толико покварени да за њих више није било назад. Тако су највећи број улазница или спортским речником речено „вајлд кард“ за спасоносно путовање обезбедиле животиње, а не људи, а и то сведочи о нечему.

Може ли се условно рећи да се Први Брегзит догодио средином четвртог века када је Рим повукао своје легије са Британског острва. Мање од једног века касније, последњи римски цар Ромул Августул је нестао и затворио круг свог имењака који стасава под вименом вучице и на седам брда оснива град који ће постати престоница света.

Шта је пошло наопако? На ивици царства, локални моћници су почели да подржавају Готе, Остроготе, Визиготе, Хуне, Вандале и остале. Тако се и сестра једног цара удала за лидера Визигота, наводно добровољно, а потом родила сина са озбиљним империјалним претензијама. Источно царство са седиштем у Константинопољу трајало је још готово миленијум, али нема никакве сумње да је почетак краја био управо пад Рима. Источно римско царство остало је ослабљено и постепено је губило територије, најпре због скупих ратова са Персијом, а касније због успона ислама и Османског царства или једноставно речено, то је била империја којој је истекао рок трајања. 

Ипак, ово је уједно и упозорење. Империје никада не пропадају у једном даху и једном дану и никада, али баш никада, не пропадају саме, а да, попут рањене звери, не покушају још једном да упуте последњи ударац, угриз или крик који би их на тренутак одржао на трону. Пропаст може потрајати једнако дуго као и успон – вековима.

Западна Европа је на згаришту Римског постала темељ изградње неких нових царстава, прво под Карлом Великим, а касније још спектакуларнијим освајањима проширила своју моћ широм познатог света, развијајући из своје како је Шпенглер назива “фаустовске” културе цивилизацију. Питање које се поставља данас јесте да ли, упркос очигледној доминацији као што је била на прелазу у 21. век, Запад сада неизбежно иде истим путем као Рим у петом веку. Питања као што су растући дугови, скупи социјални системи, депресивни раст продуктивности, демографски пад и масовна имиграција излазе све више у први план. Ништа мање се не истиче и морални крах праћен великим културолошким мешањем и неминовним променама друштва које следе. Видљиви су и велики спољни изазови за Запад због раста Азије, посебно Кине и Индије, али и од анти-западних сила као што су Русија као и успон Африке.

Остатак света свакако сустиже Запад, како економски тако и демографски и наравно технолошки, па се на путу технолошког развоја других земаља намеће зелена агенда, не би ли се неумитно измештање моћи спречило или макар успорило. Кинеска економија ускоро може бити већа од америчке, али нас то не сме заварати. Капитализам нема отаџбину, нити бесомучна борба за профит зна за веру и нацију.

Европа је чинила четвртину светске популације 1914. године, али данас има мање од десетине. Имиграција, посебно из Африке и Латинске Америке, политичко је искушење. У САД је број католика прешао 50 одсто захваљујући миграцијама са суседног континента. На другој страни Атлантског океана, број хришћана у Великој Британији пао је испод 50 одсто.

Исто као што грађани Рима у петом веку више нису били онај исти народ који је вековима раније успоставио империју.

Ипак, на глобалном нивоу, још увек је тешко замислити озбиљног војног ривала за утицај Сједињених Америчких Држава и њихових европских савезника. Русија је у Украјини показала велике недостатке због којих се тешко може сврстати у велесилу која има снаге да успостави мултиполарни свет како је то било у време СССР-а, а мултиполарни свет је кроз историју био веома редак феномен и више је мит него реалност коју можемо очекивати. Такође, дугорочно гледано, Русија демографски опада. Кина је крхка и њен раст оштро успорава, а читав развој не би ни био могућ без уплива америчке технологије и то оне на чије ће се мањкавости и квалитет зажмурити, али неће недостајати профита. Индија је политички неиздефинисана. Запад још увек има чврсту контролу над најбољом технологијом. И иако економске перспективе Европе могу бити неизвесне, америчка продуктивност надмашује већину конкурената.

Пропаст је започела одавно и западни свет је у сутону, али империје никада не пропадају саме. Радост ништих због пропасти моћних претвара се обично у јутро пуно мамурлука после пијане ноћи јер оно што следи никада не буде бољи и праведнији свет. На згаришту једне цивилизације, нићи ће друга, млађа, све док и она не сазри и не наследи особине старе које је неминовно воде према крају. Једног тиранина у борби за моћ замениће други. Природа затвара један круг и започиње нови.

Извор: Политика

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Тиосав Пурић: Империјалне паралеле и „Вишак историје”

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *