0 0
Read Time:7 Minute, 50 Second

„Самодеструкција, синдром изгарања на послу…“ Тако је недавно у Београду на питање које ће се психопатологије омасовити у будућности одговорила психолошкиња и социолошкиња Рената Салецл. Самодеструктивним понашањем покушавамо да се изборимо са фрустрацијом и притисцима, док „изгарање на послу“ (burnout) Светска здравствена организација дефинише као стање хроничног стреса на радном месту којим се не управља добро.

Проблем је све запаженији: једно истраживање је показало да се четири петине запослених у 26 земаља осећа „на границама капацитета или изван њих“, док је на основу другог истраживања, спроведеног над 15.000 људи у петнаест земаља, конкретно „изгарање на послу“ откривено код четвртине запослених. Ово се догађа у условима опоравка од пандемије, растуће инфлације и неједнакости због којих се задужујемо, радимо дуже а спавамо краће. Према Светској здравственој организацији, свака осма особа пати од неког менталног поремећаја. Преко милијарду људи.

Ваљда зато као трећи проблем Салецл види ескапизам – жељу за измештањем из стварности на коју немамо утицај: „Када желите да живите у некој кућици, са псом, далеко од свега“. Појам ескапизам потиче од глагола побећи и значи жудњу за неком мирнијом и лепшом стварношћу. Тај осећај недостатка често прати неклиничко стање „отупљености“ (languishing) – апатије, безвољности, пасивности.

Шта нас тера да се преједамо и опијамо? Откуд стрес на послу, па и самонаметнут? Зашто имамо све мање времена? Зашто све мање очекујемо од људи и све више купујемо псе, што је постало глобални тренд?

Врсте друштвеног убрзања

Да нас капитализам структурно предодређује писао је још Макс Вебер, назвавши га „најсудбоноснијом снагом модерног живота“. Она се данас испољава све јачим осећајем недостатка времена. Научници сугеришу да се не ради само о осећају. Можда најдаље је отишао социолог Хартмут Роза, повезавши га са све снажнијим искуством убрзања друштва, културе па и самог времена. У књизи Односи према свету у доба убрзања Роза полази од идеје да је сам процес модернизације заправо – процес убрзања.

Најпре је техничко убрзање производње и транспорта довело до „сужавања простора“, чије је превазилажење постајало све лакше. Пошто је искуство летења авионом све доступније, све више га желимо, што радикално мења наш однос према простору. 

Ту је затим све бржа комуникација: од проналаска радија крајем 19. века до његовог ширења у броју од 50 милиона пријемника прошло је 38 година. Телевизији је за исти раст требало 13 година, док је од првог до педесетомилионитог интернет-прикључка прошло само четири. Што брже чујемо и сазнајемо, брже се мењају наши односи, правила и значења која им приписујемо, што доводи до убрзања друштвених промена. Добар пример је улога Фејсбука у брзој организацији протестаната током Арапског пролећа 2011. године. Актуелности се смењују, а оно што данас знамо све брже постаје неважно. Ово „сужавање садашњости“, како Роза пише, отежава стабилизацију идентитета.

Брзе промене траже да се остане у току, што се може само убрзањем темпа живота – повећавањем броја доживљаја по јединици времена. То радимо убрзавањем активности (журба), скраћивањем пауза између њих или преклапањем активности (тзв. multitasking). Ово је парадоксално, будући да техничко убрзање штеди време, што би требало да успори темпо живота. Ствар је у томе што техничко убрзање не може да испрати нашу потребу да постигнемо више.

Ако можемо имејл послати два пута брже него писмо – а пожелимо да их пошаљемо три, четири или пет пута више него што смо слали писама – јавиће се недостатак времена. Слично је са коришћењем аутомобила, одласцима у набавку и сл. Тада се позивамо на ново техничко убрзање: инстант поруке, бржа кола, аутоматске касе у продавницама. Ова присила на убрзање је стресна, а појачава је култура у којој је губљење времена смртни грех („време је новац“).

Велика клопка

Након победе неолиберализма осамдесетих и интернет-револуције деведесетих година, убрзале су се економско-финансијске трансакције, технолошке иновације и заоштрила конкуренција на тржишту. Нужда да се створи профит сабија временске оквире фирми и запослених, који морају да раде дуже и напорније, док боловање постаје рад од куће. Управо тако социолог Алан Еренберг тумачи повећану учесталост дијагноза депресије и изгарања на послу – као реакцију на временску преоптерећеност коју намеће савремено друштво. Како је писао у књизи Изнуреност сопства (The Weariness of the Self), депресија није завера фармацеутске индустрије већ последица друштвених норми које величају успех, лични избор и аутономију.

Срж неолиберализма је у томе што некадашње опште вредности (правду, једнакост или слободу) замењује тржишним принципом надметања. Ово је проблем, јер су надметање и убрзање повезани појмом „продуктивност“ – учинком по јединици времена. Пошто се друштвено признање стиче према начелу надметања, брзина постаје врлина. Што си продуктивнији, више зарађујеш. Што више зарађујеш, више вредиш. Следи да продуктивност одређује вредност. 

Није одувек било тако. У средњовековном друштву, борба за признање била је вишегенерацијска и могућа само против друштвених структура, због чега је тешко могла да буде свакодневна преокупација појединца. У модерном друштву, признање постаје избориво током каријере, вишегодишњом борбом за позиције. У постмодерном, неолибералном друштву преовлађује свакодневна борба за учинак. Она није само статусна већ и егзистенцијална: „Чак су и чистачице сада запослене на одређено време и плаћене према учинку“, пише Роза.

Ова је логика обухватила и слободно време. Непрестани привредни раст – раст производње по јединици времена – преплављује нас робом и услугама. Ту наступа маркетинг, чија је сврха да сувишну производњу пласира и оправда. То подстиче потребу да себе посматрамо као аутентични „пројекат“ који треба брендирати, што повећава присилу куповине и доказивања у погледу планирања активности, друштвених контаката или годишњег одмора. Тако мора, јер је слободног времена све мање. У овоме је клопка, јер што је избор пред нама већи, већа је и одговорност за одабир. Тада расту очекивања, која често остану неиспуњена па осећамо кривицу. Ово је стресно, па сагоревање на послу постаје сагоревање ван посла.

Убрзани и отуђени

Све ово доводи до вишеструких отуђења. Због брзинe и „сужавања простора“ раздвајају се физичка и друштвена блискост: људи, ствари или дешавања око нас тичу нас се све мање. Можемо се дописивати са особом у Аргентини, а ћутке седети поред познаника у превозу.

Са технолошки посредованом комуникацијом расте презасићеност контактима и доступним информацијама, а опада привлачност контакта уживо. Разговор постаје све напорнији јер га, за разлику од дописивања, није лако контролисати. Ово је за Шери Теркл, директора Института за проучавање односа технологије и идентитета на МIТ-у, лоше јер разговори постају све простији. Како закључује у књизи Обновимо разговор, анксиозност око спонтаности значи да нестају најпре непланирани, а онда разговори пуни дигресија који откривају нешто ново. Ово је готово нужно, јер пораст интеракција смањује нашу посвећеност свакој од њих. Резултат су усамљеност, емотивно повлачење и отуђење од непосредног окружења. Романописац Стивен Марш је написао: „Историја наше употребе технологије је историја жудње за изолацијом и долажења до ње.“

Са друге стране, све бржа производња чини да новији уређаји на тржишту постају толико сложени да их све теже користимо (по два даљинска за телевизију, фрижидери са екраном). Ово је највидљивије код телефона, са чијим компонентама и функцијама смо све мање упознати. Губимо практична умећа јер их иновације све брже обезвређују. То доводи до неисправног руковања, немара и бржег одбацивања. Тако се отуђујемо и од света ствари, којима не пружамо прилику да остваре свој потенцијал.

Све је више ситуација у којима не желимо заиста оно што радимо, иако то радимо по својој вољи. Ово није тек баналан рефлекс, као када у раду несвесно направимо предах „скроловањем“ Фејсбука или „мотањем“ канала. У свету рада, како листе задатака постају све дуже, све чешће се жалимо да немамо времена за основни посао (лекари за пацијенте, наставници за децу) јер га истискује папиролошки (попуњавање образаца, извештаја). Осећај да не радимо оно што заиста желимо јесте облик отуђења од сопствених активности, на послу, али и ван њега.

Последица је да, иако нам могућности за потрошњу расту, све теже их реализујемо. Брз темпо живота истискује задовољења до којих се долази дугорочном потрошњом (читањем Рата и мира), а рационализује она бржа, остварива куповином (нпр. карте за истоимену представу). Овде се раздвајају куповина, која се може произвољно убрзавати, и потрошња, која то не може, јер захтева време које немамо. Зато недостатак стварне потрошње надокнађујемо честим куповинама књига, кућне електронике и сличних уређаја, у нади да ћемо ускоро (када „прође гужва“) уживати у потрошњи. Међутим, искуство показује да задовољство измештамо у будућност („када одем на годишњи одмор“), па и ону далеку („када одем у пензију“).

Описани и други трендови на крају могу довести до тешких облика самоотуђења и менталних поремећаја, што Роза повезује са друштвеним убрзањем и надметањем чије се границе не назиру.

„Не можемо више овако“, пожалио се 2010. године Бернар Акује, председник француског парламента, на пречесте захтеве владе да се закони усвајају по хитном поступку, „не уколико желимо добре законе и демократску дебату“. Овим је указао на то да политика, за разлику од економије, има праг убрзања. „Добар закон тражи време за размишљање“, рекао је он. 

Ово осветљава још једну опасну импликацију убрзања – да политика, уколико жели да одржи корак са капитализмом, мора да се одрекне демократије. Шта је одабрала, показали су „Окупирајмо Волстрит“, „Сириза“, „Подемос“, „Жути прслуци“ и десетине других протеста против политика штедње, уништавања животне средине или антиковид мера. Ипак, колико год био споран, суштина није у самом капитализму. Нити је решење у социјализму јер је патио од исте опсесије – за брзим растом производње.

Иако деценијама влада консензус да је раст предуслов за благостање, истина је да се преко одређеног нивоа дохотка по становнику – који су богате земље одавно премашиле – веза између економског раста и људске добробити прекида. 

Извор ОКО РТС

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Владимир Табашевић: Психопате против шизофреничара
Next post Слободан Антонић: „Ноторне“ истине

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *