0 0
Read Time:7 Minute, 25 Second

Зашто Срби и даље желе у ЕУ?

У последњем истраживању јавног мњења, рађеног за РТ Балкан, утврђена је сагласност 80% житеља Србије око три ставке:

  • не у НАТО (80%),
  • не у ЕУ по цену Косова (80%) и
  • не санкције Русији (84%).

То је толико висок проценат да се може сматрати друштвеним консензусом.

Ментално кочење

Али, одговори у вези с уласком у ЕУ прилично одударају од тога. Истина, људи лепо виде да нас тамо неће: на питање „колике су шансе да Србија уђе у ЕУ у наредних 10 година?”, 38% каже да су шансе „никакве”, 41% „врло мале”, а тек 10% „велике”. Међутим, и даље 45,4 одсто мисли да не треба прекидати „ЕУ интеграције”, само 30,5 одсто каже да од тога треба одустати, а 24,1 одсто нема одговор.

„У читавом сету различитих питања, где одговори иду у истом правцу, издваја се само подршка уласку ЕУ”, коментарише ово Ђорђе Вукадиновић. „Чини се да је ЕУ нека врста последњег ‘фетиша’ српске евроатлантске политике. Чак и они чији сви други одговори иду на супротну страну од ‘европских интеграција’, на директно питање о ЕУ имају неку врсту менталног кочења.” 

Зашто Срби желе у ЕУ? Они ће вам рећи да верују да ће тако боље да живе, јер ће се наћи у сређенијем систему, с мање корупције. Заправо, сви мисле да ће, кад уђемо у ЕУ, они бити ти који ће имати 4.000 евра плату, четворособни стан и возити мерцедес.

Зашто баш они? Зато што су вредни, способни и поштени – тако овде ми себе видимо. А то је у „добром” систему, мислимо ми, сасвим довољно за онолику плату, стан и мерцедес. Ту илузију подгрејавају политичари који – већ сада имају овај наш сањани стандард – али у систему препуном хаоса и корупције. Зашто би они мењали такав систем?

Систем ствара илузије

Међутим, „уграђена грешка” у овом мишљењу јесте да су западњаци богати само због свог „поштеног”, меритократског система. Они јесу богати због система, али не због меритократског, већ колонијалног. Данас се он назива „светски капиталистички систем”, али суштина је иста.

Како то рече Наоми Клајн (435): да би извршни директор компаније Дизни, Мајкл Ајзнер зарађивао 9.783,00 долара на сат, хаићански радник који шије пиџаме са сликама 101 далматинца, мора да зарађује свега 0,28 долара на сат – што значи да хаићанском раднику треба 16,8 година да би зарадио оно што Ајзнер узме за свега један час посла!

Наравно, не може се сва појединачна разлика у богатству објаснити само (нео)колонијалним системом, доста тога је и до веће сређености, а и до мање корупције на нижим нивоима. Али, систем је направљен тако да ствара илузије, а једна од њих је да ће нама – „вредним, способним и поштеним” – бити коначно добро тек кад уђемо у ЕУ. 

Кад се каже да систем ствара илузије – онда је то много више од пропаганде прозападних медија – и укључује целокупну актуелну културу, али и културалне процесе дугог трајања. Кад су Срби пре два века изборили независност, они су себи поставили за циљ да буду као Запад. „Модернизација” – што ће рећи развој по западном моделу – овде је двовековни идеал. То је био чак и у доба титоизма. Штавише, бити као Запад овде је не само идеал већ и идол.

Зато није ни чудо да смо још увек у конфузији око ЕУ, па нам се – поготово кад гледамо држање ЕУ у вези Косова – јавља когнитивна дисонанца. Чак и сада, када се на светском плану дешавају тектонске промене, а западоцентрични систем почиње да пуца, ми још увек размишљамо у старим матрицама, детерминисани жилавим, империјалним, културним системом, као и својом сопственом, двовековном, традицијом „модернизације”.

Опет се показује да се главна борба води у глави, и да се ту добијају не само прве, већ и најважније битке. Србија се мора еманциповати не само од једног начина мишљења – већ и од читаве пратеће, често веома привлачне културе – па и од дела своје сопствене, али проблематичне традиције.

Феномен идолопоклонства

Наше идолопоклонство према ЕУ је једно време било смешно, а сада је већ жалосно. Пре 10 година пуштали су нам серију Европа, бре! (продуцент Бојана Маљевић), па вас молим да одгледате само ова два минута (овде 3:30-5:30) да бисте знали на шта тачно мислим и како изгледа трансфер блама који се код сваког разумног човека мора јавити код испољавања таквог комплекса инфериорности.

Можда ће нам бити лакше ако знамо да се та битка у глави, против оног заглупљујућег и поробљујућег у себи, води у овом тренутку и на другим местима у свету. У Индији се носе са синдромом „црнпурастог сахиба” (brown sahib syndrome) – Индуса који се не само културно поенглезио, већ и који је сасвим поунутрио британски колонијални модел управљања Индијом и живота у њој (Vittachi, 1962Hari, 2018Kapoor, 2020Desai, 2021). Исти синдром препознају и Пакистанци (Bangash, 2005Birt, 2021), а појам „кафеног сахиба” имао је одјека чак и у Македонији (Радев, 2020; текст је, што је сам по себи показатељ, преведен и у Србији).

У Уругвају и Аргентини постоји реч „нордоманија” (nordomanía), за идолопоклонички однос према САД и према америчкој материјалистичкој култури. У Бразилу имамо израз „комплекс уличног пса” (complexo de vira-lata), којим се означава потцењивање сопствене културе и читавог друштва, у односу на страну културу или друштво. Бразилски аутори указују на „самопотцењивање” (autodesvalorização), односно „наше (бразилско – С. А.) ниско самопоштовање” (baixa auto-estima), које има тенденцију да се смењује са тренуцима еуфорије после спортских победа” (Mariotti, 2007). 

У Доминикани се користи израз „комплекс Гваканагари” (complejo de Guacanagarix) – као осуђујућа ознака за менталитет људи који су сервилни према свему страном – првенствено евроамеричком. Термин потиче од имена локалног поглавице који је сарађивао са Колумбом у потчињавању других острвских племена (Brito, 2021).

У Јужној Америци користи се и реч „сепоизам” (cipayismo), у значењу кметског, слугањског односа према САД. У Мексику имамо реч „малинцизам” (malinchismo) којом се денотира „феномен слепе преференције за оно што је страно на штету онога што је национално”. Израз води порекло од Малинце – Индијанке која је преводила за Ернана Кортеса, током освајања данашњег Мексика (1519-1521) – помажући му да регрутује што више индијанских трупа у своју војску. У Мексику је „малинцизам” симбол издаје и осећаја инфериорности у односу на странце (Hurtado, 2022: 39-40).

Дивљење према страном

Малинцизам, међутим – како указују мексички теоретичари – није само претерано дивљење према свему страном, већ и преузимање онога што се дешава у западним друштвима „као модела напретка”, као и „преузимање сервилних ставова према странцима, праћених самооцрњивањем (auto-denigración), приликом поређења с њима” (Hurtado 41). Стога, малинцизам најпре „отежава сагледавање стварности онаквом каква јесте” (47), а онда постаје и „генератор неправди” (41, 47), будући да необјективност промовише као главно друштвено мерило (41).

Због малинцизма у Мексику, наиме, необјективност и неправедност доминирају најпре код просуђивања странаца и домаћих (41), а онда и код избора једних или других домаћих (где су цењенији они који више „личе” на странце; 46-47). „Када се надмећу за јавна средства, страним компанијама се даје предност у односу на локалне, чак и ако су њихове перформансе сличне. (…) ‘Здрав разум’ налаже да ће немачка или француска компанија увек бити боља од латиноамеричке” (Pereira, 2020: 14).

Малинцизам тежи некритичком опонашању, јер, „како се чује у политичким и економским дебатама, ‘то је оно што се ради у свету’, ‘то је оно што се ради у цивилизованим земљама’” („what the countries in the world do”, „what is done in civilised countries”; Pereira 12). Инвестиције које из референтног центра долазе у Латинску Америку „виде се као неупитни носиоци напретка и развоја, без обзира да ли је њихов резултат деградација животне средине и исцрпљивање природних ресурса, као у страшном случају широко распрострањених површинских копова” (12). 

С друге пак стране, латиноамеричка корупција и неподношљиве класне неједнакости приписују се првенствено „нашој природи” (15). Таква перцепција и такво понашање могу се разумети тек преко малинцизма, који је – тачно онако како је то описао Фанон (2015) – поунутрио негативну слику себе и позитивну колонизатора (Pereira, 12-13). И тек преко феномена малинцизма може се разумети „зашто у Латинској Америци није било успешне националне буржоазије способне да води аутономни економски развој” (Pereira, 13).

На крају ваља рећи да, према мексичким ауторима, малинцизам није никакав провинцијски комплекс инфериорности – у смислу психолошког поремећаја (Hurtado 40), већ системски створен, „делотворан неоколонијални диспозитив” (45) за одређену врсту осећања, мишљења и деловања (43-44) – „диспозитив за поунутрење колонијализма” (46). Циљ је трансформација колонизованог у посрамљено, несигурно, послушно биће које припомаже у експлоатацији територија и људи – у свом сопственом поробљавању (Hurtado, 44-45).

Ослобађање од илузија је, у свему, први корак ка поправљању стања. Рашчаравање од ЕУ у Србији помоћи ће нам не само да се боље осећамо, већ и да променимо воз који очигледно иде у погрешном смеру. Али, да би се закорачило напоље, најпре ваља главу разбистрити. Шта још треба да нам се догоди да бисмо се отрезнили?

Извор: РТ Балкан 

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Евгениј Пашењцев: Психолошке злоупотребе вештачке интелигенције (2)
Next post Миломир Степић: Права мета Принципових видовданских хитаца

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *