0 0
Read Time:10 Minute, 58 Second

Пред први круг парламентарних избора у Француској, заказаних за 30. јун, очи Европе упрте су у ту земљу. То се посебно односи на европску десницу. Наиме, некадашњи Национални фронт – односно Национално окупљање (НО), како се од 2018. године зове та странка – већ дуго важи за најуспешнију организацију европске деснице.

Мање десне партије нису скривале да се равнају према француском узору. Ипак, оцена да је реч о најуспешнијој десној странци зависиће од тога шта се узима као мера успеха. Уколико се мерило снаге тражи у учешћу у владама, онда ни Фронт, ни Окупљање не могу важити за оличење политичке моћи. Странка никада није била ни близу власти и највише је могла да рачуна са победама на локалном нивоу.

Истина, Жан Мари ле Пен је 2002. године ушао у други круг председничких избора, али је тада поражен од стране Жака Ширака. Његова наследница, Марин ле Пен није била боље среће и два пута (2017 и 2022) је поражена од стране Емануела Макрона. Међутим, успех ове странке не лежи у њеном учешћу у власти – већ у чињеници да је, од свог формирања 1972. године, Фронт успео да уједини разнородне групе на десници – без обзира на идеолошке разлике и личне конфликте, односно да је од мале странке са маргине доспео у центар политике.

Заправо и пре формирања Националног фронта десница је заузимала важно место у француској политици. На крају крајева, Француска није само земља револуције – већ и контрареволуције, побуњеника из Вандеје, домовина Жозефа де Местра и Луја де Бонала. Та мисаона традиција није увек била видљива на први поглед, али је увек снажно деловала испод површине. Чак и када је левица управљала Француском, она никада није могла да игнорише ону конзервативну, монархистичку, католичку и националистичку Француску и отпор који је она пружала званичној политици.

Француска акција

Најбитнији организациони израз француске деснице у прошлом веку представљала је Француска акција (ФА). Реч је о најкрупнијој појави на француској десници и организацији која и данас има своје симпатизере. Баш овог месеца навршава се 125 година постојања ФА. Група је формирана 1899. године, на врхунцу Драјфусове афере, и убрзо је постала најутицајнија националистичка организација у земљи.

Истина, Акција никада није успела да се приближи власти. Међутим, та чињеница никако не може да умањи значај њеног лидера, Шарла Мораса, који је својим идејама обликовао не само француску интелектуалну десницу, већ се његов утицај ширио од Британије до Балкана. У своје време Морас је називан „најутицајнијим политичким мислиоцем после Маркса” (Пјер Дрије ла Рошел), а чак и они који се нису слагали са њим признавали су његову „изузетну интелектуалну снагу” (Андре Марло). Због бриљантног стила Томас С. Елиот поредио га је са Вергилијем.

Лига француске акције (Ligue d‘ Action française) основана је 20. јуна 1899. године. У почетку, група се једва могла разликовати од осталих лига које су се појавиле на политичкој сцени у време „Афере Драјфус”. Оснивачи, Морис Пижо и Анри Вожо, су потицали из либералних кругова и нису били принципијелни противници републике. Једино што су имали на уму била је другачија организација земље како би Француска поново постала снажна држава као што је некада била. 

Међутим, то се променило када им је приступио млади новинар Шарл Морас, односно када је покренут лист Француска акција (L‘ Action française). Морас је заступао идеју да снага државе зависи од институционалног аранжмана и да се о снази Француске под републиканско-демократским режимом не може ни мислити.

Једини одговор на политичку кризу видео је у повратку монархији. Само одлучна борба против републике и демократије може од Француске отклонити опасности које су се манифестовале у драјфусизму. Морасу припада заслуга што је формулисао, уобличио и детаљно разрадио политичко учење организације, чиме је постао творац савремене, антидемократске монархистичке теорије. Он је успео да повеже готово све традиционалне аргументе против демократије и да их уклопи у кохерентну целину. Убрзо по оснивању групи су се прикључили Жак Бенвил, Леон Доде и Луј Димије.

Идеолошко уобличавање

Када је 1908. године L‘ Action française од месечника постао дневни лист, ФА је ушла у нову фазу, а Морас је добио инструмент да утиче на јавно мњење, при чему је најпре циљао на интелектуалце. Под уредништвом Леона Додеа лист се одликовао жестоким тоном и префињеним стилом. У својој књизи Будућност интелигенције (L’Avenir de l’intelligence) Морас је интелектуалце поставио пред дилему да ли ће ући у савез са снагама финансијског капитала и тиме се срозати на ниво слугу плутократије, или ће ући у савез са снагама крви, наслеђа, а то ће рећи са црквом и монархијом.

„У име разума и природе, у складу са древним законима универзума, за добробит поретка, за трајање и прогрес угрожене цивилизације, све наде су укрцане на брод контрареволуције” – писао је Морас. У истој књизи је још почетком ХХ века указао на постојање прећутног савеза између капитала и левице, односно међународног новца и међународног социјализма. Уместо интернационалног комунизма и капитализма, Морас је тежио неком облику социјалне монархије.

Са друге стране, његово учење запањујуће кохерентности импоновало је интелектуалцима. Како је запазио Армин Молер, Морасово учење представљало је најтемељније изграђени „систем” који је било који десничар у ХХ веку до тада створио. Посебно је академска омладина била фасцинирана тим учењем, јер је оно слично дијалектичком материјализму на свако питање имало спреман прецизан одговор. 

Уз то 1906. група је направила оно што до тада није постојало: основала је неку врсту високе школе Institut d’Action française, чиме је додатно наглашен интелектуални карактер организације. Стога је Морасова мисаона зграда за Молера била „последњи велики врхунац француске идеологије.”

Грубо речено, Морас је предвиђао рестаурацију монархије у Француској, уз укидање демократије и увођење сталешког представништва, децентрализацију и аутономију историјских провинција. Држава би требало да буде снажна у својим базичним функцијама, али не и пренапрегнута, и никако тотална. Морасова Француска је католичка и традиционалистичка, те чврсто укорењена у класичној култури.

Иако лично није био верник – Морас је у цркви видео последњег чувара класичне, античке културе – који још одолева силама егалитаризма и декаденције. Уместо Маријане као симбола револуције и републике, Морас у први план ставља Јованку Орлеанску, у којој препознаје симбол народног вапаја за краљем, као једином ујединитељском снагом у подељеној земљи. Јованка Орлеанска тако постаје фигура интегралног национализма.

Развој организације

У међувремену, Француска акција је изграђивана не само у доктринарном, већ и у организационом смислу. Формирани су Краљевски камелоти (Camelots du Roi), огранак организације који је продавао лист и ширио пропаганду, али који је понекад улазио у сукобе са полицијом, односно групама са левице. Поред камелота, изданци Француске акције биле су и друге организације као што су Монархистичке даме, Студенти Француске акције или Млади монархистички синови.

Класично наслеђе латинске цивилизације Морас је желео да брани од унутрашњих и спољних непријатеља. Његов најважнији спољашњи непријатељ је била Немачка и све што је долазило из ње, рачунајући ту Лутера и његов протестантизам, као и Канта са његовом метафизиком. Деструктивне елементе унутар Француске препознавао је у масонима, протестантима, Јеврејима и странцима. У њима је видео четири групе које разарају Француску.

Истинска Француска била је за Мораса земља поретка и хармоније, спој галско-римског порекла, латинске културе, католичанства и монархије. Говорио је да је то „уметничко дело политичке уметности”. Ако су гало-римско порекло, католичка вера и монархија оно што чини француски карактер, не треба да нас чуди што Морас указује на Француску револуцију и убиство краља – као тачку од које почиње француски пад – који ће је на крају довести до катастрофе 1940. године и неславне окупације. 

За њега је република у Француској синоним за владавину странаца. Својим истицањем хуманизма и братства, идеје револуције су ослабиле Француску и учиниле је неосетљивом према страној опасности. Француска је после револуције изгубила стару славу коју је имала као монархија и са позиције прве светске силе, изгубивши свој примат, пала на четврто-пето место.

„Све земље где су се са енергијом очували ови остаци прошлости – традиција, ауторитет, подређеност маса природним вођама – те земље израђују више производа од нас, боље их продају од нас, чак рађају више деце од нас. Погледајте монархистичку и феудалну Пруску, погледајте аристократску Енглеску са њеним еснафима”. Према томе, бити националиста из Морасове перспективе значи исто што и бити ројалиста.

Монархију Морас види као бранитеља слободе, јер је традиционална монархија знала где се завршавају њена овлашћења и поштовала је аутономију корпорација и слободних градова. Од њега потиче формула: краљ на челу републике. Тек су република и демократија створиле етатизам. Њихов производ је централизована држава која се у све меша и која нивелише све локалне разлике.

(После)ратни изазови

Током Првог светског рата, Морас се сконцентрисао на спољњег непријатеља, да би, када се рат завршио, поново свом жестином напао републику. Према његовом мишљењу, Версајски мир дошао је прерано и био је сувише благ према Немачкој. Ишао је толико далеко да је предлагао поделу Немачке. И овде је Морас знао да начини везу са револуцијом. Тврдио је да је једна од великих последица Француске револуције било засебно стварање немачке, германске културе, немачког национализма, немачке независности и најзад, немачког империјализма који је највећа опасност западне цивилизације.

Борба коју је Морас водио није прошла без удараца. Упркос својој одбрани цркве и монархије, Морас је доживео да су се обе институције дистанцирале од њега и његовог учења. Најпре је папа Пије XI донео одлуку да се његове књиге ставе на индекс, а доцније је и члановима ФА ускраћена могућност да се причешћују, док је Морас изопштен из цркве. Иако је на интервенцију Кармела Лисијеа папа Пије XII 1939. укинуо ову одлуку, био је то снажан ударац за ФА, која је остала без једног броја чланова.

Следећи удар дошао је 1937. године када се војвода од Гиза – претендент на француски престо – оградио од најутицајнијег монархистичког покрета. Војвода је то учинио рекавши да монархија није партија, те да је Морасов монархизам инкомпатибилан са традицијама монархије. Богдан Радица је приметио да, искључен из цркве и напуштен од ројалистичких претендента, Морас под сводом Академије остаје, у суштини, један од највећих парадокса западног интелектуалног света. 

Такође, услед појаве фашизма у Италији један део француске деснице је разочаран старомодном Морасовом доктрином. У односу на Морасове поставке, фашизам је изгледао модерније и динамичније. Поред тога, Морас није био рођени политички вођа или агитатор, већ писац, лиричар, мислилац и полемичар. Не професионални политичар, већ академик.

Када су у време великих демонстрација против владе 1934. његове млађе присталице тражиле од њега да делује, Морас им је одговорио да не воли када људи изгубе самоконтролу. Одлука да се ФА формира своју странку Union Nationale и да у оквиру ње изађе на изборе 1919. године показала се као грешка. Програм странке је био доста блажи у односу на позиције које је ФА заступала и одузео је групи револуционарни елан.

У изборној платформи није било речи о рестаурацији монархије, а програм је у основи био народњачки. Иако је остварен одређен изборни успех – са око 30 освојених места за људе блиске Француској акцији, међу којима је био и Леон Доде – ова авантура коштала је Морасов покрет популарности, будући да је операција схваћена као компромис са омраженом републиком и напуштање темељних тачака Француске акције. Део млађих и радикалнијих чланова иступио је из ФА и, под вођством Жоржа Валоа, 1926. основао Фашо (Faisceau). Нова група се супротставила „реакционарима” из ФА.

На „ничијој земљи”

Пред Други светски рат левичарска влада Народног фронта забранила је ФА. Ипак, то није био крај. Пораз Француске 1940. године могао је бити почетак националне револуције. О томе је говорио маршал Петен и један део чланова ФА придружио се његовим напорима, али је учитељ остао по страни. Морас је Немце сматрао непријатељима и није прихватао колаборацију, као што није одобравао ни политику покрета отпора. Тако је део Морасових присталица пришао Петену, док је други део од првог дана припадао покрету отпора. Између те две стране, Морас је остао на ничијој земљи.

Након окончања немачке окупације Француске, ФА се поново нашла под забраном, а Морас пред судом који га је осудио на затвор. У међувремену присталице ФА су се поново окупиле под другим именом. Доцније је уједињењем конкурентских група поново формирана ФА, али то уједињење није било дугог века. Леви део групе је убрзо иступио и основао сопствену организацију. 

Та лева струја касније је подржавала Франсоа Митерана, социјалистичког председника који је у младости припадао десним организацијама. Иако је, најкасније од 1980-их година, Морасов теоријски монархизам на пољу практичне политике остао без већег значаја, два момента се не смеју занемарити. Наиме, део Морасових следбеника и монархиста учествовао је у формирању Националног фронта. То, наравно, не значи да је НФ био организација саграђена на основама које је поставио Морас, али ипак сведочи о жилавости Морасових идеја и њиховом поткожном утицају.

Такође, 125 година од свог оснивања Француска акција још увек постоји. Чланство редовно излази на улице да обележи значајне датуме из монархистичке историје: погубљење краља Луја XVI и дан када је спаљена Јованка Орлеанска. Наравно, није реч о бројној организацији, али ни о сасвим безначајној групи. Наиме, људи са деснице говоре о ФА као о школи. Морасове књиге још увек имају статус уџбеника и свако, ко у оквиру деснице претендује на право гласа, мора да барем познаје Морасову мисао, чак и када је не прихвата у целости. Тако Морасова мисао још увек, барем делимично, утиче на формирање представа међу француским десним интелектуалцима, чак и када се то у практичној политици не види.

 

Др Душан Достанић је сарадник Института за политичке студије. 

 

Извор: Нови Стандард

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Миломир Степић: Права мета Принципових видовданских хитаца

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *