0 0
Read Time:8 Minute, 36 Second

Шта је негативна есенцијализација? То је поступак у ком неку целу популацију сводите на пар негативних одлика, које је истовремено одређују. Тиме се бришу све унутрашње, интергрупне разлике, а уједно се успоставља суштинско разликовање између стигматизоване популације и вас као супериорног говорника (моралног судије).

То се најбоље може видети у савременој аутошовинистичкој публицистици, посебно у исказима који садрже реч „Срби“. У њима се Срби појављују као некаква нарочита бића, попут гуштера или паукова, видно различита од морално надмоћног говорника – али, међусобно толико слична да их и не треба разликовати.

Рецимо, Сретен Угричић („Пешчаник“): „Срби не поштују истину. (…) Срби су увређени чињеницама и аргументима овога света. (…) Срби су јако увређени што није по њиховом. (…) Србима свашта пада на памет“. „Живот тражи читав комплекс способности, моћи, знања (…). Срби тих драгоцених особина, нажалост, немају довољно. (…) Срби живе аматерски. И то из генерације у генерацију. (…) То је узело мах фаталне самодеструкције. Ми Срби смо народ који је обожавао Милошевића, а убио Ђинђића. (…) И зато, кажем вам: како ствари стоје, и даље за Србе важи: најбоља судбина је не родити се!“

Ненад Прокић („Побједа“): „Срби никад о себи нијесу говорили истину и главни су у пропагирању лажи о самима себи. (…) Срби ће нестати, одлучили су се на пропаст“; (на скупштини ЛДП) „Србија ће бити модерна, са Србима или без њих.“

Ненад Димитријевић („Пешчаник“): „Сваки човек који је случајно Србин морао би да се суочи са овом патњом људи који случајно нису Срби. Сваки припадник нападнуте групе има данас разлог да се боји сваког Србина.“ 

Дејан Илић („Пешчаник“): „Она (Латинка Перовић – С. А.)  није сумњала у то да су за распад савезне државе понајвише криви – Срби. (…) Као да су се Срби бојали да ће се други према српској мањини понашати као што су они, дакле сами Срби, планирали да се понашају према мањинама у Србији“. „Такозвани народ (сиц!) у Србији је много мање подељен него што се о томе иначе говори. Косово, Украјина… Око тих питања Срби су много сложнији него што је било који актер у политичком пољу то спреман да призна“; „Бити Србин и бити руски агент, код нас му дође једно те исто.“

Милојко Пантић („Данас“): „Срби се поносе својом вером званом Светосавље, а не верују ни у шта“. Раде Марковић („Данас“): „Каква је то вредност бити Србин, коју је тешко дефинисати за разлику од неких других вредности типа: добар човек, поштен човек, мудар човек, толерантан.“ Павле Радић („Аутономија“): „Најпре националистички, а потом и клерикални делиријум тременс, код Срба траје преко тридесет година.“ Никола Крстић („Данас“): „Међу Србима је најпожељније негирање теорије да је наш јадни и напаћени народ имао шансу да гранатира Сарајево, држи концентрационе логоре по БиХ, али и по Србији.“

Некад се етикета „Срби“ односи првенствено на Србе у Републици Српској. Јан Бурума („Данас“): „Трибунал УН за бившу Југославију и Међународни суд правде оценили да су босански Срби били геноцидни“ (!). Биљана Србљановић („Блиц“): „Једини европски геноцид након Холокауста – за који су баш одговорни Срби, и из Босне и из Београда.“ Драган Бурсаћ („Аутономија“): „Босански Срби су показали (по ко зна који пут) да су претежно стока ситног зуба која се купује за 50 марака.“

Негативна (само)есенцијализација Срба врши се и кроз (псеудо)перформансе. Тако је на српској франшизи сајта Vice објављена репортажа под називом „Цео дан сам се понашао ‘најсрпскије’ могуће.“ Аутор је „одлучио да на један дан усвоји неке особине и дневне рутине просечног Србина.“ Стога је одмах по устајању дрмнуо вињак, обукао кожну јакну на доњи део тренерке и ставио шајкачу, „јер апсолутно нема потребе да се било шта слаже с било чим“. Сву обућу је ставио испред стана, на ретровизор окачио крст и опанак, ручао и вечерао пљескавицу с луком, затим се испред зграде попео на оборену жардињеру и бацао петарде, да би завршио дан тешко се напивши… Тако „просечни Србин“ проводи дане. 

Структурално слична овом урадку је и „амблематична инсталација“ Gott liebt die Serben („Бог воли Србе“) Раше Тодосијевића (МСУ 2002). „Састоји се од 17 кафанских столова спојених у облику кукастог крста и прекривених црним столњацима на којима ће бити послужени пасуљ и пиво. Трештаће и музика да би овај балкански банкет био употпуњен.“ Како објашњава сам аутор: „Седамнаест столова, бесплатан пасуљ, пиво, музика, драње, с..ње, и после тога све остаје на столу током трајања изложбе – све и хлеб, флаше… Тај рад је излаган више ни сам не знам где: у Јапану, два пута у Италији, у Мађарској, у Немачкој не знам колико пута…“

„Јасно, искрено и поштено овај уметник је описао како види народ међу којим живи“, коментарисао је ову амблематичну инсталацију Миша Ђурковић. „Дакле, земља примитивних фашистоидних дивљака који се даве у пасуљу и разуларено дивљају уз ‘неурбану’ музику. Цео догађај се одиграва у најпрестижнијој културној институцији (МСУ – С. А.), уз подршку владајуће културне елите, па се стога оправдано може рећи да је то заправо најпрегнантније изражен став нових културних посленика о земљи и о свом положају у њој. Он се своди на стари мит о острвима светла у мору таме и примитивизма.“ (овде 137-8)

Оно што сваког с мало дужим памћењем додатно ужасне је то што види да је данашња култура аутошовинизма – „Србијатрија“, „Геџованија“, „Четникија“, „Србистан“, „Смрдија“ – након тродеценијског ширења и укорењивања, доспела на становиште на коме се класични антисрпски шовинизам налазио почетком деведесетих.

Када, рецимо, данас читамо књигу Зилхада Кључанина „Да, ја презирем Србе“ (1994), у њој налазимо ставове који су у међувремену постали општа места нашег аутошовинизма:

„Новокомпонирана (фолк – С. А.) музика је српски изум – да би Србин могао показати своје најниже нагоне“ (овде 43); „Српска интелигенција још увек живи у десетерцу. (…) А десетерац је само једно шумско харлаукање. Префињеном уху непримјерен“ (65). „Када сам једном, свом драгом професору Мухсину Ризвићу, рекао да Срби и краву продају да би купили Петра Кочића (сугерирајући му, жутокљунац какав бијах, да Срби читају више од Муслимана), он ми је одговорио: ‘Шта им вриједи кад га свирају уз гусле'“! (100)

„Срби цивилизацију мрзе. (…) Срби, уистину, сањају предцивилизацијско доба, шуме и понеку крчевину, на којима би Срби били једини народ“ (67). „Срби су лукав народ. Давиди Штрбци“ (155). „Из српског народа није тешко некога направити вођом. Јер сви се осјећају вождом. Ту можеш узети било каквог идиота, обући му одијело и послати га у Женеву. Као да си послао ‘најумнијег’ српског академика. Исто“! (78)

„Сваки ‘поштен Србин’, ако жели да му се ‘поштен’ пише без наводника, треба стати пред огледалом или пред лицем Бошњака, и рећи: ‘Да, ја припадам народу који је починио геноцид. Стидим се због тога'“ (68). „Волио бих видјети Србина који ће ми чиста срца признати ноторну истину да је српски народ геноцидан“ (85). „Срби су толико руке упрљали, да ће се њихова дјеца рађати с крвавим заноктицама“ (62).

„Срби су 100% четници“ (83). „Такозвани лојални Срби не постоје“ (84). „Муслиман кад убије првог непријатеља добије прољев. Србин кад убије стотину Муслимана напије се“ (135).

„Србе не треба истраживати, треба их презирати“ (11). „Не мрзим Србе, ја их презирем. (…) Презир је сасма природан однос према Србима“ (8).

Погледајте, молим вас, општа места данашње наше културе аутошовинизма – „Србијатрија“, „Геџованија“, „Четникија„, „Србистан“, „Смрдија“ – па ћете наћи готово у длаку исте исказе као у Кључаниновој библији антисрбизма из 1994. године. Јер, данас се у нашем аутошовинизму масовно тврди управо оно што смо деведесетих, ма колико да смо били против Милошевића, готово консенсуално сматрали радикалним и погрешним – а што смо у то време могли да чујемо само од антисрпских националиста:

„Ви Срби сте као народ колективно одговорни за злочине последњих година. (…) 90 одсто појединаца су одговорно планирали геноцид – и потом сте заједно формирали став, и вољу, и акцију Срба, као народа“ (Тарас Кермаунер). „Бити Србин – та ријеч у устима уљуђенога свијета постала је нешто као назив пилуле за повраћање“ (Марко Вешовић, „Ти још кољеш, Кољевићу, а ја сам вазда био слободан“, „Вјесник“, 19. вељаче 1994, Загреб; прештампано овде 163-164). 

Аутошовинизам је, дакле, у Србији, за тридесет година, извршио нормализацију антисрбизма. Сећам се колико нам је свима била одвратна расистичка карикатура Џефа Мекнелија из новогодишњег броја „Чикаго трибјуна“ (1993). Она приказује Србе и руске комунисте као две свиње које се ваљају у септичкој јами, док заљубљено гледају једна у другу (може се видети овде; извор овде 5). Али, ми смо данас дошли дотле да наши аутошовинисти и сами приказују Србе као свиње из септичке јаме (види: „Смрдија“).

Наш другосрбијански грађанлук непрестано кука како је у Србији нормално све што другде није (в. „Србијатрија“). Али, већи део те изопачености, онолико колико постоји, управо је његово дело: извршена је интериоризација потпуно суманутих становишта. На питање новинарке Н1 зашто се конфликт на просторима бивше СФРЈ и после три деценије не смирује, Душан Чавић („Марка Жвака“) одговара: „Мислим да ми (Срби – С. А.) морамо да се запитамо – зато што где год има у већем броју, на овим регионалним просторима, припадника нашег, српског народа ту су неки проблеми. Остали су још Црна Гора и Косово.“ (овде 17:14-28) 

Ово је истоветан одговор који је дао идеолог румунске Гвоздене гарде Нае Јонеску, на питање зашто свуда прогањају Јевереје. Ако су Јевреји на сваком месту у Европи у сукобу с домаћинима, каже он – у Немачкој, Пољској, Русији, Румунији итд. – „онда нужно морамо да закључимо да разлози за сукоб почивају у Јеврејину“, односно „Јеврејин мора бити суштински болестан (substanţial bolnav)“ (овде  115). Стога су „за ‘друге’ патње Јевреја тек резултат праведне реакције на све зло које Јевреји доносе међу народе с којима живе“ (118), објаснио је Јонеску.

Стара теза с почетка деведесетих, да су Срби „реметилачки чимбеник“ (овде 84), непрестаним понављањем у српској аутоколонијалној јавности („Четникија“), нормализована је и интериоризована до те мере да се данас доживљава као саморазумљива. Култура аутошовинизма не само да се раширила, она је запосела умове као коначна матрица. Она више није само идеологија, већ је постала права психоидеологија. У таквим околностима, остати нормалан успех је већ сам по себи.

А остати нормалан значи не пристати на статус гуштера. Дискурс је место моћи, зато се свака борба мора најпре ту добити. Па да је добијемо.

Извор: РТ

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Кристофер Кокер – Рат као природно стање људске врсте
Next post Горан Николић: Економски национализам у доба деглобализације

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *