0 0
Read Time:4 Minute, 17 Second

До појаве овог текста требало би да се заврше све формалности и да коначно буде припремљено све за одржавање пописа у Црној Гори. Он би требало да почне првог децембра и да се оконча петнаестог (попис је накнадно одложен за трећи децембар; прим Н.С). Формални разлог за одлагање за месец дана било је незадовољство нове опозиције одређеним процедуралним питањима. Но, суштински свима је јасно да се попис одлаже годинама јер су процене да ће Срба бити превише! Дакле, основни захтев је био да се сачека да опадне број људи који планирају да се изјасне као Срби или – што је био захтев читаве дукљанске структуре – да се из пописног материјала искључе сва такозвана идентитетска питања – пре свега: национална припадност, језик којим се говори и конфесионална припадност.

Неупућен читалац може бити прилично шокиран чињеницом да се нешто што би требало да буде елементарна бирократска и статистичка процедура претвара у фундаментално политичко питање. Међутим, они који прате ове ствари, али и јуриспруденцију Европског суда за људска права, нимало нису изненађени јер је на Балкану питање пописа постало прворазредно политичко, па и геополитичко питање. Зашто? Једноставно, у мултинационалним државама као што су Босна и Херцеговина, Северна Македонија и Црна Гора пописни резултати би морали да буду основа за уставно и законско дефинисање природе државе и права појединих заједница. Сетимо се колики је значај питања да ли Срба у Вуковару има трећину или мање од тога: од тога је требало да зависи да ли ће у складу са законима Хрватске Срби добити право да се назив места и институција истакне и на српском, дакле ћириличном писму. То је довело до чувеног чекићања ћирилице и одбијања институција да примене закон. Но, кад је на следећем попису број Срба спуштен испод потребне квоте – питање је скинуто с дневног реда. 

Отуд у БиХ не постоји релевантан попис него сваки ентитет води своју статистику, док је у Северној Македонији то предмет озбиљних спорова. Још једна ствар коју смо уочили јесте да су мање-више сви пописи у региону неверодостојни. Сви су радили пребројавање стварних људи до једног тренутка – а онда су уводили „нову методологију” попут процена, упоређивања, тенденција и тако даље, чиме су додавали још по неколико стотина хиљада људи на оно што је стварно пребројано. Има и фантастичних примера као што је статистички завод наше јужне покрајине Косова и Метохије који као природни прираштај води и децу исељеника који живе по Европи и Америци! У Хрватској је номинално уписано 3,8 милиона људи иако њихови демографи тврде да реално нема више од три милиона. Хрватска уз то сада има већи број регистрованих бирача него становника.

Када је о Црној Гори реч – ситуација постаје врло сложена – иако се ради о најмањем ентитету на Балкану. Сложеност долази од изванредно важног положаја ове мале државе, као и од последица идентитетског инжењеринга који је цео век уношен са стране. Мањинско становништво чини око 20% и оно уопште није спорно. Заживела је подела унутар муслиманског корпуса на мањи број оних који се изјашњавају као припадници Бошњачке заједнице и већи број који је задржао југословенску категорију „Муслимана” са великим М. Уз пет посто Албанаца и по један посто Хрвата и Рома добијамо мањинску слику. Проблем настаје у вези са сада већ дубоком поделом унутар православног корпуса који чини мало више од три четвртине популације.

Да сумирамо претходне деценије: Ђукановићев режим је започео озбиљан идентитетски инжењеринг, којим је настојао да некада чисто српско становништво – у коме је одредница „Црногорац” означавала регионалну припадност – редефинише у националну категорију, односно још један нови етнос који би се дефинисао као несрпски. Ово је укључивало, не само нове симболе, Секулину химну, већ и увођење тзв. црногорског језика, прелазак на латиницу, додавање још два измишљена слова (које нико ни не користи) и као врхунац – покушај да се направи тзв. црногорска православна црква. Како је Ђукановић после референдума рекао: „Добили смо државу, сад треба да добијемо народ.” 

Међутим, овај неодукљански пројекат – захваљујући борби поштених и храбрих људи у Црној Гори – није заживео нити победио. Упркос томе што је идеолог ДПС-а, Мишко Вуковић, говорио да тамо живе само „политички Срби”, а професор Дармановић јавно прокламовао циљ да се број Срба сведе на испод 20% – бар 30% становништва је и у најтежим тренуцима када су од Срба хтели да направе социјалну категорију – остао чврст и постојан. И коначно, 2020. и 2023. дочекали смо пад дубоко антисрпског режима, што је значило и коначни крај владавине комуниста од 1945. Црна Гора је данас земља у којој се лакше дише и у којој ће ово бити први слободан и демократски попис у коме ће људи слободно и без страха моћи да искажу своју националну припадност, да кажу да као и њихови ђедови говоре српским језиком и припадају Српској православној цркви. Као што смо говорили – што Црна Гора буде демократскија то ће наравно више бити и српскија.

Кренуло се коначно и са легитимним кампањама којима се људи охрабрују да се слободно изјасне. То је, наравно, и прилика да и остали припадници српског народа у Србији, Српској и свуда по свету искажу солидарност с нашом браћом у Црној Гори и да им пожелимо што бољи резултат на попису. Он ће показати да је Црна Гора и даље српска држава!

Извор: Политика

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Слободан Владушић: Порука књиге „Завет и Мегалополис”

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *