0 0
Read Time:21 Minute, 6 Second

Рат је отац свих ствари. (Хераклит)

 

 Аутор: Тодор Вулић

           Кристофер Кокер (1953 – 2023) је био професор међународних односа на Лондонској школи економије и гостујући професор на Стаф колеџу у Ослу. Аутор је више политиколошких студија од којих се по значају посебно издваја она објављена под називом ФИЛОЗОФИ ВАРВАРИ – Размишљања о природи рата од Хераклита до Хајзенберга. „Сам поднаслов ове књиге понајбоље илуструје суштину расправе Кристофера Кокера. Да је рат отац свих ствари, тврдио је још Хераклит, одређујући га тако као главног и незаменљивог демијурга (градитеља) светске историје до данашњих дана. Ова еклектичка и веома полемичка студија о улози рата у светској историји, мало кога може оставити равнодушним. Јер, на стварање ове књиге су у великој мери утицали проблеми и изазови који данас стоје пред Западом. Кокер посебно наглашава да су велики филозофи настојали да утврде правила рата не зато што их је рат нарочито занимао, већ зато што им је било веома стало до живота. Према овој књизи, историја рата пружа отрежњујућу лекцију, према којој, на жалост, увек изнова морамо учити лекције које су нам одржане пре много векова“.1 Те лекције се заиста морају учити изнова и изнова… али се не могу научити. Рат је природно стање људске врсте, универзално и безвремено, као што је и природа рата универзална и безвремена. „Одговор на Хераклитово питање чему рат, јесте да је он део наше људскости“ (Кокер, 2012: 62).

Кокер каже: „Не само што рат има природу која се временом не мења, већ има и карактер који се с временом мења“ (Кокер, 2012: 17). Друга планетарно позната звезда западне политикологије, Џозеф Нај, запазио је да су: „Неке ствари у међународној политици остале исте у свим добима. Тукидидови описи борби између Спарте и Атине у Пелопонеском рату пре 2500 година личе […] [на неке савремене сукобе]. Свет је на почетку XXI века један чудан коктел континуитета и промене. Неки аспекти међународне политике нису се променили још од времена Тукидида“ (Нај, 2006, 22). Дакле, обојица говоре о сталној манифестацији два антитетичка и наизглед непомирљива принципа – о неразлучивости и истовремености промене и непроменљивости. Међутим, наука о друштву тврди да историја „никада неће бити физика“ јер она нема „снажну детерминистичку теорију“; „мало је ствари које су заиста неизбежне у историји“; делатни фактор друштвеноисторијске динамике су „одлуке које доносе људи, избори које праве људи“, јер се „људско понашање одликује слободом воље“. Колико је само „генијалне“ глупости и апсурда садржано у оваквим ставовима. Како то да историја (или политикологија) нема „снажну детерминистичку теорију“, кад је још Платон за њу знао: „Пошто све оно што постаје мора и да пропадне, то ни ваше  [друштвено] уређење неће трајати вечито, него ће се распасти. […] Ове промене настају кад периодично обртање затвара круг у коме се свако биће креће“ (Платон, 2013: 195). Теорија циклизма историјске динамике инсистира управо на законитом понављању оног што остаје увек исто („природа рата“ или „неки аспекти међународне  политике“), али се то исто понавља у увек новим формама. „Истинска филозофија историје састоји се, наиме, у увиду [писао је Шопенхауер] да, упркос свим тим бесконачним променама и њиховој збрци, ми увек пред собом имамо само исту, једнаку и непроменљиву суштину, која на исти начин делује данас, као што је деловала јуче и као што ће увек деловати“. И зато поновимо по стоти пут: „Девиза [понављајуће] историје треба да гласи: Eadem sed aliter (понавља се оно исто али другачије). Насупрот томе, будале мисле да нешто [суштински ново] тек треба да постане и да дође“ (Шопенхауер, 2005: 480-481). Цикличари управо то и доказују: „Што се свет више мења, све је више исти“, тако да и поред свих промена „нема ничег суштински новог под Сунцем“. И шта сад у свему томе апсурд? Управо то, што модерни политиколози негирајући спирални циклизам као закон историјске динамике, (дакле, ту снажну детерминистичку теорију), изводе закључке потпуно у складу с тим законом и не схватајући да то чине: „Не само што рат има природу која се временом не мења, већ има и карактер који се с временом мења“ каже Кокер; или, „Свет је на почетку XXI века један чудан коктел континунитета (српски речено – постојаности, неразрушивости, трајне стабилности, непроменљивости) и промене“, каже Нај. Дакле, и на почетку XXI века рат је исти као што је увек и био, али је и другачији, као што је и свет исти, али и другачији.

             Ако је истина да има „мало ствари које су заиста неизбежне у историји“, како то тврди Нај, јер у њој „одлуке доносе људи, избори праве људи“, зашто се онда ратови воде откад је света и века? Зашто МОРАЈУ да се воде? Зашто су неизбежни? Зато што су они природно стање света! О рату као природном стању космоса певао је и наш филозоф „варварин“, Његош:

           “Св’јет је овај тиран тиранину…
            Он је состав паклене неслоге:
            У њ ратује душа са тијелом,
             у њ ратује море с бреговима,
            у њ ратује зима и топлина,
            у њ ратују вјетри с вјетровима,
            у њ ратује живина с живином,
            У њ ратује народ са народом,
            У њ ратује човјек са човјеком,
            У њ ратују дневи са ноћима,
            У њ ратују дуси с небесима.”

           Зато је рат „главни и незаменљиви демијург светске историје до данашњих дана“. „Смисао и функција онога што смо назвали архетиповима и понављањем откривају нам се само уколико смо разумели [антички концепт према којем историју као уређен систем обликују и њом управљају архетипови]“ (Елијаде, 2007: 9). Понављајући архетип рата у историји (као и понављајућа, рецимо, зима), чини ову појаву природном и нужном, па тиме законитом и независном од људске воље или људских избора и одлука. „Хераклит жели да нас наведе да се суочимо са уређивачким принципом промене […], а промена је могућа само зато што се догађа у уређеном свету“ (Кокер, 2012: 63). Дакле, ниједна промена није случајна и насумична, јер у уређеном свету (Фрејзер би рекао – космосу), нема нереда и насумичности. Рат као уређивачки принцип је за старе Грке услов живота. Зато је он „отац свих ствари“.

            Шта нам то Кокер говори рекавши узгред: „Царства су настајала и падала на депресивно правилан начин“ (Кокер, 2002: 54). Зашто то Кокерово депресивно правило, нису никад успеле да измене и спрече воље људи животно заинтересовах за опстанак њихових царстава? Зато што, како то уче цикличари – све што се роди мора да умре (или пропадне), да би се родило (настало) то исто али другачије. Природа је своју динамику уредила и подвргла законима, па тако – кроз ратове настаје и нестаје царство, да би после нестанка старог настало ново. То ново царство је другачије од претходног, али је то опет царство. Само поновним стварањем оног истог али другачијег је могућ опстанак и трајање свега привременог и пропадљивог у свету.

         

            Антички Грци и рат

 

            У наставку своје студије Кокер исцрпно анализира и коментарише ставове и промишљања античких песника и мислилаца: Хомера, Хесиода, Хераклита, Парменида, Платона, Аристотела и других, о рату. Према њему: „ни једно друштво није толико уздизало рат нити га приказивало на тако уметнички начин“ као друштво античких Хелена. „Славили су рат у књижевности (Илијада), у историји (Херодотова Историја), у првим трагедијама (Есхилови Персијанци), у Симонидовим епиграмима. Без рата не би имали никаквог идентитета. […] Рат је уистину све изродио“ (Кокер, 2012: 22). Вековима су ови антички писци и филозофи чинили окосницу европског образовања и од њих су се „цивилизовани“ Европљани учили племенитости. „Чувена је Шелијева изјава – ꞌсви смо ми Грциꞌ“ (Кокер, 2012: 21). А онда се наједном појавио млади Ниче и у свом провокативном есеју Хомерово надметање распршио ту идиличну слику хеленске племенитости, а посредно, и племенитости њихових европских ученика. „Хомеров свет, истиче Ниче, свет је непрекидног насиља; то је свет таме проткан тек понеким зраком светлости. Само поезија може омогућити да архетипски хероји који нас још увек инспиришу засијају, да блесну у нашој машти. Чистота Хомерових стихова, тврдио је Ниче, уздиже читаоца изнад конкретног садржаја епа. ꞌПосредством уметничке обмане, боја изгледа светлија, блажа, топлија, а људи у том разнобојном топлом светлу чине се бољим и бивају правичнији. […] [Међутим, објективна стварност је била битно другачија од песничке слике рата]. У тој злослутној атмосфери […] сурова победа је врхунац животне радости“ (Кокер, 2012: 22). Да би направили добре грађане од својих младића, Хелени су их у адолесцентско доба  регрутовали и подвргавали суровој ратној обуци. Та обука је била обред иницијације адолесцената у мушкарце. „Овакав систем је требало да у умове адолесцената уреже оно на шта их је и сам Хомер изнова и изнова подсећао, а то је чињеница да се људи зачас могу претворити у звери. Ахилови саплеменици Мирмидонци описани су као вукови који, пре него што буду послати у борбу, једу сирово месо. […] Оваква пракса је давала Грцима прилику за сасвим намеран повратак у прималну ноћ“ (Кокер, 2012: 26).

 

             Атињани и Американци

           У својој студији Кокер на више места наглашава аналогију између античке Атине и савремених Сједињених Америчких Држава. „Атињани су се поносили – каже Кокер – својом смелошћу. И сам Тукидид износи то запажање поредећи атинску иновативност са спартанским конзервативизмом. Атињани су себе држали за народ изузетно склон експериментисању; то је био један од показатеља њихове изузетности. Код Атињана нас задивљује и хитрост са којом су спроводили своје одлуке у дело. […] Многе од тих атинских особина нас подсећају на данашње Сједињене Државе. Проблем је у томе што иновативне силе често себе прецењују – често су превише успешне да би биле успешне. Грци су то звали хибрис [опијеност успехом] – то је претерана охолост, надменост која ће пре или касније довести до самоуништења. […] Закључак који је Тукидид желео да извучемо јесте да охолост претходи паду. После освајања врха, пад је неизбежан: то је питање ananke (нужности)“ (Кокер, 2012: 86). Дакле, после хибриса нужно следи немесис. (Антички Хелени су богињу освете звали Немеза). Тога су били свесни, каже Кокер, и немачки геополитички мислиоци Хаусхофер и Нидермајер, који су имали „другачије мишљење од вођа Трећег рајха. Обојица су били професионални војници и исправно су закључили да ће напад на Русију донети катастрофу“ (Кокер, 2012: 88). Да ли су ове историјске нужности данас свесни комесари колективног Запада. За разлику од Кокера, као да нису, иако „нема ничег новог под Сунцем“. Сећају ли се они историјских лекција које су им оставили (да споменемо само неке) Карло XII, Наполеон и Хитлер. Заиста су се ратови Запада против Русије одвијали и одвијаће се по већ „депресивном обрасцу“, али тај образац и из њега изведене лекције се очигледно морају учити изнова и изнова.

            У моменту свог илузорног и на изглед дефинитивног тријумфа, Запад је улетео у класичну Тукидидову замку. Као што је успон атинске моћи и страх који је он изазвао код Спарте учинио рат неизбежним, тако ће и успон америчке моћи и страх за сопствену безбедност коју је та моћ изазивала у Русији и Кини, учинити рат неизбежним. Уосталом, тај рат се већ води у економској, пропагандној и прокси форми. Највећи међухеленски рат у историји античке Грчке, који је са краћим прекидима трајао скоро три деценије, завршио се, у складу са „депресивним правилом“ – потпуним поразом Атинске поморске империје. Присетимо се у овом контексту аналогије ових дешавања са дешавањима из историје савремене Америчке империје:

  • После победе над Персијанцима Атињани оснивају Делски савез, као свехеленски војни савез.

После победе над нацистичком Немачком Американци оснивају НАТО савез, као свезападни војни савез.

  • Делски савез је повезивао два континента – Европу и Азију (обухватајући малоазијске јонске градове-државе), са Егејским морем у центру као повезницом.

НАТО такође повезује два континента – Северну Америку и Европу, са Атланским океаном у центру као повезницом.

  • Спарта, као превасходно копнена сила која је предводила Хелене у копненим биткама и одлучно допринела њиховој победи над Персијанцима, била је у својеврсном непријатељству и изолацији у односу на атински Делски савез.

Совјетски Савез (или Русија), као превасходно копнена сила која је у копненим биткама одлучно допринела победи антихитлеровске коалиције над Немачком, био је у непријатељству са НАТО савезом и у својеврсној изолацији у односу на Запад.

  • Истовремено, Атина је успоставила поморску и трговачку силу којој није било равне у историји античке Хеладе.

Истовремено, Сједињене Државе су постале поморска и економска сила којој није било равне у историји Запада.

  • У време њене хегемоније, Атина је била устројена и организована као формална демократија за коју је, чак и у њено златно доба, Тукидид рекао: „Атина је само по имену била демократија.“ Атинска држава се током своје доминације није устезала да у империјалном потчињавању других хеленских градова-држава правда своју агресију према њима наводним рушењем аутократија и насилним увођењем у та друштва сопственог „супериорног“ демократског модела владавине.

Сједињене Државе су, такође, устројене и организованe као формална демократија, која се не устежу да у империјалном ширењу и потчињавању других држава, правда своју агресију према њима наводним рушењем аутократија и насилним увођењем у та друштва сопственог „супериорног“ демократског модела владавине.

  • Истовремено, спартанско уређење помало измиче дефиницијама класичних модела државног устројства. Спарта је била дуална монархија са елементима државне дисциплине својствене војном логору. У сваком случају, идеолошки је била у перманентном и дубоком сукобу са атинском „демократијом“.

Хладноратовско партократско-аутократско устројство Совјетског Савеза, (као и данашње устројство Руске Федерације како га год дефинисали), такође је у сталном и дубоком идеолошком сукобу са „демократијом“ Запада.

  • Све чланице Делског савеза биле су у обавези да финансирају ратне припреме и ратове тог савеза, али се на крају све то свело на узурпацију тих средстава од стране Атине и на општехеленско финансирање атинске моћи и просперитета. Из „заједничких“ средстава савеза, поред атинске морнарице, изграђен је атински Акропољ (град на брду) са Партеноном (храмом посвећеном богињи Атини, заштитници Атине, као и њена огромна статуа од злата и слоноваче) итд. (Како би то рекао Ангелос Влахос, Периклова употреба новца из касе савеза за изградњу Акропоља, једна је од највећих неправди у историји, захваљујући којој су настала нека од најлепших дела античке уметности). 

Данас су све чланице НАТО-а обавезане да финансирају ратне припреме и ратове тог савеза, али се на крају све своди на узурпацију тих средстава од стране САД-а и на европско финансирање Америчке моћи и просперитета. Војно-индустријски комплекс САД-а је главни снабдевач овог савеза ратним средствима и материјалом, при чему конкуренција није допуштена.

             И да скратимо: Делски савез се почео распадати због израбљивачке охолости Атињана и њиховог суровог понашања, не само према непријатељима савеза, већ и према мање послушним чланицама савеза. Када су се јонски (малоазијски) чланови савеза дигли на устанак против Атине, Спарта је одмах прокламовала политику – слобода Хелади. Аналогно томе, може се очекивати да и Русија (или неко други) у блиској будућности прокламује политику – слобода Европи. Као што Атина није знала кад треба да стане у свом ширењу и злоупотребама после извојеване победе Хеленског савеза над Персијанцима, тако ни Запад није знао где треба да стане после хладноратовске победе над Совјетским Савезом. И као све што је у историји настало је и нестало. Тако је нестао и Делски савез. НАТО се још увек држи, али је већ у фази хибриса, а та претерана охолост његових Алкибијада ће га пре или касније довести до самоуништења. Кокер рече: „После освајања врха, пад је неизбежан: то је питање ananke (нужности)“. Та нужност је закон „непостојеће“ физике историје, за коју се у антици и те како знало. Међутим, модерни теоретичари друштва нас упозоравају да не будемо безнадежно анахрони и наивно верујемо, рецимо, једном Полибију, који је тврдио да: „Сваки организам, свака држава и свака делатност пролазе кроз природни циклус, прво раста, затим зрелости те на крају пропадања“ (Тејнтер, 2007: 127). Зар НАТО да пропадне – ма нема шансе. Ни Атињани нису веровали да је могућа пропаст њихове поморске империје. Да су у то веровали не би ни кренули у поход на Сицилију, који се по њих завршио катастрофом. Узалуд их је трагични јунак тог похода, Никија, упозоравао: да је жудња за поседовањем оног што им је ван домашаја – сулуда. Узалуд су Хаусхофер и Нидермајер упозоравали вође Трећрг рајха. И охоло лудило силних и моћних се понавља – зар не? И оно је манифестација „физике историје“, које ето нема па нема?

 

           Рат као опонашање или теорија мима

 

            Шта су миме? У студији под називом Себични ген, Ричард Докинс „каже да миме подсећају на гене, по томе што изазивају културну промену посредством процеса који личи на природну селекцију […] ꞌМиму треба схватити као јединицу информације која пребива у мозгу. […] По томе је треба разликовати од фенотипских ефеката који представљају њене последице у спољашњем светуꞌ. Другим речима мима је само скуп инструкција [закључује Кокер]“ (Кокер, 2012: 118). Да, али и ДНК је такође скуп инструкција за развој и правилно функционисање организама; инструкција које се при преношењу са генерације на генерацију неумољиво реализују. Дакле, Докинс обзнањује аналогију у наслеђивања наших телесних и нетелесних, односно миметичких особина. У том смислу и рат је мима која пребива од зачећа у људском мозгу, а која се активира на спољашње подстицаје. „Култура је утиснута у нас као врсту, те су зато многи млади људи још увек подложни ономе што је писац Луис Борхес, пишући о филму, назвао ꞌморалним и аскетским чарима ратаꞌ, а што су Ион и други рапсоди у своје време преносили путем [епског] песништва“ (Кокер, 2012: 117). Зар то није запазио и Ниче, рекавши: „Само поезија може омогућити да архетипски хероји који нас још увек инспиришу засијају, да блесну у нашој машти“. Дакле, културним подстицајима се активира мима рата која код адолесцената ствара жудња за опонашањем својих узора и својих хероја. „Постоје многе замерке – каже Кокер – на схватање рата као миме која је вековима преношена посредством (на пример) епског песништва. […] Претпостављам да је главни разлог из којег се људи противе теорији мима то што сматрају да она оспорава принцип слободне воље. Који год да нам се аргумент више допада, пише Милџијева, теорија мима је свеједно прилично суморна јер сугерише да наше мисли не раде увек у нашу корист већ у своју сопствену“ (Кокер, 2012: 121). Тако се поново дошло до класичног питања – чије су мисли у нашој глави? Да ли смо сигурни да су наше?

             „Оно што наш свет чини људским – каже Кокер – је опонашање, а то се односи на сва стања постојања укључујући и природне стање. Узајамно опонашање […], а не оригиналност, јесте одређујући печат наше врсте. […] Мимикрија је толико значајна за наш начин живота, пише Херберт Сајмон, да људи вероватно имају генетску предиспозицију да буду машине за опонашање“ (Кокер, 2012: 123). Тако се поново дошло и до идеје да је човек машина коју наводи и којом управља њен творац. „Човек би био некакав аутомат – писао је Кант – који је истесао и навио највиши мајстор свих уметничких дела, а самосвест би, додуше, од њега учинила мислећи аутомат, али у којем би свест о властитој спонтаности воље, ако би се ова сматрала слободном, била пука обманаꞌ  (Шопенхауер, 1992: 84).

           Мир као пустиња

           Ако је рат природно стање људске врсте, шта је онда мир? У савременом систему вредности, за разлику од рата који се доживљава као зло, мир је добро; добро попут здравља насупрот болести, или попут љубави насупрот мржњи. На питање – шта је мир – Кокеров одговор је потпуно неочекиван: мир је, између осталог и деструкција (или српски речено – разарање, уништавање, пустошење). Дакле, као што је рат инструмент стваралачког Ероса и „отац свих ствари“, тако и мир може бити инструмент уништитеља Танатоса. У складу с тим, Кокер се обраћа деци Запада речима: „Тацит нас, изнад свега, подсећа да морамо бити довољно храбри и признати да мир може бити катастрофално деструктиван. […] Увек морамо имати храбрости да сагледамо себе туђим очима – очима својих непријатеља“ (Кокер, 2012: 140). Када би сагледали себе очима својих жртава, које Кокер еуфемистички назива непријатељима, згрозили би се. Римљанин Тацит је проучавајући историјске лекције с правом закључио да римско дивљаштво почиње код куће, „па је зато његове савременике морало болети да читају о себи у тако неповољном светлу. […] Такође се може поставити питање какве везе има Римско царство са нама – свега тога више нема, сви они су помрли пре много векова. Али историчари, разуме се, знају да је та празнина која нам се причињава у ствари привид и да је прошлост још увек присутна, чак и ако није увек уочљива“ (Кокер, 2012: 141).

            Надаље, енглески политиколог говори о рату као облику мира – или о миру као пацификацији. „Киплинг, велики бард Британске империје, назвао је њене ратове у сврху пацификације ꞌдивљим ратовима за мирꞌ“ (Кокер, 2012: 141). Према Кокеру, Тацит је написавши – Римљани „направе пустињу па је назову миром“ – рекао нешто најбоље што је изречено о рату. Некада су пустињу правили па је називали миром Римљани, а данас Американци. „Прави ефекат онога на шта је Тацит упозоравао могао се видети у Ираку, када су у два наврата (априла и новембра 2004), амерички маринци покушали да пацификују Фалуџу. […] Војни команданти су одлучили да потпуно униште непријатеља у чину освете или застрашивања. Последица је била разарање целог једног града. Отприлике, две петине грађана није преживело те борбе. До тренутка када се у новембру одиграла друга битка, Фалуџа је већ била пустиња“ (Кокер, 2012: 145). Некада се тако направљена пустиња називала Pax Romana (римски мир), а данас се назива Pax americana (амерички мир). Тако поново долазимо до „физике историје“ и понављања оног истог али другачијег. Да нису изопштени из модерне друштвене науке, заговорници историјског циклизма би на ово додали – „што је било то је сада“. Уосталом, и Кокер рече да историчари знају да је прошлост присутна у садашњости, чак и ако није уочљива. „С временом ће неумерена употреба силе, како моћ буде опадала, [и Американцима] почети да доноси неуспехе, као што се коначно догодило и са Римом“ (Кокер, 2012: 144-145). „Америчка империја брзо стари […] Главна критика на рачун америчког империјализма […] усмерена је на нестрпљивост да се посао обави и да се иде даље“ (Кокер, 2012: 149-150). Куда даље? У неки нови лудачки поход на неку нову Сицилију. Ето куда.

            Уз помоћ питања које је у Тацитовим Аналима римском војсковођи поставио заробљени бритски племенски поглавар Каратак, Кокер нас уводи у још један аспект концепта мира. То питање гласи: „Ако ти желиш да владаш, да ли онда следи да сви остали треба да се радују ропству“ (Кокер, 2012: 139-140). И у Pax americani жртве империјалне агресије треба да се радују сопственом ропству –  јер њихов мир је ропство. Августин је још у четвртом веку нове ере окарактерисао мир као врло споран концепт. „Као хришћанин, Августин је веровао да се једини прави мир може наћи у Божјој држави – у следећем животу [на Небу], а не у овом“ (Кокер, 2012: 155). (Међутим, зар на Небу нема рата? Управо нас хришћанство обавештава о побуни против Бога, после које је уследио „Небески рат“ између анђела, предвођених архистратигом Михаилом, и Сатаниних демонских хорди. Зар многе српске породице сваког 8/21 новембра, из генерације у генерацију, не славе ову победу архангела Михаила и његових војски над силама таме)? Дакле, како горе тако доле. И на Небу се воде ратови; и анђели ратују као и људи. Зато и Његош у својим стиховима о рату не изоставља Небо: „У њ ратују дуси с небесима”).

             Биће да су у праву они које наводи Кокер, а који тврде да су мир измислили докони песници и филозофи. Е сад, ако је концепт мира толико споран, зашто нас домаћи експоненти Pax americane до промуклости убеђују да је мир највећа вредност?  Не позивају ли у ствари они нас да се радујемо ропству? Само питам, јер све ми се чини да ништа није онако како изгледа да јесте?

 

 

Извори:

 

Кокер, Кристофер: Филозофи варвари – Размишљања о природи рата од Хераклита до Хајзенберга, Завод за уџбенике, Београд, 2012.      

Нај, Џозеф: Како разумевати међународне сукобе: увод у теорију и историју, Стубови културе, Београд, 2006.

Шопенхауер, Артур: Свет као воља и представа II, Службени гласник, Београд, 2005.

Платон: Држава. Дерета, Београд, 2013.

Tainter, Joseph A: Kolaps kompleksnih društava. Naklada Jasenski I Turk, Zagreb 2007.

1) https://www.knjizara.zavod.co.rs/filozofi-varvari-razmisljanja-o-prirodi-rata

Уредник Administrator
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %
Поделите
Previous post Миша Ђурковић: Попис у Црној Гори, коначно

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *