Небојша Петковић: О Јаловишту

Старо је гесло, иза кога се до дана данашњег успешно скрива такозвана толеранција и бескрвна политичка коректност, да се „о укусима не расправља“. Зато, извините мом укусу, још више крајње субјективном суду, али има тек неколико српских жанровских писаца чије ћу књиге прочитати без двоумљења, само зато што су их они написали; не одлучујући се за то унапред се информишући о суштини приче. Не значи то, ево сада мало правдања, да остали не ваљају не дај Боже, већ да по природи ствари њихове приче и приступи варирају у односу на онај мој већ наречени укус. Е па стога, са великом сигурношћу, могу да кажем да ће од данас међу те малобројне одабране бити убројен и Милан Ковачевић.

Ако ћемо поштено, дало се то наслутити још претходном збирком, према којој сам био до краја искрен, напомињући и оно што ми се није допало, али и оно што ме је одушевило. И није ту ствар само у ономе што је Милан до сада написао. Ради се првенствено о његовој изузетно живој и, према дотичном жанру хорора, страственој личности.

Признајем, иако сам се надао да ће ово бити једна сочна плејада прича страве, исприповедана у кључу какав се већ назире у другој половини претходне збирке „Враговести“, па и раскошно открива у, за мене, најбољој из тог циклуса „Тела наших спаситеља“, прибојавао сам се једне ствари. И ту бих „ствар“ назвао личном.

Најпре, нисам успевао да избегнем одређене реакције и рецепције новонаписане збирке, али чак и да сам одолео томе, сам аутор је обзнанио о каквој се перспективи ту ради.

Најпре, својим насловом.

Нисам по природи нихилиста и без обзира што ми накарадности овога света нису стране, па и сам их повремено елаборирам (а несумњиво понеке носим у себи), ипак и даље имам поверења у људски род и она крилатица да ће „лепота спасити свет“, Достојевског, никад ми није била смешна. С друге стране постоји тај хорор светоназор који истиче егзистенцијални песимизам као суштаство овог света, коме спасења нема нити га може бити. Донекле, такву перспективу наговештавао ми је и наслов ове збирке, као и она поменута рецепција.

Сад, да се не лажемо и не пројектујемо оно што није, актери прича у овој збирци несумњиво припадају Јаловишту, како оном личном и судбином наслеђеном, тако и општем, које гради везивно ткиво између сваке од шест приповетки. Да, они су без сумње јалови и проклети, али… нису, заиста нису, чак и кад формално тако изгледа, у потпуности изгубљени. Самим тим ни свет саткан око њих и створен њима, ма како мрачан и трагичан био, није сасвим безнадежан. Оно што је битно, и што у потпуности кореспондира са мојим доживљајем личности самог аутора, јесте да он те своје ликове, од њега и од света осуђене на пропаст, итекако воли. А то је ипак предуслов неке наде и, мада теоријски недоказиве кроз поменуту нарацију, на нивоу танане интуиције и разлога срца, итекако присутне.

Ово јесте збирка о јаловости егзистенције која главне протагонисте готово до једног води у неизбежан и, поретком ствари, заслужен крај, али је поред тога и повест о искупљењу. Тамо где искупљења има, макар на нивоу потребе аутора да га подари својим ликовима, лежи и понешто наде. И иако писац поговора потцртава да то није оно искупљење каво познајемо кроз догму религије, не бих се у потпуности опкладио да на одређеном нивоу стоји превише далеко од таквог. Јер потреба за њим, искупљењем, ма како је схватали ови јалови актери сопствених животних драма, увек је условљена неким вишим импулсом, који јаловост на самом крају побеђује.

Но, да пређемо на ствар и кажемо понешто о свакој од ових прича, чије су фабуле заиста занимљиве, колико и стил који их прати, и који се у великој мери ослободио неких слабости из претходне збирке.

Несумњиво, биће спојлера.

„ГДЕ ЂАВО ОДМАРА КРИЛА“ – прича која полагано уводи читаоца у свет руралног распадања, паралелно са деконструкцијом личности главног јунака. У једном помало архаичном стилу који одговара амбијенту, слушамо о детету чија одбаченост сваком страницом постаје све дубља – неприхватање вршњака, одсуство родитеља, смрт деде и брига о непокретној баби, па потом прерана смрт недостајућих родитеља, сиромаштво на ивици глади. Она подстиче специфичну адаптибилност која је сама по себи језива. Личност бабе и њене приче у исто време опчињавају несретног дечака и једнако га плаше, а он принуђен околностима мора да пролази и кроз једно и кроз друго. Како се распадање, физичко и ментално, неумитно наставља, приче које старица приповеда постају све мрачније. До оне кључне, исповедне. У њој, кроз мотив продаје душе, долазимо до схватања због чега је све тако труло.

Атмосфера сусрета са оностраним је тескобна, а цена погодбе, занимљиво, не плаћа се искључиво проклетством душе, које је загарантовано, већ и нарушавањем телесности.

Крај и епилог су можда помало прозаични. Очекивао сам да ће „наследник“ бабиних грехова, али и предодређеник такве судбине, одабрати нешто друго од онога што јесте, али то не мења чињеницу једне изузетне атмосферичности.

„КРОЗ ОЧИ МРТВОГА“ је изузетна прича и за мене спада у једну од најбољих у збирци. Похлепа, упарена са бестијалношћу карактера са дна каце, комбинована је са тананим осећајем неке рудиментарне људскости (трачак доброга). Причу приповеда напуштени дечак, усвојен од зликовца и бандита, који је само на њему, из њему знаних разлога (или чињенице да и у најмрачнијем срцу обитава зрнце добра) показао људскост. Сачувавши га од свог заната, он га је сачувао и до коби јаловости, на какву је осудио сам себе. У кафани препуној пробисвета, сецикеса, лопова и убица, највећи међу њима, открива шта је највеће што је у животу жртвовао да би нешто добио. Испоставиће се много више него што је желео, или ико од њих био у стању да замисли. Крај приче је крвави пир наплате дуга, који мимоилази само тог усвојеног дечака, конобара кафане, спасеног управо главним негативцем.

Језива и, у завршници, висцеларна приповест, која ипак буди осећај поштовања за свог главног антагонисту.

Једина недоумица за мене у овој причи је време у којој се дешава (помињу се и Угари, али и милиционери и трактори, па претпостављам да су ови први тако названи жаргонски сходно географији).

„ПРЕДСТАВА“ – вероватно најбоља прича. Као и у претходне две, мада на много директнији начин, проблем започиње у детињству, у нуклеусу, у зачетку свега (мање-више то је лајт-мотив свих прича). У овој приповести све савршено штима. Опис протагонисте је врхунски до потпуне могућности поистовећења и разумевања. Присутни су сажаљење, стрепња, гађење, туга… И опет је присутна љубав, видели то људи или не, за ово несрећно дете заробљено у телу незграпног горостаса, коме околности нису дозволиле да одрасте и превазиђе трауме. И као у претходној, његов избор између крајњег зла и сопствене жртве пада на ово друго и тиме постиже искупљење.

Морам признати да ме мотив подсетио на један од омиљених филмова, који носи сличну дозу трагизма, али зачињену хумором – Магнолија и део који се тиче Вилијама Мејсија и његове давне славе као дечијег учесника популарног квиза, као једине светле тачке преосталог живота.

„СМРАД ИСКУПЉЕЊА“ – помало палп сторија која прати два ситна криминалца, у смотаном и, од старта, на пропаст осуђеном покушају да се ослободе леша, негде у шикарама Царске баре. Један је матор и искусан, но ништа мање несрећан и очигледно нископозициониран у свету криминала, а други млад, још увек зелен, но набусит и курчевит. Обојица губитници, постаје нам јасно и пре него што то постане њима, најпре кроз овострану драму, јер су очигледно засрали један рутински посао. Као да то само по себи није довољно, у густишима устајале воде, преплетене квргавим и хаотичним растињем, набасају на заједницу чудних становника, које је одавно напустила људскост. У смраду токсичних испарења док им се разум мути и тера их на интроспекцију (поново несрећно детињство као залог за јаловиште живота), улазе све дубље у туђи забран и сигурну пропаст.

Ипак, навијамо за њих, навијамо да успеју да побегну, надамо се… на основу оне наде коју нам је пружио аутор. Надамо се иако наде тешко да има. На крају, поново жртва једног зликовца, спрам љубави према другом, као покушаја изравнања властитих грехова.

„КОЗЈЕ СТАЗЕ“ – роуд хорор. Одлична нарација и споредна прича о вези двоје младих људи, која је у дубокој кризи, проткана лажима и патологијом, но за коју се обоје панично држе. Врло реалистичан опис односа који даје на аутентичности и, када се појави спољна претња, та релација постаје нам још тегобнија, па самим тим апсолутно схватљива. Иако с почетака изгледа да се овде ради о хорору који се темељи на реалистичном ужасу чистог људског дивљаштва, крај нам открива наднаравни елемент који даје одличан печат целој фабули.

Мала замерка је недовољна убедљивост мотивисаности главне јунакиње да се пода пећинском ентитету. Наравно, већи део тога објашњен је подразумеваним сломом живаца на основу претрпљене трауме, особе која је из потпуно другачијег света од онога у који је упала. Понешто иде и на зачудност тог елемента и његове несумњиве моћи, али… Мишљења сам да би кључни састојак који би то оправдао требало тражити у оном односу (што је вероватно била намера аутора, но недовољно исказана). Чини ми се да би девојка морала да буде свесна вереникове инфантилности и мањка мушкости (па и превара), те показане слабости у целој ситуацији, коју надомешћује маскуларним елементом чуда са којим се сусрела у пећини.

„САМО МЕСО“ спада у још једну, за мене, одличну причу. Поново детињство, али разрађеније и не сведено на злостављачку црту, већ добродошли кинговски шмек дружине аутсајдера која траже авантуру. Када сила суровог живота (од кога ни једна прича, сем Козијих стаза не одступа), годинама касније натера главног протагонисту да се врати у родно место, сећања активирају анксиозност и једва залечену трауму. Тада се филм одмотава у прошлост, која се из приче о безазленим играријама током летњег распуста претвара у чистокрвни хорор абнормалности и бестијалне глади за људским месом. Суптилно и ефектно уткане мистерије далеких континената и веровања на ивици космичке страве донеле су абоминацију и трансформацију у мало војвођанско место. Самим тим и смрт.

Ипак оно што главног јунака трауматизује више од виђеног јесте издајство, а самим тим претпоставља нужду плаћања тог греха. На крају поново искупљење кроз жртву.

Мишљења сам, иако то није експлицитно наведено, да је његов сусрет са давно изгубљеном љубави, коју је изневерио, фикција и неки вид одбрамбеног механизма његовог скрханог ума. Није било лепо уређеног врта, окречених зидова и цвећа, није било Хелене. Он се једноставно враћа са намером да се спусти у подрум из кога је пре неколико деценија побегао, оставивши тамо девојчицу у коју је био заљубљен. Врхунски хорор!

За крај, понављам, Милан је врстан приповедач страве, страствен и поткован, аутентичан и нимало прорачунат, барем када је у питању пасија жанра. Иако постоје одређене примедбе, које сам углавном изнео, целокупни утисак је веома, веома позитиван. О томе сведочи и дословно гутање књиге, као и осећај недостатка по ишчитаним редовима последње приче.

Као што рекох, ово јесу мрачне приповести, о мрачним карактерима који су то постали личним избором или пак заслугом злехуде судбине и оних који су на њу утицали (у најранијем детињству тих несрећника), али то су и сторије о љубави и жељи да се Јаловиште победи, онако како је у тим околностима једино могуће – личном жртвом. У овој књизи грех одређује судбине, али тамо где има свести о греху, усудићу се да тврдим… има и Бога, а слутили то јунаци ове збирке или га у потпуности одбацивали, жеља за искупљењем их макар интуитивно води ка Њему. Као уосталом и самог аутора.