0 
0 У књизи Западни самопрезир: оикофобија у опадајућим цивилизацијама (2022), Бенедикт Бекелд даје другачију анализу појма оикофобије.
Термин оикофобија у психологији означава аверзију према домаћем окружењу, односно везује се за страх од објеката који могу изазвати смрт у дому. Бекелд, проширује појам оикофобије, формулацијом филозофа Роџер Скрутона, и тумачи га као мржњу или страх према сопственој култури, представљајући оикофобију као дијагнозу западног пропадања.
За Бекелда, оикофобија није савремена политичка девијација, нити феномен каратеристичан само за западну цивилизацију, него, пре свега, понављајући феномен који се јавља у позним фазама сваке велике цивилизације.
Појава оикофобије означава замор културног духа. Друштва која су некада славила сопствену снагу почињу да се одричу себе у име моралног самопорицања. Он, тумачећи античку оикофобију, прати процес како се самоспознаја претвара у самопрезир. Кроз компаративну анализу грчке и римске цивилизације, Бекелд обликује цикличну визију историје у којој се интелектуална зрелост претвара у морални релативизам, а разум, ослобађајући човека од мита, разара темеље културе.
Оикофобија у античкој Грчкој: почеци самопрезира и рађање филозофије
Бекелд своје историјско разматрање започиње Грцима. У архајском периоду, грчка култура, попут „пролећне фазе“ код Шпенглера, била је обележена јунаштвом и митом. Живот је био кратак и славан, одређен деловањем, а не мишљу. Грчки свет био је уједињен у осећају самопоуздања, у ономе што Бекелд назива „изворним ставом народа“, раном ксенофилијом и самопотврђивањем лишеним икакве сумње у сопствени идентитет.
Првобитна прото-оикофобија у хеленској култури јавља се, по Бекелду, код Јонских Грка. Већински, Јонци су живели на централној обали данашње Анадолије и били су много више, од других Грка, у контакту са страним културама и цивилизацијама попут Персије и Вавилона. У тим контактима рађа се прва пукотина у митском јединству хеленске културе. Јонци су почели да преиспитују свет, а самим тиме и себе. Управо у том преиспитивању настаје филозофија.
Пресократовци су први прекинули везу са митопоетским начином мишљења. Они су космос почели посматрати не као живо биће пуно богова, већ као структуру подложну разуму. Талес, Анаксимандар, Анаксимен, Хераклит, Питагора, Парменид и Демокрит, тражили су у природи општи закон, а не божанску вољу. Њихов преокрет означава почетак рационалности, али и почетак краја органског јединства које је мит нудио човеку. Рационализација света, испоставиће се, први je корак ка оикофобији.
Како је запазио Епиктет, „порекло филозофије лежи у опажању сопствене слабости и немоћи“. Она је, према томе, не израз снаге, већ немоћи. Све док човек осећа склад између себе и космоса, нема потребе да поставља питање о смислу живота. Мисао се јавља онда када тај склад нестаје. Стога је и настанак филозофије у Грчкој, по Бекелду, знак почетка духовног распада митског погледа на свет.
Од Талеса до Сократа протеже се пут којим мит бледи, а човек постаје мера свих ствари. Сократова филозофија, како је приметио Ниче, представља „декадентни“ обрт у хеленском духу. Ниче у свом делу „Сумарк идола“ посебно истиче Сократову реченицу: „живети значи дуго бити болестан“, као доказ дубоке меланхолије и изнурености од живота. Сократизам, за Ничеа, усмерен је на уништење мита. Сократ је тај који је пресекао везу са учењима својих претходника, одбацујући космогонијска питања о смислу Универзума као небитна, фокусирајући се, потом, на питање како водити најбољи могући живот. Сумња и анализа заузимају место вере и мита. Са Сократом, како примећује Бекелд, почиње морална и интелектуална саморефлексија која ће постати духовна основа оикофобије.
Са појавом филозофије и трагедије, Грци почињу да себе посматрају као објекат истраживања. Када један народ постане самосвестан, он почиње да опажа ствари ван сопствене културе. Они су, постепеним освешћивањем себе, оставили митску прошлост иза себе, почели да рационализују свет, остварили велике војне победе, стекли моћ, знање и посебност, да би онда временом, почели све то да анализирају и доводе у питање.
Бекелд прелази са историјског на филозофски ниво и дефинише оикофобију као облик културног релативизма. Он у релативизму препознаје интелектуалну манифестацију цивилизацијског замора, уверење да су све културе једнаке и да стога ниједна није вредна одбране. Софистичка максима „човек је мера свих ствари“ представља, у његовој интерпретацији, преломни тренутак. Када се одбаце објективна истина и морална хијерархија, друштво губи способност да оправда сопствено постојање.
Поред филозофије, одличан приказ промене мисли, већ освешћеног Хелена, омогућава и грчка трагедија.
Код Есхила још увек владају богови и космички поредак: Персијанци су дело које велича хеленску победу, али и саосећа са пораженим непријатељем. Почиње преиспитивање самог појма непријатеља. Код Софокла божански поредак уступа место људској вољи: човек постаје центар моралне драме. А код Еурипида богови се већ исмевају; његови јунаци су растрзани и психолошки поцепани. Он се фокусира на ирационалне страсти које обузимају његове јунаке. Откривајући људску душу, Еурипид, приказује и њену тамну страну. За Еурипида, борба се одвија у човеку, а не изван њега. Пресудан утицај на човеков живот немају богови, већ човекова ирационална природа.
Ако бисмо се повели за Освалдом Шпенглером, запажа Гаталица о Еурипидовим драмама, па биоморфолошки упоредили трагедију са живим организмом, могли бисмо констатовати да је њено тело било младо са првим великим трагичарем, зрело са другим, а трошно и старо са последњим. Есхил је својим величанственим делима картографисао митски космос. Софокле је направио родословно стабло трагедије, а Еурипид описао њену смрт.
После трагедије, долази комедија. Аристофан је као комедиограф критиковао оне друштвене изопачености које ће на крају довести и до потпуног слома Атине. Он је у демократији критиковао демагогију, у софистици празно доказивање, код Еурипида рушење традиционалног морала, не нудећи неки бољи заузврат. Критиковао је и оријенталне култове који су са Истока пронашли своје место у грчком друштву. Нешто што ће се касније поновити у Риму, као и на данашњем Западу. Одлично је детектовао све бољке хеленског друштва, и једино што је могао да уради јесте да се насмеје.
У историографији се исти процес огледа у делима Херодота и Тукидида. Херодот још увек види јасну границу између Европе и Азије, између грчке слободе и источног деспотизма. Тукидид, међутим, више не верује у божанску правду ни у историјску изузетност Хелена, за њега, како Бекелд запажа, историја је борба људских страсти и интереса. Рационалност је победила мит, али и уништила веру у сопствену мисију.
Бекелд уочава да се у касном класичном добу појављује јасна оикофобна елита: Антифон негира разлику између Хелена и варвара; Теодор из Кирене одбацује идеју жртвовања за отаџбину; Диоген Киник себе проглашава „грађанином света“. Космополитизам постаје доминатни културни израз. Отаџбина постаје тамо где је добро, а образац с којим се прво упознајемо у античкој Грчкој, понављаће се кроз векове унутар цивилизација.
Под плаштом толеранције и космополитизма, интелектуалне елите преобликују своје разочарање сопственом цивилизацијом у моралну врлину. Оно што почиње као самокритика, постепено се претвара у самопрезир. Рана виталност тежи апсолутизму, а позна релативизму. Стога оикофобија није изузетак, већ предвидљива фаза у циклусу цивилизације.
Од мита до филозофије, од јунака до скептика, од вере до релативизације, органски ритам сумње и самоуништења, јавља се као архетип мисаоног краја сваке цивилизације.
Римско огледало: Универзализам и самопрезир
Време Диогена и Александра припада хеленском цезаризму, али историја меље старе облике и на Западу се рађа нови витални народ. Римска култура се у почетку развија под снажним грчким утицајем, али у тренутку када Рим постаје свестан себе, почиње одбацивање Хелена и изградња сопственог идентитета. Конзервативне фигуре попут Катона Старијег симболизују ту римску самосвест и антипатију према „декадентној“ грчкој култури.
Рани Рим био је обележен једноставношћу, дужношћу и грађанским јединством. Врлине pietas и gravitas, поштовање традиције и дисциплинована одговорност, држале су Републику у моралном поретку. Али са ширењем царства, богатство и космополитизам поткопавају те врлине. Римска елита, опијена луксузом и туђим углађеним обичајима, почиње да презире сопствено наслеђе.
Тај морални заокрет последица је дубоких структурних процеса које је само ширење Рима покренуло. Освајања нису мењала само римско самопоимање, већ и свакодневни живот, економске односе и друштвене хијерархије. Врлине на којима је Република почивала биле су нераскидиво везане за малог земљопоседника, грађанина/војника и одређену друштвену равнотежу. Када је материјална основа почела да нестаје, нестало је и морално ткиво које ју је одржавало. Оно што се у култури испољавало као оикофобија и презир према традицији, у стварности је било одраз распада старог друштвеног поретка.
Римски војни успеси довели су до масовног прилива робова и становништва у центар Републике. Дуготрајни ратови уништили су слободно сељаштво: земљорадници су били одсутни са имања, земља је пропадала, а породице падале у дугове. Аристократија је то искористила да откупљује поседе и замени слободне сељаке робовском радном снагом. Тако настају латифундије, а презадужени грађани се сливају у Рим као незапослена градска маса, будући феласи. Политика се све више своди на управљање и манипулацију плебсом, а републикански поредак постепено губи своју друштвену основу.
Распад републиканске друштвене основе није везан само за економију и политику, него се пренео и у сферу духа, културе. Када је грађанин-војник уступио место градској маси, а јавни живот постао питање управљања гомилом, нестала је и заједничка морална перспектива из које је некада настајао еп о заједници и колективној судбини. Књижевност, која заиста уме да детектује друштвене промене, почиње да одражава тај губитак унутрашњег јединства. Од епова који граде мит о римском пореклу и величини, до каснијег заокрета ка личном, интимном, хедонистичком (Катул, Овидије, Проперције) и филозофском преиспитивању традиције (Лукреције), јасно се види промена римског светоназора. Сатиричари попут Лукана и Јувенала описују морални пад, источњачке култове и површни индивидуализам. Док, на пример, Петроније показује амбивалентан однос према свом свету, исмева га и истовремено ужива у његовој декаденцији. Позни римски интелектуалац постаје космополита који се стиди своје домовине, како истиче Бекелд. Диви се страном управо зато што није римско. Оикофобија се тако испољава као естетски и морални самопрезир.
Тако Рим пролази пут од виталне, самосвесне културе до космополитског цезаризма у којем сопствени идентитет постаје проблематичан и предмет критике.
Римски пример показује, по Бекелду, како исти механизми који стварају империју, богатство, разноликост, размена, подривају њене темеље. Када народ у потпуности усвоји универзалност својих идеала, губи вољу да их брани.
Циклизам самопорицања
Путеви којим су ходали Хелени и Латини, Грци и Римљани, слични су. Преиспитивање се одбијало у филозофији, реторици, поезији, књижевности и политици. И једни и други су у свом успону тражили себе, свој идентитет, а онда су, пронашавши оно што су тражили, почели да га доводе у питање. Генерација за генерацијом, крњила је део себе како би сопство учинила другачијим, посебним.
И код Грка и код Римљана, преиспитивање односа према свету и сопственом идентитету јавља се у поезији и прози, у тренутку када спољни непријатељи постепено нестају. Епске борбе остају у прошлости, а сећање на жртве предака бледи. На њихово место долазе раскош, луксуз и унутрашње расцепљивање друштва. Умножавање елите продубљује поделе и води ка грађанским ратовима, после којих свака борба губи виши смисао и своди се на интерес. Песништво, лишено заједничког мита, поприма декадентан тон. Људи настављају да живе у сенкама мртвих богова, презирући оно што су постали, са болним сазнањем да се више не могу вратити миту из којег су поникли.
Свака цивилизација има сопствени облик самопорицања. Тај процес је цикличан и трајан, али се у сваком историјском кругу испољава на другачији начин, у складу са унутрашњом логиком културне форме. Самопрезир никада није пука имитација туђих образаца, већ органски производ културе која је исцрпела сопствени мит и почела себе да доводи у питање.
Литература:
Benedict Beckeld. Western Self-Contempt: Oikophobia in the Decline of Civilizations. (2022). Northern Illinois University Press.
