0 
0 Да ли смо ми уопште на правом путу ка човековој суштини када човека и докле год човека одвајамо од биљака, животиња и Бога?[1]Ово, у извесној мери реторско питање које поставља Хајдегер, наизглед се може сматрати предметом једино филозофске мисли. Међутим како и сам наводи[2], чињеница да одвећ живимо у неком разумевању битка, а да је смисао битка истовремено обавијен тамом, доказује начелну нужност да се понови питање о смислу битка. То питање данас, након Хајдегера, може бити поновљено једино у контексту, сада већ протоколарног преиспитивања идеја на којима почива, како смисао савременог света човека, тако и крајње субјективног односа индивидуе према самом себи.
Човек се не може супротстављати свету, најтрезвеније из разлога што човекова егзистенција нужно зависи од његове прилагођености свету, и за разум најскровитије, као последица тога што је савременом човеку наметнуто уверење да је његов свет онакав каквим га је он уредио. Да је Бог мртав[3], и да је људска слобода извојевана у свом начелу, и то у односу на пре свега сопстевену природу, а касније и свет. Безмало читав век након Хајдегера који се нашао у средишту опште конфузије која је настала око битка и за битак, изазване друкчијим политичким неприликама за човека, ми смо данас ушушкани у наручју либералног света и прихватамо вештачки генерисану и аутоматизвану реалност. С обзиром да смо сами, по узору на сопстевену интелигенцију, након иступања из животињског света, доказали изузетност своје мисли, изгледа да смо оправдали вишевековну борбу хуманиста за остварењем индивидуалности. Јесмо ли, како је још у Комунистичком манифесту записано, изгубили само окове[4], или пак нешто више од тога и која је цена коју данас плаћамо за хлеб који незграпно прождиремо?
Предмет човекове окупације више не представља дивљина од које се цивилизовани човек одавно оградио технолошким средствима, већ сама технологија. Другим речима, човек уместо средствима контроле над дивљином, данас покушава да овлада средствима контроле над сопственим изумима. Тако се његова вештост и значај огледа у томе са коликим успехом успева да егзистира, раме уз раме са технолопшком надградњом сопствености која је производ робовласничког односа који је успоставио са разумом.
Не би чак ни било ироније у томе да се прогресом једне врсте сматра напредак који је приметан једино на пољу материјалног живота, да се макар на пољу науке задржало по нешто од принципа на којима она почива. Јер у чему је смисао материјалног благостања, ако је на јединки непремостиво тежак терет да одржи однос са духовним? Та немогућност јавља се, не због апатијског стања у којем се друштво налази и због наслеђа егзистенцијализма, већ због недостатка доколице која је најбољи покретач стваралачког импулса који се у религијском смислу може сагледати као интервенција духа. Овај недостак не мора нужно бити схваћен у буквалном смислу, или као опозиција радном времену као код Маркса[5], јер недостатак времена за промишљање о смислености може значити и то да човек у тој активности више не препознаје задовољство, па се због тога окреће оним изворима задовољења који човека не чине ни налик животињи.
Ако се дубље зарони у претпоставку, да је савремени човек отуђен од оне потребе за истраживањем нових могућности[6] у погледу откривања смисла, јасно је да је или битно редефинисао значење појма смисла, или је пак на место њега, увео нову семантичку конструкцију. О чему се тачно ради? Да ли о случају поновног супротстављања човека законима природе или његовом отуђењу проузракованом узалудним покушајем да сазда свет смисла, пре свега по узору на Богове[7], а касније и по узору на себе самог? Шта је изазвало пожар који букти на место човекове душе? Шта човека нагони на то да пркоси сопственој традицији и представама о свету чија временост сеже до самог прапочетка цивилизације?
С обзиром да је самостално, или уз помоћ сила моћи, удаљен од сваког смисла које произилази из полагања наде у мит, човек је био принуђен да разумом за себе изабере сопствени смисао. Тако смисао света у којем данас живи, потврђује тиме што се весели и проналази задовољство у продуктима савременог света. Метафорично, то значи да би савременом човеку теже пало да изгуби рецимо телефон, неголи породични албум. И то не треба доводити у везу са некаквим „кварењем човека“, већ са питањем са почетка. Питањем који се тиче човековог бега од света природе, од света Бога.
Одакле одвратност према инстинктивистичкој перспективи човека, није питање од већег приоритета у односу на то какви су учинци таквог приступа. Лако се може закључити да је човек због своје склоности ка паду и губитком контроле над деструктивним поривима, сва своја надања усмерио ка рационалном. Тако је ирационално ишчезло из поља савремене науке, о чему говори и Хусерл у свом делу посвећеном кризи европских наука[8]. У реду, сва научна знања сведена су на основне принципе савремене људске егзистенције, принципе ефикасности и продуктивности. Али зар пажња човека није застала пред разумом, пре него пред срцем зарад просперитета? У то име је ваљда утрошена сва стваралачка моћ људског бића.
Претходна теза, о нужности човека да припада свету, уједно је и суштинска за редуковање вазда „јуначког“ решења за којим човек олако посеже, док пренебрегава то да је кадија и судија једино свету дивљине наспрам ког самоуверено подиже зидине. Међутим, то што је човек наизглед ограђен од дивљине, не значи да треба бити ограђен од своје природе. Ако је веровати стоичарима, природни свет јесте ништа друго до свет разума. Можда баш такво „измирење“, човека води ка миру. И то не у коначници, већ у могућности. У томе да човек поново постане „човек наде“[9].
Насупрот таквом поимању људске заједнице, размеће се, можда чак и егоистична потреба човека да претреса априорне ствари, и да попут хрчка на точку по ко зна који пут покушава да се супротстави свету. У покушају да себи обезбеди живот испуњен смислом, он подлеже побуњеничким поривима, због чега изнова страда. У тој борби, он губи фокус са свог највишег циља, а то је промена света који је у тренуцима побуне место са мањим изгледима за напредак, али само за њега самог. Тада, грубо речено из човека избија егоистични свет дивљине, који је наводно одавно превазишао. То је борба човека са светом. Дивљачка борба човека негирајућег[10]да савлада човека наде, у којој се под плаштом хуманистичких идеја човек одаје лицемерју. Лицемерју, јер руља дивљачким језиком држи проповеди о миру.
О овој истој склоности човека да се сукобљава са светом, говори и Хамваш[11], гледајући на њу као на сукобљавање директног морала са светом. О томе да ова пракса није добра, сведочи и његова анализа реакције на побуњеничку акцију, или побуне света. Тој „побуни против побуне“ одузима моралну основу, јер не укључује борбу за остварењем истине. Премда се овде поставља питање наде, а не истине, није на одмет осврнути се на Хамвашов увид који обесмишљава урушавање света као стене, пред човеком који се претенциозно издаје за њеног клесара.
Стања људског духа су пак предмет занимања њених познавалаца – психолога. Међутим, с обзиром да су афекти узети као градивна јединица оног, пожудног, или емоционалног бића, они се морају довести у везу са разумом. Можда је зато најмање непоштено, дотакнути се једне књиге[12], која се како и њен сам аутор каже, обраћа широком кругу читалаца који упркос различитом схватању политике и религије, имају две заједничке карактеристике: бригу за живот и поштовање пред умом и реалитетом. Иако смо овим предговором оригиналном издању наслова „Револуција наде“, Ериха Фрома „условљени“ да се приближимо оптимистичком, и Фрому својственом приступу сферама разумног и афективног, управо су решења која се иза њега крију, једна од најзначајнијих за анализу којој је посвећен овај есеј, а која не искључују принцип наде као појам који се сматра неопходним за приступање овој теми.
Користећи сличан приступ, уз помоћ појма „систем човек“[13], Фром покушава да разреди мутљавину која произилази из некаквог побуњеничког погледа на постојеће стање ствари. Наиме, уколико следимо историјски запис о људском искуству, тај пркос у човеку увек је егоистичан, и већински негује мисао да се револуцијом могу савладати сви животињски пориви који свој значај проналазе и у свету савремености, мада човек одбија да их се окане зарад остварења лукративних мотива. Тај став је у супротности и са оним што је највиша амбиција овог есеја, да такве ставове додатно обесмисли. О томе да је бесмислено учити из својих грешака, и расипати снагу ума на такве идеје, најбоље сведочи чињеница да људском неуспеху резултираном ратовањем са светом, пркоси успех људске врсте у томе да испровоцира смрт. Зато се полагање наде у већ постојећи свет, не мора схватити као потврда смислености савременог, већ као via media[14], не би ли се тако избегле досадашње грешке у људским схватањима, и у академску расправу поново увео принцип наде.
Чак се и по мишљењу једног поете, Бранка Миљковића, задатком поезије не може сматрати „одражавање стварности“, већ њена „победа и растварање“. Јер „између сна и догађаја стоји човек – њега треба победити.“[15] Ова тврдња је више него корисна, не само за уметнике који гаје извесне склоности ка филозофији, већ и за савременог човека, који без обзира на све победе и поразе који га свакодневно кушају, и даље не увиђа узрок своје патње. Можда је то управо због тога, што се човеку смеши смисао – али као узрок и последица победе над самим собом. Јер све су борбе за мир манипулативне или изманипулисане и једино је унутрашња борба човека са самим собом истинска. У тој борби, човек је лишен шизофрених и конфротирајућих покушаја, након којих не задовољава трајно своју глад. Ови покушаји су незаобилазни на путу човека који еволуира и пред којим ће се можда и указати неутабана стаза коју људска нога још није опустошила. Обратно, предвидив је у својој дивљини и у свету, предвидив је и кад се сукобљава са својом дивљином и са својим светом, и сва његова прегнућа руше хармонију. Јер шта је цвет без латица, прашника и тучка? У чему се огледа његова корисност и лепота? Срећом, људи који изражавају једнако поштовање реалитету и стањима свог духа, искуством сведоче чудима. Зато за човека који са становишта своје разумности обезвређује чудо, скрнавећи дивљину и своје савремено окружење, нема наде. Нема љубави према животу. Нема трајне радости. Нема ситости у стомаку. Нема латица, прашника и тучка.
Тај осећај празнине није стран, нарочито савременом човеку. Ипак, то не значи да свој читав живот мора на основу својих заслуга провести у безнађу. Тако је и Јов трагао за надом, несвестан да она њему није чак ни ускраћена, већ да је самостално изабрао живот без наде обративши се гробу речима: „ти си отац мој“, а црвима са: „ти си мати моја, ти си сестра моја“[16]. Ипак, човек баш попут Јова, и у тренутку безнађа и даље тумара за својом надом. Надом која заједно са њим почива у гробу. Надом, која је ствар људске природе да воли, верује и мисли. Следећи пут Јова, човек ће можда и назрети шансу да своју сопствену патњу преобрази у благостање, и да својом питомином укроти дивљину, и да свет приволи себи.
[1] Мартин Хајдегер, Путни знакови, Плато, 2003, стр. 287
[2] Мартин Хајдегер, Битак и време, Службени гласник, 2007, стр. 23
[3] Фридрих Ниче, Весела наука. Графос, Београд. 1989, стр. 133
[4] С обзиром да је овај део Манифеста Комунистичке партије усмерен ка пролетеријату, он овде има потпуно другачије значење, и иронично реплицира у односу на загонетку о људској потрази за слободом.
[5] Карл Маркс, Капитал, Култура, Београд, 1964.
[6] Овде узета, нада као принцип, одговара онтолошком поимању човека и одређењу наде као „још-не-бивствујућег“, израженом у делу: Ernst Bloh, Princip nada, Naprijed, Zagreb, 1981.
[7] Аутор се овде по питању изума савременог друштва ослања на став Френсиса Бекона да су „изуми као неке творевине које имитирају божанска дела“, изложеног у: Frensis Bekon, Novi organon, Naprijed, Zagreb, 1986, стр. 117
[8] Едмунд Хусерл, Криза европских наука и трансцендентална феноменологија, Дечје новине, Горњи Милановац, 1991.
[9] Лат. „Homo sperans“.
[10] Лат. „Homo negans“.
[11] Бела Хамваш, Патам, 1994, стр. 17-20
[12] Ерих Фром, Револуција наде, Графос, Београд, 1980.
[13] Ерих Фром, ибид, стр. 16.
[14] Лат. „Пут који искључује крајности“.
[15] Бранко Миљковић је ову изјаву за медије дао у склопу интервјуа Радио Београда у октобру 1960. год. Повод за интервју била је Октобарска награда коју је добила његова збирка поезије „Ватра и ништа“.
[16] Књига о Јову, глава 17.
