Милена Станојевић: Волећи сопствене вериге

Read Time:10 Minute, 36 Second

„Оно што волимо ће нас упропастити“

Олдос Хаксли

Ниједна епоха није била лишена мањкавости, тиме ни критике. Чује ли се критички глас данас даље, јаче и чешће? Јесу ли техничке иновације, у првом реду интернет, допринели да критички глас одјекне и да се управо кроз тековине врлог новог света исти тај врли нови свет и критикује?

Виртуелно је почело да преузима примат над реалним, и кад је напокон зацарило, било је толико устоличено, чврсто и непоколебљиво, да су и његове присталице, али и његови противници већ били умрежени и замрежени. Појавом друштвених мрежа, пре свега Фејсбука, свет какав смо познавали престао је да постоји иако су механизми помоћу којих се управља њиме остали непромењени. Данас, шеснаест година након што је први „паметни“ телефон постао доступан обичним смртницима, могло би се рећи да се читав свет сместио у шаку и да из ње не намерава да оде. Кроз развој виртуелног, паралелно су се развијали наглашени индивидуализам, конзумеризам и конформизам, док су потрага за вечном младошћу и срећом, као врхунски императиви савременог друштва, постали главна преокупација новог света.

ХЛЕБА И ВИРТУЕЛНИХ ИГАРА

Задовољство у проливању гладијаторске крви и бесплатан хлеб за плебс не престају да се дају. Под капом небеском ништа се збиља није променило – ни механизми владавине, ни психологија човека жедна раскоши и крви, у којој неретко ирационално узима примат над рационалним, осим што су се сви механизми усавршили, а олигарси повикали на сав глас – зашто људима да не дамо оно за чим жуде. Удовољити човеку чије је воајерско око жељно забаве, ништа лакше. Индустрија забаве Мегалополису је прокрчила пут ка апсолутној моћи – нема репресије, има потпуне слободе; нема забрана, све је дозвољено – лајковати, написати шта год, увредити, заповедити, огрешити се о правопис, морал, човека. Још 1958. године Олдос Хаксли је у једној ТВ емисији изјавио „да ће диктатори заобићи рационалну страну људске природе и обратити се подсвесној, дубоким емоцијама, терајући нас да у ствари заволимо сопствено ропство“.

Распомамљена маса и даље кличе и навија, овога пута у ријалити арени. Арена је све раскошнија, гламурознија, заноснија. Под светлима рефлектора боје су интензивније, а крв све узаврелија. Задовољство због „слободе“ да на Твитеру, Фејсбуку или Инстаграму човек напише шта хоће биваће све веће. Хаксли је истакао да ће „власт владати тако што ће нам наносити задовољство, а не бол“ и није много погрешио – задовољство, хедонизам и комфор у новом веку нашли су се испред свих других потреба. Док му се пред очима ређају слике пратилаца на Инстаграму, постови из омиљених фејсбук група којима „припада“, док чита новости које му „искачу“, док слуша омиљену музику, лако и брзо налази смештај за летовање, претражује форуме, анализира туђе ставове и објаве на Твитеру, гледа серије од по неколико сезона, слуша подкасте на Јутјубу или кратке видео-записе на Тик-току, савременом човеку није тешко да занемари повишене децибеле у себи и друштву. Удобност је трон са ког не сме да се падне, комфор је нови бог данашњице. Серотонин мора бити на свом врхунцу.

НЕМОЈ ДА СИ СЕ УСУДИО ДА НЕ БУДЕШ СРЕЋАН

Опсесивно настојање да се остане млад пратио је развој никад веће производње и потрошње козметичких препарата за подмлађивање и пластичне хирургије.

Ипак, чини се да крилатица – буди срећан потискује култ вечне младости и лепоте. У врлом новом свету потрага за срећом постала је императив. Достићи „унутрашњи мир“ по сваку цену, протерати сваку другу емоцију осим задовољства почело је да буде важније него икад. Лајфкоучинг је лансирао идеју среће инсистирајући на томе да је срећа искључиво ствар људског избора. Изостављајући кључну психолошку чињеницу (случајно или намерно?) да је човек сложено биће, дуалистичко, да се под притиском императива среће, наметнутим и стално понављаним гуруовским „заповестима“ буди срећан човек може увести у озбиљна психолошка стања, ова индустрија делује изазовније и канцерогеније него потрошачка. У потрошачком друштву конзументи су оштећени тривијалношћу, површношћу и умањеном способношћу промишљања, док је продукт индустрије среће крајње опасан и може да води, према речима психолога, до врло озбиљних анксиозних и депресивних стања.

Лајфкоучинг, принцип позитивног размишљања, иако у својој бити источњачки, свој процват доживљава у Америци у периоду након Другог светског рата, одакле се преноси на тло Европе и почетком новог века постаје веома популаран. Као такав он занемарује низ фактора и околности које утичу на човека и његов развој – културолошке, породичне, генетске, изнад свега психолошке. Савремени човек, бомбардован идејом да је срећа надохват руке (све што је потребно је бити увек позитиван и благостање је ту, и спољашње и унутрашње) напросто занемарује важне психолошке чињенице – да капацитети и структура личности нису код свих исти и да „рецепт за срећу“ не може бити примењив на све људе.

У овој појави као најопаснију видим све раширенију стигматизацију „негативних“, непожељних осећања – љутња, туга, нерасположење као да су протеране из личног и јавног простора. Под притиском да увек мора бити добро расположен, да мора „вибрирати“ високо и мислити само позитивно како би у живот призвао благостање и срећу, савремени човек упада у замку да увек тражи још среће и да никад није задовољан. Потрага за срећом тако постаје болест зависности – човек неће погледати само један „бесплатан“ видео на Јутјубу о томе како да промените емоцију без обзира на реалност, како да манифестујете партнерску љубав или како да будете срећни, већ ће наставити опсесивно да гледа све док армија трагалаца за срећом не учини исто, а видео не достигне милионске прегледе од чега креатори истих профитирају. Слично је и са тзв. књигама самопомоћи и семинарима које воде разноразни светски познати гуруи. Потрошачка индустрија, култ младости и хепихондрија иду данас паралелно једна поред друге – купуј нове моделе, купуј еликсире младости, купуј срећу заповести су новог миленијума и основа су Мегалополиса.

Последице по ментално здравље могу да буду несагледиве. Када човек бива под интензивним третманом срећократије, најмање што може да осети када први пут „падне са високе на ниску вибрацију“ јесте да са њим нешто није у реду. Осећај кривице што није срећан је неминовност, а за кривицом даље долазе и пратећа депресивна стања.

Професор Владета Јеротић је редовно подсећао да је „дубинска психологија давно тачно показала какве све несреће могу настати у личном животу човека који потискује у себи све што је негативно, непријатно, али и зло (несреће се показују у виду неуроза, психоза, и нарочито у психосоматским болестима)“.

Уместо потраге за смислом на којој с правом инсистира Виктор Франкл, савремени човек, природно, тежи лакшем путу – потрази за срећом. Стога се на овај део надовезује и наглашени индивидуализам који је резултат ове потраге јер је првенствено важно како ја да будем срећан. Други у тој једначини не постоји, самодовољност је сврха.

ИНДИВИДУАЛИЗАМ И ОТУЂЕЊЕ – УДОВОЉИТИ СЕБИ

У Републици Србији у 2022. години разведено је 9813 бракова, за 0,2 % више у односу на претходну годину (Републички завод за статистику). Попис становништва показао је да у сваком трећем домаћинству у Београду живи самац, а највећи број домаћинстава у Србији 29,9 % су самачка. Притом, није реч само о старачким домаћинствима, већ и о оним где су се људи определили за самачки живот. Где треба тражити узроке нарастајућег индивидуализма? Један нови друштвени концепт, посве другачији од патријархалног, донео је наратив по коме свако треба да мисли превенствено о себи и свом личном задовољству. Други, ближњи није битан – у основи је савременог постулата. Недостатак трпљења и стрпљења воде у егоизам.

Ипак, дуг период трпљења у патријархату и занемаривања (и)ли потискивања личних потреба довео је до природне експлозије у виду друге крајности. Доба које је дуго трајало а које је почивало на јасној прерасподели улога у породици и друштву, занемарујући важан емоционални фактор и емоционалне потребе чланова заједнице, неминовно се кретало до свог урушавања. Тако су на пиједестал уздигнуте „врхунске вредности“ – индивидуализам насупрот заједништву, „љубав“ према себи уместо љубави према другом (која то заправо није јер се љубав остварује кроз интеракцију са другим, а не само кроз однос са собом), поглед усмерен ка себи а не ка ближњем и, као примарно, концепт жртвовања у смислу трпљења и стрпљења зарад оног којег волимо, потпуно је као непожељан, подређен сопственим потребама и личном задовољству.

Тако су нови постулати природно водили до ниског фрустрационог прага чије последице живимо. Од јавног превоза до медија и званичних институција свуда је видљива човекова неспремност да истрпи и да се стрпи – да истрпи критику, другачије мишљење, да сачека другог да заврши реченицу, да се стрпи да не осуди и пресуди…

Професор Милош Весин одлично примећује да „по степену нестрпљења може да се измери нечије трпљење. Стрпљење извире из трпљења. Живот је школа узрастања и то је пут трпљења, стрпљења, смирења. Кроз смирење долази добри дар расуђивања.“

ИНСТАНТ КАФЕ И ИНСТАНТ ГЕНЕРАЦИЈЕ

Ниски праг фрустрације код савремног човека добрим делом је последица инстант производње у свим сферама. СМС и вибер поруке препуне су напамет написаних скраћеница у којима се неретко изостављају самогласници, на друштвеним мрежама ретко ко прочита текст дужи од пет реченица. У корак са обиљем инстант информација којима је човек обасут („Истина ће се удавити у мору неважних информација“, Хаксли), а које нису знање, свет трага и за инстант решењима за нарастајуће проблеме. Прибегава се брзим и лаким решењима у суочавању са животним изазовима која, природно, траже дуг процес опоравка и излечења. Све сада и одмах постало је уочљиво у свим сегментима друштва – од чекања у реду, чекања да се на миру попије кафа до нестрпљења приликом чекања да се прође кроз често неминован период патње или туге или чекања да сазри нека одлука у нама. Инстант је свуда – у писаној форми, у мас медијима, у међуљудским односима. Нестрпљив и нетрпљењу склон савремен човек решење често види у јефтиној забави, тривијалним испразним разговорима, опијатима, таблетама, алкохолу и у коришћењу дроге. Производња кратких сензационалистичких чланака, сензације кроз ријалити наратив води до дехуманизације. Тако човек постаје потрошна роба коме се у индустрији забаве и игри алгоритама само пружа илузија да бира, док је заправо изабран он сам као роба која служи Мегалополису у сврху профита.

Виктор Франкл је у својој књизи Зашто се нисте убили указао на суштину и на оно што човека, и у најтежим околностима, може спасити – „живот није првенствено потрага за ужитком, као што је веровао Фројд, нити потрага за моћи, као што је то учио Алфред Адлер, већ потрага за смислом. Највећи задатак сваког човека је да у свом животу пронађе смисао.“ Прескачући неопходан процес сазревања који захтева проток времена, не могавиши да се стрпи и да претрпи, човек данашњице је у сталној журби, неретко неуротичан, неснађен и отуђен.

АМЕРИКАНИЗАЦИЈА ИЛИ КАКО ДА НЕ БУДЕМ СВОЈ

Амерички стил живота постао је доминантан широм света и по свему горе наведеном постао је препознатљив и на Балкану. Прагматични и хедонистички дух је у порасту, нарочито међу младима, те су неприхватање неадекватног посла и непристајање на добре услове рада постале одлика З генерације. Доба брзог протока информација, живот у виртуелном, прагматизам, осиромашена комуникација постали су нарастајући наратив. Тако се постепено граница између реалног и виртуелног брише, кроз објектив камере све изгледа као игрица, и чини се да је дигитална стварност једина и неприкосновена.

Из средине каква је Америка дошла је и потреба да савременом човеку, нарочитом младим генерацијама, примарно буде како живети, док се интересовање за одговором на питање зашто живети разматра ретко или се не разматра уопште. Отуда не чуди пораст интересовања нових генерација за студије које им могу донети добру материјалну добит, на чему инсистира прагматични Запад, док је занимање за хуманистичке науке на свом минимуму.

Пораст неуроза и психосоматских болести, као и потреба за психотерапеутском помоћи, указују да је савремени човек у кризи. Кризу хуманизма, природно, прати и криза духа, а иста се одражава и на ментално стање појединца, тиме и друштва у целини.

Још је Ерих Фром рекао да је „неуроза израз бродолома и страдања човека на путу индивидуације, у сукобу нагона и културе, у покушају бекства од слободе, не желећи да пати.“

Дијалог између Ја и Ти би морао да се успостави како би јаз између људи почео да се савладава иако, како је то професор Владета Јеротић запазио „вероватно никад у прошлости проблем самоће и усамљености није постављен пред људски дух са више оштрине и непосредне датости него што је то данас“. Решења пред савременим човеком нису брза ни лака и сигурно је да не искључују патњу као неминовну фазу у процесу опоравка. Да ли је савремен човек спреман на страдање и излазак из своје зоне удобности зарад сопственог излечења? Хоће ли наставити да слави слободу у ланцима? Сигурно је да ће пре приграбити инстант решења која му нуди информациони свет, но такође је извесно да ће појединци који су у мањини кренути ужим путем, путем одрицања од себе гордог, егоистичног и самозадовољног и тако на пут излечења извести себе. Остаје нада да ће у том свом настојању инспирисати и друге људе да крену на дуг пут опоравка што (једино) може водити и исцељењу друштва у целини.

ПОБЕДНИЧКИ РАД НА КОНКУРСУ!